Изјава председника МЗ Петроварадин, Петра Мудрог, да је време ”да се сви окренемо будућности, да се људи, нације, државе окрену миру и што бољој сарадњи, па ће постављање споменика Турцима, на неки начин, представљати помирење међу народима”, тера ме на помисао да незаслужено носи ово презиме. По чему је то интерес данашњих Турака да подигну споменик Османлијама окретање будућности? Зар није Ататурк 1918. укинуо османску царевину и организовао Турску као секуларну републику, под претњом силе? А данас турска војска ”чува мир” по БиХ и на окупираном Косову и позива се на ”историјске и културне везе” са тамошњим становништвом, док Србију њени невладнички мучитељи прозивају за некакав ”клерофашизам” и опсесију прошлошћу...
То да су Срби опседнути својом историјом ноторна је лаж. Могло би се чак рећи да су Срби своју историју, што намерно што под притиском, заборавили!
Године 1683, Турци су подигли велику војску и кренули на Беч. У последњи час је опседнутом гарнизону стигла помоћ, у виду пољске коњице на челу са краљем Јаном Собјеским. Следећих 15 година су се водио велики рат између Турака и Свете Лиге, у којој су били хапсбуршка Аустрија, Венеција, Пољска и Русија (да, Русија!). Аустријски војсковођа Еуген Савојски чак је повео и војску на Босну, спаливши при томе Сарајево, да би на Косову изгубио од Турака. Тај аустријски пораз је покренуо и прву Велику сеобу Срба (1690). Еуген је касније потукао велику турску војску код Сенте (1697), тако да је 1699. закључен мир у Сремским Карловцима (Karlowitz) по којем је султан предао Аустрији данашњу Мађарску, Трансилванију и Славонију, а Далмација је припала Венецији. Током овог рата уништен је и Партенон у Атини, који су Турци користили као барутану.
Турци су 1716. покренули нови рат како би вратили изгубљене територије, али су Пожаревачким миром 1718. изгубили и већи део данашње Србије (од Београда до Крушевца). Освојили су је поново 1739, у рату који је изазвао другу велику сеобу Срба. Ето шта недостаје у дискусији о споменику Османлијама под Петроварадином.
Уосталом, баш у Србији већ постоји споменик који најбоље представља Османску царевину, а који су сами Турци подигли - и то пре двеста година.
За коју недељу навршиће се двеста година од битке на Чегру, маја 1809, неуспелог покушаја српских устаника да ослободе Ниш. Суочени са турском војском која је кренула у помоћ гарнизону, устаници су се укопали на Чегру. Када су Турци ипак продрли у шанац, командант устаника Стеван Синђелић дигао је у ваздух складиште муниције и тако, жртвујући себе, успео да обезбеди одступницу преосталим Србима.
Турски врховни командант, сераскер Хуршид Ахмед-паша, наредио је да му се донесу главе погинулих Срба. Платио је градским кожарима да их одеру и напуне ватом (као што се препарирају трофејне животиње) и пошаљу султану, а 952 лобање је узидао у ”ћеле-кулу” неких пет метара висине, а четири ширине и дужине.
Испочетка су Турци држали стражу око куле, да би спречили породице и локално становништво да скину лобање и сахране их по православним обичајима. После су је, међутим, напустили и предали на милост сунцу, киши, снегу и ветру. Наводно је 1861. Мидхат-паша хтео да сруши кулу, али су га у томе спречили локални Турци.
Када је кнежевина Србија 1878. добила Ниш, почела је изградња капеле која је штитила кулу од даљег урушавања. Капела је довршена 1938. године. Само 58 лобања је остало у зидовима. Синђелићева глава чува се одвојено, у витрини.
Вреди споменути да је Хуршид Ахмед-паша био син свештеника, Черкез са Кавказа, који је као дете одведен у Јаничаре. За своје заслуге у сламању Србије постаће велики везир (1812-1815).
Најпознатији запис о овој ”ћеле-кули” оставио је француски политичар, песник и државник Алфонс де Ламартин, који је на свом путовању у Свету земљу прошао је 1833. кроз Ниш:
"Сунце је пржило. Једну лигу од града, видео сам велику кулу на пољани, белу попут паришког мермера. Кренуо сам путем који је водио према њој. Сео сам у сенци куле да се одморим на тренутак. Али тек што сам сео и подигао поглед, схватио сам да зидове, за које сам мислио да су од мермера или белог камена, чине редови људских лобања, избељених сунцем и усађених у зидове песком и малтером... Ту и тамо се још видео прамен косе који се лелујао попут лишћа или маховине са сваким дашком ветра. Свеж планински поветарац провлачио се кроз бројне рупе у лобањама и звучао као тужно уздисање.”
У истом путопису, Ламартин каже и ово:
”Нека Срби сачувају овај споменик! Заувек ће да учи њихову децу вредности слободе свог народа и цене коју су њихови очеви морали за њу да плате.”
Од тада су прошла многа лета. И многе ствари које нису смеле, пале су у заборав. Данас осакаћеном Србијом владају људи који уче децу да је луксуз вреднији од слободе, ”добар живот” важнији од достојанства, а задовољство од части. Који би најрадије срушили Ћеле-кулу као симбол ”мрачне прошлости” који би, ето, могао да увреди народ пријатељске Турске.
Ћеле-кула није само споменик који подсећа на цену слободе, већ и сведочанство о Османској царевини која ју је подигла. То је споменик, између осталог, и окрутној, одвратној робовској институцији девширме, ”данка у крви,” која је од десетина хиљада хришћанске деце направила окрутне психопате типа Хуршид Ахмед-паше. Толико о ”мултикултурном” и ”толерантном” Османском царству, којем наводно секуларни и у ”будућност” загледани савремени Турци хоће на Везирцу да дижу нови споменик. Све у сарадњи са Србима који нису достојни тог имена, а ни наслеђа борбе за слободу и правду које су им оставиле генерације предака.
Нема коментара:
Постави коментар