„Ал' тирјанству стати ногом за врат, довести га к познанију права, то је људска дужност најсветија!“ (Његош)

уторак, 08. јануар 2008.

Окови нашег ума

Средином децембра сам на свом енглеском блогу подржао став моје пријатељице Џулије Горин да је дужност и обавеза свих добронамерних људи да устану против неправде која се чини на Косову, а посебно дужност и обавеза Срба.

Упитао сам се тада зашто толики Срби ћуте; ако мисле да је ово што се дешава добро и праведно (мада се ја свакако с тим не слажем), онда у реду. Али ако мисле да је ово што се дешава зло и неправедно, а не чине ништа да се томе одупру... онда треба да их је срамота.

Један од читалаца, Предраг, је тада одговорио да су Срби чудан народ. Каже, има и даље познанике из других република бивше СФРЈ; кад им дође у посету, они сасвим нормално показују своје националне симболе у кућама, и поносе се својим идентитетом. Али Срби, вели, сакривају своје симболе и не говоре о свом идентитету, да се други не увреде.

Сведок сам овог феномена из прве руке. Ових дана је сасвим нормално, прихватљиво и позитивно бити Словенац, Хрват, Албанац, "Бошњак" (са љиљанима или полумесецом), "Црногорац" (тј. Дукљанин) или шта већ, али не дај Боже да имате икону на зиду, заставу или било шта што асоцира на српство! Сасвим је у реду да ови горе набројани преду приче о "вековним геноцидима" или како су били угњетене жртве, али кад Србин проговори о политици, то је одмах "агресија."

Ево како ја то видим. Та срамота и жеља да се избегне сукоб је у ствари комплекс ниже вредности, плански произведен после 2. светског рата да би се Србима могло владати. Како историја недвосмислено показује, бити српски владар је ризичан посао; у најбољем случају се то заврши прогонством, али често и насилном смрћу. Редак је српски владар који је мирно окончао живот.

Са друге стране, комунистичка партија Југославије (КПЈ) је од свог постанка имала антисрпски став. Њен главни непријатељ је била тзв. великосрпска буржоазија, односно трговци и слободни сељаци који су подржавали краљевину. Још од свог конгреса у Дрездену 1928. године, КПЈ је радила на разбијању Југославије и "ослобађању" Хрвата, Словенаца, Македонаца, Црногораца... али и припајању Косова Албанији. Тај циљ су испунили нацисти у априлу 1941, што КПЈ није било мрско, пошто су Стаљин и Хитлер тада још били савезници.

Четири године касније, захваљујући совјетској и енглеској помоћи, комунисти су се нашли у поседу Југославије, и одједном им њено разбијање није звучало толико примамљиво. Али онда се поставило питање како да владају Србијом, где је и даље постојала јака симпатија за краља? (Отуд споразум Тито-Шубашић и енглески притисак на Петра II да призна Тита као легитимног лидера отпора у Југославији.)

Одговор је пронађен у произведеној кривици. Тако су деца у социјалистичкој самоуправној Југославији учила у школи да није било разлике између четника (које су Немци прогонили таман толико колико и партизане, и за то постоји цела шума доказа) и усташа (који су имали сопствену државу, НДХ, и спроводили масовни помор Срба и Јевреја толико свирепо да се чак и нацистима смучило). Створена је ментална матрица по којој су Срби самим својим постојањем били "угњетачи" свих осталих, и морали су константно да се стиде пред Словенцима, Хрватима, Македонцима, Муслиманима и Црногорцима (којима је Тито подарио национални идентитет и квазидржавне републике).

Ма шта људи говорили данас, Слободан Милошевић је крајем осамдесетих био истински популаран у српском народу управо зато што је одбио да прихвати ту матрицу. Кад је рекао у Косову пољу "Нико не сме да вас бије," Милошевић је дотакао жицу успаваног незадовољства међу Србима, деценијама заточеним у комплексу кривице који ничим нису заслужили.

Није то био "национализам", већ отпор наметнутој комунистичкој матрици. Али остали у Југославији, који су ту матрицу прихватили као истину, видели су у њеном колапсу "повампирену великосрпску буржоазију" и дали одушка сопственом национализму. Критике упућене Милошевићу су прво дошле од словеначких и хрватских комуниста, па тек онда националиста. Ту пропаганду против Милошевића - али и Срба уопште - је онда прихватио Запад. Велика је иронија што је прича о "великосрпској агресији" у ствари комунистичка флоскула, а Запад ју је управо користио да напада Милошевића као "последњег комунисту." (Још већа иронија је што Милошевић никад није повезао комунзам и сробофобију у Југославији...)

Тренутно су главни заговорници идеје о српској кривици такозвани "глобалисти" - медији, невладници и политиканти који су некад били најгорљивији комунисти, а сада су само променили дрес. И даље се диве сјају туђих звезда. Свакога дана у сваком погледу ови људи шире причу да су Срби као народ зли, да морају да се "суоче са прошлошћу," посипају пепелом, кају и моле за опрост како би ушли у "светлу будућност" која им се нуди... Али какву будућност могу да нуде људи који представљају најмрачнију страну новије историје?

Матрица колективне кривице бар шест деенија држи Србе у ропству, инсистирајући да је само њихово постојање зло, срамотно и настрано. Нико ко пристане на такву представу о себи не може да буде слободан; али у сужањству их не држе ланци и бичеви, већ идеје које су им ум оковале.

Срби ће бити сужњи ма под каквим околностима живели док год настављају да прихватају ту наметнуту, произведену идеју о колективној кривици. Спознаја о томе ко је ту идеју наметнуо и зашто први је корак на путу до слободе. И истинске боље будућности.

2 коментара:

Читалац је рекао...

Oво о чему пишете једна је од тема у књизи Чедомира Попова "Велика Србија - стварност и мит" (кратак опис можете видети на http://citanje.blogspot.com).

Премда вероватно књига године (2007), добро је скривана, па није чудо уколико нисте имали прилике да се упознате са њом.

Gray Falcon је рекао...

Читалац, хвала на препоруци; овакву књигу сам баш и тражио!