Како би Сребреницом да трансформишу Србе

У 999. броју недељника Време - те квислиншке имитације америчког Тајма - од 25. фебруара ове године, објављен је опширан интервју са Врховним Жутником лично. Поред већ стандардних булажњења о бољем животу, ЕУропској будућности, потреби да се великим силама и суседима угоди на штету Срба и Србије и тако даље, тандара-броћ, поткрала су се и два признања везана за резолуцију о Сребреници.

На њих је указао Тадија Нешковић у суботњем коментару на НСПМ. Тадић, наиме, сматра да је резолуција важан корак „у укупној трансформацији нашег друштва у цивилно друштво“, као и да подршка невладиних организација значи да иза ње стоји цело српско друштво. Вреди прочитати Нешковићев текст, и ја овде не намеравам да понављам ствари које су у њему већ апсолвиране. Али бих да додам неколико сопствених запажања.

Прво, „цивилно друштво“ је флоскула. Појам „цивил“ и придев „цивилни“ на српском имају врло ограничено значење, првенствено као антоними од „војник“ и „војни.“ Да је Тадић рекао грађанско друштво, то би још нешто и значило - али није, већ је употребио енглески израз "civil society."

Али то ни на енглеском не значи ништа. Наиме, по већини дефиниција (које су углавном произвољне, типично постмодернистички) под „грађанским друштвом“ се подразумева скуп свих добровољних организација грађана које не спадају у домен државе или тржишта. Не знам зашто тржишта, јер и оно је ваљда засновано на добровољној размени добара и услуга (ако је та размена присилна, онда је већ реч о држави), али онда испада да је „цивилно друштво“ у ствари само - друштво. Само што у класично друштво спадају и црква, породица, задруге, итд. а ово новокомпоновано, „цивилно“ чине разни комитети, иницијативе, одбори, и „боркиње“. Однос између овог патвореног „цивилног“ друштва и оног обичног је нешто као однос између међународног суда правде и хашког трибунала. Једано је аутентично, друго је имитација створена са сврхом да обмане, присили и превари.

Е, у ту имитацију - а из употребе енглеске фразе јасно је одакле му инспирација за њу - Тадић хоће да „трансформише“ Србе. И то помоћу резолуције о Сребреници.

Како? Тако што ће жртве Сребренице прогласити „невино страдалим,“ рецимо. По њему испада да су Срби ушли у Сребреницу, затекли ненаоружане цивиле, и ту их на лицу места побили. Осим што то, дабоме, апсолутно није истина. Како може припадник 28. дивизије „Армије БиХ“ који се с пушком у руци пробијао пут Тузле да буде „невина жртва“? А ако се зна колико је ненаоружаних цивила убијено (стрељано, шта већ), онда нека се то лепо каже. Али тих података напросто нема. Уместо тога, учитава се пропагандна флоскула од „преко осам хиљада мушкараца и дечака“ која се понавља по медијима већ годинама, а има исто онолико везе са истином као прича о 250.000 погинулих Муслимана у целом рату.

Управо на ту митску Сребреницу мисли Врховни Жутник кад каже да је у свету постала „симбол страдања у ратовима деведесетих.“ И он то хоће да призна!? Размислите мало о томе на тренутак. Од једног пропагандног мита прави се симбол за све ратове деведесетих. А зашто тај симбол не би била колона српских избеглица из Крајине, или шиптарска руља која руши манастире у Метохији у марту 2004? Та два догађаја су пуно симптоматичнија за оно што се десило него Сребреница, која у самом босанском рату није имала ама баш никакву улогу. Да је Сребреница била битна руководству Б-Х Муслимана, зар је не би тражили у Дејтону? А нису, већ су тражили Брчко и коридор до Горажда. Тек после рата је од Сребренице направљен симбол и светилиште.

Значи, Врховни Жутник и његова жутократија хоће да заузму наводно високоморални став признавањем пропагандне фантазије која Србе представља као геноцидне злочинце! Како ће то да Србији донесе „углед“ или „регионални кредибилитет“? Ко ће то да воли и поштује Србију ако сама себе прогласи геноцидном? Па ко је овде луд?!

Али, ако се има на уму да резолуција мора да игра улогу у трансформацији Срба у небулозне и ЕУропске грађане, онда постаје јасно зашто се инсистира баш на оваквим идиотизмима. Није ово први пут да жутократе говоре о потреби да Срби постану нешто друго. Сетимо се оног култур-комесара Димитријевића, чије је амнестирање Јасеновца ономад изазвало бурне полемике. И он је говорио о „промени кода“.

Џабе што је петицију против резолуције о Сребреници подржало преко стотину удружења грађана и истински невладиних (тј. оних које не финансирају ни САД ни ЕУ) организација. За Врховног Жутника је једино истинско „друштво“ оно које представљају Соња, Наташа, Борка и Латинка.

Србија се, дакле, глајхшалтује по шаблону невладника. Српско друштво се систематски затире и замењује патвореним ЕУропским. Кључну улогу у свему томе имају жутократе и њихов врховник, а алатка којом то раде је мит о Сребреници.