СМЕНА, НЕГО ШТА!

Скандалозна изјава заменика министра културе у Влади Републике Србије, Бранислава Димитријевића, којом се релативизује и оправдава званична хрватска политика негирања и минимизације Холокауста и усташких злочина у Јасеновцу, не заслужује само гнушање, него отвара и питање његове кривичне одговорности.

Да, добро сте прочитали: ЗАМЕНИК МИНИСТРА КУЛТУРЕ СРБИЈЕ, о Јасеновцу има исти став као и Фрањо Туђман, Стјепан Месић, Анте Ђапић, Марко Перковић-Томпсон или који већ познати или непознати љубитељ Павелићеве кланице, па био у Хрватској, Зап. Херцеговини, или у некој мишјој рупи усташке емиграције (да не буде забуне, према штиву попут Преса и било којих дневних новина у Србији, имамо здраву дистанцу, али овде је реч о изјави коју је Димитријевић дао у веома гледаној ТВ-емисији на првом каналу државне телевизије пре само четири дана, пред милионским аудиторијумом, и ствар је, дакле, проверљива и аудиовизуелно забележена).

Србија, као матична држава народа који је, уз Јевреје, Русе и Роме, процентуално највише страдао током Холокауста, дужна је да штити достојанство својих зверски уморених сународника, побијених у НДХ на начине чији је карактер незабележен у познатој историји. Време је (већ одавно) да се мало угледамо на земље које носе сличан историјски бол, и одлучно чувају достојанство и сећање на побијене милионе сународника. Израел, рецимо.

Подсетићу и на то да би оваква изјава у Израелу била незамислива од стране државног запосленика (да, Израел више чува сећање и на српске жртве, него што то ради официјелни Београд). Подсетићу и на то да град Њујорк има споменик жртвама Јасеновца (један од заслужних за то је и оснивач овог блога, Небојша Малић). Београд (као, уосталом, нити један једини град у Србији), НЕМА нити ЈЕДНУ спомен-плочу жртвама НДХ. У Републици Српској је ситуација, срећом, нешто боља, али и тамо однедавно.

Подсетићу и на то да би ова Димитријевићева изјава (и сличне грозоте разних ликова које слушамо сваки дан), у некој цивилизованој и демократској земљи, била и кривично дело.

У претходном коментару, Небојша примећује да је злочин НДХ, зарад лажне равнотеже, након Другог светског рата гурнут под тепих и да је из тога исклијала нова трагедија. Хрватски народ није, попут немачког након ослобођења од нацизма 1945, доживео своју годину нулту, и у будућност закорачио суочен са страхотом злочина почињеног током Другог светског рата под његовим именом (и, нажалост, са учешћем више припадника хрватског народа него што би ико желео). Са друге стране, српски народ је деценијама живео без икакве СВЕСТИ о томе да је један његов део десеткован у Холокаусту. Титова Југославија је своју историографију заснивала на надри-научном дилетантизму, и производила (част изузецима!) послушнике и медиокритете. Студије Холокауста су донедавно биле готово непознате у домаћој академији (изузимајући, притом, неколицину људи који су се том темом бавили, по правилу игнорисани па и дискредитовани управо у Србији).

Због тога нам се и догодило да нам "европске вредности" у Србији промовишу ликови који би, у неком цивилизованијем и историјски свеснијем друштву, таворили на истој (илегалној) маргини на којој су и љубитељи Адолфа Хитлера. Jeр из истог су коша. Овде нема потребе наводити и подједнако срамотне и мрачне изјаве разних Димитријевићевих истомишљеника, од вулгарног култур-расизма Латинке Перовић, до мрачне хистерије Соње Бисерко, Николе Самарџића, Павела Домоњија, Ненада Прокића и сличних ликова који су испунили читаву палету шовинистичких мржњи: од Самарџићеве белачке супремације (?!) и антисемитизма деведесетих, преко Прокићеве фасцинације нацизмом (у коју, ни кривог ни дужног, постхумно гура и Зорана Ђинђића на језиво подмукао начин), до језивог аутошовинизма који поменута екипа баштини данас. Друштво које је сопствену историју овако олкао бацило под ноге, и не може да очекује ништа друго осим блата дневнополитичког оспоравања жртава, и свођења вредности једног народа на гротескну монету за поткусуривање. Горе од тога, нормална Србија (ако је више има уопште), сном мртвијем спава, а јавни простор контаминира најцрњи шовинизам невладника и њихове (директне или индиректне) екипе за прљаве послове и обезбеђивање савршеног алибија за клеветање српског народа - оне дивље и фабриковане неонацистичке маргине која се појавила одједном и ниоткуда а коју су одређене другосрбијашке телевизије учиниле правим медијским звездама, упркос гротескности и патогености саме њихове појаве, мутним начинима присуства у јавности као и маргиналном броју (који је и даље превелик, јер и један љубитељ нацизма у Србији је један превише). Има ли икакве разлике између малоумног клинца који црта нацистичке симболе по зиду, и ових који негирају Јасеновац? Нема, једино је ствар у томе што су ови који негирају Јасеновац (а контролишу и медијски и јавни простор, и стране донације а сада и министарства, како видимо), учинили могућим малоумне хитлеровце по мрачним зидовима. Што примети Димитрије Војнов недавно:

Kad je reč o apsurdu neonacizma u Srbiji, nažalost, smatram da on uopšte nije neočekivan. Poistovećivanje narodnooslobodilačke borbe sa titoizmom i histerično negiranje svih njenih tekovina dovelo je do toga da danas mladi ljudi mnogo više čitaju o tome kako su za Šumarice krivlji Srbi koji su ubili Nemce nego Nemci koji su izvršili odmazdu. Kao što se za bombardоvаnje RTSa više krivi Dragoljub Milanović od NATO pakta.

Не може се, са једне стране, негирати право на живот једном народу (српском, у овом случају), а истовремено монополизовати историјска баштина тог народа. Димитријевић и њему слични раде управо то. Не може се китити антифашистичким отпором, а пљувати по народу који је тај отпор изнео. Не може се бити моралан и залагати за цивилизацијске вредности, а имати принципе квислинга. Антифашисти који релативизују Јасеновац и који су, у ратовима на рушевинама Југославије подржавали СВАКУ групацију која је баштинила нацистичку агенду из Другог светског рата; од Туђманове Хрватске до Харадинајеве "Косове" и Изетбеговићеве ЅЅ Ханџар-творевине. И да, ОНИ су и послужили као узор и пример свакој будали и провокатору који се по Интернету и пред камерама кити барјацима под којима су убијани Срби у Другом светском рату. Како је кренуло, испашће и љотићевски "СДК" узорни антифашистички пример. Јер, руку на срце, Димитријевић и слични данас суштински стоје на истој страни на којој су стајали издајници и квислинзи пре готово седам деценија.

Србија мора да одлучи да ли је земља која поштује елементарно достојанство своје историје, или је сметлиште на којем је могуће јавно газити по костима наших побијених сународника. Негирање и релативизација нацистичких и усташких злочина у Другом светском рату, морају ући у кривични законик, а достојанство жртава нацизма и НДХ мора бити неприкосновено, уколико се желимо уопште звати људима. Међутим, то се у скорије време неће догодити, јер би тада на оптуженичкој клупи, уз беспризорне скинхеде, седела и читава прва постава Друге Србије; њихова сабраћа у идејној наопакости.

Дакле, смена Димитријевића. Сада и одмах. Чак је и Г17 Плус шокиран овим изливом моралног људождерства. А то нешто говори.

Г. Председниче Владе и г. министре Брадићу, дугујете објашњење српској јавности.

Допуна (26. април, 06:30)

Прес потврђује моју ранију претпоставку:

Бранислав Димитријевић је, иначе, син Војина Димитријевића, истакнутог представника српског (sic) невладиног сектора, у Министарство културе дошао у време прошле владе, а према сазнањима Pressa, кључну улогу у његовом постављењу имало је управо лобирање невладиног сектора, које га и данас штити од смењивања.

Ово што данас управља Србијом у ствари и није влада, већ невлада, која само извршава наређења својих финансијера и госпорада, успут се лично богатећи.

- Сиви Соко