Пљачка

Ово ”слободарски” које стоји у заглављу блога означава да сам присталица политичке и економске филозофије која у први план ставља слободу, између осталог и трговине. Да ли ме то чини ”тржишним фундаменталистом” или ”неолибералом”? Нипошто. Тим изразима се обично етикетирају људи којима су пуна уста једног или два аспекта слободног тржишта, али им је целокупна идеја анатема. На пример, ”бизнисмен” који се бави увозним послом увек ће да инсистира на одсуству царине, како би смањио своје трошкове. Исто тако, тражиће велике порезе на домаћу производњу, јер ће тако да дигне трошкове потенцијалних такмаца. Да ли се такав човек залаже за слободу тржишта? Не - зато што је негира другима.

Једна од идеја по којој се често разилазим са родољубивим мислиоцима на српским просторима је управо питање колико моћи држава треба да има. Скоро без изузетка, сви би хтели моћну државу, која би контролисала индустрију, пољопривреду, образовање, здравство, науку, културу, итд. Проблем, према њима, није толико у систему колико у шљаму који се дочепао власти и сада све аспекте друштва и државе упропаштава. Када би само бољи људи дошли на власт...

Овакво размишљање је сасвим разумљиво, али потпуно погрешно. Један разлог за то је људска природа. Лорд Ектон је пре више од сто година приметио да ”свака власт квари, а апсолутна власт квари апсолутно.” Што више власти, то кварнији владар. Додајте томе и мистицизам демократије као ”воље народа” изражене кроз олтар гласачке кутије и жртвене листиће, па још и краткорочни карактер изабраних власти и одсуство ланца одговорности... резултат смрди горе од рибе остављене три дана на августовском сунцу.

Други разлог је практичне природе. Чак и да однекуд дођу ”бољи људи” и да не подлегну искушењима апсолутне власти (а обе претпоставке су малтене невероватне), довољно је да један или два човека на врху подлегну искушењу и почну да раде за некога са стране, и цели систем постаје компромитован. Паметнима доста.

Повод за ову причу је текст Слободана Антонића о цени једностране примене ”ССП” са Бриселом. То је онај мртворођени споразум који је ЕУ потписала са Демократском странком (Тадићем и Ђелићем) пред мајске изборе прошле године, а онда истог тренутка замрзла у недоглед док Холађани не одлуче да Србија ”довољно сарађује” са инквизицијом у Хагу. Чиста предизборна реклама, која Брисел није коштала ништа - а тачно толико је и донела Србији. Ништа, мислим. Чак је, после одлуке Београда да једнострано почне да спроводи ССП, донела Србији огромну штету.

Нико неће да оспори да је једнострана примена било каквог договора глуп потез. Сваки договор се заснива на принципу ”ја вама нешто, ви мени нешто” (quid pro quo, рекли би Римљани), при чему обе стране сматрају да су добиле одговарајућу противвредност за оно што нуде. У овом случају, међутим, Србија нуди све а ЕУ не нуди ништа - али ни то Бриселу није довољно.

Иако веома ценим г. Антонића, мислим да је кренуо странпутицом када је своју критику једностране примене ССП изградио око аргумента да укидање царина према ЕУ оштећује државну касу Србије. Када се посматра искључиво приход од царина, онда је то технички тачно. Али исто тако и потпуно небитно.

Питање колико држава ”губи” (тј. не добија) битно је само онима који мисле да држава са опљачканим и отетим ради нешто корисно. Безброј је примера да у ствари чини штету. А да ли држава у ствари губи? Између свих пореза, намета, даџбина, ”давања”, акциза, такси и како их све већ не зову, Србија отима ужасно много од својих становника - више него што је узимала комунистичка власт, више него што су икада узимали Турци у харачу и кулуку. Ако државна каса остаје ускраћена за приход од царина, остајте сигурни да се разлика неће намирити из џепа властодржаца, већ од народа - путем нових пореза или доштампавањем новца (инфлацијом). Властодршци се не би одлучили на овакав корак да је којим случајем на њихову личну штету.

Најмање два коментатора досад су понудила аргумент који наизглед има смисла из тржишног угла: укидање царина на увезену робу у ствари помаже народу, јер цене робе падају. Теоретски тачно, у пракси - никако. Слаба вајда од три динара јефтинијег шећера (на пример) ако вам узму тридесет или триста у име новог пореза! А онда је ту и питање да ли је роба заиста јефтинија? Исправите ме ако грешим, али нешто се не сећам да се у Србији слободно формирају цене, већ је остала из ”оних” времена пракса прописа који одређују основне цене и дозвољене марже. У таквој ситуацији, зар није и могуће и вероватно да ће увозници да оставе претходну, оцарињену цену, а разлику од царине ставе у сопствени џеп? Још ако увозној роби нема домаће алтернативе (јер је домаћа индустрија пропала, или је уопште нема), онда купци имају још мање избора, и још мање су осетљиви на разлике у цени.

Онда се поставља ново питање - чиме? Да би куповали, људи морају да зарађују. Како да зарађују, кад нема домаће производње? Брдо прописа, пореза и блокада, што наслеђених што уведених после доласка ”демократије,” полако гуши домаћу привреду. Србија је позната по доброј храни, али где ту храну да продаје, када ЕУ не дозвољава увоз - не дај Боже да неко угрози систем субвенција и картела годинама пажљиво изграђиван у Бриселу за максималан профит политичких структура и великих произвођача - а у самој Србији не могу да је приуште? У ситуацији када десетине хиљада људи живе на рубу егзистенције у Србији се храна уништава.

Трговина свакако има своје место у привреди, али не може да буде једина привредна грана. Чак и када је доминантна, претпоставка је да роба слободно улази и излази из земље. Овако, слободан је улаз - а где је излаз? Шта излази из Србије? Па људи, територија, част, достојанство, паре... али не и роба.

Ослањање искључиво на једнострану трговину (увези па продај код куће) је пресипање из шупљег у празно. Одрживо је на неко време, док куповина може да се финансира кредитима које тако великодушно деле инострани банкари (пошто су, заслугом ”демократа,” монополисали српско тржиште). Али и те кредите мора неко једног дана да врати. Од чега?

Све то скупа је много важније, и много горе, од чињенице да је буџет државе ”краћи” за неких 68 милиона ЕУра. Ем је држава ”намирила” тај мањак новом пљачком, ем народ није ништа ни уштедео од нижих цена (ако их уопште има). Штавише, јефтини увоз стране робе упропаштава већ осакаћену и задављену домаћу привреду, што неминовно води до ситуације где народ више неће имати чиме да купује страну робу, ма колико јефтина она била. Да све буде још горе, кредитима се народу отима будућност. Делујући у спрези, владари, увозници и банкари продају народу Србије лажно благостање данас, по цену веома стварне беде сутра.

Решење није у томе да се пљачка назове другачијим именом, већ да се пљачкању стане у крај. Ако држава има легитимну функцију, онда је то заштита живота и имовине својих грађана. Србија не само да не брани своју територију (искључиво реторичким противљењем ”независном” Космету и спонзорисањем парадржаве у Војводини), већ и уништава животе и имовину својих становника безочном пљачком не само постојећег, већ и будућег богатства. Ако такву државу сматрају легитимном, онда су Срби заиста заслужили да заврше на ђубришту историје.