„Ал' тирјанству стати ногом за врат, довести га к познанију права, то је људска дужност најсветија!“ (Његош)

среда, 14. април 2010.

Од Бишкека до Београда

У данашњој колумни Ђорђе Вукадиновић пише о „црвеној линији мазохизма”, апропо срамотне сребреничке декларације Скупштине Србије. Вели, нису у праву они који су мислили да се дошло до самог дна - жутократе увек могу још ниже.

Има онај стари виц, да је песимиста неко ко вели, „Лоше је, да не може бити горе” док оптимиста на то одговара, „Може, може!” А ја бих на то рекао да је жутократа онај који, чувши то, додаје: „Не само да може, већ треба - и мора!”

Не постоји то понижење, то непочинство, издајство или злочин против здраве памети на који жутократе нису спремне, у име ЕУропства и „атлантских интеграција” - све док неко други, народ Србије рецимо, за то плаћа цех.

Данашња жутократија у Србији директни је потомак оне власти која је дошла на власт пучем у октобру 2000. године. Наводну „народну револуцију” тада су водиле курсаџије из Сентандреје, које су уз помоћ „куфера готовине” (по сведочанствима њихових америчких спонзора) усмериле народно незадовољство изолацијом, ратом и сиромаштвом против власти Слободана Милошевића.

Власт Зорана Ђинђића водила је политику безусловне капитулације свим захтевима са Запада; оног момента када је Ђинђић наговестио да би та политика могла да престане, убијен је под још нерасветљеним околностима. Диктатура самозваних јакобинаца која је уследила била је до те мере катастрофална да је ДОС поражен на изборима у децембру 2003. а на власт је дошла коалиција Војислава Коштунице. Он се, опет, трудио да балансира између политике апсолутне послушности шефовима са Запада и очувања минимума националних интереса. Али не само да је Коштуница у томе био неуспешан, и тај минимум је шефовима био превише.

Зашто? Овде је потребна мала дигресија...

Хришћанска цивилизација, којој је некад припадала Европа, заснована је на апсолутном моралу, у којем је на пример убиство грех и злочин, ма ко да га је починио. Данас је, међутим, на снази пост-хришћански концепт морала (који је, гле чуда, исти као и онај од пре Христа), где је све релативно. Добро је кад „ми” нападнемо суседно село и покрадемо им стоку, а зло је када то „они” ураде нама. У пракси то значи да неки (нпр. Америка) могу да раде све што хоће а да им се то не замери, док други (нпр. Срби) не смеју да раде ништа, јер је све што раде по дефиницији зло.

Ево једне илустрације тог приступа: границе суверених држава су неповредиве, осим када је реч о СФРЈ. Е, ту су границе република неповредиве, и републике има да се сматрају као државе. Осим кад је реч о Космету, који је малтене република, је ли, па у том случају за републику Србију не важи принцип неповредивости граница... И тако испада да се „принцип” мења по потреби, зависно од тога да ли се на њега позивају Срби (онда не важи) или неко други (тада важи оно што до јуче није).

У тај и такав морал, у те и такве принципе, верују жутократе.

Иако је жутократија службено успостављена тек у лето 2008, њени елементи су били део обе Коштуничине владе (Г17, СПО, па и сама ДС), тако да је и пре тога постојао континуитет растакања Србије. Коштуници су жутократе пребацивале да „кочи реформе”, али из досад учињеног може се закључити да су под „реформама” подразумевали управо предају Космета, државизацију Војводине, усвајање резолуције о Сребреници...

Жутократе уништавају српску државу зато што им је то наређено. Речено им је да је то цена уласка у ЕУ. Пошто је њихов сан је да постану ЕУропски комесари, чиме би могли да прошире своју пљачку са (о)сиромаш(е)не Србије на неке богатије крајеве, а за то још буду и плаћени, мотивација је ту сасвим јасна. Али зашто сатиру народ? Па зато што, из идеолошких разлога (као баштиници србофобичних идеја 20. века), српску нацију мрзе и презиру.

Будући да верују у закон силе и правду топуза, жутократе су неустрашиви у свом угњетавању Срба (да сад позајмим израз од Јована Дучића) зато што се ничега не стиде. Али се итекако плаше народа коме раде о глави. Зато се труде да га анестетишу путем медија и институција. Проблем - по њих - је само што су успели сами себе да убеде како су у томе и успели. Поверовали су у властиту пропаганду, и сада мисле да је њихова опсена у ствари неприкосновена реалност.

Истрајавају у свом неуморном копању према дну дна јер су уверени да у томе нико не може да их сречи. Није их брига што се сваки пут диже све већа галама у друштву. То су, веле, периферни медији шачице незадовољника. Печат, НСПМ, Двери, Видовдан - ко то чита, слуша и гледа, кад су ту Данас, Блиц, Политика, РТС, Б92, е-Новине, Пешчаник? Не виде да се њиховим медијима верује све мање, а да сваки пут, од „геј параде”, преко Статута Војводине и сада Сребренице, реакција јавности коју игноришу бива све јача.

Сваком својом „победом” жутократе још више секу грану на којој се шепуре. Само је питање времена када ће се у народу створити критична маса којој речи више неће бити довољне као израз незадовољства, већ ће са речи да пређу на дела.

Петооктобарски пуч у Србији био је експеримент Вашингтона у производњи „народних револуција”. Наравоученија из тог експеримента после су употребљена за усавршавање шаблона и његову примену у Грузији, Украјини, Белорусији (неуспешно), Киргизији... Сваки пут је на власт доведен „реформиста” који је наводно имао огромну подршку народа. И сваки пут, без изузетка, тај миљеник Империје би своју земљу завио у црно.

Процес освешћења трајао је неколико година, али ових дана се испоставља да је демократија ипак батина са два краја. Један за другим, режиме инсталиране диригованим пучевима руше њихови гневни поданици. Украјински „наранџасти” револуционари су на изборима пре неколико месеци доживели потпуни слом. А пре неки дан је у Киргизији срушен режим тамошњег револуционарног вође, Курманбека Бакијева. Вашингтонско клупко се, дакле, већ добрано одмотава, и реално је очекивати да ће једнога дана у скоријој будућност процес стићи и до исходишта савремене револуционарне демократуре, земље у којој је цела шема прва и испробана.

А када до тога коначно дође, имајте на уму и ово. Ма колико су разни револуционари ојадили земље и народе које су у име Империје водили, ни један од њих није учинио ни издалека толико штете колико су демократори нанели Србији. Нити је иједан од тих режима био на власти ево већ скоро десет година. Па је за очекивати да ће народна наплата за „заслуге” сходно томе бити... интензивнија.

1 коментар:

Bojan је рекао...

Хм да али шта ће се десити када прође тај интензивни процес наплате? Каква ће онда бити Србија? Ко ће је водити? Тешко је данас идентификовати снагу која би могла да води Србију. Снага су људи, идеје, промјене. Ми имамо само истрошене људе, и немамо нових идеја.