Жута Кућа Србија

Кад сам пре неки дан кратко коментарисао посету „Независној држави Косово“ садашњег француског министра Кушнера, нисам знао за инцидент када је овај урликнуо на новинара Гласа Америке (иронија да не мож' бит' већа) због питања о случају „жута кућа“.

Дакле, некадашњи гаулајтер окупираног Космета, сада француски министар иностраних послова, вређа и псује новинара у служби оне исте Америке чијим интересима и он сам служи (бар по речима свог пријатеља Холбрука), јер се усудио да спомене случај који се „цивилизовани“ свет труди да заташка, јер добрано сведочи о стварној цивилизованости, тј. њеном недостатку.

За разлику од наводних масовних гробница наводно угрожених и „геноциду“ изложених Албанаца, на окупираном Космету су пронађене стварне масовне гробнице Срба које је онако цивилизовано и милосрдно побила УЧК. О томе је стидљиво јављено, онако у фусноти, у истим оним медијима који су громогласно захтевали уништење Србије хуманитарним бомбама. И после ништа. Несталим Србима ни данас се не зна траг, али сви причају о некаквим хладњачама, или браћи Битићи. Тек смо од Карле дел Понте чули за кућу у Албанији где су заточеним Србима вадили органе за продају богатим западним болесницима. Причу о „жутој кући“ није измислио неки Србин, већ жена која се прославила својим прогоном Срба као нови Вишински.

Хашка инквизиција је уништила све материјалне доказе о „жутој кући“. Кушнер псује новинаре који се усуђују да о томе питају. Њени дојучерашњи наредбодавци се понашају као да дел Понте не постоји. Али зато се инсистира на скупштинској резолуцији којом би Србија признала фиктивни „геноцид“ у Сребреници.

Проблем, дакле, није само у Кушнеру. Овај испад је само потврда онога што се о њему већ одавно зна на нашим просторима, а судећи по књизи о њему објављеној у Француској (Свет по К), и другде. Проблем је у људима који Кушнера и остале душмане дочекују са почастима, који Србију сваког дана обешчашћују и излажу новим, колико јуче незамисливим, понижењима. Цела Србија данас је једна велика жута кућа, у којој Србима ваде не само органе, већ и душу и памет.

А све у име неког фиктивног пута у „европску породицу народа“ (како то некад називаше нацистички плакати).

ЕУропство - подвучено жутом.