„Ал' тирјанству стати ногом за врат, довести га к познанију права, то је људска дужност најсветија!“ (Његош)

среда, 04. август 2010.

Продавачи моралне беде

Жутократско Тужилаштво за ратне злочине објавило је данас да одустаје од жалбе на одлуку енглеског суда да ослободи Ејупа Ганића. Пошто се Ганић већ тријумфално вратио у БиХ, а жалбовање по Лондону много кошта, одлучили су да се окану ћорава посла. Народ би, је ли, требало да буде неизмерно захвалан на овако пожртвованом раду својих владара, који, ето, гледају како да уштеде у овим кризним временима.

Тандара-броћ.

Никоме од жутократа није ни једне секунде било у интересу да се Ганић изручи Србији. Сам Врховни Жутник је ономад изјавио како му је свеједно хоће ли се Ганићу судити у Сарајеву (где су „државне” судије стале у његову одбрану, по чисто националној основи) или у Београду. На вест да су Енглези ослободили Ганића, реаговао је исто као и на пресуду МСП - одлично, све иде по плану. Или, његовим властитим речима: „Једна увреда мање-више, настављамо даље.” Док не понестане Србије, шта ли.

Образлажући одлуку да ослободи Ганића, енглески судија је навео да је Србија „злоупотребила процес” тако што је покушала да тргује Ганићевим изручењем. Ово се заснива на изјави Дамира Арнаута, човек који је у Лондону био задужен за Ганићеву одбрану у име муслиманског председника БиХ Хариса Силајџића. Према Арнауту, а како преноси британска штампа: „Србија је понудила да одустане од гоњења Ганића уколико босанске власти прихвате извињење за геноцид у Сребреници.”

„Не занимају ме теорије завере”, знао је да каже амерички економиста и политолог Мареј Ротбард, „већ чињенице завере.” Хајде, онда, да размотримо чињенице.

Прво, нико од жутократа није порекао Арнаутов навод. Друго, Ганић је заиста ухапшен почетком марта, баш у време када је Врховни Жутник покушавао да кроз Скупштину провуче теледириговану резолуцију о Сребреници. Из ових чињеница онда произилази теоретско питање: је ли могуће да је цела афера око Ганићевог хапшења био само део плана „општедруштвене трансформације”, како би се лакше убедио народ да су жутократама, ето, важне и српске жртве рата у БиХ?

Још један елемент мора да уђе у ову анализу. Наиме, Република Хрватска тужи Србију пред МСП за „геноцид" наводно почињен деведесетих. Један од аутора те тужбе је и садашњи председник РХ Иво Јосиповић, с којим се Тадић већ неколико пута најљубазније сусреће. Тужба је сама по себи поптуно бесрамна, јер никаквог „геноцида” над Хрватима није било. Напротив - 5. август, дан када је Туђман испунио Павелићев програм прогоном крајишких Срба, већ 15 година се слави као национални празник у Хрватској.

Жутократе су на Јосиповићеву тужбу одговориле противтужбом, у којој се нагласак ставља на усташке злочине из четрдесетих - да би одмах по њеном подношењу почели да причају од нагодби, узајамном повлачењу, вансудском поравнању... Жутократе не занима што Хрватска и данас спречава повратак избеглих Срба оптужницама за фиктивне ратне злочине. Жутократе није брига колико је Срба побијено у Туђмановој демокрацији деведесетих. На крају крајева, жутократе није брига ни за жртве усташког геноцида. Оне су тек кусур за успостављање „добросуседских односа" са Загребом. Уосталом, важно је да се покаже ЕУропсто тако што ће се Срби позвати да путују у Хрватску, иако их тамо злостављају и ментално и физички.

Они који би да „трансформишу” народ; који су спреми да за шаку долара залепе том народу етикету геноцидних злочинаца; који се боре за отету земљу тако што је предају коме год и где год стигну; који жртве усташког геноцида користе тек као средство нагодбе са Загребом; ти и такви су сасвим способни да ратни злочин попут масакра у Добровољачкој искористе за подмазивање резолуције о Сребреници.

А када и у том процесу доживе понижење и пропаст, онда се окрену народу и кажу, предомислили смо се, скупо нам.

Оскар Вајлд је једном описао циника као некога ко свему зна цену, а ничему не зна вредност. Патриотизам, правда и земља, образ и част - све је то жутократама прејефтино. А ништа од тога им не вреди ни зрна грашка. Једино што цене и уважавају је власт, коју купују потпуним одсуством основног људског достојанства и непресушним врелом моралне беде. Зато их презиру чак и њихови господари, колико год им верно служили.

Само није јасно зашто их још увек толерише народ. Онај којем припадају само именом.

3 коментара:

Tanja је рекао...

Mi nemamo nikakvu strategiju niti definisane (nacionalne)interese. Narodu se nameće (i dalje)kompleks krivice za sve. Imam utisak da samo besciljno tumaramo i čim nekom nešto padne na pamet mi kao ovce poslušamo. Šta li je to? Krivica, nedostatak ideja, svesti, intelekta, šta li?

Tanja је рекао...

"Прво, нико од жутократа није порекао Арнаутов навод"
Oh, pa jeste, gospođa ministarka je to učinila "sotto voce". Po službenoj dužnosti valjda.

Bojan је рекао...

Требали би да се присјетимо да је слична култура маргине/обесправљених постојала и за вријеме Милошевића. Сјећам се другара који су тада страствено и са надом дијелили Отпорове летке, ишли ноћу кришом да лијепе плакате и налепнице итд.. и тада смо имали алтернативу и мејнстрим.. рођаци и доста познаника су са сјајем у очима гледали у тадашње предводнике ДОС-а, пљували по СПС-у и ЈУЛ-у и у свакодневној беспарици и безнађу маштали о европско-америчким пријатељима и будућности срећи.
Данас, 10-15 година након тога, видимо докле је све то стигло. Многи људи су махом престали да вјерују у било шта више, дефетизам и нихилизам су завладали. Коментарисање политичких тема је да не кажем постала нека врста табуа. Људи о томе причају са страхом, а и када се говори о будућој тј промјени орјентације и констелација у Србији опет се потеже аргумент страха, као и онда.. и опет некако људи гледају да подилазе нашим непријатељима надајући се да ће нас у неком моменту оставити на миру.

А ми сви овдје добро знамо да нас неће испустити из чељусти док нас не униште до краја; док се не угасе све наде у обнову снажне државе која ће моћи да штити интересе народа. Држава овдје може да постоји само као сервис странцима и мултинационалним корпорацијама у остваривању њихових интереса.

Ових седмица боравим у Јужној Кореји.. они су 50-их година били друга нација по сиромаштву у свијету са свега 76$ БДП-а по глави становника! Данас у многим областима циљају да буду међу првих десет земаља свијета. Имају површину приближну Србији, а десет пута више становника! Али између њих и Срба има једна разлика.. њихова елита је (у већој мјери) пожртвована и ради у интересима државе.. у терминима национализма за све се може рећи да су националисти. Не интересује их остатак свијета, осим ако могу нешто да му продају/направе и зараде за себе и своју државу.

Ми Срби једноставно као народ смо изгубили вјеру у будућност. Овакво лагано крчкање, као када кувају жабу у лонцу, никако није добро. Требају нам снажне промјене, снажне кризе, јер само након њих се може нешто значајно и ново успоставити што ће водити васкрсењу српске нације и државе. Ово данас што се свакоднено ради и дешава је једноставно усмјеравање и контролисање Срба - биолошки и културолошки, ка контролисаној смрти и гашењу. Проглашени смо сувишнима на "њиховој земљи", не вриједимо "њихових ресурса" и зато су склопили договор са нашим властима да наш народ полако угасе, у термину деценија, умјесто да га одједном униште.