Продавачи моралне беде

Жутократско Тужилаштво за ратне злочине објавило је данас да одустаје од жалбе на одлуку енглеског суда да ослободи Ејупа Ганића. Пошто се Ганић већ тријумфално вратио у БиХ, а жалбовање по Лондону много кошта, одлучили су да се окану ћорава посла. Народ би, је ли, требало да буде неизмерно захвалан на овако пожртвованом раду својих владара, који, ето, гледају како да уштеде у овим кризним временима.

Тандара-броћ.

Никоме од жутократа није ни једне секунде било у интересу да се Ганић изручи Србији. Сам Врховни Жутник је ономад изјавио како му је свеједно хоће ли се Ганићу судити у Сарајеву (где су „државне” судије стале у његову одбрану, по чисто националној основи) или у Београду. На вест да су Енглези ослободили Ганића, реаговао је исто као и на пресуду МСП - одлично, све иде по плану. Или, његовим властитим речима: „Једна увреда мање-више, настављамо даље.” Док не понестане Србије, шта ли.

Образлажући одлуку да ослободи Ганића, енглески судија је навео да је Србија „злоупотребила процес” тако што је покушала да тргује Ганићевим изручењем. Ово се заснива на изјави Дамира Арнаута, човек који је у Лондону био задужен за Ганићеву одбрану у име муслиманског председника БиХ Хариса Силајџића. Према Арнауту, а како преноси британска штампа: „Србија је понудила да одустане од гоњења Ганића уколико босанске власти прихвате извињење за геноцид у Сребреници.”

„Не занимају ме теорије завере”, знао је да каже амерички економиста и политолог Мареј Ротбард, „већ чињенице завере.” Хајде, онда, да размотримо чињенице.

Прво, нико од жутократа није порекао Арнаутов навод. Друго, Ганић је заиста ухапшен почетком марта, баш у време када је Врховни Жутник покушавао да кроз Скупштину провуче теледириговану резолуцију о Сребреници. Из ових чињеница онда произилази теоретско питање: је ли могуће да је цела афера око Ганићевог хапшења био само део плана „општедруштвене трансформације”, како би се лакше убедио народ да су жутократама, ето, важне и српске жртве рата у БиХ?

Још један елемент мора да уђе у ову анализу. Наиме, Република Хрватска тужи Србију пред МСП за „геноцид" наводно почињен деведесетих. Један од аутора те тужбе је и садашњи председник РХ Иво Јосиповић, с којим се Тадић већ неколико пута најљубазније сусреће. Тужба је сама по себи поптуно бесрамна, јер никаквог „геноцида” над Хрватима није било. Напротив - 5. август, дан када је Туђман испунио Павелићев програм прогоном крајишких Срба, већ 15 година се слави као национални празник у Хрватској.

Жутократе су на Јосиповићеву тужбу одговориле противтужбом, у којој се нагласак ставља на усташке злочине из четрдесетих - да би одмах по њеном подношењу почели да причају од нагодби, узајамном повлачењу, вансудском поравнању... Жутократе не занима што Хрватска и данас спречава повратак избеглих Срба оптужницама за фиктивне ратне злочине. Жутократе није брига колико је Срба побијено у Туђмановој демокрацији деведесетих. На крају крајева, жутократе није брига ни за жртве усташког геноцида. Оне су тек кусур за успостављање „добросуседских односа" са Загребом. Уосталом, важно је да се покаже ЕУропсто тако што ће се Срби позвати да путују у Хрватску, иако их тамо злостављају и ментално и физички.

Они који би да „трансформишу” народ; који су спреми да за шаку долара залепе том народу етикету геноцидних злочинаца; који се боре за отету земљу тако што је предају коме год и где год стигну; који жртве усташког геноцида користе тек као средство нагодбе са Загребом; ти и такви су сасвим способни да ратни злочин попут масакра у Добровољачкој искористе за подмазивање резолуције о Сребреници.

А када и у том процесу доживе понижење и пропаст, онда се окрену народу и кажу, предомислили смо се, скупо нам.

Оскар Вајлд је једном описао циника као некога ко свему зна цену, а ничему не зна вредност. Патриотизам, правда и земља, образ и част - све је то жутократама прејефтино. А ништа од тога им не вреди ни зрна грашка. Једино што цене и уважавају је власт, коју купују потпуним одсуством основног људског достојанства и непресушним врелом моралне беде. Зато их презиру чак и њихови господари, колико год им верно служили.

Само није јасно зашто их још увек толерише народ. Онај којем припадају само именом.