Српски тамничари

ген. Здравко Толимир, ВРС

Јучерашњом осудом генерала Толимира, Хашка инквизиција је само још једном потврдила одавно већ неоспориву чињеницу да се ради о политичком квази-суду, а не институцији правде.

Исто тако, да Инквизиција и њени налогодавци до те мере презиру Србе, колективно, да не осећају ни најмању потребу да макар глуме правичност. До те мере су убеђени да Србију држе под чизмом, да се Срби побунити неће, и да ништа не може да спречи, заустави, или преокрене њихов пројекат глајхшалтовања Балкана тако да на њему Срби заувек престану да буду „реметилачки фактор“.

Оваква охолост је непријатна чак и неким саучесницима у том подухвату, на пример Дејвиду Харланду, који притом врло намерно не доводе у питање легитимитет (како га они виде) Инквизиције или хуманост и правдољубивост Империје којој служе, већ само у којој мери је такво понашање корисно. Али све док Србијом владају гаулајтери попут Малог Жутника, Ториса и Господара Vucich-a, који журе да пригрле свако понижење и прогласе га за напредак, чак и ти ретки гласови нелагоде падаће, што би се рекло, на глуве уши.

Горе и од презира, и од понижења, и од неправде је то што све то изгледа прихватамо као усуд. Што смо прихватили идентитетску матрицу непријатеља, језик непријатеља, контекст непријатеља. Тајна њихових „успеха“ и „победа“ није у њиховим врлинама, већ у нашим заблудама. Постали смо сопствени тамничари.

Одговор на питање како изаћи из тамнице се онда сам намеће: препознавањем заблуда.

Спознајом да Толимиру и многим другима нелегитимна Инквизиција суди не због нечега што су наводно урадили, него зато што су Срби, тј. да се преко њих суди Србима као нацији.

Спознајом да је апсурдно да неко ко ратује по целом свету и узима себи за право да нападне, окупира, убије и пороби кога год и гдегод, без пардона, изводи пред свој марионетски суд некога ко ратује да би одбранио кућни праг.

Кад те ствари схватимо, онда ће и Инквизиција и Империја имати разлога да зажале због своје охолости и нечовештва. Јер ћемо тада почети да ломимо ланце којима нас држе оковане они којима је свака Србија превелика, а једини добар Србин, бивши. 

Земан дошо, ваља војевати

Око Соколово, бр. 51

„Око Соколово“: 1912 (фото: Самсон Чернов)

Протестни марш „Никад граница“ у понедељак био је пример како Срби могу и морају да се уједине око суштинског питања свог националног и физичког опстанка. Ако је донедавно и било неких илузија о могућој светлој будућности у ЕУ, безочна дрскост Брисела и Вашингтона, спојена са недавним пресудама Империји одане Хашке инквизиције, спалила је и последњу. Границом направљеном према „независној држави Косови“ повучена је линија између нас и њих. Сада, више него икада, потребно је да будемо сложни у отпору окупаторима и издајницима.

Као део доприноса тој борби, одлучио сам да вратим у живот „Око Соколово“, као преглед квалитетних текстова које сматрам вредним пажње:

Бранимир Нешић пита зашто се и где то квислизима жури.

Бранко Жујовић објашњава да је ЕУнијаћење пројекат за пројекцију кривице на Србе.

Ана Радмиловић пише о нихилизму и лажима квислиншке владе, а Ђорђе Вукадиновић констатује да је она у потпуности по мери квислиншког култа.

Такозвани споразум о интегрисаном управљању границама је ништа друго до систематска издаја, вели с правом Жарко Јанковић.

Седам разлога за побуну набраја Жељко Цвијановић.

Александар Павић сматра да је у борби животна шанса за опстанак народа, а да се ова власт одметнула од закона. А отпор таквој власти дужност је и обавеза слободних људи, вели Миодраг Зарковић.

Весна Веизовић напомиње да ће се ова борба водити понајвише у срцима људи, и да ће ту бити добијена или, не дај Боже, изгубљена. А блогер „Стефан Душан“ подсећа да се, на крају тог пута, налази спознаја да се ово изборима не може променити.

Презир је добар почетак. Следећи корак нека буде подсмех, како то чини Љубиша Спасојевић.

А онда идемо даље.

Удри врага, не остав му трага

Оно што су више од годину и по узалудно покушавали Тачијеви терористи, КФОР и Еулекс, урадио је квислиншки режим у Београду: направљена је граница према окупираним територијама. Граница. Border, на енглеском, службеном језику освајача - па отуд и "Integrated Border Management". Ако лаже Дачић, не лаже рог.

Границу имају само државе. Нема ниједне земље у свету која признаје границу са самом собом. Осим СрбијЕУ,  Жутије, Дачистана, како ли се већ зове овај јадни изговор од државе.

...шта ће туђа међа међу нама?

„Србија ће бити модерна држава, па макар и без Срба“, рече ономад (2005) Ненад Прокић на оснивачкој скупштини отворено квислиншке ЛДП. Сада он, и други квислинзи, хвале на сав глас државништво ове владе - зато што дели њихове ставове. Како другачије да се схвати изјава потпредседника владе Вучића аустријском (!) колеги, 29. новембра: „Србија ће наставити свој пут ка ЕУ... јер је то најбоље за грађане Србије, без обзира да ли они мисле да је то тачно.“ 

Србија без Срба. ЕУнијаћење под маском демократије. Презир, понижење, окупација, лаж, сила, беда. Тако изгледа „светла будућност“ под овим одрођеним, издајничким квислиншким култом.

Доста је било. И превише. Отпор - не лажирани, окупаторски, већ истински - је већ почео. Придружите му се, имате зашто.

То нам је дужност.

Намерна неправда

Одсуство правде тзв. трибунала за ратне злочине не би требало никога да изненади. Жалопојке о хашкој неправди су чак штетне, јер посредно дају легитимитет институцији која га нема, и не може да има.

„Србе на колена“ (Тајм, 11. септембар 1995)

За острашћене империјалисте, огрезле у лажној логици, немогућа је и сама помисао да Срби нису искључиво најцрњи злотвори, а њихови непријатељи - штићеници Империје - невини праведници. Њима је битно једино ко је наводно чинио злочине, а не какви су злочини почињени. Таквима и не смета одлука трибунала да свесно и намерно амнестира хрватске и албанске злочине према Србима. (Мада, као што је приметио један колега, хрватске злочине над Муслиманима трибунал итекако кажњава.)

Али има људи који служе Империји зато што верују у службену догму: људска права, хуманитаризам, правда, мир, помирење, итд. Па онда дођу у ситуацију да истовремено верују у потпуно супротстављене ствари. Један од примера је Дејвид Харланд, некадашњи високи функционер УН у БиХ. У петак је његову критику трибунала (оригинал, препричан у Политици истог дана) објавио нико други до Њујорк Тајмс - лист који иначе хашког минотаура кује у звезде.

Иако и даље сматра да су „Срби починили многе од најгорих злочина у рату“, Харланд тврди да „у томе нису били једини, и није ни праведно ни корисно да једини сносе одговорност. Осуда само Срба једноставно нема смисла са становишта било правде, било реалности, било политике“. Значи, ајде што је неправедно, али што је политички штетно, е то је већ друга ствар.

Додуше, Харланду би требало да захвалимо што је по први пут нека режимска новина објавила чињеницу да је „више Срба било и остало етнички очишћено у балканским ратовима него било које друге заједнице“, као и да су Шиптари на Косову „етничко чишћење довели до најекстремнијег облика“. Али само толико.

Јер, над одсуством интереса за злочине над Србима може да се чуди само неко ко је претходне две деценије провео у пећини са медведима. Зар није Ричард Холбрук својевремено писао како су Хрвате (па самим тим и Шиптаре који су ратовали за Туђмана пре каријере у „ОВК") Американци сматрали својим „керовима са депоније“? Зар није документована логистичка, материјална, политичка, војна и тактичка подршка САД „Олуји“? Зар није баш амерички амбасадор дао сигнал Изетбеговићу да повуче потпис са Лисабонског договора и тако гурне Босну у рат? Када су у јуну 1999. НАТО трупе препустиле  Косово и Метохију дивљању шиптарске ордије, слободно убијање Срба је већ годинама уживало службено одобрење Империје.

Готовина, Маркач и Харадинај нису ништа ново. Зар није тај исти трибунал ослободио Насера Орића, који се хвалио нападима на српска села из своје „демилитаризоване“ зоне и чињеницом да притом није узимао заробљенике?

Значи ли вам ишта име Фљорим Ејупи? Тај терориста, који се с основаном сумњом сматра одговорним за минирање аутобуса „Ниш експреса“, до Хага није ни стигао. Прво је „побегао“ из притвора у америчкој бази Бондстил - а када га је после неколико година  УНМИК коначно пронашао, ухапсио и осудио, одмах по преузимању окупационе управе га је ослободио „статусно неутрални“ Еулекс.

Што се тиче аргумента о политичкој штети, ни за њега Империја (и њен трибунал) не хају. Зашто би, кад Срби апсолутно не пружају никакав отпор њиховим захтевима? Од 5. октобра 2000 наовамо, свака нова влада је већи квислинг од претходне. Пре бих рекао да ово што трибунал ради није глупост, већ бексрајна охолост мучитеља чија жртва је одавно престала да се бори, и практично моли за даље мучење. Да ли је тај став Империје утемељен у стварности или производ аутосугестије, о томе се може расправљати, али његово постојање и утицај су неоспориви.

Сам Харланд нема право да се прави невешт. Наиме, он већ неколико година сведочи пред тим истим трибуналом у корист тужилаштва, и никако да примети да Срби у чијем прогону помаже нису оптужени за конкретне злочине, већ на основу концепта „заједничког злочиначког подухвата“ који је посебно измишљен за потребе трибунала.

Или му је то можда итекако јасно? Види се, на пример, из одговора адвокату одбране Лукићу, током процеса генералу Младићу у јулу 2012:

Харланд: То је преувеличано... [Маркале 2] су изабране као окидач, али да се то није десило операција би свеједно започела пар дана или недеља касније, а можда и пре.
Лукић: Другим речима, по вама, није било начина да Срби избегну ово бомбардовање НАТО?
Харланд: Само када би престали да се боре.
(транскрипт МКТБЈ, 16. јул 2012, стр. 879, редови 20-25)

Дакле, НАТО би бомбардовао Србе у сваком случају, шта год Срби урадили (осим капитулације, је ли). Невероватно? Нимало. Зар само име операције није било „Намерна сила“ (Deliberate Force)? А Харланд у даљем току сведочења открива да је УНПРОФОР месецима припремао садејство са НАТО бомбардерима...

Зато је у најбољем случају бескрајно наивно кад Харланд пише да су поступци трибунала „супротни сврси због које је МКТБЈ основан“. Напротив, савршено су доследни. Циљ трибунала никад није био ни право ни правда, већ да наметне „истину“ у ратовима која би за све окривила искључиво Србе, док би њихове непријатеље (и спонзоре) у потпуности амнестирала? Па зар тачно то и не ради?

Све је ово, дабоме, слаба утеха Србима, који тренутно имају веће проблеме од самопроглашених кривотворитеља историје у смешним костимима, или њихових медијских апологета. Трибуналова „истина“ трајаће таман онолико колико је Империја буде могла наметати силом и лажима. А макар и летимичан поглед на свет показује да то неће бити још дуго.

А тада би и Харланд, и Њујорк Тајмс, и многи други лично умешани у балканску трагедију требало да се сете заборављених речи Томаса Џеферсона: „Стрепим за своју земљу кад помислим да је Бог праведан, и да његова правда не може спавати довека“.

Бјежи, грдна клетво, с рода

...јер одавде нема назад

Од јуна 1999, када је НАТО окупатор предао Косово и Метохију у крвожедни загрљај шиптарске „Ослободилачке армије“, трају напори да се све српско, живо и мртво, на тим територијама уништи или протера. Дивљање Тачијевих, Чекуових и Харадинајевих „ослободилаца“ нису ни покушали да спрече НАТО „миротворци“, а српска војска и полиција нису ни могле. Тек је организовани отпор становника Косовске Митровице успео да заустави оргију етничког чишћења. Од тада, па све до данас, и Шиптари и њихови инострани спонзори чине све што могу да север окупиране покрајине ставе под своју власт, како би и тамо Срби што нестали, што били сатерани у резервате да тихо помру.

Последња офанзива почела је у јулу 2011, када је „полиција“ Хашима Тачија покушала да постави царину на контролним тачкама Јариње и Брњак. Импровизованим барикадама, голоруки против тенкова и митраљеза, Срби су успешно пркосили и Тачијевцима и НАТО окупаторима послатим да их уклоне. У фебруару ове године, на Сретењском референдуму, изјаснили су се против „интеграције“ у било какву косовијанску пара-државу. Одговор пожутелог Београда био је ноћни напад маскиране жандармерије. Јединица која је основана за борбу против шиптарских терориста употребљена је за помоћ њиховим геноцидним циљевима.

Потоњих дана интернетом је кружило отворено писмо једног човека са барикада жандарима - колегама свог погинулог оца. Питао их је зашто идају своју децу, своју отаџбину, своју заклетву и свој народ. Има ли Бога у њима? Колико су његове искрене речи имале ефекта, тешко је рећи; тек, после тога, жандармерију више нису слали на барикаде.

До данас.

Многи су се понадали да је крајњи исход мајских избора донео дашак свежег ваздуха у српску политику, годинама заробљену у смраду капитулантске жуте жабокречине. Није се могао очекивати неки радикалан заокрет - од председника до „економа деструкције“, влада је баштинила тековине жутократије и ДОСманлија - али се мислило да ће неког напретка у одбрани земље ипак бити. Узалуд. Дрско и безочно газећи сва предизборна обећања, нова власт је не само наставила жуту политику, већ је издају бившег режима подигла на следећи ниво.

Србија је беснела када је бивши Врховни Жутник похитао да се рукује са Хашимом Тачијем. Пар месеци касније, Мали Жутник (некадашњи Ботин први пендрек) је са Тачијем вечерао - и ником ништа. А послужење као да је организовао ресторан „Жута кућа“: Мали Жутник је од тада умислио да, кад је већ толико застранио, мора да тера до краја. Сада његова влада гради граничне прелазе на Јарињу и Брњаку, парафира пуноправне међународне споразуме о „интегрисаном управљању границом“ (и безочно лаже да се не ради о граници) и - опет - шаље жандаре на народ.

У часу када настају ови редови, још се не зна да ли ће драма на окупираним територијама да прерасте у трагедију. Извештаји са терена говоре о локалној жандармерији која је одбила наређења, о појачањима из других делова Жутије (тешко је рећи Србије), о ултиматумима и одбијањима истих. Хоће ли жандари да „поступе по наређењу“ и пуцају на голоруки народ који, за разлику од њих, брани своју отаџбину, образ и част? Или ће схватити да кад једном пређу ту границу, између њих и Тачија више неће бити никакве разлике? Хоће ли тада окренути цеви на своје издајничке налогодавце?

Они који Србијом владају у име Империје изгледа мисле да је народ безвољан, анестетисан медијским диверзијама; да је претворен у аморфне „грађане“ с којима могу како им је воља; да га није брига ни за земљу, ни за слободу, ни за част и достојанство, ни за сабраћу коју би да препусте Тачију. Нису у праву. Барикаде су први доказ, али ти храбри Срби на барикадама не смеју да остану сами. Неки протести у Београду су већ одржани, али то још није довољно. За понедељак, 10. децембра, заказан је велики скуп под именом „Никад граница“.

У демократији, каква је Србија бар на папиру, власт на изборима добија мандат - или барем сагласност - од народа да покуша да испуни своја предизборна обећања. Већ дуго, међутим, политичари у Србији (али нипошто српски политичари) мисле да доласком на власт могу да забораве на та обећања, да владају без обзира на вољу народа, да служе или личним интересима или налозима иностраних господара. Србија ће наставити да тоне у пропаст, све док се недвосмислено не покаже да се такав приступ више неће толерисати. Да ће за то да се сносе последице, ништа мање директне и личне него оне с којима свакодневно живи опљачкани, понижени и издани народ.

Отпор тиранији и самовољи, окупацији и издаји, није само право већ и морална обавеза сваког слободног човека, свакога ко се и даље сматра Србином а не ЕУропским жутограђанином. Он има на хиљаде облика: од слободарске мисли и речи, преко ненасилних блокада и бојкота - па и до пушке у руци, ако баш све остало омане. Увек притом пазећи да будемо и останемо људи, да живимо чојство и јунаштво, да не постанемо монструми против којих се боримо.

Оваква борба не може да буде узалудна. Није против „целог света“ и „реалности“ већ против фантазија једног малог, све безначајнијег дела планете који се осилио и омрзнуо и Богу и људима. Против освајача, окупатора, издајника и отпадника, какви су небројено пута покушали да нас затру и о „тврди орах, воћку чудновату“ поломили зубе. Где су сада стамболски султани, бечки ћесари, Кајзер, Хитлер и њихови поклисари?

Нема више калкулисања, претварања, жонглирања опсенама. Све је кристално јасно, и зло с којим се суочавамо и светиња коју бранимо. И избор пред нама: слобода или смрт.

Како радили, тако нам Бог дао.

Узалудно призивање памети

Можете ли замислити да неко од пријатеља и партнера из ЕУ или НАТО каже следеће: „Ми Србију подржавамо по питању Косова… треба остати на своме и треба остати сложан. Нама је потребна јака Србија која ће заступати сопствени став“?

А баш то је изјавио руски вице-премијер Дмитриј Олегович Рогозин, који је током овонедељне посете покушао да власти у Србији (али нипошто српске власти) дозове памети. Узалуд, по свему судећи.

Дмитриј Олегович Рогозин

Иако је десет дана пре Рогозинове посете Хашка инквизиција ослободила хрватске генерале с циљем да амнестира Туђманову творевину за злочине против Срба, а 29. новембра је - сасвим очекивано - то исто (и са истим циљем) урадила са терористом Рамушом Харадинајем, и премијер Дачић и вицепремијер Вучић су само одмахнули главом и наставили да се куну у ЕУропску будућност. Ваљда рачунају, какве користи може бити од сарадње са државом која им не наређује, која их не вређа, не уцењује, не понижава редовно и сурово? Па зар не зна Москва да су само такви истински „равноправни партнери“ Србије?

Сопствени став? Шта је то? Зар сме то да се има? А шта ће рећи Берлин, Брисел, Вашингтон и Хаг?! Па знају ли Руси да Србија без ЕУропства не може да преживи?!

Сама помисао је до те мере растројила вицепремијера Вучића, да је прекршио једно од основних правила у политици: не одговарај на непостављена питања. Његова неуротична реакција на Рогозинову изјаву била је да каже како „Србија неће дозволити да било ко поквари њено пријатељство са Русијом“ али да „то нико није ни тражио – ни из ЕУ, ни са неке друге стране“. И додао да ће се „Србија руководити својим интересима јер постоји пре свега због својих грађана“.

Причу да „нико не тражи“ ово или оно слушамо још од петооктобарског пуча. Потпуна је лаж. Траже, дабоме, све кришку по кришку. Циљ је све време исти: Србија мора да се одрекне себе, јер само таква може да буде „интегрисана“. Кобасица мора прво да се исецка, па да се сажваће, а тек онда може да се лагано вари. Што рекох својевремено, а вреди понављања: свака им је Србија превелика, а добар Србин једино онај бивши.

О каквим „интересима“ којих „грађана“ Вучић говори? Чим се неко куне у грађане, не мисли добро народу. Притом се прави као да Империја Србији дозвољава да има било какве интересе, што напросто није тачно. По сваком питању, а не само када је о Косову реч, Империја тражи искључиво безусловну капитулацију. Једини избор препуштен властима у Србији (нипошто српским властима) је каквим ће лажима та капитулација бити замотана, да би се народ с њом лакше помирио.

У том мазању очију важну улогу играју окупациони медији, који су Рогозинову изјаву представили малтене као да је руски изасланик дао безусловну подршку мудрој политици владе у Србији (али нипошто српске владе). Највише се писало о руском кредиту, па онда о заједничкој производњи оружја, као да ће било шта од тога да се деси ако Србија настави да хрли у смртоносни ЕУропски загрљај. Врхунац цинизма била је изјава премијера Дачића да „политика Србије према питању Косова и Метохије није промењена“. Не рече у односу на шта - тј. на издајничку политику претходне власти, у којој је седео и он. Очигледно, свој потоњи успех на кварним изборима схватио је као мандат да настави по старом.

Рогозин је домаћинима јасно дао до знања да је ЕУропско проглашење НДК 2008. било увреда најгоре врсте („без образа“, а не само непристојно), као и да Русија брани поредак за који је погинуло 27 милиона њених становника. Зашто је баш то споменуо? Да би Србима објаснио како је њихов стварни избор између слободе, у чему их подржава Русија, и подаништва наследницима Хитлера. Узалуд. Можда је проблем био што притом није прекорачио границе дипломатског понашања, јер су мазохисти који чине „елиту“ у Србији (али не српску елиту) навикли искључиво на дрскост, силеџијство и безобразлук.

А можда све скупа постаје јасније када се примети дискретно закопана информација да се дан пре Рогозинове посете у Београду са „највишим званичницима Србије....састао заменик помоћника државног секретара САД Филип Рикер“.

Дан Републике... Косова

Има ли још југоносталгичара? Њима пре свега посвећујем пресуде Хашког „трибунала“ у процесима Готовина-Маркач и Харадинај-Балај-Брахимај.

Овакав какав је, другу пресуду и није могао да донесе. Прича да је лажни „суд“ неправедан је на истом нивоу као расправа о тами ноћи и влажности воде. Више него очигледно, дакле.

Неки сад протестују против пресуде. Није проблем пресуда, проблем је сам Трибунал. Односно, Империја која иза њега стоји.

Погледајте заставе на слици. Је ли вам сад јасно зашто Харадинај никад није могао бити осуђен?

(извор: НСПМ)

Јуче је у Србији био руски вицепремијер и лепо објаснио пред каквим је Београд избором, и какву политику Русија хоће да подржи, а какву неће. Али квислиншки режим жутог континуитета наставља да инсистира како је „интерес Србије да настави дијалог с Приштином због својих европских интеграција“.

Дијалог? Не води се дијалог са убицама, терористима и окупаторима. Ту може да ради само Правило 7,62.

Издајници веле да ће њихова издаја да се исплати „бољим животом“. Али кад погледате мало „пријатеље и партнере“ Империје у „региону“ и видите да живе бедније од вас - а они нису имали ни санкције, ни бомбе, ни 12 година издајничке власти - постаје јасно да вам и о томе, као о свему осталом, масно лажу.

Чиме можете да купите добру вољу оних којима је свака Србија превелика, а једини добар Србин онај бивши?

Ако од народа и Бога одрођена власт спроводи „дуги низ непочинстава и узурпација“, онда борба против такве власти није само право, већ дужност и обавеза. Пре него што устукнете, ужаснути, од овако екстремистичког закључка, напоменућу да је његов аутор Томас Џеферсон, и да се ради о цитату из америчке декларације независности.

Па како вам драго.

Грдно судилиште

„О кукавно Српство угашено, 

зла надживјех твоја сваколика, 

а с најгорим хоћу да се борим!“

Реците шта хоћете о Ивици Дачићу, он је доследан.

Његова полиција тукла је 2010. по Београду да заштити параду срама, стране намеснике, белосветске педофиле и плакат „Смрт држави“. Његова жандармерија је фебруара ове године напала Србе који су херојски држали барикаду на Јарињу, а за рачун окупаторског КФОР-а, ЕУЛЕКС-а и „независне државе Косова“. А данас та иста  жандармерија штити грађевинаре који између српске земље праве границу и царину - иако се својевремено клела у Косово.

Ивицу, дакле, разумем. Мењао је партнере, али не и господара. У жандармерију сам разочаран. Зар се тако чува мајка, порекло, преци и историја? Није ми јасан Томислав Николић, који је требало да зна истинском домаћину шака власти не може и не сме да буде преча од образа и части. Вреди ли председничка фотеља толико да заузврат Србија мора да нестане?

Али се највише чудим сопственом народу, што прихвата подаништво као судбину а издајнике као државнике. Ако не памти своје прадедове, који су пре тачно сто година крвљу ослобађали ово исто Косово које сада Ивица, Тома и остали следбеници ЕУропског „безалтернативног пута“ без грама стида предају; ако га није брига за Лазара и Милоша, јер су му они ликови из митологије у коју више не верује; зар може да погледа у очи оним Србима што још живе на Косову, што голоруки пркосе немачкој чизми, америчком куршуму, шиптарским скалпелима и бриселским лажима, бранећи не само себе већ и васцелу Србију?

У Прешеву поставише споменик терористима. У древној престоници Душановој Шиптари врло намерно организују главну прославу своје стогодишњице. А ЕУропски Срби према оним истинским на Јарињу граде границу.

Зар од народа који је сломио толике освајаче ништа није остало? 

Ко то тамо „сном мртвијем спава“?

У октобру далеке 1939, Винстон Черчил је изјавио да не може да предвиди будуће потезе Русије (sic, мислио је на СССР), јер је то „загонетка, замотана у ребус, унутар енигме“, али да је кључ вероватно  руски национални интерес. Ово ми све чешће пада на памет у последње време, док покушавам да одгонетнем ребус руског (не)деловања у Србији.

О облицима које попримају србофилија и русофилија већ сам писао: док Срби махом седе и чекају да их Мајчица Русија извуче из невоље (за коју су само понекад сами криви), Руси свашта нешто чине да помогну симпатичном „малом брату“, при чему сигурно не одмаже близина топлог мора и могућност да се стане на реп Турској, западној Европи, или Америци.

Не треба потценити ни - колико год ненамеран - допринос Србије васкрсењу данашње Русије, која је пре 13 година била пост-совјетска олупина под чизмом Запада, а данас то итекако више није. Ако је веровати Александру Исајевичу Солжењицину, искра тог препорода била је управо агресија НАТО на Југославију, пролећа 1999. Тиме су, вели чувени дисидент (али увек родољуб), Русима разбијене илузије о Западу. Али Србима, нажалост, нису.

Иако географски раздвојене, Србија и Русија су већ дуго у политичком смислу спојене посуде. На Западу, у сваком случају, већ више од века преовладава убеђење да су Срби руски сурогати, пси које Кремљ држи на ланцу и пушта кад му је воља. Па се у складу с тим убеђењем према Србима и понашају.

Читам недавно текст Јелене Гускове, једног од водећих руских стручњака за Балкан, у којем се жали на превртљивост садашње власти у Србији. Као да се чуди што напредно-социјалистичко-регионална влада у Сочију или Москви једно каже, а у Београду и Берлину друго ради. А не би требало да се чуди, знајући - или макар претпостављајући, на основу расположивих информација - о каквим се људима ради.

У сваком случају, ако се за протеклих стотињак дана понекад можда и чинило да је нова власт макар нешто другачија од претходне, посетом Хилари Клинтон и Баронесе Ештон у ноћи вештица (гле ироније), маске су пале. Идеолошке атлантисте у Београду је заменило нешто још горе: кукавни опортунисти. Резултат је, међутим, исти. Издаја.

Многи се сад питају како на ово намерава да реагује Москва. Један од суптилних гестова је стигао већ прошлог четвртка, када је нови руски амбасадор, Александар Васиљевич Чепурин, предао акредитиве рајхсгаулајтеру Николићу. На Николићеву изјаву да се „Србија налази у осетљивом тренутку и пред важним одлукама и... да у томе очекује подршку Руске Федерације“ - тј. тражење руског покрића за издају која се спрема - Чепурин је „поновио подршку Русије Србији да очува територијални интегритет и оценио да је решавање косовског проблема у складу са међународним правом и Резолуцијом 1244 Савета безбедности УН једино праведно решење“. Дакле, помоћ и подршка стижу само за отпор, а не за капитулацију.

Не морам да пијем ракију са Томом и Ивицом да бих схватио да је ово што они раде издаја. Нити морам да будем кућни пријатељ са Владимиром Путином да закључим како Русија има интересе у Србији. Траса „Јужног тока“ није нимало случајна. Србију је баш Атлантска Империја изабрала као бојиште против Русије; има далеко више смисла да се Кремљ брани у Београду него у Смоленску. Ако ништа друго, демонтажа „поретка“ успостављеног петооктобарским пучем обезбедила би да тзв. обојене револуције више никада не угрозе Русију и њене суседе. А садашњи председник Русије није ни глуп, ни неспособан, ни наиван.

Само, дајте да не тражимо трун у туђем оку, а не видимо балван у сопственом. Ако је Русија пасивна спрам западног черечења Србије, то јесте геостратешка грешка. Али шта онда рећи за Србе, којима је то ипак егзистенцијално питање? Да парафразирам претходног руског амбасадора, А.В. Конузина: „Где сте, Срби? Има ли вас?“ 

Са становишта српског родољубља, призивање руске интервенције је признање сопствене немоћи. Свакако да би било лакше ако би у ослобађању од квислиншког култа, који спонзоришу из иностранства, српски родољуби имали спонзоре у Москви, Пекингу, Бразилији или где већ. Али упитајте се, како било ко може да пружи подршку покрету за који не знају да постоји? Све што Русија види су Тома, Ивица, Млађа, Палма, Крка, Бота, Чеда... и можда Коштуница, кад извири из свог чардака од слоноваче. Па онда Империја лепо користи све полуге које је наместила, а нико други нема ослонац да постави сопствену полугу, а камоли нешто њом помери.

Зна ли руска јавност шта се овде дешава? Знају ли руски политичари? Кад су Срби слуђени медијско-пропагандним апаратом у служби Империје да не реагују ни када их „родољубива“ власт предаје у нежни загрљај Хашима Тачија, зашто се од Руса очекује да знају више? Немојте рећи да ће КГБ све да сазна; КГБ-а нема већ више од 20 година и тим стварима се сада бави служба по имену СВР.

Приметићете да из Москве ни једног тренутка није стигла критика на рачун неспремности српског народа да се избори за сопствену слободу - већ само на рачун политичара који су могли слободу да изаберу, али су из личних интереса, страха или убеђења изабрали да служе Империји. Али да ли је Москва спремна да активно дела како би помогла Србима да изборе слободу, сазнаћемо једино онда када та помоћ буде имала адресу на коју би могла да стигне. 

Неподношљива исплативост издајништва

"Treason doth never prosper: what’s the reason?
Why, if it prosper, none dare call it treason."

Елизабетански дворски песник, Џон Харингтон (1561-1612) оставио је за собом овај политички епиграм. Разлог, вели, што се мислило да издаја не успева је што успешни издајници постају владари, па се онда нико не усуђује да их оптужи за издају.

Четири века касније, у ментално окупираној земљи Србији, Харингтонов епиграм и даље важи. Иако је режим Друга Боте наизглед давна прошлост, власт која га је наследила не само да се не усуђује да деловање жутократа назове издајничким, већ и сама наставља исту политику!

Дан Вештица 2012.

Годинама су колале разне теорије о Тадићевом издајништву, од тајног порекла до сексуалних склоности, међу којима моја полу-шаљива теза с краја 2010. године - да „просрпски председник“ или има чип у глави, или imperius клетва из фантастичног света Харија Потера заиста постоји - још звучи и реалистично. Врховни Жутник је у пуном смислу те речи био теледириговани аутомат за извршавање жеља и хирова Империје и Брисела.

На крају се испоставило да Друг Бота није морао да буде чипован, нити омађијан, да би се понашао као слепи послушник Империје. Једноставно је имао комплекс југословенства, па је хтео да „промени код“ Срба и претвори их у нешто друго, како би тако постао прихватљивији господарима на Западу. Радило се о тешком случају стокхолмског синдрома, појачаног духом самопорицања; објашњиво, дакле, без призивања било какве фантастике.

Слично објашњење примењиво је и на Ивицу Дачића, који је сам признао да је баштиник  титоизма. Све постаје јасније ако се на линију Слободана Милошевића са Осме седнице гледа као на јерес, тј. отпадништво од титоистичке догме, којој су  невладници и жути „грађанисти“ (па тако и ДС, коју су на крјау преузели) остали верни. Уласком у жуту коалицију лета 2008, Дачић се одрекао „јереси“ - тј. става да би Срби требало да имају иста права као и остали „народи региона“, а не да су криви што су живи. Па пошто је тако прихватио догму по којој су Срби нижа бића, сасвим је логично да се и он понаша поданички.

Али шта би Томи Николићу, самозваном домаћину из Бајчетине? Некадашњи намесник Радикала, који је тек после посипања напредњачким пепелом дошао до фотеље, ових дана вели како је „нормализација односа Београда и Приштине у интересу свих грађана Србије, пре свега, Срба који живе на Косову и Метохији, али и целе Југоисточне Европе“, И додаје да нема везе што расте број евроскептика и што је ЕУ у кризу (финансија, идентитета, политике), њему је то и даље једино одредиште!

Како неко здраве памети може да заступа улазак - и то тек теоретски, обећани, неодређени и у далекој будућности - у поредак где би њега самог хапсили јер сам пече ракију, без 10,000 потребних дозвола, потврда, атеста, акциза, итд.? Где држави и народу којима он председникује поричу право на постојање? И то зарад интереса некакве „Југоисточне Европе“! Најлакше би било рећи да је Торис омађијан, или су и њему неком приликом уградили чип марке „Борат“ у главу. Али истина је много једноставнија, и тужнија.

Наиме, издаја се у Србији данас исплати.

Од када су на власт зајахали сентандрејски курсисти, нити један политичар није сносио последице за издајничко понашање, док су многи, да не кажем сви, на њему добро зарадили. И ту добит не мере само парама, већ и утицајем, некретнинама, и другим привилегијама положаја.

Неко ће упитати, а где је ту Ђинђић? Па није ваљда да верујете да је иза његовог убиства заиста стајао неки фантомски „антихашки лоби“, или одједаред измишљени криминални клан? То се од почетка чинило као класична балканска замена теза. Зар је случајно што је смакнут баш када је почео да изражава незадовољство што Империја није одржала своја обећања од пре 5. октобра, или што је његовим смакнућем апсолутну власт - колико год кратко - добио најгори олош из грађанистичког табора?

Ма колико кварни и имуни на част и поштење били данашњи политичари у Србији, не морају да буду посебно паметни да виде што би и слепцу требало да буде јасно. Ако се усуде да пркосе Империји, прети им лично страдање - било пад у политичку немилост (видети Коштуница, В.) било прилика да се придруже Ђинђићу у Хаду. С друге стране, ако у служби Империје злостављају сопствени народ, од тога ће они лично имати само користи. Народ ће да ћути и трпи, као и досад - или чак, медијски слуђен, да тражи још.

И Империја и њени послушници, дакле, верују да је народ потпуно сломљен, покорен и пасиван. А ако је то тако, онда издајничко понашање које се нама чини потпуно апсурдним за њих у ствари представља потпуно логичан избор.

Империја се променити неће, док не пропадне. (А хоће, само ка' ће, не знамо.) Исто важи и за ЕУ. Политичари су такви какви су, неће им одједаред израсти морал. Једино што у овој једначини може да се промени је понашање народа.

И онда, простом математиком, долазимо до неминовног закључка: подаништво политичара ће престати када престане подаништво у довољно великом делу народа који ће бити вољан да нешто предузме - притом не мислим на масовне протесте, лупање у шерпе и дување у пиштаљке - како би подигао цену издаје до неисплативости. Тиме од њих нећемо направити родољубиве политичаре, али ће то бити добар почетак.

Јер како ономад рече Његош, кроз Владику Данила у Горском вијенцу:

„Вук на овцу своје право има,
ка тирјанин на слаба човјека.
Ал' тирјанству стати ногом за врат,
довести га к познанију права,
то је људска дужност најсветија!“

Неправда за све - и други пут

Поводом данашње одлуке Хашке инквизиције да амнестира Туђманове генерале Готовину и Маркача од сопствене пресуде:

Неправда за све 
Сиви Соко, 15. април 2011

Ликовање над данашњом пресудом Хашке Инквизиције хрватским генералима Готовини, Чермаку и Маркачу велика је грешка.

То што су генерали оптужени за учешће у „заједничком злочиначком подухвату” (ЗЗП) одступа од досадашње праксе Инквизиције да Србе терети за систематске злочине, а остале за појединачне. ЗЗП је конструкција коју је осмислио амерички Хрват Џон Ценчић како би се оптужило цјелокупно српско руководство из Крајине, БиХ и СРЈ, и у суштини је политичке, а не правне природе. То што се сада примјењује на Хрвате требало би ваљда да обезбиједи признање за ту конструкцију, као и сам МКТЈ, тако што ће Срби рећи: „Па добро, значи има правде, Хаг и неком другом суди”.

Хрватска прославља пресуду Маркачу и Готовини (Beta via B92)

Проблем је, међутим, што МКТЈ није легитиман суд. Трибунал је институција која нема покриће, јер Савјет безбедности УН не посједује судска овлаштења, па тако нема шта да преноси на ад-хок институције које успоставља. Нема везе да ли осуђује или ослобађа, нити да ли су оптужени једне, друге, треће или пете националности. Не може се МКТЈ узимати „а ла карт”, па вољети када осуђује злочине над „својима” а мрзити када осуђује „наше” за злочине против других - иако многи то редовно чине.

Најбољи доказ политичког карактера пресуде је ослобађање једног од генерала. Ако је био у ланцу команде - што је, по дубиозним стандардина Трибунала, довољно да се прогласи за учесника у ЗЗП - онда не може да буде невин; у томе је и „љепота” конструкције ЗЗП. Биће, онда, да су га ослободили као гест добре воље према Загребу. А сасвим је могуће да ће и друга двојица на крају бити ослобођена, или осуђена на већ одлежано, као што се десило сребреничком крвнику Насеру Орићу.

Да ли је у Олуји било злочина, или чак да ли је Олуја, као оружана акција против цивила у заштићеној зони УН, и сама била злочин - то Трибунал уопште не занима. Пошто је тада то урађено по налогу Империје (а Туђман је једва дочекао) онда годинама о томе није било расправе. Када је и почео процес генералима, њихови браниоци су брже-боље похитали да кажу да је онда и Америка крива, пошто је Вашингтон слао оружје и инструкторе Туђману и спремао „Олују”. Можда су очекивали да то заустави Инквизицију, или да се Империја (ха!) уплаши позивања на одговорност. Тужна је истина, међутим, да Империју данас нико не може да изведе пред суд, а још мање натјера да се повинује пресуди која јој није по вољи.

Лишене одбране да су само вјерно служили Империју, хрватске власти инсистирају да у „Домовинском рату” Хрвати по дефиницији нису могли да чине злочине, јер су се „само бранили” (од домицилних Срба, је ли). То је лоша логика. Чак и да је тачна теза да је њихов рат био одбрамбени, праведност нечијег ратног циља нема везе са праведношћу понашања у самом рату - иначе испада да циљ оправдава средства.

Ни данас нико у Хрватској неће да се заузме за људска права Срба који су избрисани из устава, побијени, протјерани, покрадени, а свако ко хоће да се врати - а може да ради и заснива породицу - бива оптужен за ратне злочине и судски малтретиран. Нема везе која странка је на власти - хрватска државна политика према Србима је да не смије да их буде. Ако то није геноцидно, не знам шта јесте.

Нити може да буде другачије. Од Старчевића наовамо, нездрава опсесија Србима се зида у темељ хрватског националног идентитета. Када не би могли да се заогрну патриотизмом „Домовинског рата”, хрватски властодршци би морали да објасне свом народу зашто је после двије деценије неовисности сиромашан, гладан и обесправљен. Није ваљда због Срба, које су што побили, што протјерали, што превјерили - баш као што је ономад планирао Павелићев министар Миле Будак.

Имајући у виду ту злу крв, није неразумљиво нити неочекивано да се досадашње мете хашког иживљавања радују што за промјену, ето, страдава неко други. Али немају чему да се радују. Ово није правда, већ само неправда са другачијим предзнаком.

Страх животу каља образ често

Иако често цитирам Андрићев епиграм о народу који „не може више да разликује не само добро од зла, него и своју сопствену корист од очигледне штете“, тек сам недавно схватио да је он ту у ствари поставио дијагнозу српског архи-проблема. Зашто нам се све ово дешава? Зато што нисмо сами себи јасни, па нам онда ништа око нас није јасно. Постављамо погрешна питања, па нас онда чуде погрешни одговори. И све тако, укруг.

На ту спознају дошао сам читајући јучерашњи текст Александра Недића, у којем покушава да рехабилитује свог деда-стрица, ђенерала Милана. Потпуно разумем ту његову потребу; сваком нормалном човеку и иначе би било тешко да живи с таквим теретом, а камоли у данашњој Србији, где се издаја свакодневно слави као државништво.

Александар цитира реферат ђенерала Недића из новембра 1940. због којег је смењен са функције министра војног, као доказ да је његов деда-стриц био „пророк српског страдања“. Као историчар по струци, прихватио сам изазов да се „упознам са чињеницама о догађајима или личностима о којима донос[им] закључке“ и прочитао текст реферата. Само, ни после тога нисам осетио потребу да коригујем ранији став о приступању Тројном пакту и односу према Немцима, који је дијаметрално супротан од Недићевог. Дапаче.

Милан Недић у „равноправном партнерству“ са командантом окупационе управе, генералом Луфтвафе Ханјрихом Данкелманом

Погрешне процене
Ево и зашто. У цитираном реферату се налазе два одломка која указују на дубину Недићевих заблуда. Прво, два дана пошто је Италија из Албаније напала Грчку - без неопходне логистичке припреме и у најгоре могуће годишње доба - Недић пише како ће Талијани:

„...покорити Грчку у најкраће време. Грчка нема нити моторизованих јединица, нити ваздухопловства, а копнене снаге су релативно мале. Помоћ Енглеза не може бити ни ефикасна ни спасоносна за Грчку. Догодиће се да ће Италијани узети северну Грчку и избити на Солун, где ће се спојити са Бугарима и довршити наше стратегијско опкољавање“.

Ово се, дабоме, није десило. Штавише, Грци су до ногу потукли Талијане у Епиру и потисли их у Албанију. Даље нису могли, јер је наступила зима, а Грци нису имали офанзивну логистику. Тек је Хитлерова интервенција, у априлу 1941 (операција „Марита“) спасила Мусолинија од понижавајућег пораза.

Поставља се питање, каквим је [дез]информацијама баратао Недић, када је направио овако потпуно промашену процену талијанске војне моћи. Али следи још убиственији део реферата:

„Немачка је заузела европски континент и неограничени је господар. Са својих деведесет милиона Немаца, ако не наступи грађански рат у њој, она ће бити дуго и дуго његов господар. Поред тога Немачка је била и биће наш силан сусед. Па је природно да испитамо и ту могућност. Ако се решимо на ово, онда шта добијамо: прво, продужићемо себи живот, друго, сузбићемо захтеве грамзивих суседа и, треће, иако на крају крајева ипак изгубимо извесне делове земље за компензацију суседима, нећемо свакако изгубити онолико и онако као ако би били непријатељи и силом покорени“.

Неограничени господар, и биће још дуго? А свега четири године касније, та иста Немачка је била хрпа рушевина. Толико о тисућугодишњем Рајху, том класичном примеру опсесије царством земаљским. И ето још једне коцкице у мозаику који објашњава слом краљевске југословенске војске: поред издаје Хрвата и саботаже комуниста, водили су је овакви ђенерали, који су рат предали и пре него што је почео.

Факти и фантазија
Често се каже да генерали увек воде претходни рат. Недић је по свему судећи преценио осовинске могућности зато што је Хитлер за само годину дана постигао оно што Кајзеру није успело ни за четири. А када је говорио о страдању које је хтео да избегне, пре ће бити да је мислио на злодела која су му била позната - нпр. голгота преко Албаније, трогодишња аустроугарскa окупацијa - него на јаме и логоре смрти НДХ, које нико тада није могао ни да наслути.

Управо из Недићевог пера стиже потврда мог малог експеримента из алтернативне историје: и он је сматрао да ће Немачка тражити „компензацију суседима“ од Југославије, али је мислио да је то прихватљивије од ратног страдања. Будите уверени да би Хитлер створио НДХ у склопу те „компензације“. Да ли би у таквој НДХ страдало ишта мање Срба? Када се узме у обзир да хрватска мржња према Србима није била условљена априлским ратом или отпором Немцима, већ историјским наслеђем, чисто сумњам да би било икакве разлике.

Што се тиче „кусе“ Југославије коју би Хитлер наводно великодушно оставио на животу - онако како [ни]је оставио Чешку после Минхена, рецимо - колико би у њој страдало народа да није било окупације, репресалија, или Михаиловића? Опет, тешко је рећи. Јер Броза би, будите уверени, итекако било. Његов тријумф био је заслуга више енглеске издаје њима пријатељске краљевске владе, него Толбухинових тенкова. Шта мислите шта би се десило да су Срби којим случајем били у Хитлеровом табору! Колико би се суровије понели Совјети, а колико Броз? Ово што се ради Србима од 1944. наовамо полази од лажне симетрије Драже и Павелића,измишљеног фашизма и преувеличане Недићеве колаборације - а замислите да су све то биле стварне чињенице? Све ове страхоте су много реалније могућности од ружичасте фантазије 2. светског рата проведеног у наводно безбедној осовинској позадини.

Три суштинска проблема
Аргумент „приклањања јачем“ има три суштинска проблема. Прво, што почива на претпоставци да би тиме страдање било квантитативно мање, али ту претпоставку, самим тим што је теоретска, не може да квантификује.

Друго, што потпуно занемарује квалитативну страну ствари. Јер чак и да је у рату страдало милион Срба мање, српство га не би преживело. Изгубљени животи јесу трагедија, али било би далеко горе да су Срби пљунули у лице свему што чини њихово биће: части, образу, чојству, јунаштву, слободи, правди. Колико год се завојевачи трудили да то затру, нису успели у томе. Ни Турци, ни Аустрија, ни Хитлер, ни Броз, па ево ни жутократе и невладници. То су ствари које немају цену. С њима, колико год да страда, народ може да опстане. Без њих, тешко.

Трећи проблем односи се на заводљиви аргумент Александра Недића да је његов деда-стриц изабрао подаништво јер је сматрао „да је у сукобу велесила место Србији и Србима негде у запећку где би сачекали развој ситуације и избегли погром“. Али то је лажни избор, јер га Срби никада нису имали. Нису га дозвољавале ни велике силе, ни сам карактер Срба. Да смо могли, то бисмо и урадили. Али нисмо.

Односно, да будем прецизнији, неки јесу. „Регион“ је препун бивших Срба, који су мислили да подаништвом могу да сачувају животе, а о принципима ће бринути касније. Када би и схватили сву страхоту тог избора (неки никада нису), било је касно за кајање, па су из фрустрације постајали највећи крвници и мрзитељи оних Срба који се себе, упркос свему, нису одрекли.

Тако је било и под Турцима, и под Аустријом, и под Хитлером, и под Брозом, а ево и данас, под поданичким култом Атлантске Империје. Сваки пут се Срби нађу у истој ситуацији. Сваки пут се међу њима јаве људи који су изгубили из вида принципе, па мисле да је голи живот важнији од чувања завета Господу. Они призивају подаништво као судбину - а тиме и нестанак.

А Срби опстају.

(Исправка: Милан Недић је деда-стриц Александра Недића, не деда-ујак како је првобитно погрешно наведено у тексту)

Корак до издаје

Од сопствених утисака о учинку „напредно-социјалистичке“ владе после 100 дана, немам много шта да додам поређењу са трагичним данским краљевићем. Остајем и при ставовима које сам изнео у преписци са Жељком Цвијановићем од пре пар месеци: да нови председник мора да докаже своје родољубље, и има на уму да треба више да страхује од одмазде изданог народа, него од гнева незадовољне Империје.

И најнаивнијем лаику било је јасно да одбрана српске државности не може да иде заједно са поклоњењем ЕУропској унији. Наиме, чак и да Брисел не тражи признање НДК - а тражи - интеграција у ЕУ подразумева губитак државности. А одрицање од себе у замену за обећање непостојећег благостања било би врхунац глупости чак и да ЕУ није већ 4 године у економској, политичкој и идентитетској кризи, која се притом сваким даном погоршава.

Знало се да садашњи властодршци (не нови, пошто је Дачић био кључни саучесних у стварању жутократије, а Динкић има континуитет још од октобарског пуча) лажу, али било је неких недоумица тачно о чему. Дакле, да ли је искрена била њихова апсолутна посвећеност ЕУропском путу, или одбрани Србије? Обоје није могло. Али иако то нису заслужили минулим радом, било је фер да им се пружи шанса да се покажу.

По свему судећи - и уз обавезну напомену да је немогуће бити 100% сигуран у вести које стижу из Србије, будући да су скоро сви канали загађени квислиншким отпадом - изгледа да је победила њихова посвећеност ЕУропству, тј. служењу Империји. После посете „Хилари и Кети“ нико више не може да се претвара да је другачије.

Ивица се смешка, али није смешно... (фото: ФоНет)

„Само је Никсон могао у Кину,“ говорили су својевремено Американци, коментаришући чињеницу да је управо тај председник, осведочени антикомуниста, нормализовао односе са комунистичким Пекингом. Зар није онда могуће, чак и вероватно, да су исти ти Американци одлучили да би издају Србије (јер предајом Космета се издаје Србија у целости) боље могао да изврши управљаним утисцима у родољуба произведени Николић, од већ потрошеног отвореног квислинга Тадића?

Квислиншки култ је за ових 13 година до те мере обесмислио језик и логику, да се скоро нико више не осврће на оптужбе за издају, као да је то постало нормално. А није, и не сме да буде. Можда баш то објашњава у великој мери зашто изостају рационалне реакције на издајничко понашање власти, већ се чују само изливи беса и личне, партијашке нетрпељивости.

Зато мислим да је изузетан најновији есеј који је написао колега Србо (гост на Соколу у два наврата), а може да се прочита на његовом блогу, Камен земље Србије. Не бих да га цитирам, јер вреди да се прочита у целости. А да се потом нађе начина да се власт упозори да одустане од издаје коју је, како се чини, намерила да спроведе.

Да будем неуобичајено директан: чак и да неким случајем Империја успе да затре Србе као нацију - физичким истребљењем или преумљавањем, свеједно - мало је вероватно да ће њени домаћи помагачи то живи дочекати. Лако је било Империји да ономад сипа бомбе са пет хиљада метара. Ови су далеко ближе, надохват пушке, куке и мотике. А нека је само један одсто Срба спремно да их се лати, и то ће бити доста.

Ово није претња, само добронамерна дијагноза чињеничног стања. Тек да се зна.

Глогов колац за хапсбуршког вампира

(„Наказа која одбија да умре“, Печат, 2. 11. 2012, стр. 40; линкови додати)

Прича о РЕКОМ-у, „регионалној“ комисији за истину (!) о ратовима деведесетих, подсећа понајвише на неког монструма из холивудске фабрике хорора. Напросто одбија да умре, без обзира колико пута неко аргументовано разбије сваки разлог за њено постојање. Један од разлога је сигурно што енергија која анимира пројекат долази са стране, у виду донација из џепова пореских обвезника на Западу. Али како су ти џепови свакодневно све плићи, невладници који од њих живе постају све нервознији, нападају се међусобно, и журе да заврше посао док још имају времена и прилике. Отуд и недавно поново оживљен захтев самозваних арбитара „регионалне“ историје да држава Србија подржи њихов захтев да јој о сопственом трошку суде.

Иако би могло тако да се чини на први поглед, проблем није у водећој личности пројекта РЕКОМ. Наташа Кандић се с правом сматра за „црну еминенцију“ српске невладничке сцене: лично је лансирала неколико прича о наводним српским злочинима, за које се или никада нису нашли докази, или су доказано лажиране. Чак је један амерички новинар, Џек Кели из листа USA TODAY, изгубио посао због фиктивног извештаја о ратним злочинима који је, вели, добио од Наташе. Али њу америчка пропаганда (Радио Слободна Европа) и даље назива „борцем за истину“. Наташа је својевремено шамарала српске прогнанике из Крајине, али и седела у почасној ложи на проглашењу „независне државе Косова“. Па ником ништа, и даље се слободно шеће Србијом, коју мрзи и на сваком кораку клевеће.

Међутим, чак и да на чело пројекта стане неко ко нема хрватска и „косовска“ признања, то не би променило суштину проблема. РЕКОМ је, наиме, само наставак подухвата који има корене много даље у прошлости, у идеолошком оправдању за стварање друге Југославије на наизглед немогућим претпоставкама. Тако је деценијама писана историја која је Србе представљала у негативном светлу, а побољшавала дојам о осталим „братство-јединственим“ житељима Брозове Југославије. Како се то радило, недавно је на овим страницама илустровао Мило Ломпар, приказом енциклопедистичког ангажмана Мирослава Крлеже.

Управо је та историјско-културна политика СФРЈ омогућила виновницима Јадовна, Јасеновца, Старе Градишке и Јастребарског не само да мирно спавају, већ да на своје жртве гледају са презиром и осећајем више вредности. Једино је тако и била могућа послератна држава у којој је „братство и јединство“ октроисано митом о моралној једнакости Павелића и Михаиловића, али и деце Јастребарског са њиховим убицама, од којих су само неки завршили у Блајбургу. Само захваљујући њој је било могуће да у ратовим деведесетих – о којима би РЕКОМ данас да пресуђује - амнестирани крвници из II светског рата своје жртве прогласе геноцидним агресорима, а сопствена повампирена злодела славе као националне празнике.

Српска академска сфера, атрофирана од тамновања у антисрпском културно-историјском обору и ошамућена дводеценијском бујицом медијске сатанизације у истом кључу, ни до данас није артикулисала алтернативу дискурсу у којем су Срби криви што су живи, и морају свима око себе да се за то извињавају. Неколико изузетака који су се усудили нашли би се усамљени на мети отровних стрелица невладника, дојучерашњих заштитника тековина револуције а данас идентично горљивих бораца и боркиња за ЕУро-атлантизам. Резултат такве ситуације је да српску историју представљају презриви есеји на „Пешчанику“, где Дубравка Стојановић омаловажава Балканске ратове а Латинка Перовић тврди да је цела српска историја сачињена од зла - осим оних година када је она харала као култур-комесар.

Идеолошка „уравниловка“ историјских чињеница није била само у функцији стварања и очувања друге Југославије. Исто тако је служила и као темељ титоистичклог етно-инжињеринга, где су од вековних Срба стварани нови „народи и народности“, нове републике и покрајине - будуће несрпске и антисрпске државе. У том смислу постаје јаснија улога Сабахудина „Динка“ Грухоњића у пројекту РЕКОМ. Грухоњић, који је својевремено (2010) за РЕКОМ писао медијске студије, водећи је „војвођански“ сепаратиста, уредник портала „Војводина.инфо“, неуморни (дез)информатор страних новинара и синдикални капо „војвођанских“. Познат је по томе што је у родној Бања Луци садашње становнике описивао као људе „чудних физиономија и неартикулисаног језика“, чиме је дабоме сведочио сопствену толеранцију и мултикултурализам.

Када се све то има на уму, нимало не изненађује да су остали народи и државе из „региона“ одушевљени идејом да им Наташа Кандић пише историју. Знају, наиме, да ће то бити историја коју они већ прихватају и славе, која ничим неће противречити митологији титоиста или „пресуђеним чињеницама“ Хашке инквизиције. Нико од њих нема намеру да прави било какве уступке када је о њиховој „повијести“ реч; напротив, од Срба се очекује да је безусловно прихвате. РЕКОМ не би водио стварну расправу засновану на дискусији равноправних, него би силом утеривао историју коју је већ написао миљеник невладника Холм Зундхаусен. То је сврха целог пројекта, и зато је он био и остаје проблематичан, чак и када на њему не би била ангажована „елита“ србомрзачког култа.

У јулу 1914, краљевина Србија је одбила само једну тачку аустро-угарског ултиматума: ону у којој се тражило да агенти црно-жуте монархије врше истрагу на њеној територији, јер такво нешто ни једна слободна држава није могла да прихвати, а да остане слободна. А данас лучоноше аустроугарског погледа на Србе траже да баш они пишу српску историју, и још да их у томе издржава опљачкани и понижени народ. Одбацивање овог срамотног захтева требало би да буде ствар здравог разума и елементарног самопоштовања.

Вињете 5. новембра

Има ли неко да објасни Ивици Дачићу на шта се односи израз „коначно решење“? (Ако не знате ни сами, укуцајте Endlösung у Гугл.) Да не буде као ономад када су на Западу израз „етничко чишћење“ потпуно свесно и злонамерно представили као наводну српску идеологију деведесетих, а у ствари се односио на шиптарски третман Срба на Космету осамдесетих...

***

Неписмени, лицемерни, шовинисти: ако је и од жутократа, много је

Незадовољне жутократе су данас у пет до дванаест (гле симболике) марширале у Немањиној против све вероватнијег именовања Драгана Ђиласа на чело ДС. Транспарент на фотографији агенције Бета вели: „Ne damo Demokratsku stanku tajkunu i lopovu iz Bosne!“

Као, могли би да поднесу да се ради о тајкуну и лопову, све док је из Србије? Али како им онда није сметало што је дугогодишњи Вољени Вођа, Бота Извињаковић, рођен у Сарајеву? Много нешто селективно ово жуто „србијанство“...

***

„Бити Рус значи не презирати своју земљу и свој народ. Па кад виде Европејци да ми поштујемо своје, и они ће почети да поштују нас“, својевремено је писао Фјодор Михајлович Достојевски.

Значи, ко се клања разним кацинима, англоамеричким изасланкињама и ЕУропском култу, не може ни да очекује бољи третман од овог који има сад. Притом је или глуп, или неписмен - не зна се шта је горе.

 ***

(Додатак, 7. новембра) Неколико људи ми се јавило око слике; веле, ово мора да је фотомонтажа, Немањина не изгледа овако већ годинама. Па сад размишљам, је ли тог протеста онда уопште и било? Мислим, новинарство је данас на тако „високом“ нивоу, ни у шта више не треба веровати ако не може да се потврди из три различита извора (не рачунам комбинацију рецимо Блиц - Б92 - Данас).

Ништа од тога не мења суштину примедбе на селективно „србијанство“ жутих (али и оних који се сматрају родољубима, а често праве исту грешку), или латиничарење. Али нема смисла да их критикујем за нешто што нису урадили, кад има толико доказаног зла које је од њих дошло.

Мржња мале Мадленке

(објављено са малим закашњењем због временских непогода)

Пре седам дана је Вацлав Дворжак, чешки режисер документарца „Отето Косово“, дошао на прашку промоцију књиге некадашњег америчког шефа дипломатије Мадлен Олбрајт. Када је, уместо њених само-хвалоспева, Олбрајтовој понудио плакате својих филмова о насиљу на Косову, џихаду у Босни и хрватском прогону Срба, реакција је била насилна и хистерична.

Дворжак је своје искуство описао али и документовао видео-снимцима. На снимку се јасно чује како гневна Олбрајтова Дворжака и сараднике „одвратним Србима“ и вели им: „ви сте ратни злочинци“.

Замислите да је рекла „одвратни Шиптари“! Да ли би је можда тужила за говор мржње „Иницијатива младих за људска права“? А не - Олбрајт је представник Империје, а таквима је, дабоме, у врлом новом свету све дозвољено. Узалуд што њено понашање представља отеловљење речничке дефиниције енглеског појма bigot: особа која се према припадницима расне или етничке групе тврдоглаво и нерационално односи са мржњом и нетолеранцијом. Ако вас прогласе за таквог на Западу, очас остајете без каријере у јавном животу - осим ако је та мржња уперена према Србима, малтене јединој групи коју свако може да мрзи без икаквих последица. Успут буди речено, тај појам у српском језику нема директног превода, што би требало довољно да говори о наводној српској нетолеранцији...

Само током протекле две деценије, са Запада је стигла бујица мржњом испуњених изјава на рачун Срба - толико, да је сувишно када се неке од њих измишљају. Енглеска штампа, која ових дана са жаром прозива српске навијаче за наводни расизам, својевремено је Србе приказивала као мајмуне. Олбрајтова своју мржњу никада није крила, док се рецимо Ричард Холбрук њом поносио. Многи се с правом питају одакле толики јед, толика жуч, а да није ничим изазвана. Лично сам чуо бар десет иначе разумних Срба који су били убеђени да смо нечим то морали да заслужимо, јер нико толико не мрзи тек тако.

Ти моји познаници су сматрали одговорним „Милошевићев режим“, али је већ одавно постало јасно да тај аргумент не пије воде. Режима нема већ 12 година, Милошевић је покојник скоро седам, сви режими у Београду од октобарског пуча приоритетом сматрају лизање империјалне чизме, а мржња се не смањује. Уосталом, шта ћемо са примерима те мржње много пре Милошевића, која сеже у историју не само до Карађорђа (по злобној тези Латинке Перовић да је савремена српска историја посве злочиначка), него до Османлија па чак и пре? Случај Мадлен Олбрајт могао би макар мало да расветли овај проблем.

Наиме, када је девојчица по имену Марија Јана рођена у Прагу, 1937. године, њен отац Јозеф Корбел службовао је у Краљевини Југославији као аташе за штампу чехословачке амбасаде. Већ следеће године, међутим, Минхенским „споразумом" Хитлеру је предат део чешке територије, а у марту 1939. Немци су у потпуности окупирали остатак Чехословачке. Јеврејин пореклом, Корбел прелази на католичку веру - а онда са породицом одлази за Енглеску (земљу која је, гле ироније, најодговорнија за минхенску срамоту), и током рата ради за чешку владу у изгнанству. После рата га председник Бенеш поново шаље у Београд, овај пут као амбасадора при режиму Јосипа Броза. Марија Јана, међутим, није ишла у „комунистичку“ школу, него је у Београду имала гувернанту, а потом је отишла у женевски интернат, одакле и потиче име „Мадлен“. Када је Стаљин послао тенкове у Чехословачку да оборе режим недовољно послушног Бенеша, Корбел са породицом бежи у Америку и тамо тражи политички азил.

Одгојена у католичкој вери, Мадлен прелази на њену англиканску варијанту 1959, када се удаје за Џозефа Олбрајта. Крајем шездесетих, на магистарско-докторантским студијама у Њујорку, упознаје Збигњева Бжежинског, професора на универзитету Колумбија. Захваљујући Бжежинском, Олбрајт 1978. добија посао у Вашингтону, при Картеровој влади, а после Регановог доласка на власт 1980, прелази у „невладине“ институте. Тамо сарађује на пројекту Бжежинског за рушење комунизма у Пољској. Муж је 1982. оставља ради друге жене, па Мадлен потом постаје професор на (језуитском) универзитету Џорџтаун, све време се бавећи политиком у демократској странци. Бил Клинтон је 1992. позива да му помогне у састављању савета за безбедност, а онда је 1993. именује на место амбасадора у УН, иако није имала никаквог дипломатског искуства. Четири године касније, постаје прва жена државни секретар, тј. шеф дипломатије САД. Све ово су информације из њене званичне биографије.

Шта се види из свега овога? Прво, шта год да су Срби учинили да спасу породицу Јозефа Корбела, прво од нациста а потом од комуниста, то Мадлен није много значило. Друго, она сама је тек крајем деведесетих сазнала да јој је отац бивши Јеврејин - целог живота је одгајана у католичком духу. Штавише, њен ментор у академским и политичким круговима био је агресивни католик и архи-русофоб Бжежински. Закључак који се намеће је да су предрасуде Олбрајтове према Србима производ католичке мржње према „источним шизматицима“, као и личне мржње Пољака Бжежинског према Русима, где му је било апсолутно свеједно ради ли се о православнима или атеистима. А пошто су Југославију 1990. почели да руше сепаратисти који су свој национални идентитет заснивали на католичкој вери, а притом су оптуживали Србе за „комунизам“, а Србе су на Западу сматрали за сурогате Руса...

Католичанство, русофобија, Хладни рат - све су то, дакле, мирођије у тој отровној чорби мржње према Србима. Србима се, осим православља, замера и то што су допринели паду хапсбуршке царевине; ту аустроносталгију манифестују како западни империјалисти, тако и титоисти. Али без тога, не би било земље којој је служио Јозеф Корбел!

Олбрајт је често наводила силовање Чехословачке у Минхену као оправдање за своје милитантне ставове, да би на крају играла кључну улогу у Минхену нашег доба, како је њен чешки колега Јиржи Динстбир својевремено описао стварање „независне државе Косова“. Несвесна јеврејског порекла којег се њен отац одрекао, својевољно је према Србима проводила политику подршке њиховим непријатељима, а некадашњим Хитлеровим савезницима. Колико је онда вероватно да је „споразум“ из Рамбујеа случајно личио на аустроугарски ултиматум из 1914?

Надам се да су неке ствари сада бар мало јасније.

Премало и прекасно

Берлински конгрес, 1878 (Википедија)

У пролеће 1995, када је Ричард Холбрук кренуо у мисију утеривања мира у зараћеној Босни и Херцеговини, тадашњи британски амбасадор у Београду, Ајвор Робертс, упозорио га је да не занемари историју региона. Холбрук му је одбрусио да је урођенички поглед на историју „њихов проблем; мој је да окончам рат.“

Толико је и постигао; али дејтонски пордак није створио мир, већ је само стабилизовао босански реактор испод критичне тачке. Оно што је потом наметнуто Србији, Црној Гори и Македонији није успело ни у томе: великоалбански реактор и даље је на ивици катастрофичне реакције. Али Империја садашње стање зове „стабилним“ и инсистира да оно мора бити зацементирано.

У јулу 2012. је некадашњи амбасадор Робертс -  сада Сер Ајвор, ректор Тринити Колеџа на Оксфорду - у разговору за Политику предложио неки нови Берлински конгрес како би се постојећи сукоби окончали, спорне границе прилагодиле, а Балкан добио шансу да крене напред. Био је пажљив да напомене да се ради о његовом личном ставу, мада је мало вероватно да се претходно није консултовао са Форин Офисом.

Иако идеја о новој мировној конференцији за Балкан можда некима звучи примамљиво, у пракси она долази прекасно. Да је то урађено пре 20 година, избегло би се много крвопролића. Али превише тога је покренуто за протекле две деценије да би се сада процес зауставио некаквом конференцијом.

Шаблон понашања
Када је реч о односима западноевропских сила према Балкану, приметан је један шаблон понашања који датира вероватно још од 1804. и првог српског устанка.  Балкански (православни) хришћани дигли би се на устанак против Османског царства. Турци би кренули да устанак крваво угуше. Онда би се умешала Русија и ствари би пошле на турску штету. Е, тада интервенишу западноевропске силе, не толико да заштите Османлије колико да приграбе што више моћи за себе и спрече Русију да не ојача „претерано“ (тј. уопште). Тако наметнутим „миром“ не би био задовољан нико, па би за неколико година циклус почео испочетка, побуном потлачених хришћана.

Берлински конгрес био је кулминација једног од тих циклуса, који је почео 1875. побуном Срба у Херцеговини. Следеће године је Србија објавила рат Турској, али се ускоро нашла у шкрипцу пред надмоћном османском војском. Бугари онда дижу устанак, а приче о турским зверствима обилазе Европу. Русија онда отворено улази у рат, и упркос почетним потешкоћама, у пролеће 1878. руске трупе стижу надомак Цариграда. Тада на сцену ступају Британија и Аустрија. Ревизијом Санстефанског мира на Берлинском конгресу, Турцима враћају велики део изгубљене територије. Као концесија Русима представља се признање Србије, Црне Горе, Румуније и Бугарске као независних кнежевина. Али зато Британија преузима Кипар а Аустрија „заводи ред“ у Босни, Херцеговини и Новопазарском санџаку (из којег се повлачи тек 1908, после Анексионе кризе).

Не само да Берлински конгрес, дакле, није донео мир на Балкану - већ то никоме тамо и није била намера. Чак би се могло рећи да је погоршавањем односа Русије и Аустрије покренут ланац догађаја који је за резултат имао 1. светски рат.

Чак ни шокантна победа Балканског савеза 1913. није могла да разбије овај шаблон: притисак Аустрије, Немачке, Италије и Британије натерао је Србију и Црну Гору на повлачење са Јадрана (и прихватање новостворене Албаније), а аустријске интриге су допринеле бугарском нападу на дојучерашње савезнике.

Пропуштене и искориштене прилике
Прилика за дипломатско решење југословенског питања постојала је почетком 1991. Али Конференција о Југославији је постала сувишна и пре него што је почела са радом, јер је пристала на селективно тумачење устава СФРЈ (Бадентерова комисија) да би задовољила захтеве Аустрије и Немачке. Сукоб који је тако био загарантован касније су искористиле САД како би успоставиле империјални поредак.

Данашњи Балкан је резултат те интервенције. Није реч ни само о простору некадашње Југославије: Албанија, Бугарска и Румунија примљене су у НАТО, а ове потоње и у ЕУ, као захвалност за колаборацију са агресорима на СРЈ 1999, на пример. Сви који су се у том процесу показали корисни за Империју сматрају да су могли да добију више. Срби су, дабоме, изгубили превише и било би сулудо да на то трајно пристану. Нико, дакле, није задовољан постојећим стањем - осим Империје, која се труди да га замрзне. Зашто?

Ова Империја, попут свих претходних, пре свега жели моћ. У протекле две деценије, од балканске интервенције направила је шаблон за светску доминацију. Али сада губи тло под ногама, под теретом кризе: финансијске, идентитетске, војне и политичке. Проблем је у оном холбруковском презиру према историји. Атлантска Империја се, свесно или несвесно, понаша исто као и европске силе 1878.

Невоља са свођењем света на шаховску таблу је да фигуре - народи - имају сопствену вољу, а играчи - империје - често зажале одигране потезе. Херцеговачки сељаци који су дигли устанак против Турака нису могли знати да ће се тај процес завршити светским ратом. Али и да су знали, свеједно би се побунили. Покушаји да се у Берлину задовоље империјалне амбиције Аустрије и Британије само су им повећале апетит и погоршале проблем. Слично би се могло рећи и за Дејтон, који јесте створио какво-такво примирје у БиХ, али је створио и преседан за интервенцију на другим местима и охрабрио империјалисте у САД. А што је најгоре, америчка Империја је на крају престала и да се претвара да игра по правилима, иако је та правила својевремено сама написала.

Ако је процес који је почео пре две деценије на Балкану заиста готов и неповратан, зашто империјални изасланици, „аналитичари“ и медији морају толико да вичу да јесте? Или ће пре бити да историја није готова, и да ће о исходу „игре“ ипак да одлуче „фигуре“, а не „играчи“?

(адаптирано са Antiwar.com)

Хамлет(и) у Београду

Пре три недеље сам боравио у Србији. Посета је била веома кратка, али продуктивна. Много тога се променило од моје последње посете, ране 2005 - видео сам својим очима учинак владавине жутократско-невладничког квислиншког култа.

О садашњој власти немам много да кажем, осим што ме подсећа на чувеног неодлучног данског краљевића. Можда нису онолико у континуитету са жутократијом како сам својевремено мислио, али ме збуњује њихова реакција на „праћке и стрелице“ Империје, ЕУ и њихових домаћих послушника. Наиме, уместо да се на брисаном простору бори, како је саветовао Сун Цу, власт наставља досадашњу смушену политику и прави се као да је све у најбољем реду.

Сер Лоренс Оливије као Хамлет

Е сад, такво одсуство одговора се у ствари показало зачуђујуће делотворним. Пошто су очекивали или отпор или покорност, ни Немци, ни Империја ни њихове легије невладничке пешадије не знају како да се носе са феноменом који би могао да се назове „тактичка збуњеност“.

Један пример је тзв. парада поноса, заказана за 6. октобар. Када се чинило да ће ипак бити одржана, забрањена је на основу „безбедносних“ прописа који су жутократе донеле да би спречиле окупљања политичких противника. Две хиљаде оклопника је послано да чува изложбу шведске умијетнице која је намерно и вулгарно вређала хришћанство и јудаизам - а онда је и та изложба затворена после неколико дана. Комесари, амбасадорчићи и невладници су грактали, али се власт правила невешта.

Нешто слично било је на делу у случају тзв. фудбалског расизма. На утакмици против енглеских јуниора, избила је туча на терену, а енглески играч Дени Роуз добио је црвени картон због неспортског понашања. Онда је Роуз изјавио да је био љут због расистичког понашања српских навијача. Енглески медији су оптужбу примили као живу истину и одали се правој кампањи србомржње, невиђеној још од деведесетих (када су, гле ироније, Срби описивани као мајмуни - толико о расизму, је ли).

Да се ово десило између фебруара 2008. и маја 2012, Врховни Жутник лично би Енглезима сместа упутио најпонизније извињење. Овај пут је званични Београд остао нем. Није реаговала ни амбасада у Лондону (и боље што није). Али је зато кошаркашки ас Марко Јарић прозвао Енглезе због лицемерја и хистерије, а ФСС је поставио видео снимак са утакмице где се јасно види да Роуз лаже.

И таман кад се чини да можда има неке логике у лудилу, премијер Дачић оде и састане се са терористом Тачијем. Па се после прави да је сасвим нормално што преговара са терористима о кршењу устава земље. Иако је сасвим могуће да је бескорисни састанак зачињен флоскулама прави начин да се „Змија“ и његова клика дилера наркотицима и органима избаце из такта, бојим се да учитавам намеру тамо где је у ствари нема. Односно, да све ово што личи на мудру тактику изигравања будале можда уопште и није тактика.

Дакле, не мислим да садашњу власт чине препредени глумци, који су само чекали све ове године да буду у положају да учине нешто добро за Србију. Можда је најбоље што се за њих може рећи да, за разлику од жутократа, Србији не желе зло - али јој својом хамлетовском неспретношћу сигурно претерано не помажу. Уосталом, сетите се шта је био коначни резултат Хамлетовог лукавог плана: његову краљевину је на пладњу добио - Фортинбрас.

Говор мржње, део 475.

Ово је јутрос освануло у Данасу, водећим новинама квислиншког култа, а из пера водећег карикатуристе истог култа. 

Ево доказа да мржња у Србији заиста постоји - али да њен локус нису навијачи који наводно вређају енглеске фудбалере, него политичко-историјско-медијски естаблишмент који се нико не усуђује да критикује, а који свакодневно манифестује изливе мржње у мозак према (макар и номинално) сопственој земљи и народу. 

И док нас убеђују како је српска историја у ствари историја злочина - што ће рећи, Турци су ваљда били толерантни, цивилизовани и чувари људских права -  користе се стереотипима о Турцима које би и сами осудили као примитивне, ретроградне и националистичке, да их случајно употреби неко изван култа. Али пошто их они користе, и то за критику постојеће власти (која није пуки извршилац директива Култа, већ се усуђује - какве ли дрскости! - да се мало и копрца), онда је то ваљда у реду. По њиховој логици.

Ако ико личи на Османлије, то је управо квислиншки култ. Њима је све дозвољено, јер за њих „неима суда“. Док се то не промени, нема везе ко седи на челу Скупштине или владе, или ко председава Србијом; она ће остати сужањ култа и његових господара.