Ричард Холбрук је јуче умро од последица пуцања аорте. Имао је 69 година. Био је нека врста симбола свог времена: дипломата који се дичио одсуством такта. Посао му је био да "лаже за своју земљу", што је и радио, али је исто тако убијао, варао и крао. У јесен 1995 молио је НАТО да засипа БиХ "бомбама за мир"; у својим мемоарима је признао како је покушао да превари председника Милошевића око расподеле територије у Дејтону; а у паузама између дипломатских послова био је инвестициони банкар (у фирмама Credit Suisse и Lehman Brothers). Само је због тога икада упао у неприлике, када је морао да плати новчану казну за малверзације пре него што је могао да постане амбасадор Империје у УН.
Он јесте био архитекта мировног споразума у БиХ - али под америчким условима, и тек пошто је Вашингтон осујетио сваки покушај да се тај рат оконча на други начин, па чак и спречи. Потом је годинама рушио тај исти споразум.
У јесен 1998. је сео за сто - метафорички говорећи - са тзв ОВК, коју је његов колега Роберт Гелбард раније назвао "без сумње терористичком организацијом." На чувеној фотографији која је обишла свет, изувени Холбрук седи на патосу поред брадатог терористе ОВК (који је, приметићете, у чизмама).
Холбрук је после рекао да је био бесан што су га тако искористили. То, међутим, никада није показао. У октобру 1998. је "договором" са Милошевићем изнудио три месеца да се ОВК припреми за наступајућу НАТО агресију, и организује фарсу са "масакром" у Рачку. Али када је дошло време да репризира своју дејтонску улогу, на такозваним преговорима у Рамбујеу, позорницу је приграбила Мадлен Олбрајт.
Холбрук је после своју каријеру везао за Џона Керија (2004) и Хилари Клинтон (2008). Зато никад није постао шеф америчке дипломатије. Последњи задатак му је био у Авганистану, као специјални изасланик императора Обаме. Пре тога, међутим, дуже времена је писао месечне колумне за Вашинтгон Пост, новине које се иначе истичу мржњом према Србима и Русима.
Не једном је на тим страницама силовао истину. Када сам га прозвао због четири гнусне лажи у тексту из јула 2008, назвао сам га "лажним моралистом, простаком, сујетним и поквареним ђубретом" и те се оцене не одричем. Али увек сам имао једну дозу поштовања према њему због само једне ствари. Због све своје силне сујете, увек је отворено говорио шта мисли. За њега су Вијет Конг били идеолошки мотивисани борци, а Срби само "шупци и убице" - и то никада није крио. Зато су његови мемоари из 1998 право богатство, јер сведоче шта се стварно дешавало у Дејтону.
На пример, цитирао је шта му је на цедуљи написао Фрејжер током једног састанка у Загребу:
"Дик, ово су наше џукеле, које смо ангажовали јер смо били очајни. Морамо да покушамо да их контролишемо, али сада није време да се буде гадљив."
Холбрук није био нимало гадљив. Ако је цена америчке хегемоније на Балкану и у Европи била васкрсење усташтва и исламског фундаментализма и протеривање пола милиона људи, онда је то било то. Ароганција моћи, или моћ ароганције? Да ли је битно? У сваком случају, Холбрук је поживео довољно дуго да види почетак краја те хегемоније.
Као један од стваралаца Америчке Империје, Ричард Чарлс Алберт Холбрук је био отеловљење многих порока који се у њој сматрају за врлину. Његова силеџијска "дипломатија" је на крају донела Америци и Американцима далеко више штете него користи. Филозофија Oderint dum metuant ("Нека ме мрзе, све док од мене страхују") није усрећила ни њеног аутора, римског императора Калигулу. Земљу која се пред светом гласно залагала за вредности и принципе, да би их онда пред тим истим светом кршила и газила, потпуно је срозала. Холбрук то или није разумео, или није дозволио да му засмета.
Нема коментара:
Постави коментар