Сумрак Жутократа

Протекли месец сам провео у путовању и размишљању. Ако су вам недостајали текстови, жао ми је; једини разлог због којег сам остао нормалан после скоро 11 година у медијским рововима је што повремено узмем краћи одмор.

Често кажем да некада треба бити даље од ситуације да би се она боље сагледала. На пример, са са временске дистанце од једног месеца, јасно је да су догађаји од 10. октобра у толикој мери уздрмали жутократе да они сада паниче и на песмице са трибина. Једино што омогућава Ботиној власти да опстане је чињеница да на политичкој сцени тренутно не постоји алтернатива жутилу. Односно, „алтернатива“ која се тренутно промовише то уопште није.

Замислите да је 10. октобра постојала артикулисана и суштинска алтернатива жутократији - политичка, идеолошка, вредносна. Било би педесет хиљада људи на улицама, а не пет, а верујем да би им се придружила и полиција. Нешто нисам видео да се у анализама тог дана спомиње управо стравично понижење полиције, која се борила са сопственим народом како би заштитила стране амбасадоре и педофиле и домаће издајнике, а по налогу власти која апсолутно не заслужује никакво поштовање.

„Немој да те педери хране хлебом... “ Београд, 10.10.2010 (извор)

Елем, ако је пре 10. октобра и било неких илузија да у жутократској држави има макар и грам пристојности, онда после тог дана више не треба да их буде. Ако поново дођете у ситуацију да себи кажете „Ма неће ваљда...? “ знајте да хоће. Да поновим, једини разлог што жутократија није пала 10. октобра је што у Србији још није артикулисана идеја која би је заменила.

Природа не подноси вакуум. Друштво исто тако. Жутократе плански производе празнину, како би је онда испуниле својом визијом „преумљеног “ ЕУропског народа. Да се разумемо, ово нема никакве везе са стварношћу у самој ЕУ. Само неко ко је протеклих месец дана провео у пећини није свестан француских штрајкова, енглеских студентских нереда, планина ђубрета у Италији или масовне грађанске непослушности против забране пушења у Грчкој. А замислите како би се ти људи тек бунили да им је тако „лепо “ као у ЕУропској Србији, где народ нема шта да једе али зато држава има за Параду и за уцену на Младића?

Овако даље не може. И не сме.

Битка за Београд

Дан пре „Параде“ којом је жутократија хтела да изрази свој понос апсолутном контролом политичке, медијске и привредне сфере у Србији, у Београду се окупило десет хиљада људи у породичној шетњи. Жутократски медији су то описали као „неколико стотина грађана“.

Десети октобар се одиграо тачно како је предвиђено. На тријумфалном маршу Београдом појавило се тек хиљаду „парадера“ - домаћих педера, страних педофила и амбасадора - али их је зато штитило скоро шест хиљада полицајаца, у три обруча. Насупрот њима било је шест хиљада „изгредника“ (превод са жутског: „они који не мисле ЕУропски и одбијају наша наређења“).

„Немој да те педери хране хлебом“

И док градоначелни Драган „Сеци Све Платане” Ђилас кука над материјалном штетом - хвала Богу, није било мртвих - занимљиво је шта је све страдало у сукобима жутих пендрека и „хулигана“.

Бачен је молотов пред зграду ДС у Крунској улици; страдао је улаз у РТС у Таковској; аутобус на којем је била реклама за Б92; а према Првом Пендреку, и „џамија и неке стране амбасаде“.

ДС, РТС, Б92, џамија, стране амбасаде - шта им је заједничко? Све су то симболи угњетавања и уништавања Србије, симболи жутократа и њихових страних господара. Једино је бес против џамије потпуно неоправдан, јер у њој клањају следбеници нормалног муфтије Јусуфспахића, а не србофобичног ајатолаха Зукорлића. Народ је толико огорчен, толико заслепљен бесом према држави која их мрзи и систематски угњетава, да неће да прави разлику.

Кажем народ, јер ма какве биле методе тих шест хиљада који су изашли да силом протестују против жутократског самозадовољавања у центру Београда, они су представници обичног народа Србије. Тај обични свет живи од јутра до сутра, грца у дуговима, бави се „рециклажном пољопривредом“ (претура по ђубрету не би ли нашли нешто јестиво) и упркос свему томе одбија да мрзи себе као предуслов права на живот. Десет хиљада таквих људи је јуче мирно протестовало. Данас је дошло шест хиљада који би радије да разговарају песницама. Жутократе их сада називају хулиганима и изгредницима, а када су они - у име Империје - нападали полицију и палили Скупштину пре десет година, онда је то била демократија, шта ли.

Не сме да буде забуне: мета шест хиљада „изгедника“ нису били педери, којима су жутократе намениле улогу жртвеног јарца, већ сама жутократија, ненародни режим чије је иживљавање над народом дошло до тачке неподношљивости. Чак је и жутократама, толико глупим и сујетним да су потпуно разведени од стварности, јасно да када им народ дође на врата са песницама и моткама, „то значи да смо много погрешили и треба да се одмах склонимо“.

Само, нису то људи од речи. Неће се склонити, док не буду склоњени. Ко зна, можда је револуција већ почела, а овај 10. октобар је био само прва битка? Онима који су пренеражени насиљем поручио бих да се пробуде. Зар не могу и неће да виде ментално и физичко насиље које над њима спроводи жутократија већ годинама, а „међународна заједница“ још дуже? Србијом влада режим толико екстреман, да сваки покушај промене у правцу нормалности личи на екстремизам. Добро, онда. Како рече један амерички политичар, екстремизам у одбрани врлине није порок. А умереност у одбрани порока није врлина.

Револуције није било

Годишњице су чудна ствар. Дан је као и сваки други, али пошто се календарски поклапа са неким другим даном, добија додатно значење. Деценијама смо у школи учили о Октобарској револуцији која је од Русије направила Совјетски савез (с тим што је било потребно додатно објашњење зашто се зове Октобарска, када се десила у новембру). Социјализам је пропао а велика октобарска револуција - сада писана малим словом - од прекретнице историје постала је фуснота, али се Маркс опет последњи смејао. Иако је у својој анализи политике и привреде готово потпуно погрешио, ипак је написао нешто истинито: да се историја понавља, прво као трагедија а онда као фарса.

Нову „октобарску револуцију“ је у земљи коју сматра сурогатом за Русију организовала Атлантска Империја, десет година после пада комунизма. Јавности је представљена као општенародна побуна против комунистичког диктатора Милошевића; а у ствари се радило о новом облику пуча, који је за ту прилику пројектовала Империја. Не само да 5. октобар није био крај комунизма, већ је његов коначни резултат - данашња жутократија - повратак у најмрачније доба партијског једноумља.

Не треба трошити речи на доказивање да је петооктобарски шаблон осмишљен и објашњавање ко су његови творци и извршиоци. Запаљена Скупштина није честито ни престала да се дими, а америчке новине су већ писале о „коферима готовине“ које је њихова Задужбина за демократију (NED) преко Мађарске слала „нашим људима у Београду“. Према званичном Вашингтону, октобарски преврат је био логична завршница рата из 1999, жељена „промена режима“ у Београду без употребе војске.

Пошто је тако успешно тестирана на „сурогатима“, матрица тзв. обојене револуције убрзо је примењена на простор некадашњег СССР: Грузију, Украјину, Киргизију... Све, дабоме, спонтане, изворне народне револуције - нема везе што се користила иста методологија, иконографија, маркетинг, или што су револуционаре „саветовали" активисти Отпора. Који се, успут буди речено, убрзо утопио у владајућу Жутократску странку.

Многи данас пишу и говоре о 5. октобру. Је ли било изборне крађе. Да ли се пророчанство Слободана Милошевића обистинило (јесте), и да ли то значи да је он био добар (не) или бољи (о томе може да се расправља). Нико да се усуди да састави биланс протекле деценије, од ДОС-а до жутократије.

Револуционари су обећавали куле и градове, ЕУропско млеко и амерички мед. Ништа од тога нису испунили. Уместо обнове, уследило је систематско разарање свега чега су се дотакли, од банкарског система и привреде уопште, до војске, дипломатије, па на крају и Цркве. Целокупно војно и политичко руководство државе предато је Хашкој инквизицији , али то не само да им није било доста, већ је пружило подршку њиховој суманутој теорији да је за све балканске ратове деведесетих био одговоран „великосрпски удружени злочиначки подухват“. Окупирано Косово и Метохија су, после фиктивне борбе у арени међународног права, бесрамно предати освајачима. Они који су се усудили да се томе супротставе су смењени, оклеветани и изопштени из јавног живота.

Од наводног приступања ЕУропској унији није било ништа; једини резултат потписивања фамозног Споразума о сарадњи и придруживању био је додатна пљачка народа Србије. Уместо слободе и демократије, Србија је добила „Сабљу“ и „демократски“ закон о медијима гори је од омраженог Милошевићевог. Досманлије и жутократе су прво све усмерили на Београд - опустошивши провинцију и село - а онда почели да спроводе „децентрализацију“ стварањем партијских феуда и сепаратистичких квазидржава (Статут Војводине, „Санџак“). Иако данашња власт на папиру има више моћи од Милошевића и Тита, стварни владари Србије су амбасадори Империје и њених сателита.

Издани, продани, понижени, распамећени, под немилосрдном чизмом Империје и њених домаћих лизача, неки Срби су носталгични за временом Милошевића. Неки се, опет, чежњиво сећају Тита. Шта је било пре Тита, нико се више не сећа. О слободи не могу да сањају они који је никада нису ни упознали, већ слободом зову лакши вид робовања. А у сваком режиму у живој успомени, константа је била затирање идентитета. Овај данашњи је најтежи само зато што су властодршци отворено у служби непријатеља, и више се и не труде да свој разарачки програм увијају у обланде како би лакше прошао у народу.

По својој дефиницији, револуција је суштинска промена власти или система. На основу тога, јасно је да петооктобарска „револуција“ то у суштини и није била. Када се раскрче козметичке промене и политички маркетинг, остаје чињеница да је систем власти који тренутно постоји у Србији онај исти који је постојао и пре 5. октобра 2000. Чак штавише, има континуитет са оним пре октобра 1989, па све до октобра 1944. Да ли се та власт зове комунистичка, социјалистичка или демократска уопште није важно. Њене последице су исте.

Десет година после лажне револуције, Србији је потребна стварна револуција. Уместо „промене кода“ коју силом врши жутократија, што из личног убеђења што у име својих страних господара, потребан је политички, духовни и национални препород. Он почиње од сваког појединца, малим корацима, вођен здравим разумом и вредностима које се још могу захватити из дубоког али непресушеног бунара традиције. Империја и жутократе нас држе у ропству само захваљујући оковима нашег сопственог ума. Од њих се ослобађамо истином и самоспознајом. А како је половином прошлог века написао Џорџ Орвел, у времену свеопште обмане, казивање истине је револуционарни чин.

Парадирање, опет

Све што сам написао поводом најављене „параде поноса“ пре годину дана, важи и сада. Али пошто жутократе толико инсистирају да пропарадирају центром Београда, онда је нажалост потребно да се неки аргументи понове.

Срђа Трифковић је садашњу ситуацију у Србији назвао „анархотиранијом“. Каже, режим или неће или не може да „стане на пут стварним кршитељима закона“, док истовремено врши репресију и народу намеће Параду. Али није сасвим тако.

Наиме, сви они за које Трифковић наводи да крше законе Републике Србије су или део власти, или њени штићеници. А сама власт предњачи у директном кршењу свих закона, почев од Устава и његове преамбуле до својих свакодневних поступака. Значи, није да власт неће или не може да стане у крај криминалу, већ је управо власт највећа криминална организација.

Какве везе то има са Парадом, рећи ћете? Итекакве.

Сетите се да је сврха ове власти, по сопственом признању, „трансформација“ друштва. „Промена кода“ целог народа, као што је ономад изјавио један режимски култур-комесар. Све што жутократе раде има за циљ да власт - односно, њих - ојача и да јој још више контроле над свим аспектима државе и друштва, а да народ и земљу што више ослаби. Ово је заједнички фактор и систематске пљачке, и сепаратистичке „регионализације“ (од стварања квазидржаве Војводине до „националних савета” муфтије Зукорлића у тзв. Санџаку), и фиктивне одбране Косова и Метохије, и срамне резолуције о Сребреници - и Параде.

Сваки од тих чинова је срачуната увреда свим нормалним Србима. Само постојање жутократије је увреда за здрав разум. Срамота је невиђена да власт спонзорише било чију манифестацију - да ли је у питању једна мала група људи са посебним потребама или осећајима, или већина, уопште није битно - и то још позајмљеним парама од ММФ-а, док преко милион људи гладује а претурање по ђубрету се малтене сматра граном пољопривреде. Већ смо апсолвирали да се жутократе ничега не стиде, али остаје питање, зашто толико инсистирају на Паради?

Да ли је у питању немоћ да се одупру „геј лобију“? Сумњам. Ма колико да су хомосексуалисти (политички хомосексуалци) утицајни у ЕУропи, њихов утицај у Србији је минималан. Самих хомосексуалаца има веома мало. Процена да је 10% човечанства „геј“ је лаж сребреничког калибра; стварне цифре се крећу негде око 2%. Онима који живе у Србији сигурно није лако - али захваљујући чињеници да живе у земљи где нико нема никаква права ни слободе, баш зато што све контролишу жутократе, односно њихови инострани господари.

Овде се, значи, не ради ни о каквој борби за педерска права, већ о срачунатој инструментализацији педера како би се власт иживљавала на народу. Зашто? Неки кажу да би то требало да буде увод у ванредно стање. Иде се на провокацију реакције, како би се елементи који још пркосе апсолутној доминацији жутократских квислинга (тј. Империји која иза њих стоји) извукли на површину и елиминисали, и тиме осујетила даља антирежимска активност.

Сценарио је већ написан. На Паради ће доћи до насиља. Хоће ли то бити припадници Образа или неке друге организације, којима је додељена улога „корисних идиота“, није битно. Иако жутократе рачунају на народно-навијачки и родољубиви бес, чак и ако он изостане, наћи ће се већ маскиране силеџије да измлате некога од парадера. То ће забележити камере Б92 које ће се, онако сасвим случајно, затећи на сцени. План је заиста бриљантан, колико и сотонски: жутократе ће својим иностраним господарима моћи да покажу како они, тобоже, „чине све што могу“ да унапреде „људска права“ попут хомосексуализма, али им смета народ - који је зао, примитиван, глуп, и којег треба још више и јаче тући. Док не постане нови народ, је ли.

Шта да се ради? Најбољи избор би било уклањање жутократије, али то није изводљиво у овако кратком року. Директна акција против Параде је самоубиство, јер се тиме улази у „сачекушу“ жутократама - на њиховом терену, у време по њиховом избору, под њиховим условима. На памет ми пада неколико мудрости древног кинеског стратега Сун Цуа, о уметности ратовања:

Победиће онај ко је мудар и чека противника који то није.
Победиће онај који зна када може да се бори, а када не може.
У нападу побеђује онај чији противник не зна шта да брани, а у одбрани онај чији противник не зна шта да нападне.

Зато мислим да Двери имају добру идеју, за породичну шетњу на дан пре Параде. А тог 10. октобра останите у кућама и снимајте жалосну поворку режимских активиста окружених полицијом. Доћи ће време за јуначење, и то ускоро. Сада је време за чојство.

Биће оних којима „не може под кожу“ што ће педери да парадирају Београдом. Нека се запитају следеће. Шта је већи проблем, што у Србији постоје педери, или што жутократе хоће да свима наметну „геј“ стил живота: краткорочно размишљање, хедонизам, себичност („У се, на се и пода се“.) Народ који тако размишља је идеалан поданички супстрат за жутократију. Уосталом, нису педери криви што се у Србији годишње абортира двеста хиљада деце годишње. Нису педери ти који угрожавају породицу, већ власт.

Хајде, онда, да се боримо против стварног непријатеља, а према његовим инструментима покажемо сажаљење - како једино и приличи.

Ждерачи лотоса

У свеопштем галиматијасу у којем се данас, десет година после прве империјалне „обојене револуције“ (ако лаже коза, не лаже рог) налази Србија, много је питања. Шта нема алтернативу, Косово или ЕУ? Влада или геј парада? Четници или партизани? Национализам или мондијализам? Али ако погледате мало боље, сва та питања су у ствари лажне дихотомије. На њих нема правог одговора, јер су потпуно бесмислена. Сврха им је једино и искључиво да одрже контекст у којем се постављају: једну квази-дражву, лишену идентитета и територије, у којој живи народ лишен свести и смисла. Намерно и систематски.

Наводни процес рехабилитације генерала Драже Михаиловића је медијски циркус, који открива једино да се „у Србији све жртве комунизма сматрају кривима, док се не докаже супротно“. Али то нипошто није мало откриће. Јер, Србија је данас земља којом још увек влада комунизам - упркос чињеници да је званично пропао 1990, а да је његов, наводно последњи, остатак оборен петооктобарским пучем.

Како сад, комунизам? Па зар ово није либерална демократија, слободно тржиште, најзападнији „неолиберални“ капитализам, гори чак и од америчког? Јок. Економски, Србија је негде између феудализма, клептократије и фашизма (система у којем приватна својина постоји, али свима и свиме управља држава). Политички, међутим, то је земља којом у потпуности влада дух некадашње КПЈ.

То што на српском грбу и застави стоји орао Обреновића са све круном је оптичка варка; монархизам заступају карикатуре попут Вука Драшковића и бедне сенке славних предака попут „старешине краљевског дома“. Србија је суштински и даље авнојевска република, а национално питање се и данас решава по формули „братства и јединства“. Само се то данас зове „толеранција и људска права“. Ова коалициона влада представља помирење завађених фракција са Осме седнице. Управо су тада поражени комунисти Србије први оптужили Слободана Милошевића за „национализам“. То је за комунисте био највећи грех. Отуд и инсистирање некадашњих комесара а данас боркиња за људска права на „денацификацији“ Срба; под тиме они не подразумевају лечење Срба од њиховог наводног национал-социјализма, већ ампутирање националне свести, колективну лоботомију, привођење крају посла који траје не десет, не двадесет, већ преко шездесет година.

Некадашњи демократа а сада ројалиста, историчар Чедомир Антић пре неки дан пише о национализму, наводећи анегдоту о сукобу Срба комуниста и Хрвата комуниста пре неких четрдесет година. Притом хвали Хрвате, који су успели „упорношћу и јединством, али и захваљујући моћним савезницима и историјској судбини да остваре скоро све своје државне и националне циљеве... Без обзира на унутрашње сукобе и разлике у Хрватској никада није постојао нити најмањи део елите који би оспорио хрватску државност“.

То важи данас, важило је пре четрдесет година, а вероватно и пре седамдесет, када је Влатко Мачек признао Павелићеву НДХ као легитимну државу хрватског народа. Али не могу да верујем да Антић пореди овај стварни хрватски национализам са српским, који - баш захваљујући Југославији - малтене уопште и не постоји! Није ваљда да хоће да каже како би Срби требало да се понашају као Хрвати?

То је, наиме, просто неизводљиво. Темељ хрватског идентитета је непријатељство према Србима. То је једино што, осим католичке вере, повезује становнике Загорја (историјске Хрватске), Истре, Далмације и Славоније. Они чак не говоре ни истим језиком, а званични језик им је - српски. Феномен хрватске опседнутости Србима најбоље је илустрован у сада већ легендарном есеју Јурице Павичића „Срби су нама као чаша коњака“.

То што се хрватски идентитет градио на антисрпској матрици није само по себи толико проблематично колико следеће чињенице:
- да су се на истој основи градили одвојени идентитети за Црногорце, Македонце, и „Бошњаке“;
- да је тај процес јачања антисрпског идентитета група које су се (у историјским појмовима) још јуче сматрале Србима био могућ једино захваљујући постојању федеративне, комунистичке Југославије;
- да су истовремено Срби свој идентитет губили; и
- да се тај процес неометано наставља и данас (нпр. стварањем „војвођанског“ идентитета).

Антић кривицу за губитак српског идентитета тражи у „великодржавној мегаломанији“ и „хегемонским а потом гордим – метрополским погледима на свет српске политичке, економске и културне елите“. Ово као да је преписано из неког памфлета Коминтерне из двадесетих година прошлог века. Великосрпски хегемонизам? Стварно? Док је свако од Југославије узимао шта је стигао, Срби су веровали у „један народ са три имена“ (Краљ Александар је својој деци дао имена Петар, Томислав, Андреј) и „брат је мио, које вере био“, а после у „братство и јединство“. Док сада слушамо да су Срби наводно одбацили своје саплеменике који су прешли на католичанство и ислам, истина је управо супротна: они који су напуштали православље убрзо би постајали већи католици од Папе и већи муслимани од Турака.

Колико Срба данас зна за закључке Другог конгреса КПЈ у Дрездену, 1928? Тада је одлучено да се Југославија уништи као „великосрпска империја“, да се створе независна Хрватска, Црна Гора, Словенија, Македонија, и да се Косово припоји Албанији. Овај програм је (не знајући) испунио лично Адолф Хитлер, средином априла 1941.

Погледајте карту поделе Југославије из тог времена. Упоредите је са картом „република и покрајина“ какве су нацртане после 1945. Неке границе се преклапају, неке не - али је принцип исти. Немци су искасапили прву Југославију. Броз је те делове додатно исекао, а онда од њих сашио нову државу. Уместо муње, оживео ју је духом „братства и јединства“ и „самоуправног социјализма“. Управо у тој држави су систематски одгајане генерације „малих слабих Срба“ у убеђењу да баш они „носе некакву древну кривицу“ (Антић). И не само то, већ су ту исту „истину“ о Србима учили Словенци, Македонци, Црногорци, „Бошњаци“ и Хрвати. Држава у коју су Срби генерацијама веровали, коју су деведесетих узалудно бранили, које се и данас сећају као времена када се „добро живело“ - била је у ствари један монструозни инкубатор, који је деценијама систематски трошио српско национално биће како би од њега створио прегршт нових нација.

Људи који данас владају Србијом нису Срби, већ другови. У некадашњем режиму, који их је и произвео, то се звало номенклатура, или „нова класа“ (М. Ђилас). Они себе сматрају бољим, паметнији, културнијим, супериорнијим од Срба, које сматрају примитивном стоком. Само то објашњава њихову стравичну мржњу према народу којем именом припадају; посвећеност разбијању Србије и подршку сваком национализму који се развија на рачун Срба (од „Војвођана“ до „Санџака“, а сутра Бог драги зна чега већ). То објашњава и зашто се такозвани националиста из Антићеве приче позивао на Јасеновац као аргумент за очување Југославије - иако управо то највеће (али нипошто једино!) место злочина „Независне државе Хрватске“ представља главни аргумент против Брозове мртве државе.

Стварањем Краљевине Југославије, Срби су у име братства и јединства фактички амнестирали поданике некадашње црно-жуте монархије за започињање рата 1914-18 и злодела почињена у њему. Онда је 1945. учињено исто са виновницима геноцида у НДХ. Од логора смрти, места мучеништва и симбола геноцидног страдања једног народа, комунисти су направили политичку полугу контроле, и тако га релативизовали до заборава. Данас се са тим геноцидом идентично коцкају жутократе, још једном показујући чију традицију и вредности заиста баштине.

ЕУропство које толико потенцира жутократија није ништа друго него носталгија за Брозовим временом. За њих је ЕУ реинкарнација СФРЈ, свемоћна мегадржава у којој ће довека живети као владајућа каста. А помоћу бриселске бирократије хоће да заврше посао који траје већ скоро цео један век. После свеопштег физичког затирања Срба, сада се ради на уништењу самог српског идентитета, „промени кода“ и коначном уништењу распамећеног народа, који би једног дана требало, је ли, да престану да буду Срби и постану нешто друго. Баш као што су се Истрани, Далматинци, Загорци, Славонци и Херцеговци утопили у Хрвате; следбеници Мухамеда у „Бошњаке“; од Његошеве „српске Спарте“ постао Монтенегро, а житељи некадашње Душанове престонице сада маштају да су потомци Александра Великог.

Да ли је овакав развој догађаја неминован? Нипошто. Али је известан ако нам визија „боље будућности“ остане повратак у франкенштајновски кошмар из којег у ствари никада нисмо ни изашли. Срби су данас нација ждерача лотоса - распамећени, сморени и у очај утерани. Такви ако остану, немају будућност. Она припада само народима који су за њу спремни да се боре.

Самоубиство ЕУропским пиштољем

Ако је и било икакве дилеме да ли у жутократама постоје било какви остаци неког основног патриотизма, од данас нема и не треба да је буде. Врховни Жутник је резолуцију која сутра треба да буде представљена Генералној скупштини УН, а која је у првобитном облику већ добила подршку многих земаља, протеклог викенда проследио на „услаглашавање“ својим „пријатељима и савезницима“ у Вашингтону и Бриселу. Резултат је био апсолутно предвидив. Од резолуције која је можда могла „да омогући Уједињеним нацијама да блесну макар на тренутак, огласивши неправду у свету без правде“ и била достојна „наших предака, митова и завета“ (Н. Танасић), није остало апсолутно ништа.

Напротив, уместо да се Србија макар на речима побуни против очигледно софистичке и лицемерне пресуде МСП - у којој се оправдање за нелегитимну декларацију независности проналази вербалном акробатиком - у новом тексту резолуције Генерална скупштина ту пресуду уважава!

Подсећам, МСП у ствари није одговорио на питање које је преко Генералне скупштине Србија упутила у октобру 2008. Јер, то питање је било да ли је проглас Привремених институција самоуправе (ПИСГ, тзв. скупштина и влада Косова) био у складу са међународним правом. По резолуцији СБ1244 и свим признатим конвенцијама и споразумима у оквиру међународног права, одговор на то није могао да буде потврдан. То су знале и судије МСП, па су до потврдног одговора дошле тако што су за Албанце присутне у сали приликом усвајања декларације рекли да они у ствари и нису представљали ПИСГ, већ „народ Косова“!

И сада ту лицемерну подметачину, замену теза, и на крају крајева гнусну лаж сама Србија тражи да Генерална скупштина УН „прима к знању“, и то ни мање ни више него „са уважавањем“!!!

Али чекајте, има још! Поред захвалности МСП на „пажљивом разматрању“ датог питања (!), Србија у новој резолуцији не тражи од ГСУН да осуди отимачину Косова и Метохије и њене спонзоре. Напротив! Она се тим спонзорима захваљује:

„ф) Поздравља спремност Европске Уније да олакша процес дијалога између страна. Процес дијалога би сам по себи био фактор мира, безбедности и стабилности у региону. Овај дијалог би имао за циљ да унапреди сарадњу, оствари напредак на путу ка Европској унији и побољша животе људи“.

(ивор: текст објављен на РТС; подвукао С.С.)

Значи, „дијалог“ којим би руководила ЕУ, чије су 22 чланице већ признале „Независну државу Косово” и која је већ узурпирала улогу УН у окупираној покрајини - уз одобрење жутократа - би сам по себи био позитивна ствар, без обзира шта се њиме постигне или не. Није тешко претпоставити како ЕУ замишља тај „дијалог“: разне ЕУрократе говоре, а Београд извршава налоге. Баш као и са овом резолуцијом! А и ако би дошло до неког разговора са узурпаторима у Приштини, они би се сматрали равноправним са Београдом, и могло би бити речи само о „сарадњи“, уласку у ЕУ и неком фантомском бољем животу. А статус Косова? О њему у резолуцији заиста не пише ништа - осим што наведена тачка Ф имплицитно признаје да се ради о независној држави!

Штавише, та импликација је суштина целе резолуције! Јер, пошто је МСП рекао да проглашење НДК није против међународног права, а ту одлуку баш Србија тражи да ГСУН прими к знању са све уважавањем, те да се у последњој тачки спомињу само преговори о сарадњи и бољем животу - који би сами по себи били дивна ствар све и да не донесу апсолутно никакве резултате - из свега тога произилази да Србија у ствари признаје Независну Државу Косово.

Толико о тврдњи Бориса Тадића да резолуција „не садржи признање независности Косова ни на који начин“.

Ако овај нацрт резолуције уопште буде предложен на Генералној скупштини, а камоли усвојен, биће то трагедија са несагледивим последицама, највећа капитулација у нашој савременој историји (гора од, рецимо, Милошевићевог пристанка на кумановско примирје) и круна успеха Империје у напору да на очиглед целог света почини злочин а да јој се жртва злочина на томе још и захвали.

Предлогом овакве резолуције, власт у Србији се не одриче само дела територије, већ суверенитета уопште, било каквих претензија на правду, па чак и самог права на даље постојање. Ово је чисто самоубиство - у којем саучествују ЕУропски и амерички „пријатељи и савезници“.

Када се једнога дана - у скоријој будућности, акобогда - буде судило Борису Тадићу, Вуку Јеремићу, и свим осталим учесницима њиховог заједничког злочиначког подухвата, овај предлог резолуције биће крунски доказ да су ти људи издајници, преваранти, лажови и хуље. Нека им се Бог смилује.

Да, али није битно

Мој покушај да деминирам жучну расправу родољубивих аналитичара изгледа није успео; судећи по најновијим текстовима у Печату, Видовдану и на НСПМ, сви још инсистирају на своме. Слажу се да су жутократе квислинзи, али се разилазе око ове нове резолуције која за пар дана треба да се представи у Генералној скупштини. Једни веле да је то све обмана и да жутократе ништа добро не мисле Србији, а други да је у питању добра резолуција, којом жутократе упркос свему могу нешто корисно да ураде.

Никола Танасић је у петак на НСПМ дао одлично образложење зашто је предложена резолуција добра. Вели да је суштина приче у избору који је достојан Лазара:

„или је Србија тражила своје право, упркос претњама и уценама, бранећи сопственим примером суверенитет и међународно-правни субјективитет, како себе, тако малих и обесправљених народа уопште; или је послала земљу и воду у Вашингтон и Брисел, и тако јавно, на властиту срамоту, признала да је једино право на које се вреди позивати – право јачега, и на тај начин пружила легитимацију свима који признају и подржавају независност Републике Косово“.

Сасвим се слажем. Али предмет спора није толико садржај резолуције, колико да ли њеним предлагачима треба да се верује. Знам да сам пре неколико месеци написао да треба бити важније шта се ради, него ко то нешто ради. Чак и покварен сат може да буде у праву двапут дневно. Али да ли заиста можемо и смемо да верујемо да су жутократе искрене у својој намери да одбране Србију, право и правду? На основу чега?

Цела књига би могла да се напише о стварима које су жутократе (не само Тадић и Јеремић, већ и цела ДС, па ЛДП, па разни невладници с њима повезани) досад урадиле у корист српске штете. Све што су могли да униште, продају, загаде, обешчасте, упрљају - то су и урадили. Толико издаје по метру квадратном у секунди не постоји нигде на свету. Шта год да је мотивација појединачних жутократа, да ли је то власт, новац или идеологија, чињеница је да су то људи у служби непријатеља. Не колаборационисти, већ отворени квислинзи - који се посла нису прихватили како би сачували земљу и народ (тај изговор никоме није помогао, чак ни онима који су у њега стварно веровали), већ како би обоје уништили.

Зато би најбољи коментар на целу причу о резолуцији могао да буде онај клише Оливера Млакара из класичне Квискотеке: „Да, али није битно“. Оваква каква је, резолуција неће никада стићи до УН; кад с њом заврше разни Тадићеви „пријатељи и савезници“ (попут Вестервелеа, Хејга, Клинтонове, Кушнера, итд.), у њој неће остати ништа племенито, добро или корисно.

Нисам више сигуран у сопствену тезу да жутократе још нису сасвим овладале Србијом. Ево, пошло им је за руком да наметну оквир друштвене и политичке расправе. Иначе би се оно мало преосталих родољуба бавило целом шумом, а не свађало око једног листа на једном дрвету. Нашао би се неко да каже да проблем у Србији нису погрешни људи на погрешним местима, већ систем који ту земљу уништава уместо да је гради.

Није ни чудо што не можемо да нађемо праве одговоре, кад постављамо погрешна питања.

Заробљеници америчке матрице

Колико год се чинило да је жутократија остварила потпуну доминацију над свим сферама друштва, на каквој би јој позавидели и најокорелији диктатори, тај утисак ипак није сасвим тачан. Оно јесте да су растурили војску и ставили је под контролу НАТОфила Шутановца; да контролишу у потпуности полицију и телевизију, скоро сву штампу, све полуге државне, регионалне и локалне власти; и да је привреда већ скоро деценију под контролом „економа деструкције“ Динкића, са видљивим резултатима. Али упркос свему томе, нису још успели да нацији колективно исперу мозак онако како су намеравали. Колико год се жути културкомесари труде, „промена кода“ им још није пошла за руком.

Свакако да је скоро цели један век стравичних страдања (војне и цивилне жртве у оба светска рата, геноцид у НДХ, послератни прогони и чистке) довео до једне негативне селекције, и да је створен феномен „малог слабог српског човека“. Али колико год је могуће да се целом једном народу „прекомпонује памет“ - нажалост, више него што би нек хтели да верују - толико неке суштинске карактерне особине опстају упркос свему. Тврдоглавост, на пример.

Дакле, упркос скоро потпуној контроли институција система, жутократија нема потпуну контролу над друштвом. Зато се толико и упиње да трансформише стварно српско друштво патвореним, „цивилним друштвом“ (тј. невладницима).

Колико год мала, разлика између жутократа и невладника ипак постоји. Док међу жутократама има оних чија је једина идеологија власт, невладници су махом идеолошки острашћени у убеђењу да су Срби лош, примитиван, заостао и одвратан народ (и то на сваком месту и кажу). Себе не сматрају Србима, већ грађанима света који су наводно досегли виши ниво свести. Оно што карактерише невладнике је једно потпуно одсуство сувислог морала. Њихов морал је релативистички - њима је све дозвољено у служби циља, који је моралан само зато што они то кажу. Ако сутра буду мислили другачије, онда ће то бити морално и пожељно, а све пре тога бачено у јаму заборава. Апсолутно одбацују хришћански, односно било какав објективни морал, руководећи се извтопереном Ничеовом причом о снази воље. Ако све то скупа звучи као један покрет из не тако давне историје, то нимало није случајно.

По извитопереном моралу невладника и жутократа, највећи грех није ни убиство, ни крађа, већ „нетолеранција“ (тј. супротстављање њиховим идејама) и њен сапутник, „расизам“. Ово је најбољи доказ да су њихове идеје увезене са стране, јер је расизам амерички феномен, који са нашим просторима никада није имао претеране везе.

Упркос покушајима разноразних завојевача да „уједине Европу“, од пропасти Римског царства наовамо, идеја нације је била и остала највиши степен природне колективне организације на старом континенту. Било да се ту ради о људима заједничких културних, верских и политичких вредности, заједничког језика и писма, или чак тевтонском концепту „крви и тла“, европску цивилизацију карактерише национализам. Тај концепт је био присутан чак и међу енглеским досељеницима у Америку, и допринео је побуни енглеских колонија 1776. године. После стечене независности, међутим, динамика колективног идентитета се развила по „расним“ линијама, где су „црвеним“ урођеницима и црним робовима силом допремљеним из Африке ускраћивана суштинска права и слободе уграђене у темеље САД.

Бели Американци су имали регионалне идентитете, од којих су најјачи постали Север и Југ. Такозвани „грађански“ рат (1861-65) је силом уништио јужњачки идентитет, па је новостворени амерички национализам (инспирисан европским револуцијама 1848) добио северњачко обележје. Такозвана „реконструкција“ - војна окупација југа - која је трајала од 1865 до 1876, додатно је затровала односе између белих и црних Американаца и довела до појаве Ку Клукс Клана, тероризма и линча. Иако је одређена доза расизма присутна у свим америчким друштвима која су некада држала робове (нпр. у Бразилу се и данас више цене особе светлије боје коже), само у Америци је тај однос постао рак-рана целог друштва.

Скоро цели један век су се амерички црнци борили да постану равноправни грађани те земље; иако су им сва права била гарантована на папиру, рутински су ускраћивана у пракси. Тек после II светског рата долази до политичког обрачуна око тог питања у америчком друштву, који кулминира доношењем Закона о грађанским правима (Civil Rights Act) 1964. године. Иако је то требало да буде тријумф црначке борбе за једнакост и испуњење сна Мартина Лутера Кинга да ће се о људима једног дана судити „не по боји коже, већ по садржају карактера“, догодило се управо супротно. Као последица закона из 1964, црнци су постали нешто попут скоро истребљених Индијанаца - група под заштитом државе.

Данас Индијанаца готово више да и нема. Умиру од безнађа и бесмисла у резерватима, од дроге и алкохола. Резервати су постали коцкарнице и оазе за трговину цигаретама без пореза. Педесетих и шездесетих, када се Мартин Лутер Кинг борио против угњетавања, црнци су имали породице, били су побожни, стварали су широм света познату музику и поезију. Данас, после шездесет година „равноправности“ под окриљем државе, већина их живи у сиромаштву и насиљу, по државним становима у суморним блоковима. Породице се распадају; није више необично да једна жена има петоро деце са пет различитих очева, који су углавном у затвору. Цркве се празне, а саудијске џамије пуне.

Захваљујући систему квота и привилегија, сваки црнац мора да буде црнац професионално - чињеницу да је различит и да због тога заслужује посебан третман набија му на нос управо она држава која је требало, је ли, да му гарантује једнака права са осталима. Такозване црначке „вође“ попут Ала Шарптона, живе од кукања над „расизмом“ који виде у свему и свачему. МЛК је био борац за слободу, а они су професионалне жртве. Уместо да доприноси помирењу и заједничком животу свих Американаца, овај професионални расизам ствара све веће фрустрације и међусобну мржњу.

Да све буде још горе, црначком заједницом данас доминира тзв. култура гета, у којој се славе криминалци а највећа вредност је брзо богаћење (било кроз криминал, било кроз спорт). Гето-црнци једни друге зову „црнчуге“ (nigger), али се то опет сматра највећом могућом увредом ако то изговори неко светлије боје коже. Званични термин је „Афрички Американац“, што одговарајуће описује нпр. Барака Обаму (чији је отац из Кеније) и избеглице из Либерије, Конга, Сомалије или Етиопије, али са потомцима афричких робова нема никакве везе. Иако је Обамина победа на изборима 2008. требало да, наводно, представља тријумф над расизмом, није дуго требало да његов режим сваку критику своје политике означи као - „расизам“.

Какве то везе, онда, има са Србијом? Па утолико што је „расизам“ који наводно постоји у Србији у ствари имитација оног америчког, виђеног кроз призму Холивуда. Већ сам писао о том феномену у јесен 2006, поводом увреда навијача у Чачку упућених фудбалеру из Зимбабвеа. Како је уопште могуће да неко у Србији обуче капуљачу Клана, или се кити нацистичким симболима? С једне стране се ради о незнању, а са друге о рефлексној реакцији против наметнуте идеологије, звала се она политичка коректност, демократија, или шта већ. Када се та два фактора комбинују, добијете некога ко нема појма да човеку из Зимбабвеа капуљача Клана - амерички симбол - не значи ништа, али и не зна до које мере су Хитлер и нацисти мрзили и убијали Србе, па је због тога способан да на њих гледа као симбол отпора мрској ЕУропско-америчкој империји, по страховито погрешном кључу „непријатељ мог непријатеља“.

Са друге стране, сами невладници производе мржњу у народу, својим деловањем по обрасцу америчких професионалних жртава. Управо њихова такозвана борба против расизма је највећа манифестација истог. Невладничко форсирање „антифашизма“ - тј. његово изједначавање са србомржњом - производи међу необавештенима грч симпатије према фашизму. Инсистирањем на проблематици „ГЛБТ особа“, са све парадама, исто тако се производи мржња према хомосексуалцима. Онда је ту политичка коректност - оличена у недавном упутству „Заштитиника грађана“ (тј. из Скандинавије преузетог омбудсмена), којој је циљ орвеловско уништавање језика како би одређене мисли просто постале незамисливе. Није случајно да је у истоименој дистопији Лепосава Црвић студент баш ПК...

Шта се у ствари овде дешава? Невладници просто манипулишу народом, наводно узимајући у заштиту Јевреје, Роме, хомосексуалце, а у ствари правећи од њих инструменте свог „трансформаторског“ рада. Производе мржњу које или никада није било, или је постојала на најдаљој маргини. Тако систематски загађују односе унутар друштва, како би онда могли себе да представе као једине који су у стању да их реше - увођењем менталне диктатуре, поврх ове физичке.

Овај приступ је буквално преписан из Америке и западне Европе, где се користи на идентичан начин како би се разорило традиционално друштво, привреда, породица и култура. Права је трагедија што се отпор физичкој и менталној репресији невладника и жутократа преузима из исте матрице, па самим тим има исти (тј. никакав) учинак. Штавише, помаже њихово разарачко деловање, јер окреће једне против других елементе друштва који би требало да заједнички раде у борби за слободу.

„ Анализа“ и „почаст“, квислиншка верзија

The old men ’round here, sometimes they get
On bad terms with the younger men
But old, young, age don’t carry weight
It doesn’t matter in the end

One of the boss’ hangers-on
Sometimes he comes to call, at times you least expect
Try to bully ya, strong-arm ya', inspire you with fear
It has the opposite effect

Када се једног дана буде писала историја српског увлакачког, окупационог и квислиншког новинарства, не сумњам да ће се локална верзија дневника Der Blitz (уз још неке, што штампане, што електронске медије) наћи у истом поглављу бешчашћа у којем већ више од пола века стоје Радио-Београд, Политика и Време, из доба нацистичке окупације. Циници (?!) би рекли: „па и газде су им са истог говорног подручја, а према Србима воде политику налик баш оној из 1941“.

На први поглед, оваква компарација звучи драстично и префорсирано, приметиће читаоци (не без основа), јер, коначно, живимо у Србији а не на Марсу: уз изузетке, традиција овдашњег дневнополитичког новинарства дубоко је оптерећена партијском (тајкунском, финансијерском...) острашћеношћу и превиђањем незгодних чињеница по актуелну уређивачку политику, презира вредном лојалношћу према политичком диктату, трагикомичним потцењивањем елементарног здравог разума читалаца... Дакле, није Блиц ЗАПОЧЕО ништа што, у овом или оном облику, нисмо видели од почетака модерне српске штампе у Србији и хабзбуршкој Аустрији. А ни историја штампе на било којем познатом језику није ништа друго до историја мање-или више огољеног заступња ове или оне агенде. И то је све легитимно.

Међутим, легитимитет престаје оног часа када се нађе (како је недавно приметио Жељко Цвијановић) МАЊЕ разумевања за читаоце којима се обраћаш него за странце који тим читаоцима директно раде о глави, прекрајајући њихову земљу према својим замислима и износећи листе захтева. То се зове окупација, и можемо се гађати еуфемизмима до прекосутра. Или ствари звати како заслужују. И тада је поређење са окупационим гласилима из четрдесетих не само могуће, него и једино адекватно.

Ђавољи адвокати

Током протекле седмице развила се жучна препирка између једног броја родољубивих коментатора и аналитичара из НСПМ, Видовдана и Печата. Летеле су тешке речи и оптужбе за свашта нешто, од глупости до продаје душе, зато што су се Слободан Антонић и Ђорђе Вукадиновић усудили да (колико год суздржано и квалификовано) похвале држање Врховног Жутника и Министра империјалних послова поводом „одбране” Косова и Метохије.

Мислим да су Антонић и Вукадиновић исправно констатовали чињеницу да, из ко зна којег разлога, Тадић и Јеремић оклевају у испуњењу повереног им задатка потпуног уништења Србије. Убеђен сам да је закључак који су из тога извели - да у председнику и министру можда има нека клица доброте коју би можда неко могао да пробуди, шта ли - био погрешан. Али мислим да је било претерано да им се због тога сумња у патриотизам.

Углавном, колико год да је спор био жучан, сада можемо да се сложимо да га више нема. Јер како Антонић рече неки дан:

„Ако, наиме, Тадић и Јеремић повуку резолуцију и ако са „нашим ЕУ пријатељима“ саставе другу, „разумнију“, јавно ћу признати да је све ово са УН и МСП, од 2008. па све до данас, била најобичнија глума, вешто фингирање, представа за народ, а да су Тадић и Јеремић најобичнији квислинзи, лажне патриоте и преваранти.”

Кад ево, Тадић је у недељу најавио „консултације са Бриселом и Вашингтоном о резолуцији о Косову”. Како наводи Политика, „Тадић је рекао да ће се у Бриселу и Вашингтону ових дана разговарати о могућности компромиса о резолуцији, „који ће остати на линији националних интереса државе Србије, али и задовољити велике силе”.”

Аман, како? Те „велике силе” од Србије захтевају безусловну капитулацију. То је Ворен Кристофер рекао Слободану Милошевићу још у Дејтону: „Потребно је да увек, на сваком месту и сваким поводом урадите оно што се од вас очекује.”

Разноразни поклисари Брисела и Вашингтона који су долазили у Београд, од Бајдена до Вестервелеа, рекли су тачно шта очекују у овом тренутку и овим поводом: одрицање од Косова. И то не само у пракси; у оној не-дипломатској поруци почетком фебруара су нам недвосмислено дали до знања да им и речи отпора сметају.

Империја не признаје компромисе. Захтева искључиво слепу и безусловну покорност. У очима владара Империје, Милошевићев највећи грех је био што се усудио да се понаша имало другачије. За Империју је свака прича о суверенитету, међународном праву и правима држава неподношљива у ери „краја историје”, која је наводно наступила крајем Хладног рата. Империја нема ни пријатеље ни савезнике - само слуге и жртве.

Врховни Жутник сада прича о неким црвеним линијама и националном интересу. Причао је и пре о много чему, па се ништа од те приче није обистинило. Нити једно обећање свом народу није испунио - за разлику од сваког налога својих иностраних господара, за које увек и на сваком месту „чини све што може”. Он је, дакле, изабрао да буде слуга. И слепцу би сада требало да буде јасно да у њему нема ни мрвице части ни родољубља, и да је било каква прича о неком његовом искупљењу чиста фантазија.

Иззуетно је важно, међутим, да се овај закључак темељи на чињеницама, а не на претпоставци да, пошто су Тадић и Јеремић квислинзи, све што они раде је а priori зло. Ово се можда чини као академско цепидлачење, али је у питању суштински принцип који одваја родољубе од родомрзаца. И зато сматрам да су Антонић и Вукадиновић одиграли корисну улогу као advocati diaboli у овом случају. Пружили су прилику Врховном Жутнику да покаже своје право лице, што је он онда и урадио. Не само да тиме нису компромитовали или отупили отпор жутократији, већ су га ојачали.

И пре него што је Тадић најавио ревизију резолуције, Вукадиновић је рекао да „такав поступак не би представљао компромис, већ капитулацију након које Србија неће имати образа да од других држава тражи да не признају независност Косова.” Очекујем да Антонић испуни обећање и недвосмислено потврди да је Врховни Жутник заиста незлечиви квислинг. Било би и културно и корисно када би им они који су их најоштрије критиковали сада одали заслужено признање на способности да признају грешку. И да од тога и сами науче лекцију, за убудуће.

У служби непријатеља

Негде 10. августа, Жељко Цвијановић је у Новом Стандарду објавио још један занимљив текст, насловљен "Како би изгледао Борис који је одлучио да Србија преживи, макар на његов рачун." У њему је описао шта би све Врховни Жутник могао да уради како би допринео спасењу земље којом председава - иако би га то сигурно коштало фотеље а можда чак и главе, јер би тиме изазвао гнев својих господара са Запада.

Била је то, дакако, фантазија - што Цвијановић и признаје. Али не зато што је описани сценарио неизводљив сам по себи, већ зато што Борис Тадић није особа која може да га изведе. Односно, могао би, онако теоретски, али је далеко вероватније да ће, рецимо, саудијски краљ ручати свињетину усред Меке током Рамазана.

Наиме, Цвијановић свој сценарио условљава Тадићевом спознајом да су:

"...пријатељи они са којима делимо љубав, да су савезници они са којима делимо циљеве, да су противници они који, када нас победе, отворе врата и пусте нас да часно са мачем изађемо кроз њих, и да су непријатељи они који, када нас победе, не остављају нам ни мач ни излаз. Непријатељи су они чији је циљ да заувек сломе наш дух."

Можда би овде "душмани" био бољи израз од "непријатељи". А нема никакве сумње да су Империја, њени вазали у ЕУ, и њихове домаће експозитуре (невладници, жутократе) управо душмани.

Немачки изасланик за Балкан од 1941-45, Херман Нојбахер, сведочио је у својим мемоарима о Хитлеровом убеђењу да се "не сме никада допустити да на Балкану постане један народ сувише моћан, који је свестан своје политичке мисије и историјске улоге." При томе је мислио на Србе.

Свакако да је иронија то што су се данашњи Срби одавно одрекли и политичке мисије и историјске улоге. Нису ни издалека онолико слободољубиви и независни какви су били они које су због тога на зуб узеле аустроугарска царевина и Хитлерова Немачка - али је данашњој Империји, која је просто преписала њихову балканску политику, то сасвим свеједно. Чак и потенцијал за ремећење хегемоније мора бити уклоњен, јер никад се не зна када ће анестезија престати да делује, а незгодни Срби да се пробуде из учмалости.

Ако жутократе сматрају Империју, ЕУ и НАТО својим пријатељима и савезницима, то значи да са њима деле и љубав и циљеве. А пошто смо већ установили шта су им циљеви, произилази да жутократе себе не сматрају Србима (што су већ много пута показали) и да им до Србије апсолутно није стало.

И то је онда одговор на питање зашто Тадић, који заиста контролише све системске полуге моћи и власти, није досад отворено издао Србију и "учинио све што може" да би задовољио своје господаре. Наиме, њима отимачина Косова није циљ сама по себи, већ је средство у функцији остварења далеко важније циља: "коначног решења" тзв. српског питања на Балкану, односно затирања Срба као слободољубивог и независног народа.

Сасвим је могуће да Империја сматра да је њен пројект колективне лоботомије Срба малтене завршен. Захваљујући свом историјском искуству, империјалисти су опседнути контролом над институцијама система, па не схватају да је друштвени отпор итекако могућ ван њих. Пошто су жутократе покорно јавиле да су све институције у Србији у њиховим рукама, Империја сада очекује потпуно извршење постављених задатака.

Жутократе су, по свему судећи свесне да њихова власт није ни издалека толико јака и свемоћна, и да им за остварење задатог треба још времена. То је, по мени, најбоље објашњење за позерски патриотизам Тадића и министра Јеремића. Он јесте искључиво за унутрашњу употребу, и јесте у функцији "меке издаје". Али нисам убеђен да се ова представа игра са пуним знањем и разумевањем Империје. Јер, империјалисти су небројено пута показали да између суптилног и бахатог приступа увек бирају потоњи.

Зло често само себе саплиће. Жутократе се труде да што боље служе Империји, али им ова верује таман колико свим осталим издајницима. Баш захваљујући том непрестаном шиканирању, жутократе нису биле у стању да докусуре српски дух, који упркос свему још опстаје.

Као хришћанин, верујем да свако може да нађе спасење. Али само зато што је нешто теоретски могуће не значи да је изводљиво, или вероватно. Зато протагониста Цвијановићеве фантазије са почетка ове приче сигурно неће бити Борис Тадић; не зато што не разуме разлику између противника и непријатеља, већ зато што непријатеља сматра пријатељем и савезником. Међутим, садржај те фантазије свакако био би добар почетак на путу спаса. На нама је да нађемо некога ко би био у стању да тим путем крене.

Фантазија јача од истине

Годинама после је 11. септембар 2001. називан у Америци „дан када се све променило” (The Day Everything Changed). А у ствари се није променило ништа. Бушов чувени „рат против терора” се врло брзо претворио у своју антитезу, терорисањем како Ирачана инвазијом и окупацијом, тако и становника Америке разноразним „безбедносним мерама”. После неког времена се више није ни говорило о „рату против тероризма” већ га је заменила флоскула о „глобалној борби против насилног екстремизма”. Шта год то значило.

Само два дана после, док сам гледао црни дим како куља из Пентагона (уживо) и рушевине Светског трговачког центра (на телевизији), у тексту „Раскршћа судбине”, написао сам: ”Не може се борити против тероризма, а истовремено служити тероризмом.” Мислио сам на однос Америке према исламистима у БиХ, на Космету и у Македонији, који су до тада уживали стопостотну подршку Вашингтона. Још од рата у БиХ су се повремено појављивали докази о муџахединима, новцу сумњивог порекла, тајним ћелијама, логорима за обуку, улози Балкана у континуитету глобалног џихада од Авганистана до Чеченије... Али пошто се нису уклапали у званичну причу о добрим, секуларним европеизованим муслиманима и злим геноцидним Србима, званична Америка на те доказе или није обраћала пажњу, или их је једноставно проглашавала „злонамерном српском пропагандом”. Нисам био једини који се надао да ће тај однос да се промени после стравичне демонстрације истинског џихадизма тог септембарског јутра. Узалуд.

Није требало да прође много времена да постане јасно да Америка неће да види стварни џихад, већ више воли да се бави фиктивним (нпр. наводном везом Садама Хусеина са Ал-Каидом, или судбином Осаме бин Ладена, којег нико жив није видео од краја 2001.). Званични Вашингтон се правио луд и када су поједини следбенци Ислама почели да пуцају по Америци. Сулејман Таловић је проглашен за „жртву српског геноцида,” мајор Хасан је наводно био неурачунљив, Албанци из Њу Џерсија су представљани као „бивши Југословени” а о Абдул Хакиму Муџахиду Мохамеду се после јуна 2009. није чуло ама баш ништа.

У међувремену су аеродроми постали права полицијска држава, где људи скидају ципеле, не смеју да носе пасту за зубе или дезодоранс, и морају да пролазе кроз рендгене који виде сваки детаљ људског тела, само зато што је један број наводних џихадиста покушао да експлозивне направе сакрије у ђону ципеле, текућини, или у доњем вешу.

Овако шизофрен однос Америке према тероризму мотивисаним исламским џихадом већ дуго збуњује велики број аналитичара, како у самој Америци тако и код нас. Власти РС су годинама достављале огроман број података Американцима о присуству терориста и симпатизера радикалног Ислама у БиХ, без икаквог ефекта. Чак је један високи амерички званичник у БиХ, генерал Жак Клајн, изјавио да је одлично што су терористи баш у БиХ, јер Америка тако лакше може да их држи на оку! Одлазећи заменик шефа ОХР, Рафи Грегоријан, је недавно рекао да терориста у БиХ има „више од 10, али мање од 100”. Значи - знамо ко су, знамо где су, и не мислимо да представљају проблем. Сарајевска јавност је дабоме одмах осудила Грегоријана као „четника” - што је синоним за свакога ко се не слаже с њима 100%, па макар се слагао и 99% - али јавности и властима у РС је остало само да се збуњено чешкају по глави и питају да ли су Американци скренули памећу.

Када се у виду имају одређене чињенице, међутим, ствари постају много јасније. Наиме, у Америци постоји спољнополитички естаблишмент, оличен у Савету за међународне односе (Council on Foreign Relations, CFR) који држи курс без обзира која политичка струја била на власти. Кадрови CFR су већ крајем седамдесетих дошли на идеју да подрже џихадисте као оружје против СССР; Збигњев Бжежински, творац Картерове политике у Авганистану, признао је 1998. француском листу „Нувел обсерватер” да је Америка органзовала муџахедине пре уласка совјетских трупа у ту земљу. Упитан да ли жали због тога, јер је последица те интервенције био Талибан и глобални исламски тероризам, Бжежински је љутито одбрусио:

„Шта је важнији догађај у историји света, Талибани или пад совјетске империје? Неколико надрнданих исламиста, или ослобађање средње Европе и крај Хладног рата? ... Не постоји глобални ислам. Посматрајте га рационално, а не емотивно или демагошки. То је велика светска религија са преко милијарду и по верника. Шта имају заједничко саудијски фундаменталисти, умерени Мароканци, милитантни Пакистанци, прозападни Египат или секуларна централна Азија? Ништа више од онога што уједињује хришћанске земље.”

Овде би се сада могло расправљати да ли Бжежински има право, или нема појма о Исламу већ на ту религију сасвим погрешно пројектује секуларни хуманизам Запада. Оно што је битно је да Бжежински и сличном мишљењу наклоњени творци америчке политике сматрају исламске фанатике корисним оружјем за постизање својих геополитичких циљева. Зато толико и наглашавају да је Ислам „религија мира” и да Америка у ствари воли муслимане, али ето проблеме прави та шачица „екстремиста” окупљених око Бин Ладена. Они у ту причу заиста и верују. Рат који воде није против тероризма као таквог, већ против одметнуте групе терориста која се отела контроли и напала дојучерашње спонзоре. По америчким оправдањима за инвазију и окупацију прво Авганистана а онда Ирака, јасно се види да су џихад и тероризам само један у низу изговора који су се сматрали корисним. Али када сами по себи нису довољни, онда крене прича о демократији, људским правима, угроженим женама и хомосексуалцима... Дакле, није важно шта је истина, већ шта је корисно у датом тренутку.

Било какав морал потпуно је стран овако циничној злоупотреби чињеница. Зато и не треба да изненади што је недавно Стејт департмент оптужио полицију РС да је главни разлог што у БиХ постоје терористи. На први поглед потпуно апсурдно - ем што је баш полиција РС документовала присуство и активности терориста, а амерички званичници нису хтели за то ни да чују, ем што је апсолутно несувисло очекивати да ће се ситуација поправити присилном интеграцијом полиције РС у полицијски апарат муслиманско-хрватске Федерације, који је прожет симпатизерима џихадиста и терориста. Али не заборавите, џихадисти у БиХ су „добри” џихадисти, пријатељи Америке, а Срби су зли, геноцидно-агресорски реметилачки фактор, чије само постојање вређа „Бошњаке” и „Косоваре” и тера их на смртоносно насиље. Сетите се само како је мартовски погром 2004. у Америци на крају представљен као оправдана побуна јадних Албанаца што ето још нису добили „слободу” од злих Срба, и искориштен као малтене главни аргумент за стварање данашње „Независне државе Косова.”

Непорецива је чињеница да долазак Барака Обаме на власт у јануару 2009. није донео обећане „промене”, већ да представља најобичнију рестаурацију Клинтонизма, како у свету (ево на примеру балканске политике), тако и код куће (усвајањем „реформе” здравства која Клинтоновима није пошла за руком почетком деведесетих). Али америчка политика на Балкану не може адекватно да се објасни лажном дихотомијом између демократа и републиканаца. Без обзира да ли је на власт Клинтон, Буш или Обама, политика Стејт департмента остала је потпуно иста.

Један од стубова те политике је у априлу 2007. године артикулисао сада покојни Том Лантош, посланик у америчком Конгресу и дугогодишњи спонзор терористичке УЧК:

„Хтео бих да подсетим већинске муслиманске владе у свету да је ово још један пример водеће улоге САД у стварању већинске муслиманске државе у самом срцу Европе. На ово треба да обрате пажњу одговорни лидери исламских режима, нпр. у Индонезији, али и џихадисти свих боја. Принципи САД су универзални, и у овом случају САД се недвосмислено залажу за стварање већинске муслиманске државе у самом срцу Европе.”

Лантош се обраћао Николасу Бернсу, који је комитету Конгреса представљао став Стејт департмента о стварању „Независне државе Косова.” Спомињање „још једног” примера наводи на закључак да је претходни пример био Босна и Херцеговина. Дакле, за овог водећег парламентарца, Америка је одговорна за стварање БиХ и НДК, и то као доминантно муслиманских држава, а са циљем да импресионира муслимане широм света. Само што они, је ли, никако да схвате то велико доброчинство и заволе Америку. Чак и Шиптари - којима је Америка ето направила „државу” на окупираном Космету, који дижу споменике Клинтону и по Блеру називају децу - певају оде Бин Ладену.

Разумном човеку би се наметнуо закључак да је политика коју је осмислио CFR а образложио Лантош доживела потпуни фијаско и да је џихад давно измакао америчкој контроли (ако је икада и био под контролом). Али превише је империјалиста од каријере уложило превише финансијског и политичког капитала у „Друштво пријатеља нашег доброг џихада” да би могло ту грешку да призна, чак и када би били у стању да је уопште спознају. А нису.

За амерички естаблишмент је Ислам дивна религија која може и треба да се мобилише у сврху ширења Империје и сузбијања Русије, Индије, Кине, па и Европе ако треба. БиХ и Косово су експерименти у задовољавању џихадиста свих боја, исламске државе у срцу Европе које (наводно) воле Америку и служе као пример остатку света. Срби су у најбољем случају реметилачки фактор, који нема ама баш никакво право на сопствене интересе или чак на постојање. Нема ама баш никакве везе да ли су на власти Милошевић, Ђинђић, Тадић, Додик, Караџић или неко десети. Илустративна је сцена из Дејтона описана у мемоарима Момира Булатовића, када је Милошевић понудио празан лист хартије америчком шефу дипломатије Ворену Кристоферу и тражио да на њему напише услове које Србија треба да испуни да би била у добрим односима са Америком. Кристофер је одгурнуо хартију и одговорио: „Ви изгледа, још увек нисте све схватили. Нема посебних услова које ћемо вам задати и ви их испунити. Потребно је да увек, на сваком месту и сваким поводом урадите оно што се од вас очекује.”

Дакле, никаквим поклоњењем Срби не могу да умилостиве Империју. А џихадисти, са друге стране, ничим не могу да разувере ту исту Империју да је њена визија контролисаног џихада у геополитичке сврхе најобичнија смртоносна глупост. Чак ни када отетим цивилним авионима разнесу куле-близнакиње у Њујорку и нападну Пентагон. Фантазија о добром џихаду и злим Србима је за „елиту” америчке Империје просто јача од истине.

О карактеру отпора

Када сам пре неки дан писао о отпору против жутократије, одлучио сам да оставим за неки други пут дискусију о карактеру тог отпора. Приметићете да тада нисам износио вредносне судове о томе да ли премлаћивање Теофила Панчића или паљење амбасада представља добру и пожељну ствар или не. То је тема овог текста.

Да опет цитирам Жељка Цвијановића, који је на основу расположивих података направио „фоторобот” двојице младића који су напали Панчића:

„... они се сматрају припадницима десничарских организација; пале се на српство и отаџбину; не воле Роме и педере; булазне о раси; воле да попију; свет деле на навијаче и пичкице и бирају ове прве; свој животни избор разумеју као питање између теретане и дроге, где кажу да слабо тело не пружа отпор; не пале се на скупа одела и лепше им је у треши...”

Хајде да мало анализирамо овај пресек. Рецимо, „воле да попију” важи за омладину и у Америци (где, због идиотски срочених закона, не постоји култура уживања алкохола, већ велика већина људи пије најгори могући алкохол чистог пијанства ради), па рекао бих и свугде у свету - осим у, рецимо, исламским земљама где је то харам. По чему је лоше и што бирају теретану уместо дроге? Колико наркоманија уништава живота по Србији, требало би да плачемо од среће што омладина више воли тегове од шприцева. Што више воле тренерке од скупих одела је, по мени, мање питање укуса (који, уосталом, може да се научи) а више симболично „сиктер” скоројевићима, криминалцима и политичарима (знам, плеоназам) који се облаче у „Армани” као статусни симбол.

Отуд потиче и наклоност навијачима; навијачки феномен је у суштини само манифестација основне људске потребе да припада групи већој од себе. Некада су постојале разне групе којима се исказивала припадност - шира породица, братство, племе, задруга, црква, крај. Сам концепт нације је у ствари једна архи-група, најобухватнији колектив којем појединац може да припада. Али „раса” то већ није, барем у српској традицији. Расизам какав се повремено манифестује по Србији (рецимо мржњом према Ромима или црнцима) увезен је ђутуре из Америке, као и цели концепт „расног национализма” или „расионализма”.

Припремам посебан текст о феномену „расионализма” у Америци и како он са нашим просторима нема ама баш никакве природне везе - али о том потом. Овде је довољно да кажем како за просечног припадника „Аријевске нације” или „Стормфронта” нема никакве разлике између Срба с једне и Хрвата, Шиптара или Муслимана са друге стране. Чак штавише, истински трећерајховски носталгичари мрзе Србе а фаворизују ове друге народе као Фирерове саборце. Просто је незамисливо да неко ко себе сматра Србином може да се бави том причом. А чињеница да их има, колико год мало, доказ је у коликој мери је Србија загађена увезеним флоскулама.

Већ је много тога написано у прилог аргументу да су невладници физички и идеолошки потомци оних који су некада „реформисали” српско друштво по компартијској матрици, а сада то раде за рачун империје и идеологије „наднационалног напретка”. Некада су учили од бољшевика, а данас од Американаца. Отуд се баве Ромима на исти начин као што се професионални антирасисти у Америци баве црнцима. Отуд и цела прича о „правима геј, лезбејских би- и транс-сексуалних особа” и опсесија јавним парадирањем истих. Онај „Заштитник грађана” је у ствари из шведске увезен омбудсмен, а његово фамозно упутство о језику и звучи потпуно накарадно зато што је преписано (и притом лоше преведено) са енглеског.

Довољно је страшно и жалосно што се невладници свом силом жутократије која их подржава труде да глајхшалтују српско друштво по америчкој матрици. Али чињеница да се реакција на такво ментално силовање одвија по матрицама увезеним из америчке поп-културе је просто поражавајућа.

Нешто легитимнија позајмица, али ипак донекле зачуђујућа, је реп-музика, коју сам споменуо у прошлом тексту као један део вербалног отпора жутократији. Реп је феномен америчког црначког гета, који је крајем деведесетих комерцијализован да би потом постао прихваћен међу осталим „црнцима” по свету, од Арапа из банлијеа у Француској до тамнопутих Јевреја у Израелу. А ево изгледа и Србима. Додуше, изузетно је иронично што баштинике црначког музичко-вербалног израза називају „нацистима” баш невладници - који сами заслужују етикету изворног фашизма!

Ту стижемо и до оне одреднице о „десничарским организацијама”. Шта је то „левица” а шта „десница”, лета овог Господњег две хиљаде и десетог? Од распореда у француској скупштини сталежа пре двеста и кусур година направљена је једна лажна парадигма дозвољеног дијапазона политике. Пљуште етикете - либерали, конзервативци, традиционалисти, реформисти, фашисти, комунисти, демократе, националисти... али може ли ико да сопственим речима објасни шта конкретно било шта од тога значи? Тешко.

Суштинска разлика између оних који се данас зову „либерали” и „конзервативци” у ствари и не постоји. И једни и други би да имају апсолутну власт у свемоћној држави, како би могли да своје идеје, норме и вредности наметну остатку становништва. А тај приступ некако по дефиницији искључује визију државе као чувара слободе и правде - визију која је уткана у сваку нит српске историје. Зато се комунизам само силом калемио на нашим просторима, и у њему је увек постојао основан страх од српске духовне и државне традиције. Фашизам - свеобухватна подређеност држави - се исто тако никада није примио у народу, иако су и неки српски политичари (упоредо са остатком света) кокетирали са том идејом тридесетих година прошлог века.

Опште незнање о свему овоме доводи до ситуације да се људи, који у најбољој намери пружају отпор менталном насиљу које против српског народа врше невладници и жутократија, у ствари понашају идентично као и они против којих се боре.

Враћајући се на цитат са почетка овог текста, треба рећи да „паљење на српство и отаџбину” само по себи није лоша ствар. Камо среће да се више људи „пали” на то, уместо на „бољи живот” из домаћих и страних рекламних кухиња, или „ЕУропске вредности” из невладничких памфлетића! Под условом, дабоме, да се зна шта „српство” и „отаџбина” у ствари значе. Јер из понашања неких организација које себе представљају као патриотске, стиче се утисак да њихови чланови и симпатизери нису сасвим начисто с тиме.

Сам напад на Панчића, као и изјава једног од нападача да „ако је освета грех, ни пакао... неће тешко пасти”, сведоче да су у питању дубоко збуњени људи.

Патриотизам, или родољубље, је осећање љубави и привржености својој земљи, отаџбини. То подразумева и осуду оних који ту земљу нападају и скрнаве - попут жутократа. Ту нема ништа спорно. Национализам је вредновање припадности одређеној нацији. Ни то само по себи није негативна ствар. (Комунисти су били против национализма јер се он косио са класним погледом на свет). Када национализам прерасте из привржености својој нацији у мржњу или агресију према другој, онда постаје шовинизам. Занимљиво је да за ту појаву постоје изворне речи у француском (chauvinisme) и енглеском (jingoism) али не и српском.

Идеја српства је специфична по томе што се ослања на косовски завет и Лазаров избор да се бори за своју светињу и слободу па и по цену сопственог живота. То није никаква опсесија смрћу или поразом, како тврде злонамерни у свом ругању косовском завету, већ највиши израз љубави према животу - спремност да се тај живот положи у одбрану свега што га чини вредним. Како онда неко ко сматра да баштини Лазарев завет може да каже да је освета вредна Пакла?

Да су младићи из аутобуса истински познавали српство, сетили би се шта је давне 1901. писао Марко Миљанов Поповић: да је јунаштво чувати себе од другога, али је чојство чувати другога од себе.

Чак и из летимичног прегледа његових текстова јасно је да Панчић већ годинама врши вербално насиље над Србима као народом. Али то не значи да на то треба да се реагује физичким насиљем. Цивилизација се заснива на пропорционалном одговору; не толико оном хришћанском „ко тебе каменом ти њега хлебом”, већ више „ко тебе каменом, и ти њега каменом”. Потезање мочуге на реч је прибегавање аргументу снаге, а не снази аргумента. Тако се понашају жутократе (од самог петооктобарског пуча, па преко „Сабље”, до убиства Ранка Панића и полицијског млаћења и хапшења оних који различито мисле) и њихови господари. Њима правда лежи у топузу - а зна се чиме им, онда, смрде трагови.

Не значи то да треба бити пасиван или трпећи. Напротив. Али ако дође до тога да се на жутократе потегне и оружје - искрено се надам да неће, али никад се не зна - свако ко то уради треба да буде свестан једне ствари. Праведност борбе није само у њеном циљу, већ и у средствима која се у тој борби користе. Зато ме толико и брине, рецимо, што Београдски синдикат у песми „Welcome to Srbija” позива на тероризам. Разумем спомињање „Црне руке”, али Хамас? Бадер-Мајнхоф? (17) Новембар? Ако је и хиберболична метафора, много је.

Уколико се у борби за физички и духовни опстанак спустимо на ниво оних који тај опстанак угрожавају, не можемо победити. Али ако у тој борби будемо људи (као што је говорио покојни Патријарх Павле) и сачувамо своје најсветије вредности, ма шта да се деси - не можемо изгубити.

Отпор постоји

Американци имају израз, „не види шуму од дрвећа”, за некога ко се бави детаљима, па му промиче остатак слике. Посматрање Србије са дистанце је корисно за сагледавање те велике слике. Али има још једна америчка изрека: „Ђаво је у детаљима.” Некада је за разумевање остатка шуме потребно да се гледа и појединачно дрвеће.

У прошлом тексту сам се питао зашто ову и овакву власт народ толерише. Али да ли је баш тако? Или можда у Србији, далеко од очију режимских медија, ипак постоји покрет отпора, за који ћемо сазнати тек када крене у акцију?

Жељко Цвијановић, колумниста Новог Стандарда, сматра да постоји. Али не као завера „Црне руке” ономад, већ као шири друштвени покрет људи које је жутократија отерала на маргину друштва и одузела им будућност. Иако за то жутократе и њихови невладничке скутоноше криве „Милошевића и деведесете,” чињенице су неумољиве. Десет година су имали да нешто направе од Србије - и направили су пакао.

За разумевање стварног стања у друштву не треба гледати у службене и полуслужбене медије, већ у културу маргине - обесправљених, понижених и у страну гурнутих људи. Поготово ако је та маргина у ствари већина друштва, као што је случај у Србији. Послушајте рефрен песме „Реп и град” (YouTube):

Демократе/Хоће да нас преваре
Кажу иду у Европу/Лажу децу Србије.
Лоповчине/Своју земљу покрале,
Све третирају ко робу/И продају за доларе.

А ево шта пева Београдски синдикат у „Welcome to Srbija” (YouTube):

А ја им кажем: Издајници палите од мене,
слушајте добро сада ово саопштење,
оформили смо фракције, екипе су спремне,
као „Бадер Мајнхоф” има све да вас сјебем.
Спреман као „Хамас” репетирам калаш,
к'o „Новембар" ја те вребам док не постанеш мој талац.
Као Апис, „Црна рука”, за преврате сам зналац,
к'o Београдски синдикат држим чврсто правац...

Ово је питање живота и смрти,
и ове реке крви пустили сте први.
Сатеран у ћошак ја немам избор други,
свестан сам да губим, али биће ваших жртви...

Одговор је терор не би ли ме чули,
преживети нећу, али биће ваших жртви.

Песма је са новог албума, „Дискретни хероји”, који Синдикат дели бесплатно преко интернета, а посвећује га „дискретним херојима, свима који воде свакодневне битке, који се не предају без обзира на околности, који никада не стављају себе испред других и који пре свега и даље верују у сутра."

Жутократе су од Србије направиле државу у којој се једе буђав лебац, док власт једе ЕУропске колаче. У којој се за легитимни политички дијапазон проглашава простор између Чанка и Чеде. У којој за Србе нема места док се не одрекну себе - па ни тада.

Теоретски говорећи, народ у једној држави може да изражава своје ставове кроз медије, путем организација, и преко политичких представника. Али у данашњој Србији ништа од тога није могуће. Сва традиционална средства изражаја контролише жутократија. Народу преостаје или предаја, или прелазак у илегалу. Постоји дијапазон илегале, од теорије до праксе. На једном крају су форумашење по интернету, блогови, самиздати, песме. Напад на истакнутог јавног проповедника жутократије, мочугама у градском аутобусу, је негде у средини. А на оном далеком крају је пушка, па у шуму. Што по свему судећи није далеко.

Како упозорава Цвијановић:

„... ово није рђава власт, ово је језовита кулминација једног система устројеног 2000. године. Када видим странце, који нам кидају земљу и који се дефинитивно не понашају као наши пријатељи, када их видим колико су дубоко ушли у контролу српске друштвене сцене, када у својим рукама држе и власт и опозицију, када истовремено производе и денацификаторе и нацисте, када под контролу стављају и меинстрим и алтернативу, када утичу на режимске новине и када покрећу опозиционе сајтове, тада се експлозија мора догодити, и тада та експлозија јесте само питање времена и неумитних друштвених законитости.

И када тако бедно купите елиту, имаћете против себе маргину, дакле ову децу која су, колико год насилна и неконтролисана, шпиц једног отпора који ће расти у вери да, ако је освета грех, ни пакао му неће тешко пасти.”

(Нови Стандард, 4. август 2010, подвукао С.С.)

Продавачи моралне беде

Жутократско Тужилаштво за ратне злочине објавило је данас да одустаје од жалбе на одлуку енглеског суда да ослободи Ејупа Ганића. Пошто се Ганић већ тријумфално вратио у БиХ, а жалбовање по Лондону много кошта, одлучили су да се окану ћорава посла. Народ би, је ли, требало да буде неизмерно захвалан на овако пожртвованом раду својих владара, који, ето, гледају како да уштеде у овим кризним временима.

Тандара-броћ.

Никоме од жутократа није ни једне секунде било у интересу да се Ганић изручи Србији. Сам Врховни Жутник је ономад изјавио како му је свеједно хоће ли се Ганићу судити у Сарајеву (где су „државне” судије стале у његову одбрану, по чисто националној основи) или у Београду. На вест да су Енглези ослободили Ганића, реаговао је исто као и на пресуду МСП - одлично, све иде по плану. Или, његовим властитим речима: „Једна увреда мање-више, настављамо даље.” Док не понестане Србије, шта ли.

Образлажући одлуку да ослободи Ганића, енглески судија је навео да је Србија „злоупотребила процес” тако што је покушала да тргује Ганићевим изручењем. Ово се заснива на изјави Дамира Арнаута, човек који је у Лондону био задужен за Ганићеву одбрану у име муслиманског председника БиХ Хариса Силајџића. Према Арнауту, а како преноси британска штампа: „Србија је понудила да одустане од гоњења Ганића уколико босанске власти прихвате извињење за геноцид у Сребреници.”

„Не занимају ме теорије завере”, знао је да каже амерички економиста и политолог Мареј Ротбард, „већ чињенице завере.” Хајде, онда, да размотримо чињенице.

Прво, нико од жутократа није порекао Арнаутов навод. Друго, Ганић је заиста ухапшен почетком марта, баш у време када је Врховни Жутник покушавао да кроз Скупштину провуче теледириговану резолуцију о Сребреници. Из ових чињеница онда произилази теоретско питање: је ли могуће да је цела афера око Ганићевог хапшења био само део плана „општедруштвене трансформације”, како би се лакше убедио народ да су жутократама, ето, важне и српске жртве рата у БиХ?

Још један елемент мора да уђе у ову анализу. Наиме, Република Хрватска тужи Србију пред МСП за „геноцид" наводно почињен деведесетих. Један од аутора те тужбе је и садашњи председник РХ Иво Јосиповић, с којим се Тадић већ неколико пута најљубазније сусреће. Тужба је сама по себи поптуно бесрамна, јер никаквог „геноцида” над Хрватима није било. Напротив - 5. август, дан када је Туђман испунио Павелићев програм прогоном крајишких Срба, већ 15 година се слави као национални празник у Хрватској.

Жутократе су на Јосиповићеву тужбу одговориле противтужбом, у којој се нагласак ставља на усташке злочине из четрдесетих - да би одмах по њеном подношењу почели да причају од нагодби, узајамном повлачењу, вансудском поравнању... Жутократе не занима што Хрватска и данас спречава повратак избеглих Срба оптужницама за фиктивне ратне злочине. Жутократе није брига колико је Срба побијено у Туђмановој демокрацији деведесетих. На крају крајева, жутократе није брига ни за жртве усташког геноцида. Оне су тек кусур за успостављање „добросуседских односа" са Загребом. Уосталом, важно је да се покаже ЕУропсто тако што ће се Срби позвати да путују у Хрватску, иако их тамо злостављају и ментално и физички.

Они који би да „трансформишу” народ; који су спреми да за шаку долара залепе том народу етикету геноцидних злочинаца; који се боре за отету земљу тако што је предају коме год и где год стигну; који жртве усташког геноцида користе тек као средство нагодбе са Загребом; ти и такви су сасвим способни да ратни злочин попут масакра у Добровољачкој искористе за подмазивање резолуције о Сребреници.

А када и у том процесу доживе понижење и пропаст, онда се окрену народу и кажу, предомислили смо се, скупо нам.

Оскар Вајлд је једном описао циника као некога ко свему зна цену, а ничему не зна вредност. Патриотизам, правда и земља, образ и част - све је то жутократама прејефтино. А ништа од тога им не вреди ни зрна грашка. Једино што цене и уважавају је власт, коју купују потпуним одсуством основног људског достојанства и непресушним врелом моралне беде. Зато их презиру чак и њихови господари, колико год им верно служили.

Само није јасно зашто их још увек толерише народ. Онај којем припадају само именом.

Према заслузи

Одмах по великом успеху жутократије у одбрани Косова, стиже још добрих вести од наших ЕУропских пријатеља и партнера: суд у Вестминстеру је одлучио да одбије захтев за изручење Ејупа Ганића, изјавивши да је поступак „био покренут и вођен због политичких разлога“.

Сигурно је да ће у Сарајеву ову вест дочекати као доказ да је Ганић невин, односно да се у Добровољачкој 3. маја 1992. није десио ратни злочин, већ да се муслиманска паравојска која је мучки напала колону ЈНА „само бранила“. Од штапских докумената, шта ли? Али то мишљење не би било угрожено ни да је одлука енглеског суда била другачија; оно је одавно уграђено у темељни мит не само БХ државе, већ и „бошњачке“ нације какву су створили Изетбеговић и његови следбеници.

То не значи да образложење вестминстерског судије није делимично тачно. Наиме, оптужбе за ратне злочине су одувек биле политички мотивисане, будући да се рат дефинише као „наставак политике другим средствима“. Коме није јасно, нека погледа историјат лажног суда у Хагу, који је створен да би колективно осудио Србе (целокупно војно, политичко и полицијско руководствo Срба, од Крајине до Косова, нашло се тамо у затвору), док особе са других зараћених страна пушта на слободу, осуђује на симболичне казне, или не оптужује никако.

У овом конкретном случају, оптужницу против Ганића поднело је жутократско тужилаштво, које је тим чином хтело да замаже очи народу док прогони Србе по директивама Империје. Верујем да су тужиоци у Београду били затечени Ганићевим хапшењем у марту колико и сам Ганић.

Није тајна да на „пријатељском, савезничком и без алтернативе“ Западу закони Србије не вреде ни пишљива боба. Лица са уредно документованих српских потерница се већ годинама ослобађају по кратком поступку. Зато и јесте било загонетно што је Ганић уопште задржан у притвору и што су Енглези уопште спровели процес расправе о изручењу. Али сама ова чињеница, да се у овом случају прво испоштовала формална процедура па тек онда понизила Србија, говори о дубини презира Империје према српској држави.

Колико год је Империја сатанизовала Србе деведесетих, ипак је према њима показивала једну врсту поштовања. Нема другог објашњења зашто се са Милошевићем ипак преговарало у Дејтону, и што РС није снашла судбина РСК. То објашњава и зашто је донесена резолуција 1244, и зашто је НАТО одустао од примене ултиматума из Рамбујеа када је 1999. окупирао Косово. Упркос бесомучним лажима, мржњи и убијању, Империја је деведесетих још и знала неке границе. Сада то више није случај.

Звучи нелогично, зар не? Како то да су Србију поштовали (колико год мало) док јој је на челу био „зли тиранин Милошевић,“ а да је сада презиру, иако су на власти већ десет година разне демократе, реформатори и осведочене боркиње за људска права? Нема то везе ни са Милошевићем, ни са демократичношћу демократа (или њеним недостатком), већ са догађајима од 5. октобра 2000. Ако је Србија изабрала да их заборави, Империја није. Фотељаши у Стејт департменту добро се сећају сентандрејских курсева, куфера готовине шверцованих преко границе и разних договора са члановима ДОС-а, који су баш они ономад основали. Ако већ Србија не зна, знају њени душмани да је још од јесени 2000. године у Београду на власти екипа квислинга, који су сопствену земљу буквално продали за шаку долара. А ко је покушао да се осамостали и тих долара одрекне, зна се како је прошао.

Логика и морал америчке Империје су врло једноставни. На пример, „поштен“ политичар је онај који, једном купљен, остаје купљен. А издајницима се никада не може веровати, јер ако су издали једном - издаће опет. Ако већ Србија не зна, Империја итекако добро зна ко влада Србијом у њено име. Зато се према њима односи са тачно онолико поштовања колико заслужују.