Џон Лафленд (John Laughland), британски историчар тренутно ангажован у руском Институту за демократију и сарадњу у Паризу, недавно је посетио Београд. О својим утисцима писао је за Бриселски Журнал и РИА Новости. Каже Лафленд:
Скоро сви медији су или у директном власништву страног капитала или имају утицајне иностране акционаре. Економију од 2000. држи агент Империје Динкић. Политички простор је у потпуности окупиран; апсолутну власт имају деца и унуци некадашњих комунистичких „буџована“, без обзира да ли припадају фракцији која је дошла на власт на Осмој седници (СПС), оној која је тада изгубила (ДС), или оној која је очишћена још седамдесетих па се повампирила (ЛДП, односно Чедин свенгали Латинка Перовић).
Опозиције нема; Коштуничини „народњаци“, који ионако никад нису били у стању да артикулишу принципе које би заступали, су се истопили после мајских избора. Радикале је уништио раскол са Николићем, чији су Напредњаци у најбољем случају инертан гас. То што стотињак људи, ако и толико, маршира сваки дан нема никаквог ефекта - медији их игноришу, а политичаре апсолутно није брига. Изашле су десетине хиљада на митинг у фебруару, и шта би? Американци дигли дреку око амбасада (класична диверзија), власти ухватио зорт и - ништа. Паде Косово и нико не изгуби ни фотељу (штавише, неки добише још више власти потом), а камоли главу. Образ нису ни имали, па да о томе ни не расправљамо.
Чак и да постоји, патриотска политичка опција не би била у стању да дође на власт, јер Империја (преко верних квислинга) контролише и медије и привреду и војску и полицију. Једноставно не би било дозвољено да неко „неподобан“ ма и примирише полугама моћи. Можда нисам у праву, можда је то теоретски и могуће, али свака дискусија о томе је чисто теоретска. Патриотске опције нема. Не постоји. На политичкој сцени, служење Империји заиста „нема алтернативу“.
Додуше, то је само свршен чин ако верујете у наивну причу о демократији и људским правима коју и даље тртљају невладници и остале слуге „туђих звезда“. Ваљда је и слепима јасно да они сами не дају ни крепаног пацова за владавину закона, слободу, демократију и било каква права било кога осим само и искључиво себе.
Назовимо ово правим именом - издаја. Цинична крилатица невладника и демонкрата је да Срби треба да живе „као сав нормалан свет“. Али свака нормална земља, сваки нормалан народ, не би толерисао ово систематско рушење целе једне културе и цивилизације, духовно и физичко истребљење једног народа и комадање његове државе. Који то узвишени циљ, која то идеја, који то принцип може икада да оправда такво нешто? Фиктивне паре у фиктивном џепу? А стварне у чијем?
Поводом бугарских избора у јуну 2001, писао сам како је можда најбоља идеја за Балкан повратак на старе монархије, јер ниједна земља полуострва нема републиканску традицију. Све што знају о републикама научио их је Стаљин - што, признаћете, и није баш светла препорука. Монархије, било уставне било апсолутне, нису без својих проблема - али у поређењу са садашњим стањем, тешко да би ишта могло да буде горе. Али гледајући Карађорђевиће, који не чине ама баш ништа - или чак поздрављају ово касапљење - ни у круни изгледа није спас. Нема ко да је стави на главу, а камоли да је заслужи.
Штета. Ако је икад Србија била зрела за суштинску промену концепта државе и власти, онда је то сада. Демолирана је не само извитоперена надоградња друштвених архитеката из 20. века, већ и темељи постављени столеће раније. Лафленд каже, Срби носе Путинове слике. Како и неће - немају више никог свога. А да се неко појави и само каже доста више срамоте, доста више ропства, доста више понижења - кладим се у шта било да би га народ барем саслушао. И марви досади да је бију, а Срби ваљда нису још постали стока, ма колико се Империја трудила да од њих то направи.
Пре десет година сам чуо ово, и добро запамтио:
А ми?
„Разарање Југославије спонзорисано са Запада дешава се већ шеснаест дугих година (од 1992) и већина Срба је сада већ толико исцрпљена и деморалисана да није у стању да пружа даљи отпор.“Кињени и гажени и кад су се борили против Запада (1992-2000) и кад су му служили (2000-данас), није ни чудо да Срби који се још боре гледају у Русију као спаситеља. Међутим:
„Москва можда држи у рукама судбину Косова својим ветом у Савету безбедности, и можда зато представља трачак наде родољубивим Србима, али ни Русија ништа не може да учини ако је Београд већ одлучио да све пусти низ воду.“Најстрашнија ствар није што је Империја организовала отимачину Косова. У поређењу са злочином који је НАТО починио 1999, све после тога су ситнице. Проблем је што је Империја у међувремену, у ових осам година, упорним радом пара и бургија успела да „поклопи“ Србију.
Скоро сви медији су или у директном власништву страног капитала или имају утицајне иностране акционаре. Економију од 2000. држи агент Империје Динкић. Политички простор је у потпуности окупиран; апсолутну власт имају деца и унуци некадашњих комунистичких „буџована“, без обзира да ли припадају фракцији која је дошла на власт на Осмој седници (СПС), оној која је тада изгубила (ДС), или оној која је очишћена још седамдесетих па се повампирила (ЛДП, односно Чедин свенгали Латинка Перовић).
Опозиције нема; Коштуничини „народњаци“, који ионако никад нису били у стању да артикулишу принципе које би заступали, су се истопили после мајских избора. Радикале је уништио раскол са Николићем, чији су Напредњаци у најбољем случају инертан гас. То што стотињак људи, ако и толико, маршира сваки дан нема никаквог ефекта - медији их игноришу, а политичаре апсолутно није брига. Изашле су десетине хиљада на митинг у фебруару, и шта би? Американци дигли дреку око амбасада (класична диверзија), власти ухватио зорт и - ништа. Паде Косово и нико не изгуби ни фотељу (штавише, неки добише још више власти потом), а камоли главу. Образ нису ни имали, па да о томе ни не расправљамо.
Чак и да постоји, патриотска политичка опција не би била у стању да дође на власт, јер Империја (преко верних квислинга) контролише и медије и привреду и војску и полицију. Једноставно не би било дозвољено да неко „неподобан“ ма и примирише полугама моћи. Можда нисам у праву, можда је то теоретски и могуће, али свака дискусија о томе је чисто теоретска. Патриотске опције нема. Не постоји. На политичкој сцени, служење Империји заиста „нема алтернативу“.
Додуше, то је само свршен чин ако верујете у наивну причу о демократији и људским правима коју и даље тртљају невладници и остале слуге „туђих звезда“. Ваљда је и слепима јасно да они сами не дају ни крепаног пацова за владавину закона, слободу, демократију и било каква права било кога осим само и искључиво себе.
Назовимо ово правим именом - издаја. Цинична крилатица невладника и демонкрата је да Срби треба да живе „као сав нормалан свет“. Али свака нормална земља, сваки нормалан народ, не би толерисао ово систематско рушење целе једне културе и цивилизације, духовно и физичко истребљење једног народа и комадање његове државе. Који то узвишени циљ, која то идеја, који то принцип може икада да оправда такво нешто? Фиктивне паре у фиктивном џепу? А стварне у чијем?
Поводом бугарских избора у јуну 2001, писао сам како је можда најбоља идеја за Балкан повратак на старе монархије, јер ниједна земља полуострва нема републиканску традицију. Све што знају о републикама научио их је Стаљин - што, признаћете, и није баш светла препорука. Монархије, било уставне било апсолутне, нису без својих проблема - али у поређењу са садашњим стањем, тешко да би ишта могло да буде горе. Али гледајући Карађорђевиће, који не чине ама баш ништа - или чак поздрављају ово касапљење - ни у круни изгледа није спас. Нема ко да је стави на главу, а камоли да је заслужи.
Штета. Ако је икад Србија била зрела за суштинску промену концепта државе и власти, онда је то сада. Демолирана је не само извитоперена надоградња друштвених архитеката из 20. века, већ и темељи постављени столеће раније. Лафленд каже, Срби носе Путинове слике. Како и неће - немају више никог свога. А да се неко појави и само каже доста више срамоте, доста више ропства, доста више понижења - кладим се у шта било да би га народ барем саслушао. И марви досади да је бију, а Срби ваљда нису још постали стока, ма колико се Империја трудила да од њих то направи.
Пре десет година сам чуо ово, и добро запамтио:
„Постоји већи мрак од овог против којег се боримо. То је мрак душе која је изгубила пут. Борба коју водимо није против сила и владара, већ против хаоса и безнађа. Тежа од смрти телесне је смрт наде, смрт снова. Њој никад не смемо да се предамо.“Хаос, безнађе, мрак изгубљених душа. Опис одговара. Али да ли је проблем у народу? Не мислим. Народ јесте смушен, збуњен, излуђен и измрцварен, али одбијам да помислим како је потпуно изгубио памет. Политичарима је најлакше је кривити народ за сопствене недостатке, иако је управо на њима највећа кривица. Јер њихова је највећа одговорност. Народ не може сам. Никад у људској историји није могао. Зато увек постоје вође (са малим „в“), да буду глас, инспирација, пример, водичи. Има их који воде у зло - тих смо се, је ли, већ нагледали и још их гледамо. Али има их који воде у добро. Руси, на пример, великом већином мисле да је Владимир Путин такав човек. После разних Лењина, Стаљина и Јељцина, ваљда знају.
А ми?
Нема коментара:
Постави коментар