Узалудно бежање од себе

Поводом тридесете годишњице смрти Јосипа Броза, сведоци смо излива југоносталгије. С једне стране она се чини оправданом: за Маршалово време се „живело боље“ и „к’о сав нормалан свет.“ А са друге, онима који су свесни до које мере је друга Југославија уништила Србе духовно и физички, носталгија за Дјечаком са Сутле испада у најмању руку непримерена, чак и дегутантна.

Она је, међутим, само симптом исте болести која се манифестује у некритичкој ЕУфорији и у ликовима попут Соње, Наташе, Чеде, Латинке, ШуНАТОвца, Врховног Жутника... Некада сам је звао србофобија, али то није страх од Срба колико мржња према њима. Сви ти људи, са све легијама пришипетљи, мрзе свој идентитет и хоће да буду неко други. Србијом владају родомрсци. Онима који је мрзе, све је у тој земљи могуће и дозвољено. Онима којима је воле, више скоро ништа.

Самомржња је рак душе. Рађа се из осећаја понижења, срамоте и кривице. Још од 1944. се Србима намеће осећај кривице за наводни „великосрпски хегемонизам“ краљевине Југославије (Просто питање: Ако је била хегемонистичка, што ли сте је онда васкрсавали, другови?), а понижавају се поделама, стварањем покрајина и производњом нових нација. На четири и по деценије таквог психолошког злостављања онда долазе ратови за уништење те исте Југославије, у којима њени разбијачи тријумфују, Срби губе скоро све, а онда још бивају за то и окривљени и обележени као „агресори“ и „геноцидни“. Санкције, бомбе и окупација су само последње капи у не чаши, већ правој кофи жучи која се свакодневно силом испија. А меда ниоткуд.

Не треба да чуди, дакле, да се после свега овога у некада поносном, слободољубивом и правдољубивом народу уврежила малодушност, очај, умор, безнађе. Од хероја који су два пута победили аустро-мађарску царевину, прешли Албанију, и две године касније ослободили своју земљу пешке брже од француских коњаника, остали су мали слаби људи, сенке сенки, мукли одјек минулих дана.

Ти и такви људи мирно гледају како њихова самопроглашена „елита“ уништава земљу и затире последње трагове њиховог бића. Мисле, ако „свет“ мрзи Србе, онда ће да престане да их мрзи кад престану да буду Срби. Ето, проблем решен. Да ли?

Најокрутнија иронија у свему овоме је да тај „свет“ (односно самозвана „међународна заједница“ која није ни једно ни друго) Србе још увек види као онај тврди орах о који су зубе поломили Турци и Швабе. У очима сујетних чиновника Стејт департмента и њима подређених министарстава других „савезничких“ сатрапија, Срби су народ који воли слободу, негује традиционалне вредности и самопоштовање. Њихово размишљање могло би се сажети овако:

Не сме се никада допустити да на Балкану постане сувише моћан један народ који је свестан своје политичке мисије и историјске улоге.

Није случајно што је аутор ове мисли Адолф Хитлер (цитат је из мемоара његовог изасланика за Балкан, Хермана Нојбахера).

Данашњи наследници Хитлерове политике и савезника Србе су сатанизовали као „геноцидне агресоре“, силоватеље, господаре концлогора и дивље варваре који су без разлога и повода напали своје мирољубиве хрватске, муслиманске и албанске комшије. Да је и било српског одговора на ове сатанске оптужбе, он није могао да се чује - захваљујући санкцијама УН без преседана у историји.

Најстрашније од свих мучења је комора за изолацију. Одсечен од било каквог контакта, светла, звука, човек убрзо полуди и спреман је у све да поверује. Срби су деведесетих плански и намерно затворени у државни еквивалент коморе за изолацију. За то није био одговоран Милошевић; то је тек била прича коју су мучитељи захтевали да се прихвати, као предуслов за пуштање.

И како онда да не посрну? Како да не поверују у шарене лаже, пуста обећања повратка у дивна стара времена Титославије која ће да се препороде кроз ЕУропско унијаћење, под само једним малим, малецким, ама ситним и безначајним условом: одрицањем од себе?

Нисмо први у историји који би, тако прогоњени и излуђивани, пожелели да нисмо то што јесмо, да смо неко и нешто друго, не би ли нас тако мучитељи пустили на миру. Али из своје коже се побећи не може. Понајпре зато што сами мучитељи - знам, опет иронија - то бекство неће да прихвате.

Јер колико год се ови данашњи Срби трудили да буду нешто друго - добри ЕУробови, Атлантисти, НАТОфили, Војводинијанци, равноправни грађани ЕУропске регије Донау-Маргус, шта већ - свет ће у њима увек видети само и једино Србе. Некада се под тиме подразумевао херојски народ којем је слобода била важнија од живота. Данас је то име, барем на „Западу“, претворено у синоним за зло. Али то не значи да је та перцепција истинита, или да мора да буде прихваћена као тачна. Или да ће опстати довека.

Самомржња се лечи самоспознајом. Кад неко прихвати да није савршен, али да јесте то што јесте, онда више не мрзи себе. Наметнути осећај недостојности, кривице, срамоте и ниже вредности нестаје. Остаје човек.

Будимо људи, онда. Мржња уништава.