„Ал' тирјанству стати ногом за врат, довести га к познанију права, то је људска дужност најсветија!“ (Његош)

среда, 21. април 2010.

Прича и акција

На форумима, у коментарима и у дискусијама широм слободног интернета (тј. сајтовима који нису у власништву или служби Жутократије) често се чује нешто попут овог: „Доста је, бре, приче, хајде да идемо у неку акцију!“

Ово само по себи није лош став. Не може и не треба да остане све на речима, пре или касније мора да се пређе на дела. Али када? И шта да се ради? Ђаво је у детаљима, је ли.

На какву „акцију“ мисле форумашки револуционари? Кажу, треба изаћи на улице. Добро, и шта онда? Скандирање парола, махање транспарентима, добро, али шта онда? Позиви да Пера и Жика дају оставке, у реду - али ШТА ОНДА?

Време за акцију свакако јесте. Али да ли је даља „прича“ сувишна? Нипошто. Већина Срба можда не мирише Жутократе, али још увек верује у лажног бога демократије. Ни једна власт не може да опстане без сагласности оних којима влада, била та сагласност произведена, прећутна, или од срца. Имајући у виду колико је људи гласало за ДС (односно „ЕУропску Србију“), као и да се гласачи СПС нису нимало бунили када је кроз коалицију са Дачићем и његовим сателитима Врховни Жутник де факто украо изборе 2008, постоји макар и прећутна сагласност народа са постојећим властима. Као, ето, добили су изборе, ко им шта може.

Није тешко изаћи на улицу, поразбијати излоге и урлати о овоме или ономе, али да би се то преточило у промене на политичком нивоу, потребно је да народ своју прећутну сагласност пренесе са власти на демонстранте. А како ће то да уради ако не разуме шта власт ради? Ето зашто је „прича“ по разним форумима, сајтовима и блоговима и даље итекако потребна. Управо на то се недавно осврнуо Слободан Антонић, у колумни за Печат.

Ако не разумемо проблем, како против њега да се изборимо? Лако је рећи шта нећемо, али шта хоћемо? Нисам сигуран да баш разумемо са чиме и с киме имамо посла. Али, хајде да претпоставимо да је довољно нарасла свест у народу да су Жутократе лопови, лажови и издајници и да треба што пре да их се решимо. Како да се то изведе у пракси?

Неће бити довољно да се блокира саобраћај и окупе масе на улици, ако је полиција спремна да насмрт испендречи демонстраторе а медији да демонстрације или игноришу или представе у искривљеном светлу. И шта би, уосталом, била сврха демонстрација? Да власт промени политику? Да радници добију плате? Да се повећа откупна цена малина? Да се Екрем ногира из кухиње?

Једино захтев за промену власти би могао да довољно мотивише демонстранте. Али ту смену нико не захтева, можда зато што не постоји политичка опција иза које би народ могао да стане. Коштуница је потрошен. Илић још више. Радикали, шта то оно беше? Напредњаци су давно „пожутели“. Имам утисак да би се народ више бунио када би мислио да постоји нека шанса да у томе успе. Али да руши Тадића како би на власт опет дошао Коштуница? Нема теорије.

Зато је предуслов за икакву „акцију“ са изгледом на успех управо да у том политичком вакууму који данас - против друштвених и природних закона, додао бих - постоји у Србији настане нека политичка опција која би привукла незадовољни народ. Антонић у свом есеју заговара идеју „великог шатора“ у који би ушли и конзервативци и левичари и националисти. Колико је то практично, не знам. Јасно испрофилисане идеје и једноставне поруке увек су привлачиле више људи и борбеног жара него компликовани компромиси.

Револуција је озбиљан посао. Историја спомиње само оне успешне, а и оне ретко када иду по плану. Па ни петооктобарски пуч, који је свеж пример успешног преузимања власти, није баш испао како су га замислили извршиоци, организатори и спонзори. У сваком случају, кад се једном крене тим путем, нема много маневарског простора. Они који тачно знају шта хоће и вољни су да плате високу цену да би до тога дошли немају гаранцију да ће успети, али су им шансе веће него онима који нити знају шта хоће, нити су спремни да за то гину - или убију, ако до тога дође.

Дакле, нема спора да је „акција“ неопходна. Али да би она имала икакве шансе за успех, мора да се зна шта је крајњи циљ, колико далеко су људи спремни да иду у остварењу тог циља, и да ли та акција може да добије макар прећутну подршку у народу, полицији и бар неким иностраним факторима који би у том случају могли да буду противтежа Империји. Без тога, све ће да се заврши као демонстрације поводом отцепљења окупираног Косова, када је чак и чисто симболичну поруку протеста (зар је ико мислио да ће се агресори и окупатори предомислити када стотињак хиљада Срба изађе у шетњу?) очас обезвредила пропаганда о запаљеној амбасади и патикама украденим из полупаних излога.

Ништа вас не спречава да већ данас почнете да саботирате Жутократију на све могуће начине, од грађанске непослушности до неизлажења на изборе и негласања за „исто само мало другачије“ клониране партије које све верују да Вашингтон и Брисел „немају алтернативу.“ Слобода почиње у сваком од нас, и шири се са кућног прага. То само по себи неће срушити квислиншки режим, али ће створити потребне предуслове да када до (контра)револуције дође она буде и успешна.

Добро је што је толиким људима срце на правом месту. Али овде мора да се игра и главом.

3 коментара:

Avgerinos Moesiotes је рекао...

Да ли ми се то само чини или смо напокон добили центар за управљање новим (анти-жутаћким)Отпором.

Gray Falcon је рекао...

Не знам. Првобитни Отпор је био кванго (квази-НГО) који је направила и контролисала ЦИА. Ја нити сам ЦИА, нити претендујем да кога организујем или да било ким управљам.

Успут, мислим да жутократију треба срушити.

Gray Falcon је рекао...

@ Сербство: Хвала на достављеном тексту. Нисам га поставио зато што је невезан за тему, али сам га примио на знање и прокоментарисаћу га ускоро.