Томпсон као опомена

Док разни невладнички комитети, одбори, институти и иницијативе, покретани издашним донацијама са „пријатељског запада“  по земљи Србији годинама треште о некаквом фантомском бауку „српског фашизма“ , дотле се у суседној држави, коју баш ти невладници у сав глас хвале као цивилизовану, толерантну, културну и пример свега што би они хтели да од Србије направе, фашизам отворено и профитабилно велича.

Ако неко још није чуо за лик и дело хрватског глазбеника Марка Перковића, познатијег као „Томпсон“, имао је прилику да 19. јула погледа снимак његовог концерта из 2007. на загребачком Максимиру - са све усташким униформама, капама, мајицама и поздравима подигнуте руке. Тај снимак је, наиме, емитовао 2. канал Хрватске телевизије (ХРТ2), а преко кабловских мрежа могао је да се види широм Србије.

Званичних реакција у Србији није било. Медији су нешто мало то прокоментарисали, а онда наставили да се баве дневнополитичким вампиризмом. Најгласније се бунио Ефраим Зуроф, директор центра „Симон Визентал“, који је емитовање концерта назвао „тешком увредом за српски народ“.

Авај, распамећене и анестетисане Србе мало шта више може да увреди, па ни концерт који велича државу и покрет одговорне за свирепо и геноцидно убиство стотина хиљада њихових сународника. Усташе и њихови сарадници можда нису успели да до краја испуне свој циљ затирања Срба на „повијесним просторима“ НДХ, тако што ће „трећину побити, трећину покрстити а трећину протјерати“. То је пошло за руком тек 1995. њиховом идеолошком баштинику, који је имао боље спонзоре.

Али и овако слабе и тужне критике емитовања Томпсоновог опуса наишле су на осуду, кога ли другог него невладника и самоименованих моралних комесара. До пре неки дан фанатични борци против „фашизма“ (али само док је „српски“) устали су сада у одбрану јадног, угроженог Томпсона и „слободе медија“. Да управо они рутински не позивају на линч неистомишљеника и не крију жељу да у Србији постоји само једно мишљење - њихово - још би човек могао да им поверује. Овако, лицемерје је више него очигледно.

Међутим, ни рефлекс који тражи забрану, цензуру или макар привремено искључење оваквих медијских садржаја није сасвим на месту. Прво и пре свега, зато што пристаје на категорију забрањеног мишљења, али и зато што несвесно помаже невладницима у њиховој прљавој работи држања Срба у менталним оковима.

Ево о чему је реч. Када, рецимо, Слободан Антонић критикује невладнике који су устали у Томпсонову „обрану“ од непостојеће цензуре, вели да такву врсту „изазивачког цинизма“ може да покаже „само неко ко... ништа не зна о прошлости овог народа (па мисли да су речи „Јасеновац и Градишка Стара/то је кућа Максових месара“ део некаквог рекламног спота за сувомеснате производе)“. Међутим, мене не би ни најмање изненадило да велики број људи у Србији заиста не зна о чему се овде ради и стварно би могли да помисле да се ради о реклами за кобасице!

Опсесија „српским национализмом“ није карактеристика само пост-петооктобарског времена, већ и деценија индоктринације у „самоуправном рају“. Последица тога је да се свако истицање паралела Туђмановог режима са Павелићевим, или указивања на чињеницу да су Туђмана директно подржали чланови усташке емиграције (нпр. Гојко Шушак), проглашава за манифестацију „великосрпске пропаганде“! Као да је Усташе, Павелића, Лубурића, Францетића, Црну легију, Јасеновац и сл. измислила „ратнохушкачка“ РТС! Иста је реакција невладника на истицање континуитета исламског радикализма Алије Изетбеговића, или спомињања улоге муџахедина у Б-Х сукобу. Дакле, ни усташтво ни исламски џихад, ни терористички и шовинистички карактер тзв. ОВК не занимају невладнике; то је све „великосрпска пропаганда“, а једини истински злочинци за њих су увек и једино Срби.

У таквом контексту, који је нажалост доминантан у медијима и образовању, не би ме нимало изненадило, понављам, да Срби млађи од рецимо 30 година немају појма ко су Усташе (бивше или садашње) или да у БиХ постоје џихадисти. Научили су да се стиде што су „геноцидни“, да се извињавају за деведесете, „Сребреницу“и тобожњи „терор“ над косметским Шиптарима, а немају никакав осећај нити елементарне солидарности са сопственим народом на Космету („Па што тамо живе ако им је тешко?“) и у БиХ („Избеглице-изелице!“), или његовим остацима у данашњој Хрватској, где још увек летују и чуде се што им секу гуме и разбијају кола. Нису заборавили сопствену историју и идентитет, већ нешто још горе - нису их никада ни научили.

За време рата у БиХ имао сам прилику да се сит наслушам патријотске музике у Томпсоновом кључу. И дан-данас се накострешим кад чујем химну култу личности „Првог у Бошњака“, коју је написао Дино „Мерлин“ Дервишхалидовић (и то не крије):

„ne bi sjala 'vako jako
ova moja lijepa avlija
ja bi svjetlo zvao mrakom
da te nije Аlija“

Нема никакве сумње коме је намењена, и у ком је контексту тумаче слушаоци у БиХ, или рецимо Турској. Али док је не чују сопственим ушима, Срби којима причам о њој могли би да ту причу отпишу као „великосрпску пропаганду“. Исти је случај и са Томпсоном и савременим усташтвом које он представља. Ко погледа, биће му јасно. И зато мислим да је нам је онај ко је дозволио емитовање Томпсоновог концерта у Србији, колико год ненамерно, у ствари учинио услугу.