(Пре неки дан сам на Твитеру/Иксу прочитао расправу између једног Американца и једног Вијетнамца о томе ко је стварно победио у њиховом десетогодишњем сукобу, ваљда пошто се примиче 50. годишњица бежаније из Сајгона. На мене је оставила утисак као нешто најсрпскије што сам прочитао у последње време. Прилажем превод и споне на оригинал, па просудите сами!)
Сони Танг Скоту Ритеру, 22. марта 2025.:
"Звучиш као свака империја после пропасти: покушаваш да промениш крај зато што не можеш да поднесеш истину.
Слушај пажљиво. Изгубили сте.
Не само политички. Не само морално. Већ војно. Стратешки. И психолошки.
На Вијетнам сте бацили више бомби него у току целог 2. светског рата, на земљу величине државе Њу Мексико. Послали сте најмоћнију војску на свету, наоружану хеликоптерима, напалмом, (хемијским оружјем) Агентом Оранж, (бомбардерима) Б-52... Неограничена убојна моћ против сељака у сандалама од старих гума.
И отишли.
Не зато што сте „победили саме себе“. Већ зато што смо вас искрварили. Зато што је босоноги народ наоружан само памћењем и одлучношћу издржао против машине која је мислила да је свет дужан да јој се покори.
Гледали смо како палите села и то називате слободом. Како трујете наше шуме и то зовете миром. Сахранили би своје мртве, отврднули срца, и наставили даље.
За вас то није био егзистенцијални сукоб? Тачно. Зато сте и изгубили. Јер империје се увек боре за доминацију, никад за опстанак. А доминација вас чини лењим.
Мислили сте да ће вам помоћи технологија. А ми смо знали да нам помаже само воља. У томе је разлика између освајача и освојених. Освајач може да изгуби и оде кући. Освојени немају где.
Изгубили сте јер нисте никад схватили како је бити нападнут. Ми јесмо. У протеклих 2000 година борили смо се против Кинеза, Монгола, Француза, Јапанаца, и Американаца. Кад нам је нестало метака, користили смо лопате. Кад нам је нестало хране, јели смо корење. Кад сте мислили да сте нас докрајчили, дигли смо се из пепела ваше сујете.
Кажеш да вас нисмо победили? Последњи хеликоптер није напустио Вашингтон, већ вашу амбасаду у Сајгону. Сви смо га гледали како одлази.
(Ту се у дискусију укључује други Американац, који тврди да еу САД на крају постигле свој циљ јер је Вијетнам после постао капиталистичка земља, а Америка је ратовала против комунизма. Сони одговара:)
Наша победа је што смо постигли оно чега се ваша империја највише плаши: Право да одлучимо сами.
Ти говориш као кмет, издресиран да верује како је суверенитет бесмислен ако није у оделу твог господара. Видиш Вијетнам, видиш трговину и раст, и кажеш: „Аха, постали су као ми“.
Али нисмо. Нисмо се борили да будемо комунисти. Нисмо се борили да будемо капиталисти.
Борили смо се да будемо Вијетнамци.
Да ниједан страни војник, дипломата или банкар више не може да нам диктира будућност.
То ви никада нећете разумети. Јер никада нисте морали да бауљате кроз блато само да би вас оставили на миру. Јер ви имате историју узимања, а не одбране. Ширења моћи, а не отпора.
Кажеш „Вијетнам је постао капиталистички“ као да је то коначна победа Америке. Али да те питам: Јесмо ли то потписали у Камп Дејвиду? Јесмо ли предали нашу заставу и дозволили да нам владају ваши вицекраљеви са Волстрита?
Нисмо.
Већ смо пролазили кроз ватру, сахрањивали своју децу, стајали над вашом побеђеном ратном машинеријом и обновили се из пепела.
На светско тржиште дошли смо на ногама, а не на коленима.
Ти не знаш разлику између стратегије и предаје. Између прилагођавања и асимилације. Мислиш да куповина и продаја значе да смо се купили или продали.
Али ми никада нисмо били ваша колонија. Нисмо били под вашом заставом. Нисмо тражили вашу милост. Него смо вас победили.
Отишли сте не зато што смо ми „видели светлост“ капитализма. Већ што ваша империја није успела да нас преломи. А кад смо били слободни, сами смо одлучили како ћемо живети.
У томе је разлика. Ви освајате јер желите контролу. Ми смо се борили за избор. И на крају изабрали.
Вијетнам није постао оно што сте ви хтели, већ оно што смо ми зарадили: Суверен. Независан. Наш, без пардона.
Реци ми, онда, ко овде правда туђу верзију победе? Јер ми личиш на некога ко покушава да објасни зашто носи поводац.
(Епилог: Некада смо се и ми као народ идентификовали са Вијетнамом а против страног освајача. Неки кажу да је то морало тако, због идеологије, али мени се чини да је ту било још нечега. Наш осећај за правду и слободу је до те мере уврежен да су чак и непријатељи научили да га користе против нас, као аутоимуну болест. Зато мислим да речи овог Вијетнамца одјекују у души Срба далеко више него било која америчка реклама за „добар живот као сав нормалан свет“. - Соко)
Нема коментара:
Постави коментар