Шта славите, бре?

Да није тужно, било би смешно. Јуче је уз велику државну помпу обележена годишњица Првог српског устанка као Дан државности и Дан војске Србије. Председник Тадић се шеткао пред гардистима, премијер Цветковић је држао говор у Орашцу; сви су се тапшали по рамену, декламовали флоскуле о ЕУропској будућности и причали нове празне приче народу.

Цветковић је говорио о некаквој фантомској снази Србије у „јасној визији и добро осмишљеној стратегији“. Молим? Пре ће бити да једино они који желе да Србију сведу на границе из 1878 - или можда 1804? - имају и јасну визију и осмишљену стратегију, док они којима је посао да то осујете - што ће рећи, Цветковић и његова влада - немају ни једно ни друго. Ти „пријатељи“ на Западу које Цветковић спомиње и на које се позива виде у Србији не стуб стабилности, већ проблем. А тај проблем има да се реши Стаљиновом методом, дакле: „нема земље - нема проблема“.

Вели Цветковић:

„Време је да се окренемо будућности, да заједно и предано радимо на бржем развоју, да не остављамо проблеме својој деци, него да их сами решавамо. Немамо времена за политичке размирице. Ово је време када одлучујемо како ће наша земља изгледати да десет-двадесет година“.

„Окретање будућности“ је омиљена фраза ЕУфоричара и НАТОкрата, који би да Срби што пре забораве историју пре 2000, односно да из ње памте само оно што им се нареди: да су геноцидни, клерофашистички, империјалистички ултранационалисти које сви мрзе са савршено добрим разлогом и да зато треба да вечито испаштају и окајавају грех сопственог постојања.

„Бржи развој“ је флоскула. Како нешто може да се развија кад ем уопште не функционише, ем пропада?

Како се само усуђује да прича о решавању проблема сада, а не остављању деци, када су управо разни демократори од 2000. наовамо задужили Србију код Светске банке и ММФ-а до те мере да ће те дугове враћати не деца, већ унуци?!

У међувремену је Борис Тадић имао образа да пред оном истом војском коју је уништавао док је био министар (а посао су наставили његов штићеник Јеремић и партијски кадровик Шутановац) пише у књигу утисака небулозе о „Србији једној и јединственој под европским небом“. За чињеницу да од војске која је пре десет година успешно издржала оргију НАТО агресије са минималним губицима и успут до ногу потукла терористе „ОВК“ није остало ама баш ништа, заслужне су управо „демократе“ (било са малим или са великим „д“).

Само у једном је Цветковић у праву. Ово јесте време када се одлучује будућност Србије, али не само за следећих пар деценија, већ и уопште. Ако на власти остану овакви људи, који без имало стида уништавају сопствену земљу и народ по налогу страних господара, онда Србије за две деценије неће ни бити.

Зар вам није било мука да гледате и слушате ове политичке и моралне пигмеје како „прослављају“ дан државности земље коју баш они већ ево девет година раздржављају, и то само два дана пре прве годишњице стварања „независне државе Косово“? А да се подсетимо, НДК је проглашена - на миг „пријатеља“ и „савезника“ за које се демократори куну да „немају алтернативу“ - баш тада, јер је Борис Тадић управо победио на председничким изборима а потом минирао било какву акцију у коалиционој влади по питању Косова. Зато је та влада и пала. Или смо можда и ту „древну историју“ заборавили, окретањем у обећану светлију ЕУропску будућност која ето само што није?

Да су српски прваци 1804. били попут Тадића, Цветковића и осталих демократа и демократора, устанка не би ни било, већ би се Срби „интегрисали“ у турску царевину и нестали још онда! И ту се сетим речи Ђорђа Вукадиновића од 19. фебруара 2008:

„Кажу - сви смо ми потомци дезертера из косовског боја. To добро звучи и за разлику од неких других „мудрости“ којима је претходних месеци и година бомбардовано и слуђивано српско јавно мнење – није сасвим бесмислено. Али није ни тачно. Наиме, сви смо ми, заправо, потомци оних који су својевремено, на негдашњим „неформалним референдумима“, одабрали „изолацију“ – неприступачне гудуре, збегове, катуне и сеобе – уместо („евро-азијских“) интеграција које су се тада нудиле и које такође, наизглед, „нису имале алтернативу“. Многи су одабрали другачије, определили се за „царство земаљско“, „реализам“ и „интеграцију“ – и не треба им замерити. Али кад их овако погледам развејане од Цазина и Велике Кладуше до Анадолије, чини се да ни они нису нарочито процветали. И да нису далеко одмакли.“

Пре двеста година Србија је устала против Турака због самовоље и угњетавања дахија. Највиша вредност тадашњих Срба није била „да се боље живи“ већ слобода, јер су знали да без слободе никаквог бољег живота не може да буде.

А шта је Србија данас? Република без корена, осакаћене територије, опљачкана и понижена, са нацијом у менталним оковима измишљене и наметнуте кривице, и трулом државом коју изједају квислиншки црви.

Оваква Србија нема шта да слави, а било каква асоцијација њених данашњих вођа са устаницима из 1804. и после је не само непримерена, већ и непристојна.