Око Соколово, бр. 62
Црна земљо, шта си дочекала. Што Одсрби за државнике проглашавају издајице и фукару, то још и разумем - али су те исте људе до колико јуче пљували и псовали као слуге „злог Милошевића“ и симболе мрских им деведесетих, ултра-мега-гига „националисте“ и шта све не... а сад их у сав глас хвале?! Овде је неко озбиљно луд.
Ко је ту Шарл (де Гол) а ко шарлатан, пита се с правом Владимир Димитријевић. Феноменом да Одсрби доминирају свим медијима и намећу свој, антисрпски идентитет као једини могућ, бави се Милан Дамјанац. А о разлици између правих и лажних Срба, заветних и „реалиста“, занимљиво пише Миша Матић.
У таквом атмосфери, није ни чудо да се на дан државности води државоубилачка политика, како пише Зоран Чворовић, односно, како објашњава Синиша Љепојевић, да Београд заиста гради државу - али Тачистан. Душан Вучковић бележи шта је Дачи говорио и радио у Вашингтону, а Жељко Цвијановић се бави непочинствима Вучија у Берлину.
Скандал са токсинима у млеку, монтиран на ползу Монсанта и ГМО индустрије (и њихових компрадора у Државном Дну) веома згодно одвраћа пажњу од договора Тачи-Дачи или Торис-Јајара (или како се већ зове она несрећна жандарка фиктивно на челу Косовистана). О садржају те издаје пише Никола Врзић, док ЕУропско млеко и мед који само што нису потекли коментарише Милорад Вучелић.
Да је Вучи заиста намерио да се бори против корупције, то би било за сваку похвалу. Али пре ће бити да је прича о „борби против корупције“ у служби Империје, која то у Србији користи као параван за издају, а у РС за рушење владе. О оба феномена пише Драгомир Анђелковић.
Поводом Вучијевог булажњења по Берлину, Мирослав Лазански подсећа како се немачки милитаризам повампирио преко српских леђа. Нити су Немци једини: Стефан Каргановић износи нека размишљања о „култури неосетљивости“ када је реч о злочинима у БиХ, док Зоран Цвијић подсећа на намерно прекрајање историје којим је злогласна Ханџар дивизија СС проглашена за „антифашисте“.
Док се Жутоград куне у ЕУропску будућност без алтернативе, ЕУропски душебрижници полажу темеље војводиндијанског сепаратизма, како документује Душан Ковачев. Исти је случај са наводним пријатељством са Турском и Азарбејџаном, објашњава Бранко Жујовић.
Када је проглашен независни Косовистан, 70 година после минхенског черечења Чешке, Јиржи Динстбир је био међу реткима који су ту паралелу споменули. Недавно је то учинио и руски ТВ водитељ Михаил Леонтјев. Можда су сад јаснији изливи подршке за српску ствар у Чешкој и Пољској - колико год их Империја глајхшалтује у калуп русофобичних католика, толико не могу да забораве „благостање“ које су им кроз историју доносили Немци, а какво желе да наметну Србима данас.
Бранко Жујовић се осврће на позив чопора невладника Торису да се одрекне своје четничке прошлости. Јер иако ће Срби, по њима, бити „вечно одговорни“ за наводне злочине, Николић бар може да призна и тако преста да невладнике брука „пред светом“. Једини проблемчић у свему овоме је што Николића за наводне злочине терети бивши наркоман, који је Наташи Кандић својевремено „сведочио“ како би приуштио хероин. Ситница, је ли.
О психопатологији Одсрба (па и горенаведених невладника) занимљиво ових дана пише Владимир Кецмановић. Издвајам следећи цитат:
Душан Пророковић упозорава да се највероватније спрема шиптарска офанзива на север Косова. Јесмо ли за то спремни?
А Александар Павић трасира пут до слободе у три корака, од којих је први прекид капитулације у Бриселу.
Чак и они који нису вољни да отворено уђу у сукоб са квислиншким култом и Империјом могу да дају свој допринос, тако што ће одбити да тим злотворима понуде поштовање које ови прижељкују. Подсмех их убија теже од куршума, како илуструје Љубиша Спасојевић.
Ето нас, а ето и њих. Сој против несоја, чојство против кукавељи. Скоро да ми их је жао. Скоро.
 |
| „Око Соколово“ (фото: Самсон Чернов) |
Ко је ту Шарл (де Гол) а ко шарлатан, пита се с правом Владимир Димитријевић. Феноменом да Одсрби доминирају свим медијима и намећу свој, антисрпски идентитет као једини могућ, бави се Милан Дамјанац. А о разлици између правих и лажних Срба, заветних и „реалиста“, занимљиво пише Миша Матић.
У таквом атмосфери, није ни чудо да се на дан државности води државоубилачка политика, како пише Зоран Чворовић, односно, како објашњава Синиша Љепојевић, да Београд заиста гради државу - али Тачистан. Душан Вучковић бележи шта је Дачи говорио и радио у Вашингтону, а Жељко Цвијановић се бави непочинствима Вучија у Берлину.
Скандал са токсинима у млеку, монтиран на ползу Монсанта и ГМО индустрије (и њихових компрадора у Државном Дну) веома згодно одвраћа пажњу од договора Тачи-Дачи или Торис-Јајара (или како се већ зове она несрећна жандарка фиктивно на челу Косовистана). О садржају те издаје пише Никола Врзић, док ЕУропско млеко и мед који само што нису потекли коментарише Милорад Вучелић.
Да је Вучи заиста намерио да се бори против корупције, то би било за сваку похвалу. Али пре ће бити да је прича о „борби против корупције“ у служби Империје, која то у Србији користи као параван за издају, а у РС за рушење владе. О оба феномена пише Драгомир Анђелковић.
Поводом Вучијевог булажњења по Берлину, Мирослав Лазански подсећа како се немачки милитаризам повампирио преко српских леђа. Нити су Немци једини: Стефан Каргановић износи нека размишљања о „култури неосетљивости“ када је реч о злочинима у БиХ, док Зоран Цвијић подсећа на намерно прекрајање историје којим је злогласна Ханџар дивизија СС проглашена за „антифашисте“.
Док се Жутоград куне у ЕУропску будућност без алтернативе, ЕУропски душебрижници полажу темеље војводиндијанског сепаратизма, како документује Душан Ковачев. Исти је случај са наводним пријатељством са Турском и Азарбејџаном, објашњава Бранко Жујовић.
Када је проглашен независни Косовистан, 70 година после минхенског черечења Чешке, Јиржи Динстбир је био међу реткима који су ту паралелу споменули. Недавно је то учинио и руски ТВ водитељ Михаил Леонтјев. Можда су сад јаснији изливи подршке за српску ствар у Чешкој и Пољској - колико год их Империја глајхшалтује у калуп русофобичних католика, толико не могу да забораве „благостање“ које су им кроз историју доносили Немци, а какво желе да наметну Србима данас.
Бранко Жујовић се осврће на позив чопора невладника Торису да се одрекне своје четничке прошлости. Јер иако ће Срби, по њима, бити „вечно одговорни“ за наводне злочине, Николић бар може да призна и тако преста да невладнике брука „пред светом“. Једини проблемчић у свему овоме је што Николића за наводне злочине терети бивши наркоман, који је Наташи Кандић својевремено „сведочио“ како би приуштио хероин. Ситница, је ли.
О психопатологији Одсрба (па и горенаведених невладника) занимљиво ових дана пише Владимир Кецмановић. Издвајам следећи цитат:
У основи српског аутошовинизма лежи потреба провинцијалних полуинтелигената да се – пошто су Срби у западним медијима сатанизовани, кроз дистанцирање од себе самих, учине прихватљивим „великом свету“, о коме не знају довољно, и који уопште не разумеју.Вреди прочитати у целости.
Душан Пророковић упозорава да се највероватније спрема шиптарска офанзива на север Косова. Јесмо ли за то спремни?
А Александар Павић трасира пут до слободе у три корака, од којих је први прекид капитулације у Бриселу.
Чак и они који нису вољни да отворено уђу у сукоб са квислиншким култом и Империјом могу да дају свој допринос, тако што ће одбити да тим злотворима понуде поштовање које ови прижељкују. Подсмех их убија теже од куршума, како илуструје Љубиша Спасојевић.
Ето нас, а ето и њих. Сој против несоја, чојство против кукавељи. Скоро да ми их је жао. Скоро.
Нема коментара:
Постави коментар