Побуна очајника

Има она народна пословица, „Сит гладном не верује.“ Тако се некако осећам када ме људи питају како је у Америци (где сам силом прилика већ дужи број година), а онда ми не верују кад им на то описно одговорим. Јер побогу, то што ја причам нема у новинама, нема на телевизији... Дабоме да нема. Оно што читате и гледате је фикција, конструкција креирана у манипулативне сврхе. Ако верујете да је америчка стварност оно што видите у „ријалити“ серијама или холивудским филмовима, није ни чудо што сте поверовали у сиененовштине о ратовима деведесетих, Сребреници, Рачку, итд.

У четвртак, 18. фебруара, један мали авион се забио у канцеларије федералне владе у Тексасу. Пилот је погинуо, један број људи је повређен, зграда је евакуисана. Прво се мислило да је несрећа. А онда се испоставило да је пилот врло намерно извршио самоубиство.

Није, међутим, било реч о неком Мухамеду који је хтео да имитира 11. септембар, већ обичном Американцу. Џо Стек, пилот-самоубица, тог дана је на свом интернет-сајту поставио подуже писмо пуно гнева и очаја према „лоповима“ у власти који су му, вели, обесмислили живот. Стек је потрошио силне паре да се школује као инжињер, само да би гледао како му живот пропада као последица малверзација са војним уговорима, берзом и хипотекама. Рачуновође су му лагале. Адвокати га коштали целе уптеђевине. А на крају свега, порезници су почели да га прогоне што није пријавио „приходе“ за годину када није зарадио ама баш ништа. Гледајући како га систем меље, Стек је полудео, написао манифест од седам страница, сео у авион и постао камиказа.

То, дабоме, не значи да је Стек неки репрезентативни тренд. Већина Американаца даље верује да је њихова земља најбоља, најлепша, најбогатија и све остало нај- на свету. Настављају да раде (док још имају посао), плаћају све веће рачуне, ћуте и трпе. Али све је више људи попут Стека који не могу ментално да изађу на крај са парадоксом система у ком живе, па почну да пуцају по комшијама, рецимо. Да ли се баш у сваком случају ради о ментално поремећеним особама, или су то некад били нормални људи које је у лудило отерало нешто (или неко)?

Овде бих да цитирам коментар једног Американца, аутора књига „Повратак Велике Депресије“ и „Неразумни Атеиста,“ чији блог редовно читам већ годинама:

Нешто је труло у друштву које успева да преобрази паметне, успешне и продуктивне људе у криминалце и (само)убице. Велика је иронија да, што неко више верује у правду и право, што више истински верује да је Америка земља слободе, то ће више бити разочаран када буде присиљен да се суочи са чињеницом да је цели систем параван иза којег се крије потпуно одсуство права и правде у америчком друштву.

Друштво чије су вође довољно глупе да му намерно урушавају темеље не би требало да се чуди када у њему изникну лудаци. Стеков сулуди поступак је само симптом. Далеко мање приметан, а далеко већи проблем су сви они талентовани људи који неће више хтети да стварају, знајући да ће им оно што створе бити одузето. Просто је немогуће да се стабилно и богато друштво састоји искључиво од државних службеника и хорде незапослених на којима почива мала елита финансијера, који у међусобним коцкарским шемама „стварају“ огромно богатство. А ако је могуће, онда морам да признам да не разумем ни логику ни економску теорију које би то подржале.

Стеков поступак је аномалија, али на екстрему тренда који заиста постоји. Што разлика између званичне фантазије и стварности буде све јаснија, за очекивати је да све више Американаца почне да испољава своје незадовољство. Барем од оних који се још труде да буду продуктивни и поштени. Превише их је већ прихватило логику трулежи и окренуло се „сналажењу“ и малверзацијама. Ако могу банкари и државници, што не би и они?

Свака паралела са ситуацијом на нашим просторима је потпуно намерна.