Годишњица побjеде злочина

У раним јутарњим сатима 4. августа 1995, двjеста хиљада хрватских војника кренуло је у „ослобађање“ Републике Српске Крајине - од свега живог, а поготово Срба. За три дана Крајина је избрисана са мапе, а њено становништво протјерано или побијено, у операцији названој „Олуја“. Фрањо Туђман је 5. август, дан када су његове трупе ушле у Книн, прогласио за државни празник - „Дан домовинске захвалности“ - који се као такав слави и данас.

август 1995 (srpska-mreza.com) 

Крајина је успостављена у прољеће 1991, као одговор на Туђманово васкрсавање идеологије, језика и симбола НДХ, брисање Срба из устава Хрватске и коначно, проглашење неовисности. Послије кратког али жестоког сукоба, крајем те године је успостављено примирје и посматрачи УН су распоређени дуж линије разграничења, по мировном плану посредника УН Сајруса Венса. Иако су касније вођени разни преговори, Загреб је од почетка до краја инсистирао на „потпуној реинтеграцији у уставноправни поредак“ подручја под контролом Срба: Крајине, Западне и Источне Славоније. Интеграцији територије - али не и становништва.

Туђман је „Олујом“ претворио у стварност Павелићев сан о Хрватској без Срба. Све је, изгледа, у избору савезника. Вашингтон је отворено стао на Туђманову страну негдје 1993. „Пензионисани“ амерички официри обучавали су хрватску војску путем „приватне“ фирме МПРИ. Наводно, обука није била војне природе, већ су их учили демократији и људским правима. Догађаји из маја и августа 1995. показаће шта под тиме подразумијева МПРИ.

„Дик, унајмили смо ове људе да нам буду пси кавгаџије. Морамо да их контролишемо. Али сада није вријеме да се буде преосјетљив“.

Ово је био текст цедуље коју је Ричарду Холбруку додао његов колега Роберт Фрејжер током разговора са хрватским представницима, у прољеће 1995 (цитирано у 6. поглављу Холбрукових мемоара). Американци нису били преосјетљиви ни за вријеме „Бљеска“, ни за вријеме „Олује“. Чувена је изјава тадашњег амбасадора у Загребу Питера Галбрајта да „Олуја“ није била етничко чишћење, пошто то могу да врше само Срби!

А Холбрук сигурно није био „преосјетљив“ када је у јесен 1995 давао инструкције Туђману које градове у БиХ да заузме, док је портпарол Стејт Департмента наивним новинарима тврдио да влада САД нема никакве везе са хрватском офанзивом у БиХ.

Званични Загреб, дабоме, инсистира да је „Олуја“ била апсолутно праведна, оправдана и племенита, баш као уосталом и сам „Домовински рат“ (мајсторски украдено, право од друга Стаљина). Када је предсједник Србије Борис Тадић 2005. „Олују“ назвао „организованим злочином“, његов хрватски колега Месић љутито му је одговорио да се то ме ноже поредити са Сребреницом.

Али хајде да упоредимо! У оба случаја нападнута је заштићена зона УН. У Сребреници, трупе УН су се бар потрудиле да заштите Муслимане; у Крајини су само скренуле поглед. Босански Срби су евакуисали муслиманске цивиле из Сребренице. Хрвати су у Крајини побили све што су затекли. А Сребреница је проглашена за геноцид, док је „Олуја“ постала национални празник!

Како да објаснимо ту логику? Који је то принцип који даје Космет као независну државу Шиптарима, јер су наводно „страдали под српском репресијом“, а не дозвољава државност Србима западно од Дрине упркос усташком геноциду из 2. свјетског рата, или уставном положају који су имали прије Туђмана и Изетбеговића? А шта рећи о „закону“ по којем су републичке границе светиња кад се ради о свакој другој републици бивше СФРЈ осим Србије?

У помоћ нам притиче Мортон Абрамовиц, некадашњи амерички дипломата и оснивач Међународне кризне групе, који је 2004. за НИН изјавио да Срби траже „савршену логику која не одговара стварности на терену“. Логика, наиме, не важи за Империју; она ствара сопствену реалност.

А та реалност коју стварају Абрамовиц његови истомишљеници у кулоарима Империје је да без обзира на околности, Срби увијек губе. Апологете Империје отписују ову лако доказиву чињеницу као „теорију завјере“ и тврде да Срби имају комплекс жртве. Ово је злонамјерна замјена теза: „реалност“ коју је на Балкану створила америчка Империја почива управо на миту да су сви остали народи жртве Срба.

Посљедица америчке политике „демократије и људских права“ је да Срба више нема на вијековним огњиштима Лике, Далмације, Баније, Славоније, Косова, Метохије, Босанске Крајине... За то вријеме Хрватска слави „Дан домовинске захвалности“ и тужи Србију - за геноцид.

O tempora, o mores...

(нспирација за овај текст био је есеј објављен августа 2005. на Antiwar.com)