Око Соколово, бр. 59
Некада сам бројао дане жутократије. Сад се данима агоније не зна броја. Мислим да је Ратко Дмитровић преблаг када хунту на власти назива „циркусантима“. Јер они би били смешни, да нису трагични.
Може и треба човек грохотом да се смеје кад Љубиша Спасојевић пише о хокус-покус триковима ЕУропских „усрећитеља“, или о случају Краљевића Зарка и Муса Дрекаџија.
Али је то све више истина од имбецилног спина који свакодневно сервирају некад жути а данас црни медији. Преко тих медија, страни господари намећу своју стварност Србији, сматра Слободан Антонић.
Примера је безброј. Мирјана Бобић-Мојсиловић пише о случају премијера који је „видео цица-мацу“. Радован Калабић расветљава ко су то наводни „просветитељи“ а у ствари професионални хулитељи на све што је свето. А Миодраг Зарковић наставља експозе аутономашке „гује у недрима“ упркос хајци квислиншког култа. Добар коментар на њихов, истински говор мржње у културно колонизованој Србији има Мило Ломпар.
Колонизатори експлоатишу слабост у народном карактеру, која вероватно потиче још из доба ослобођења од Турака: опсесији шта о нама мисле други. О том феномену пише Жељко Свитлица, а о његовој манифестацији међу политичарима - опсесији „рејтингом“ - Зејнел Зејнели. Притом није реч само о медијском испирању мозга, већ и школском, на шта подсећа Саша Ставретовић.
Није лоше да преиспитамо како је до свега овога дошло. Драгослав Павков има одличан есеј о дугом путу у деструкцију, док Србо попуњава празнину текстом о тровању извора, којим су од некад најбољих Срба у само пар генерација створени Одсрби.
Захваљујући свему томе, онда, ова власт може да се проглашава мудром и државничком, а у ствари је штеточинска. Душан Пророковић вели да ово што се ради нису преговори, већ предаја. Оливер Вуловић сматра да се ради о класичној велеиздаји. Уосталом, просудите сами на основу списка шта су све жути и назадни досад „договорили“, који је саставила Јелена Гускова.
Упирање прстом у Дачића или Вучића промашује суштину. Криви су и многи други поред Дачића, подсећа Драгомир Анђелковић. Партијашко препуцавање унутар власти и са наводном опозицијом највише личи на оно чешљање бабе док село гори. Једно велико беспуће изгубљеног времена, како пише Синиша Љепојевић.
сматра да се ова власт од претходне разликује само по брзини задовољавања Империје. Имајући у виду да је две трећине власти идентично претходној, то и није неко чудо. Изјава Томислава Николића пред састанак са „председницом Косове“ је још један пример понижења: бива, Србија је храбро пристала да се на њеној територији направи независна држава, сад је ред да добије нешто заузврат. Да - нова понижења. И то само хунти бескичмењака на власти није јасно. Или их није брига. Не зна се шта је горе.
Да би се створила фиктивна садашњост, прво мора да се искриви прошлост. То је умногоме већ учињено. Коме је још познато деловање усташких конзула у Недићевој Србији за време 2. светског рата? Добро је онда да на то подсећа Владимир Димитријевић. Не би се смела заборавити ни злодела попут новосадске рације; о крокодилским сузама оних који су ослободили једног од џелата, пише Душан Ковачев. Јер ако дозволимо да нам други пишу историју, отеће нам свако право на истину, како вели Бранко Жујовић.
Упркос свим напорима Империје, култа и машинерије контроле, ипак мислим да смо близу постављања дијагнозе. Али већи део посла - лечење - тек предстоји. Шта и како даље, питање је сад.
ЕУропство сигурно није решење. Дејан Мировић већ дуже време указује на раскорак између визије о ЕУропском меду и млеку и горке стварности Македоније, Хрватске, Бугарске и Румуније.
Да ли је спас у напуштању косовског „баласта“, како константно труби култ? Боже сачувај. У праву је Жељко Цвијановић када у разговору за Борбу за веру каже да је Косово животно питање сваког од нас, много више него кућа или посао. Јер без Косова нема Србије, а убрзо потом ни Срба.
Јелена Вуканић има два занимљива есеја о томе како би Срби могли физички да опстану. Политички, питање Велике Албаније могла би на средње и дуже стазе да реши Русија, нада се Борис Алексић. Али за краткорочно, акутно решавање државних проблема потребна је конкретна акција. Жељко Цвијановић сматра да је потребно патриотско окупљање пред могуће ванредне изборе, јер би они могли да буду последња шанса да се нешто промени мирним путем.
Само треба бити свестан да није могуће променити судбину Титаника бољим аранжманом лежаљки на палуби. Без заокрета кормилара, ледени брег је судбина.
 |
| „Око Соколово“ (фото: Самсон Чернов) |
Може и треба човек грохотом да се смеје кад Љубиша Спасојевић пише о хокус-покус триковима ЕУропских „усрећитеља“, или о случају Краљевића Зарка и Муса Дрекаџија.
Али је то све више истина од имбецилног спина који свакодневно сервирају некад жути а данас црни медији. Преко тих медија, страни господари намећу своју стварност Србији, сматра Слободан Антонић.
Примера је безброј. Мирјана Бобић-Мојсиловић пише о случају премијера који је „видео цица-мацу“. Радован Калабић расветљава ко су то наводни „просветитељи“ а у ствари професионални хулитељи на све што је свето. А Миодраг Зарковић наставља експозе аутономашке „гује у недрима“ упркос хајци квислиншког култа. Добар коментар на њихов, истински говор мржње у културно колонизованој Србији има Мило Ломпар.
Колонизатори експлоатишу слабост у народном карактеру, која вероватно потиче још из доба ослобођења од Турака: опсесији шта о нама мисле други. О том феномену пише Жељко Свитлица, а о његовој манифестацији међу политичарима - опсесији „рејтингом“ - Зејнел Зејнели. Притом није реч само о медијском испирању мозга, већ и школском, на шта подсећа Саша Ставретовић.
Није лоше да преиспитамо како је до свега овога дошло. Драгослав Павков има одличан есеј о дугом путу у деструкцију, док Србо попуњава празнину текстом о тровању извора, којим су од некад најбољих Срба у само пар генерација створени Одсрби.
Захваљујући свему томе, онда, ова власт може да се проглашава мудром и државничком, а у ствари је штеточинска. Душан Пророковић вели да ово што се ради нису преговори, већ предаја. Оливер Вуловић сматра да се ради о класичној велеиздаји. Уосталом, просудите сами на основу списка шта су све жути и назадни досад „договорили“, који је саставила Јелена Гускова.
Упирање прстом у Дачића или Вучића промашује суштину. Криви су и многи други поред Дачића, подсећа Драгомир Анђелковић. Партијашко препуцавање унутар власти и са наводном опозицијом највише личи на оно чешљање бабе док село гори. Једно велико беспуће изгубљеног времена, како пише Синиша Љепојевић.
сматра да се ова власт од претходне разликује само по брзини задовољавања Империје. Имајући у виду да је две трећине власти идентично претходној, то и није неко чудо. Изјава Томислава Николића пред састанак са „председницом Косове“ је још један пример понижења: бива, Србија је храбро пристала да се на њеној територији направи независна држава, сад је ред да добије нешто заузврат. Да - нова понижења. И то само хунти бескичмењака на власти није јасно. Или их није брига. Не зна се шта је горе.
Да би се створила фиктивна садашњост, прво мора да се искриви прошлост. То је умногоме већ учињено. Коме је још познато деловање усташких конзула у Недићевој Србији за време 2. светског рата? Добро је онда да на то подсећа Владимир Димитријевић. Не би се смела заборавити ни злодела попут новосадске рације; о крокодилским сузама оних који су ослободили једног од џелата, пише Душан Ковачев. Јер ако дозволимо да нам други пишу историју, отеће нам свако право на истину, како вели Бранко Жујовић.
Упркос свим напорима Империје, култа и машинерије контроле, ипак мислим да смо близу постављања дијагнозе. Али већи део посла - лечење - тек предстоји. Шта и како даље, питање је сад.
ЕУропство сигурно није решење. Дејан Мировић већ дуже време указује на раскорак између визије о ЕУропском меду и млеку и горке стварности Македоније, Хрватске, Бугарске и Румуније.
Да ли је спас у напуштању косовског „баласта“, како константно труби култ? Боже сачувај. У праву је Жељко Цвијановић када у разговору за Борбу за веру каже да је Косово животно питање сваког од нас, много више него кућа или посао. Јер без Косова нема Србије, а убрзо потом ни Срба.
Јелена Вуканић има два занимљива есеја о томе како би Срби могли физички да опстану. Политички, питање Велике Албаније могла би на средње и дуже стазе да реши Русија, нада се Борис Алексић. Али за краткорочно, акутно решавање државних проблема потребна је конкретна акција. Жељко Цвијановић сматра да је потребно патриотско окупљање пред могуће ванредне изборе, јер би они могли да буду последња шанса да се нешто промени мирним путем.
Само треба бити свестан да није могуће променити судбину Титаника бољим аранжманом лежаљки на палуби. Без заокрета кормилара, ледени брег је судбина.
Нема коментара:
Постави коментар