Око Соколово, бр. 60
Хоћете ли на Сретење? Ако не, зашто?
Добро рече ономад др. Неле Карајлић (видео), цео свет је пошандрцао. Американци лове одметнутог полицајца који тражи контролу оружја (!), Хрвати неће да „говоре ћирилицом“, а римски епископ даје оставку на престо св. Петра, први пут у шест векова (а и тада су биле другачије околности). Испаде да је у окупираној и избезумљеној Србији још и нормално што се ДВД коалиција „партнерише“ са душманима, капитулацију проглашава државништвом, а земљу што предаје што продаје у бесцење.
Шта год био мотив Бенедикта XVI да се одрекне ватинканског престола, можда ће наступајући метеж око избора његовог наследника мало да олакша екуменистичке притиске на СПЦ и учини беспредметним расправу око доласка римског епископа („папе“) на прославу годишњице Миланског едикта. Зашто би та прослава требало да се организује у Милану, а не у Нишу, објашњава Никола Живковић у есеју о животу и делу цара Константина.
Ни коалиционе партнере, ни опозицију, ни компрадорске медије изгледа не занима што Ивица Дачић руши устав и државу, али зато се опсесивно баве детаљима његових сусрета са осумњиченим криминалцима, или телевизијском намештаљком са водитељком без гаћица. Милан Дамјанац примећује да је у тој причи водитељка још испала часна, у поређењу са осталима, док се Пјотр Искендеров пита ко и зашто руши Дачића, односно да ли иза свега стоје они који сматрају да није довољно издајник.
Александар Павић пише како неохабсбурговци на северу Србије одбрану уставног поретка проглашавају за „клерофашизам“ најцрњим говором мржње - који је њима, је ли, дозвољен зато што се односи на Србе. У Вуковару је у међувремену освануо графит да ако понестане врба за Србе, „нема везе, могу и на брезе“. О позадини напада на ћирилицу у Славонији пише Александар Мркаљ, док Веселин Матовић подсећа на историју прогона ћирилице као прогона Срба уопште.
Душан Пророковић упозорава на озбиљну опасност од понављања осетијског сценарија на северу окупираног Космета. Грузијску експедицију је 2008. зауставила руска војска. Ко ће ову? Да неће можда КФОР? Драгомир Анђелковић: на примеру Белорусије подсећа колико вреде обећања Запада. Једина гаранција слободе су „сув барут и оштар мач“.
Већи проблем од Шиптара је, међутим, државни „врх“ (или беше дно?) Србије, који делује у потпуној супротности са вољом и интереима народа. Александар Павић показује како, на пример седам државотворних теза Срба који и даље бране Космет.
За то време, Србију настављају да злостављају са Запада, напомиње Владимир Димитријевић. Земљом влада квислиншки култ, на чије „вредности“ подсећа Маринко Вучинић. Сам народ још није начисто са неким историјским заблудама, о чему пише Драгослав Павков. Ту је онда и опсесија мишљењем „света“, вели Бранислав Ристивојевић. Као последица свега тога, Срби су од слободних људи постали разбаштињени робови, а Србија нечија туђа плантажа, с правом тврди колега Србо. А то се неће променити дискусијом...
Чиме хоће? Протестом као првим кораком, тврди сасвим озбиљно Љубиша Спасојевић. А потом, видећемо. Герилски отпор даје резултате, али се приближавамо фази када би отварањем медијског фронта Русија неизмерно помогла борби за слободу, сматра Жељко Цвијановић.
У праву је Бранко Жујовић када пореди Србију са пингвином од којег се тражи да лети; али можда је проблем што је заборавио да плива, а нема ко да му покаже.
 |
| „Око Соколово“ (фото: Самсон Чернов) |
Добро рече ономад др. Неле Карајлић (видео), цео свет је пошандрцао. Американци лове одметнутог полицајца који тражи контролу оружја (!), Хрвати неће да „говоре ћирилицом“, а римски епископ даје оставку на престо св. Петра, први пут у шест векова (а и тада су биле другачије околности). Испаде да је у окупираној и избезумљеној Србији још и нормално што се ДВД коалиција „партнерише“ са душманима, капитулацију проглашава државништвом, а земљу што предаје што продаје у бесцење.
Шта год био мотив Бенедикта XVI да се одрекне ватинканског престола, можда ће наступајући метеж око избора његовог наследника мало да олакша екуменистичке притиске на СПЦ и учини беспредметним расправу око доласка римског епископа („папе“) на прославу годишњице Миланског едикта. Зашто би та прослава требало да се организује у Милану, а не у Нишу, објашњава Никола Живковић у есеју о животу и делу цара Константина.
Ни коалиционе партнере, ни опозицију, ни компрадорске медије изгледа не занима што Ивица Дачић руши устав и државу, али зато се опсесивно баве детаљима његових сусрета са осумњиченим криминалцима, или телевизијском намештаљком са водитељком без гаћица. Милан Дамјанац примећује да је у тој причи водитељка још испала часна, у поређењу са осталима, док се Пјотр Искендеров пита ко и зашто руши Дачића, односно да ли иза свега стоје они који сматрају да није довољно издајник.
Александар Павић пише како неохабсбурговци на северу Србије одбрану уставног поретка проглашавају за „клерофашизам“ најцрњим говором мржње - који је њима, је ли, дозвољен зато што се односи на Србе. У Вуковару је у међувремену освануо графит да ако понестане врба за Србе, „нема везе, могу и на брезе“. О позадини напада на ћирилицу у Славонији пише Александар Мркаљ, док Веселин Матовић подсећа на историју прогона ћирилице као прогона Срба уопште.
Душан Пророковић упозорава на озбиљну опасност од понављања осетијског сценарија на северу окупираног Космета. Грузијску експедицију је 2008. зауставила руска војска. Ко ће ову? Да неће можда КФОР? Драгомир Анђелковић: на примеру Белорусије подсећа колико вреде обећања Запада. Једина гаранција слободе су „сув барут и оштар мач“.
Већи проблем од Шиптара је, међутим, државни „врх“ (или беше дно?) Србије, који делује у потпуној супротности са вољом и интереима народа. Александар Павић показује како, на пример седам државотворних теза Срба који и даље бране Космет.
Како скренути Србију са пута суноврата, а без потока крви и услуге душманима? Бошко Обрадовић из „Двери“ предлаже оснивање „патриотског блока“ окупљеног око неких основних националних интереса.Жељко Цвијановић објашњава како би тај блок могао да утиче на политичку сцену, јер би самим постојањем понудио сламку спаса већ добрано залуталој ДВД власти. Убрзо се огласила и режимска Жутитика, нападом на предлог као „немогућу мисију“. Урпкос злонамерном претеривању, проблем сујете и неслоге ипак постоји, о чему пише Миодраг Новаковић.
За то време, Србију настављају да злостављају са Запада, напомиње Владимир Димитријевић. Земљом влада квислиншки култ, на чије „вредности“ подсећа Маринко Вучинић. Сам народ још није начисто са неким историјским заблудама, о чему пише Драгослав Павков. Ту је онда и опсесија мишљењем „света“, вели Бранислав Ристивојевић. Као последица свега тога, Срби су од слободних људи постали разбаштињени робови, а Србија нечија туђа плантажа, с правом тврди колега Србо. А то се неће променити дискусијом...
Чиме хоће? Протестом као првим кораком, тврди сасвим озбиљно Љубиша Спасојевић. А потом, видећемо. Герилски отпор даје резултате, али се приближавамо фази када би отварањем медијског фронта Русија неизмерно помогла борби за слободу, сматра Жељко Цвијановић.
У праву је Бранко Жујовић када пореди Србију са пингвином од којег се тражи да лети; али можда је проблем што је заборавио да плива, а нема ко да му покаже.
Нема коментара:
Постави коментар