Експеримент из алтернативне историје

(или „исто, само судбоносно другачије“)

Есеј о подаништву од 6. априла пренели су два дана касније Нови Стандард и Видовдан. На оба сајта је изазвао занимљиву полемику (што иде у прилог тези Миодрага Зарковића да на родољубивим сајтовима тога има, за разлику од ехо-комора режимске жуте штампе).

Нажалост, велики број је остао на линији накнадне памети. Као, „свако је могао да зна“ шта ће донети рат са Хитлером, притом мислећи на Усташе, геноцид у НДХ и комунистичко преузимање земље после рата. Да би рат значио пораз и окрутну окупацију, то је могло да се претпостави - и то ни не оспоравам. Али бих волео да видим макар један документ којим се ове три горе наведене ствари предвиђају пре него што су се десиле. Када се, уместо доказима, историчари и правници баве убеђењима и претпоставкама, резултати немају везе ни са историјом ни са правдом. Хашки трибунал је одличан пример.

Историја као наука има озбиљан хендикеп да не може да своје тезе потврди експериментално, у контролисаним околностима. Све што историчари могу да ураде је да на основу расположивих доказа покушају да објасне зашто су се ствари десиле баш тако како јесу.

Ево два примера. Да ли би се октобарска револуција у Русији уопште десила да Лењин и његови сарадници нису у априлу 1917. добили дозволу царске Немачке да из Цириха запечаћеним возом допутују у Петроград? Ово је озбиљно историјско питање, јер је Лењинов пут зависио од немачке одлуке, која је могла да буде и другачија. Без Лењина да организује и поведе револуцију и Троцког да организује Црвену армију, да ли би бољшевици успели да преузму Русију, или би доживели исту судбину као црвени устаници у Немачкој и Мађарској?

Са друге стране, питање типа „шта би било да је Јапан освојио Америку“ пада чисто у књижевни поджанр алтернативне историје, јер је такав исход рата чак и јапанска врховна команда сматрала нереалним. Нити су то планирали, нити су за то имали довољно бродова, људи и оружја. Адмирал Јамамото је чак тачно предвидео да ће нападом на Перл Харбор Јапану да купи свега шест месеци времена: битка за Мидвеј, у којој су Американци одлучно победили јапанску морнарицу, десила се у јуну 1942.

Имајући на уму ту разлику, хајде онда да изведемо један мали експеримент, без да из историје скрећемо у књижевност.

Рецимо да су регент Павле и влада Цветковић-Мачек успели да демонстранте против пакта разбију, да ђенерал Симовић није извршио пуч (или да пуч није успео), и да тако Хитлер није добио изговор да нападне Југославију.

Рецимо и да је Хитлер испоштовао договор из Беча, и да није од Југославије тражио ни да шаље војску било где, ни да пружи материјалну помоћ Рајху, ни да дозволи транспорт војске и материјала преко своје територије. Ово је климава теза, из више разлога. Хитлер никада није испоштовао нити један договор који је потписао. Када је у мају 1941. говорио о балканској операцији, спомињао је Дунав као важну саобраћајницу; Југославија је и тада као и сада најбољи пут између севера Европе и Грчке, на коју је Хитлер тада спремао напад.

Хитлер је мађарски и бугарски потпис на Пакт добио што позивањем на савезништво из претходног рата, што обећањима да ће бити награђени територијом. Чак је натерао Румунију да пре ступања у Пакт преда Бугарима јужну Добруџу а Мађарима Трансилванију. Бугарима је обећао санстефанске границе, што је једино могло да се оствари на штету Југославије. Не треба заборавити ни талијанске претензије у Далмацији.

Надаље, када је 1939. окупирао оно што је остало од Чехословачке после капитулације у Минхену, Хитлер је створио чешко-моравски Протекторат (нешто као окупирану Србију) а од Словачке је створио парадржаву налик на НДХ.

Са свим тим у виду, да ли је реалнија претпоставка да би Хитлер оставио Југославију у постојећим границама, или да би као „разумне компромисе“ тражио уступање разних територија својим савезницима, па можда чак и осамостаљивање Бановине Хрватске, на позив Павелића, Мачека или неког трећег?

Али добро, рецимо да се ништа од ових врло вероватних ствари није десило, већ да се све одвијало како је на бечкој хартији било записано. Свеједно долази до напада на Грчку, дабоме. Одлагање „Барбаросе“ за 22. јун је било последица „Марите“, а не напада на Југославију - који је, ако ћемо Хитлеру веровати на реч, војно испланиран и логистички припремљен за само седам дана. Значи, „Барбароса“ креће по плану.

Питање на које нико не нуди одговор је шта би у том моменту урадили комунисти у Југославији? Ништа? Вероватно не би стварали герилу у шуми, али би сигурно изводили терористичке нападе на немачке транспорте (ако прихватимо реалну тезу да би Југославија по одредбама Пакта била принуђена да објави рат СССР и тада прихвати немачки војни саобраћај, као добар савезник). Питање је да ли би Хитлер на то реаговао тек тражењем оштријег одговора Београда, или би послао своје трупе да „заведу ред“. У сваком случају, испало би да се једино комунисти боре против Немаца, а да их краљевска влада подржава.

Исто тако, остаје питање шта би се десило са Јеврејима у Југославији. Београд би несумњиво био под огромним притиском да прихвати немачку политику према Јеврејима, па би тако краљевска влада морала да или оснива сопствене логоре, или Јевреје хапси и предаје Немцима.

Пошто смо већ раније установили да догађаји у Југославији нису пресудно утицали на датум инвазије на СССР, поставља се питање да ли би немачке дивизије на окупационом задатку у Југославији биле од пресудног значаја на источном фронту. Те јединице су и предвиђене за окупационе задатке зато што нису биле од велике борбене вредности, нити су имале најсавременију опрему и технику. Имајте на уму и да су Немци за операције против „четничких и партизанских банди“ користили углавном брдску пешадију и Вафен-СС дивизије „Ханџар“, „Скендербег" и „Принц Еуген“.

Чак и да су те немачке јединице учествовале у операцијама на истоку, Немцима је понестало људи тек после уништења 6. Армије у Стаљинграду, почетком 1943. Проблем није био мањак трупа, већ недостатак технике, горива, муниције, хране, одеће... другим речима, логистика вишемилионске армије дубоко у непријатељској територији, по лошем времену, очајним друмовима и ограниченом употребом железнице (због разлике у ширини колосека).

Нема разлога да закључимо да би ток рата на истоку био иоле другачији. Тако у јесен 1944. на границу краљевине Југославије стиже совјетска армија. Југославија је потписница Пакта, сателитска држава Осовине, објавила је рат СССР 1941 - шта можемо да очекујемо од совјетских војника, који су гладни освете и жедни правде? Да ли би Стаљин поштовао суверенитет и интегритет Југославије? Смешно. У најбољој варијанти на власт долазе локални комунисти - дакле, опет Тито. Само што се овај пут не одмеће од Стаљина 1948, јер нема чиме. Совјетске трупе држе границу према Италији.

И ту сад треба да се присетимо како су комунисти гледали на Југославију пре рата, на дрезденски конгрес и програм стварања и „ослобађања“ јужнословенских народа од „великосрпске буржоаске хегемоније“. Једини разлог што то нису урадили после 1945. - већ су унутар Југославије стварали нације и правили републике по совјетском моделу - је што су из западни савезници признали као легитимне наследнике краљевске владе (Черчил је присилио младог краља и владу у избеглиштву да се одрекну Михаиловића и предају власт Шубашићу и Титу). У сваком случају, опет би било масовних погубљења „народних непријатеља“, Голи Оток би био само један од гулага, а од ОЗНЕ и УДБЕ би страховали не само дисиденти и емигранти већ и сам народ, као Немци од Штази, Румуни од Секуритате а Албанци од Сигуримија.

У историји коју смо проживели, комунисти су свим силама настојали да оспоре краљевину Југославију као манифестацију аустроугарског пропагандног концепта „Велике Србије“, да Србе оптуже за колаборацију са Немцима, да нацртају границе уздуж и попреко некадашње краљевине Србије, да све које могу преведу у Хрвате, а да где им то користи створе нове нације од некадашњих Срба. Ту политику су донекле кочиле чињенице да је НДХ извршила геноцид над Србима и да су велику већину Титових бораца чинили Срби западно од Дрине. У алтернативној историји у којој је краљевина (тј. Срби, што се комуниста тиче) била на страни Хитлера, никакве препреке за најокрутније гажење Срба не би постојале. Када су били толико успешни у расрбљавању на основу измишљене кривице, колико би тек зла учинили да је оптужба за „српски фашизам“ била чињенично основана?

Заводљива је помисао да без 27. марта не би било НДХ, Јадовна, Јасеновца, Старе Градишке... То је вероватно и тачно. Стоји и да је то била пирова победа, јер су последице била катастрофалне. Али као што се види из експеримента, и да није било провокације и окупације, на крају би на власт опет дошли комунисти. И то још силнији и са потпуно ваљаним моралним оправдањем да реше „српско питање“ по аустроугарском рецепту. И онда испада да би Срби сачували милион глава, али би изгубили десет милиона душа. Одрекли би се себе и свог карактера, и остали беспомоћни пред комунистичким апаратом одлучним да тај карактер бесповратно промени.

И даље мислим да тај избор јесте био теоретски могућ, али у пракси мало вероватан. Управо због тог карактера. Због 1914, 1804, 1389.

Никакве користи не може бити од маштарија на основу премисе „а шта би било да нисмо то што јесмо“. Од неких ствари се не може побећи, колико год се трудили.

Око Соколово #14

Данас је 1007. дан жутократије.

Седамдесет година откад је Хитлер одлучио да на путу до Грчке казни „атентаторску банду” и „уклони реметилачки фактор” из свог новог европског поретка, Балкан не изгледа толико различито. Његови некадашњи савезници су данас највећи ЕУропљани; Југославије више нема, а њене рушевине данас сабласно личе на оне из 1941. А Србијом поново владају они што би да „признају реалност” и служе јачему - који је таман толико вечан и непобедив као што је Хитлер био тог пролећа.

Политика је дегутантнија него икада, колико год то звучало немогуће. Људи који су два пута током протекле деценије имали прилику да спрече настанак жутократије - па нису - сада су нашли да се договарају о могућој сарадњи, када је воз већ одавно прошао. Сад иде неки други воз, с њима или без њих. Жутократе ће свакако остати на станици; џабе им све њихово ЕУропство, кад „више Европе има у Хезболаху” (Жељко Цвијановић).

За то време, они који су без проблема гледали како отцепљени напредњаци задржавају мандате на које су изабрани као радикали сада дижу галаму што једна бивша „либерал-демократкиња” хоће да задржи скупштинску фотељу по изласку из странке. Илустрација је то, вели Ана Радмиловић, „једног друштва које живи своје последње дане у једном једнопартијском систему, и тај систем прави своје последње грешке”.

Та Жутија - јер Србија одавно није - је партијска држава, у којој пије и отима ко стигне, а плаћа једино и увек народ. Да ли још неко види у потресним сликама „Тужне Мораве” (видео) у шта се претворила некадашња Србија? Проблем није само у кварној власти и профитерским политичарима, напомиње Драгослав Павков, већ и у систему који је народ издресирао да сопствену земљу третира као ђубриште.

„Америка (је) своју најхуманију интервенцију извршила на брачном пару Драшковић. Ову живописну заједницу заглављену у политичком мартијархату...САД су успешно и експресно, не проливајући при том ни кап крви, превеле у најмодернији вид либералне демократије, онај у којем је увек у праву само Вашингтон”.

Овако почиње изванредан есеј Миодрага Зарковића, „ Западу ништа српско”. Зарковић закључује да се узалуд сви невладници и жутократе труде око Империје, она нас овакве једноставно неће. Да ли зато што боље од нас знају да у себи - колико год се самопонижавали - ипак носимо вирус слободе или због нечег другог, није толико ни важно.

Велика је иронија историје да је америчка Империја од својих некадашњих архинепријатеља у потпуности преузела манир управљања поданицима (као што описује професор Гордон Бардош). И не само то, већ и некадашњу лењинистичку матрицу етничке политике, која је на нашим просторима деценијама била прожета од хапсбурга наслеђеном србомржњом (Батаковић).

У пројекту расрбљавања српске северне покрајине сигурно има и хапсбуршког злопамћења и империјалних жеља да се Србија сведе на границе које је 1941. нацртао Хитлер. Уосталом, зар „пројект Војводина” није ономад најавио немачки амбасадор Цобел?

Како се у пракси врши „војвођанеризација” становника северне покрајине пишу у најновијем издању Печата, Љиљана Богдановић и Остоја Симетић.

Хитлеров тријумф у априлу 1941. био је - у историјским појмовима - кратког даха. Четири године касније, од његове војске, хиљадугодишњег Рајха и њега самога није остало ништа. Нама је, нажалост, ослобађањем од немачке окупације стављена оглавина, да не видимо изван задатог оквира. Зато је и требало толико дуго да се закључи очигледно: да би се спасила Србија, потребно је укинути Војводину.

Мирољубиво уклањање реметилачког фактора

У интересу бољег разумевања немачког напада на краљевину Југославију у пролеће 1941, прилажем превод релевантних одломака Хитлеровог говора у Рајхстагу, 4. маја 1941, поводом завршетка операција на Балкану. Енглески оригинал се налази у Хитлеровом историјском музеју и претпостављам да је веран немачком оригиналу. Превод и напомене су моји.

Говор почиње Хитлеровом тезом да је за рат у Европи одговорна „англо-француска завера против мира”, која је годинама гледала да њега и наводно мирољубиви Рајх нападне и уништи. Када је завршио са резимирањем кампања у Пољској, Норвешкој и Француској, Хитлер прелази на Балкан:

...Рајх се никада није ни у најмањој мери интересовао за унутрашња питања и територијалне проблеме у овим земљама из било којих себичних разлога.

С друге стране, Рајх се увек трудио да изгради и ојача блиске привредне везе са овим земљама. То није служило само интересима Рајха, већ и интересима ових земаља, у једнакој мери.

Ако су икада два привредна система у пракси употпуњавала једна други, то је случај са балканским државама и Немачком. Немачка је индустријска земља, која захтева храну и сировине. Балканске земље су пољопривредни произвођачи и немају сировина, али су им потребни индустријски производи. Није онда изненађење да је Немачка постала главни пословни партнер балканских држава. Ово је био интерес како Немачке тако и самих балканских народа.

На папиру ово звучи сасвим логично и нормално. У пракси, међутим, Хитлер је замишљао Балкан и исток Европе као колонијални посед Немачке, који би Рајху обезбеђивао сировине и радну снагу. Тај однос може се назвати многим именима, али никако „партнерским”.

Хитлер говор наставља урлањем о „демократијама зараженим Јеврејством" и инсистира да је однос према балканским државама био „партнерски” а не освајачки. Следећи релевантан одломак је рационализација напада на Југославију и Грчку, за који Хитлер (дабоме) тврди да су у ствари криви Енглези, а да се Немачка само бранила:

Дуче није тражио од мене да му помогнем ни једном једином немачком дивизијом. Био је уверен да ће наступањем повољних временских прилика његов став према Грчкој бити успешно закључен (Италија је напала Грчку у октобру 1940 - прев.). И ја сам био тог мишљења.

Концентрација немачких снага зато није била у функцији помоћи Италијанима против Грчке, већ превентивна мера против британских напора да се, под маском пометње коју је изазвао талијанско-грчки рат, потајно утврде на Балкану како би по моделу Солунског фронта из Светског рата могли да утичу на догађаје из тог правца, и понајвише у тај вртлог увуку и друге елементе.

Овај план се заснивао првенствено на две земље, Турској и Југославији. Али ја сам се још од доласка на власт трудио да баш са тим државама успоставим блиску сарадњу.

Београд је у ствари започео Светски рат. Али немачки народ, који је по природи спреман да опрости и заборави, није осећао непријатељство према тој земљи. Турска је била наш савезник у Светском рату. Несрећни исход тог сукоба је и њима био терет колико и нама.

Велики геније који је створио нову Турску је први поставио пример опоравка нашим савезницима, које је срећа у то време напустила а судбина им задала тако тежак ударац. Док је Турска, захваљујући практичном ставу свог руководства, сачувала независност у спровођењу својих циљева, Југославија је постала жртва британских интрига.

Већина вас, поготово моји стари партијски другови, зна какве сам напоре чинио да успоставим разумевање и пријатељске односе Немачке и Југославије. У складу с тим напорима је г. фон Рибентроп, наш министар иностраних дела, послао предлоге југословенској влади који су били до те мере изванредни и поштени да је чак и тадашња југословенска власт била заинтересована за тако блиску сарадњу.

Немачка није имала никакву намеру да започиње рат на Балкану. Штавише, била је наша искрена намера да колико год је могуће допринесемо решењу сукоба са Грчком на начин који би уважавао легитимне жеље Италије.

Дуче се није само сложио с тим, већ је дао пуну подршку нашим напорима да Југославију уведемо у заједницу интереса са нашим мирољубивим циљевима. Тако је и постало могуће да се југословенској влади предложи приступање Тројном пакту, који од Југославије није захтевао ништа а нудио је многе погодности.

Тако је 26. марта ове године у Бечу потписан пакт који је југословенској држави нудио најбољу замисливу будућност и могао је да обезбеди мир на Балкану. Верујте ми, господо, тог дана сам напустио лепи град на Дунаву истински срећан, не само зато што је скоро осам година међународне политике награђено, већ и зато што сам веровао да је можда у последњи час немачка интервенција на Балкану постала непотребна.

Све нас је изненадила вест о државном удару, који је извела шачица поткупљених завереника, догађај за који је британски премијер радосно изјавио да је тиме коначно остварио неки успех.

РАЗУМЕЋЕТЕ, ГОСПОДО, ДА САМ ИСТОГ ТРЕНУТКА КАДА САМ ОВО ЧУО ИЗДАО НАРЕЂЕЊЕ ЗА НАПАД НА ЈУГОСЛАВИЈУ. (урлање у оригиналу - прев.) Овакав однос према немачком Рајху је недопустив. Годинама смо правили споразум који је у интересу друге стране, а онда сазнали да је погажен преко ноћи, а да је одговор на њега било вређање представника немачког Рајха, претње нашем војном аташеу, повреда његовог ађутанта, малтретирање бројних других Немаца, материјална штета, терорисање немачких држављана и уништавање њихових домова.

БОГ ЗНА ДА САМ ЈА ХТЕО МИР. Али не могу а да не браним интересе Рајха оним средствима која су ми, хвала Богу, на располагању. У том тренутку сам спокојно донео одлуку знајући да делујем у складу са Бугарском, која је увек била постојана у својој оданости немачком Рајху, и исто тако оправданим бесом Мађарске.

Оба наша стара савезника из Светског рата морала су да овај чин схвате као провокацију, дело државе која је већ једном запалила читаву Европу и била одговорна за неописива страдања која су потом задесила Немачку, Мађарску и Бугарску. (толико о немачкој помириљивости и пријатељству - прев.)

Наређење које сам издао 27. марта Врховној команди немачке војске ставило је Армију и Авијацију пред велики изазов. Морали су да припреме нову кампању на миг руком...

БЕЗ ПРИЈАТЕЉСКЕ ПОМОЋИ МАЂАРСКЕ И ВЕОМА ЛОЈАЛНОГ СТАВА РУМУНИЈЕ БИЛО БИ ВЕОМА ТЕШКО ДА СЕ МОЈА НАРЕЂЕЊА ИЗВРШЕ У ТАКО КРАТКОМ РОКУ...

Хитлер овде звучи потпуно сумануто. С једне стране, куне се да је осам година предано радио на миру са Југославијом, од које није тражио ама баш ништа, а са друге стране из њега извире мржња према народу одговорном - по њему - за Први светски рат и страдање Немачке, Бугарске, Мађарске... Каже да од Југославије није тражио ама баш ништа, да није планирао интервенцију на Балкану - иако је напад на Грчку већ био испланиран, јер је било јасно да Мусолинијеве трупе нису у стању да се изборе са Грцима. Одакле му онда војска у Аустрији и Мађарској, кад наводно није било планова да пређу преко југословенске територије?

Сетите се да је Хитлер био опседнут реваншизмом за 1. светски рат, до те мере да је рецимо захтевао од Француза да потпишу капитулацију у истом железничком вагону у којем су Немци затражили примирје 1918. У том светлу његове прокламације о мирољубивости, опраштању и толеранцији према Србима могу бити само цинизам и најгоре лицемерје.

Говор се наставља причом о логистици напада на Грчку, где се Југославија помиње само као успутна станица. Хитлер се хвали веома малим бројем погинулих Немаца, великим губицима Енглеза и Грка (које Хитлер описује као храбре борце), и 313.864 заробљених војника и 6.198 официра „чисто српског порекла, без Немаца и неких других група”. Овакву сегрегацију су претходно Немци примењивали само на Јеврејима. Тешко је поверовати да је овакав однос последица искључиво Хитлерове увређености државним ударом 27. марта, а не мржњом према Србима која се вуче још од 1918. Уосталом, из следећег одломка се види шта Хитлер заиста мисли о Србима:

Последице ове кампање су изванредне. Имајући у виду да је мала завереничка банда у Београду поново (опет алузија на 1914. - прев.) била у стању да изазива проблеме у служби интереса ван континента, радикално елиминисање ове опасности значило је уклањање реметилачког елемента из целе Европе.

Важна речна саобраћајница на Дунаву је поново безбедна од саботаже, и саобраћај се већ у потпуности наставио.

Осим мале корекције граница, које су биле нарушене као последица исхода Светског рата Рајх нема посебних територијалних претензија у овој регији. Што се политике тиче, нас само занима очување мира у региону, док у привредном аспекту желимо да остваримо поредак који ће дозволити производњу добара и размену у интересу свих.

Међутим, у складу је са највишом правдом да се у обзир узму и интереси засновани на етнографском, историјским и привредним условима.

У пракси је ова последња реченица преведена у немачку окупацију Баната и дела Србије, мађарско анектирање Бачке и Барање, бугарску анексију јужне и источне Србије и стварање НДХ и Велике Албаније.

Да резимирам: према Хитлеру, за све су криви Енглези; Немачка се само бранила; зли Срби су опет хтели да запале целу Европу и нанесу „неописива страдања” мирољубивим Немцима, Мађарима и Бугарима, баш као 1918; Дунав је требало заштитити од некакве саботаже а немачку част од српског „тероризма”.

Тандара-броћ.

Рајх се „само бранио”...

Ово је веродостојан превод енглеског превода Хитлеровог наређења дана од 6. априла 1941, које је преко радија прочитао министар пропаганде Рајха Јозеф Гебелс. Текст се налази у Хитлеровом историјском музеју.

По свом обичају, Хитлер за све криви велику заверу Черчила и Британије да осујете немачки Рајх у својим „праведним циљевима” успостављања новог поретка у Европи и обезбеђивања „животног простора” (Lebensraum) за Немце. Хитлер све време тврди да су сви походи његове војске легитимна самоодбрана, од Пољске (!) преко Француске (!!) а сад ево и Балкана, где се зли Енглези спремају за нови Солунски фронт а зли српски атентатори су криви што Југославија одбацује његово вечно пријатељство и мобилише војску, која ваљда треба да нападне мирољубиви Рајх... Просудите сами:

Војници Југоисточног Фронта:

Од раног јутра немачки народ у рату је са превратничком владом у Београду. Оставићемо оружје тек када ова банда разбојника буде коначно и одлучно елиминисана а последњи Британац оде са овог дела европског континента. Ови залуђени народи могу за своју ситуацију да захвале Британији, морају да захвале Енглезима, највећим хушкачима на рат свих времена.

Немачки народ улази у ову борбу задовољан у души да су његове вође учиниле све да дође до мирног решења.

Молимо се Богу да води наше војнике на правом путу и благослови их као што је и досад.

У складу са политиком да други воде њене битке, као што је било са Пољском, Британија је опет покушала да Немачку уплете у сукоб за који се надала да ће докрајчити немачки народ једном заувек, добити рат и по могућности уништити немачку Армију.

За само неколико недеља, пре дуго времена, немачки војници Источног фронта су помели Пољску, тај инструмент Британске политике. Деветог априла 1940. Британија је поново покушала да оствари свој циљ нападом на Норвешку, немачко северно крило. У незаборавној борби, немачки војници у Норвешкој елиминисали су Британце за неколико недеља.

Немачки војници су остварили оно што је целом свету изгледало немогуће. Само неколико недеља касније, Черчил је мислио да је настао прави тренутак за напад на немачку регију Рур (ово је ноторна лаж; никаквог напада на Немачку из Француске није било - прев.) преко британских савезника Француске и Белгије. Тако је отпочео победоносни поход наше војске на Западном фронту.

Већ је записано у историји како су немачке армије победиле легије капитализма и плутократије. Кампања на западу је окончана победоносно после 45 дана.

Тада је Черчил концентрисао снагу своје Империје против нашег савезника Италије, у Африци. Сада је опасност отклоњена и на афричком ратишту, сарадњом италијанских и немачких јединица.

Нови циљ британских хушкача рата сада се огледа у плановима скројеним још на почетку сукоба, и само одложеним дивовским победама немачке Армије. Успомена на искрцавање британских трупа у Солуну током првог Светског рата сада је у мрежу британских интрига уплело и малу Грчку.

Више путам сам упозоравао на покушаје британског искрцавања у Југоисточној Европи и рекао да то представља претњу за немачки Рајх. Нажалост, ово упозорење Југославија није испоштовала. Покушао сам надаље, увек стрпљиво, да убедим југословенске лидере да је за поновно успостављање трајног мира и реда унутар Југославије неопходна сарадња са немачким Рајхом.

После дугих напора коначно смо успели да обезбедимо сарадњу Југославије, њеним приступањем Тројном пакту, без да смо од народа Југославије тражили било шта осим да узме учешћа у изградњи новог поретка у Европи. (Шта се тачно под овим подразумева, СС-легије? - прев.)

У том тренутку су злочиначки узурпатори нове београдске власти на себе преузели овлаштења државе, зато што су плаћеници у служби Черчила и Британије. Као што је урадила Пољска, ова нова влада у Београду је одмах мобилисала старе и неспособне у свој састав. У тим околностима био сам присиљен да одмах опозовем немачку народну колонију на територији Југославије.

Делегати и официри немачке амбасаде, радници наших конзулата у Југославији, свакодневно су били изложени понижавајућим нападима. Баш као у Пољској, немачке школе су напали и порушили бандити. Југословени су отели и напали небројене Немце, а неке чак и убили. (Испаде да је Југославија напала Немачку! - прев.)

Надаље, Југославија већ недељама планира општу мобилизацију своје војске у великој тајности. Ово је, дакле, одговор на мој осмогодишњи напор да са југословенским народом обезбедим блиску сарадњу и пријатељство, задатак на којем сам предано радио.

Када су се британске дивизије искрцале у Грчкој, баш као и за време Светског рата, Срби су помислили да је дошао прави час за нови атентат на Немачку и њене савезнике. (Овде се први пут спомињу „Срби” а „атентат” је јасна алузија на 1914. - прев.)

Војници Југоистичног фронта: Куцнио је ваш час. Сада ћете да узмете у заштиту интересе немачког Рајха као што су ваши другови урадили пре годину дана у Норвешкој и на Западном фронту. Успећете као они и на Југоисточном фронту.

У испуњавању ове своје дужности нећете бити ништа мање храбри од победоносних немачких дивизија које су се на истом балканском тлу бориле 1915. Будите човечни само онда када је непријатељ човечан према вама. На сваку бруталност непријатеља, одговорите на исти начин.

Борба на грчком тлу није против грчког народа, већ против архинепријатеља Енглеза, који поново покушавају да рат прошире на Балкан, као што су покушали пре годину дана у Норвешкој. Из тог разлога, борићемо се раме уз раме са нашим савезницима на Балкану док и последњи Британац не доживи свој Денкерк у Грчкој.

Ко год од Грка подржи ову британску пустоловину, пашће у исти час када и Британци.

Када се немачки војник докаже да је способан да победи Британце на Балкану, у планинама и снегу, онда ће доказати да може да победи Британце у пустињској врелини Африке.

Међутим, наш циљ је само да извојујемо слободу за наш немачки народу и обезбедимо простор за живот немачкој породици.

Сваки немачки војник поново у срцу носи мисли и молитве, сам живот свих Немаца.

(Превод и напомене: Сиви Соко, 6. април 2011.)

Подаништво није судбина

У зору шестог априла, пре тачно 70 година, почео је напад нацистичке Немачке и њених савезника у „новом европском поретку” на краљевину Југославију. Сам рат је трајао кратко, свега 12 дана. До краја априла пала је и Грчка, нападнута истог дана (могло би се чак рећи да је југословенска операција била успутна). Теза да је балканска авантура судбоносно утицала на ток рата - одгађањем „Барбаросе” за 22. јун - занемарује улогу временских прилика, лоше логистике и совјетског отпора у немачком поразу.

Није, међутим, спорно да је априлски рат био трагедија са много далекосежнијим последицама од окупације. Сву окрутност немачких и других окупатора (Мађара, Бугара, Албанаца) далеко је надмашила крволочност „Независне државе Хрватске" (проглашене 10. априла). Слом Краљевине искористили су и комунисти - који су се окренули против Немаца тек кад је почела „Барбароса” - да отпочну реализацију пројекта зацртаног на конгресу 1928. Није чудо да су Енглези хтели да искористе Југославију и Грчку као клипове за Хитлерове точкове; то су покушали и са Норвежанима годину дана раније. Нити је чудо да су на крају издали краљевску владу и ЈВуО подршком Титу и партизанима; па и 1915. су били спремни да војску и народ који је прешао Албанију препусте смрти од глади и болести, док није интервенисао руски цар. Енглези су исто тако напустили Пољаке - који су им 1939. били повод за рат!

Титова Југославија, створена 1945, само је именом и обликом донекле личила на претходну. По унутрашњем уређењу много је подсећала на границе нацртане 1941, сада стављене у службу дрезденских циљева. Написана је нова историја, у којој су краљ и Срби били дежурни зликовци, 27. март је био дело храбрих комуниста (!), Дража Михаиловић је био гори од Анте Павелића (!!!) а једнаку улогу у „ослобођењу” су имали и Боро и Рамиз. И тако даље...

Чак је и „документарац” (видео) о бомбардовању Београда, који је кориштен као аутентично сведочење о немачкој агресији, био у ствари монтиран од архивске грађе заплењене од Немаца и снимака бомбардовања других европских градова. Ретки кадрови који приказују порушени Београд су из 1944, после савезничког бомбардовања! А стварни снимци последица 6. априла 1941. чекали су деценијама да дођу на светло дана...

Због таквих лажи и вишедеценијског испирања мозга у функцији тезе „Слаба Србија - јака Југославија”, данас смо у ситуацији да се о 27. марту говори као сулудом провоцирању Немаца који су, ето, хтели да пусте Југославију на миру. То не само да је мит, већ се коси са основном логиком. За то време жутократе дижу споменике убицама Срба а невладници некажњено понављају усташке измишљотине да су Срби први у Европи побили Јевреје (!!!).

Писао сам раније о опасности накнадне памети. Ко је у пролеће 1991. могао да зна да ће се распасти СССР а светом следећих десет и кусур година господарити америчка Империја? Нико - па ни сами Американци. Нити је у Дејтону 1995. било икаквих основа за помисао да ће 3 године касније Империја да се заузме за терористичку УЧК, а у пролеће 1999. управо над Београдом еманципује Луфтвафе. Да ли је ико у марту и априлу 1941. предвидео Јасеновац и Јадовно? Шумарице? Комунизам? Нико.

Више од многих народа на кугли земаљској ми бар знамо да понекад преостане само избор између часног страдања и нечасног преживљавања - и да без овог првог, ово друго води у нестанак.

И 1941. су се неки приклонили јачем, као што то данас раде невладници и жутократе. Како онда ови што бране то приклањање могу да критикују садашњи ненародни режим, и по којој основи? Зар је битан идеолошки предзнак, ако су последице исте?

Они који данас говоре о потреби „признавања реалности” су и богати и сити. А народу који су осиромашили и довели до глади усуђују се да причају како се патриотизам не једе и не сипа у трактор. Или су глупи па не знају, или су зли па неће да знају (одлучите сами, али заиста је свеједно) да се од хране преживљава, али се без достојанства не живи. Ко не зна разлику, заслужује подаништво као судбину. А слободу ће да избори ко зна.

Око Соколово #13

Данас је 1000. дан жутократије. Тужно.

Просто је за неверовати како један, по карактеру слободољубив и тврдоглав народ, толерише толико дуго такву псеудо-религију, један езотерични култ, који одлично описује Душан Вучковић.

Следбеницима тог култа све је дозвољено, чак и ствари које они проглашавају за највеће грехе, попут расизма или дискриминације. „Неверницима” је, дабоме, све забрањено. Тако Чедовишту Јовановићу у ствари и није жао што је Африканце назвао канибалима, а Драгољуб Мићуновић је једва дочекао да укида радио-емисије. Сад је јасно зашто се све оне „боркиње” за људска права на оглашавају када се Србима та права ускраћују; по њима, Срби и нису људи. Како изаћи на крај са том пошасти? Афирмацијом идеје слободне Србије, предлаже Жељко Цвијановић, од које жутократе и невладници беже као ђаво од крста.

Јасно је зашто жутократе нису хтеле да обележе осму годишњицу косметског погрома или дванаесту годишњицу НАТО силовања; не би да увреде своје господаре. Поставља се питање зашто се више света није појавило на парастосу 24. марта - али одговор на то можда треба тражити у црквеним проблемима, а не у одсуству патриотизма. Јер ето, баш на годишњицу, Империја силује још једну земљу, под исто тако лажним изговорима. Подршка коју десетине хиљада Срба дају пуковнику Гадафију ипак наводи на закључак да слободољубивост и пркос нису нестали, тврди Никола Танасић. Да ли ће та енергија моћи да се усмери на сопствено ослобађање, видећемо.

Жутократе су пред изборе обећавале ЕУропски живот; створиле су само ропски. Сада се Друг Бота позива на „реалност на терену” као полазиште своје политике, што у пракси значи признавање Независне Државе Косова - и то баш кад Империја напушта ту своју абортирану творевину! Какве су све сулуде и сумануте „реалности” Тадићеве политике, објашњава Бранко Жујовић (Глас Русије).

Замишљен као демонстрација свемоћи и недодирљивости Империје, напад на Либију је у ствари само подвукао њену слабост и урушавање. Како вели Слободан Рељић („Лет изнад Обаминог гнезда”): „Друштво које је више држало да самообмане, него до својих истинских вредности, не може другима продавати памет. Сада је вероватно касно и за промену на боље. Једино није касно за отрежњење, после кога боли глава”.

О Империји толико.

Било да се ради о цени хлеба или малина, продаји Телекома, расизму у скупштинским клупама, споменицима убијању Срба, слободи говора и медија, приступању ЕУропској унији или НАТО, односима са Русијом, кризи наталитета, пропасти села и земљорадње, дрогама и криминалу, квазикултурном кичу, наводном фашизму и самозваном антифашизму... проблем свих проблема је жутократија. Не само људи који су на власти, већ и концепт власти и њене улоге у друштву, који је и омогућио да жутократија учини толику штету.

Није да ће се све решити њеним укидањем, али ће се уклонити главна препрека да се било шта решава.

Хиљаду дана. Срамота.

О Чедовишту и вербалном деликту

Скандал који се (није) дигао после скупштинске изјаве лидера ЛДП - у којој је политичар „прљавих руку а чисте савести” критиковао министра Јеремића што се састаје са „канибалима по Африци”- само показује сву моралну беду жутократа и невладника.

Чедовиште се сад „вади" - ето, није баш тако мислио, то су били метафорички канибали, мислило се на диктаторе који крше људска права, уосталом рек'о Сиенен да је у Конгу било канибализма - али афрички амбасадори су већ протестовали против нечега што сасвим оправдано разумеју као салонски расизам. Чедовиште и његови сарадници (сетите се Весне Пешић) су годинама показивали како је за њих, онако „просвећене и ЕУропске”, цивилизовани свет само Империја, а све остало су дивљаци и примитивци - почев од Срба, преко Руса, Кинеза, Индијаца, па до Африке. Отуд и његови протести да је погрешно схваћен с правом звуче неуверљиво и лицемерно.

Дабоме, било је илузорно очекивати да жутократија и невладници санкционишу своју узданицу због „говора мржње”. У земљи Србији, коју они свим силама свакодневно трансформишу и реформишу у Жутију, важе различита правила за њих (civilizirane EUropljane) и народ - односно, у преводу на жутски, „примитивне ултранационалистичке десничарске клерофашисте”.

Тако је у Жутији сасвим нормално да жутократе и невладници псују, пљују и вређају неистомишљенике. Када жути медији износе најгнусније лажи, подметачине и клевете (нпр. о Дверима, Војиславу Коштуници, СПЦ, Нашима 1389...) ником ништа. Али кад се емисија Радио-Београда усуди да интервјуише „неподобне" саговорнике из иностранства - укидање по кратком поступку! А сваки попреки поглед упућен Цеци Пешчаник, Бранкици Инсајдер или Чедовишту је ништа мање него геноцидна агресија и злочин против човечности.

Наравоученија овде има напретек: Они којима су пуна уста слободе и демократије не поштују ни једно ни друго. Ко мисли да у Жутији постоји било каква слобода медија, лаже сам себе боље од Б92. Ко мисли да у Жутији постоје закони који важе за све, безгранично је наиван. Борба против жутократије и невладничког терора није могућа кроз институције система, јер су оне потпуно у њиховој служби. Императору је свеједно што му Чедовиште вређа оца, брата, деду - такав какав је, служи сврси: претварању Србије у Жутију.

Међутим, ризикујемо да пропустимо нешто што је у ствари од суштинског значаја. Није трагедија што Јовановић неће бити оптужен за кривично дело говора мржње. А ево зашто. Простаклук, мржња и расизам треба да буду осуђени друштвено, као непожељне појаве. Али ако се од њих направи кривично дело (вербални деликт), онда у таквој земљи нема слободе. Сама идеја забране неподобног мишљења (по критеријима оних који су на власти) управо је темељ онога што Србији раде жутократе и невладници. Ако се у борби против њих послужимо њиховим средствима и усвојимо њихове принципе, онда та борба неће више имати никакву сврху, а евентуална победа биће јалова и бесмислена.

У слободној Србији, излеченој од невладништва и жутице, Чедомир Јовановић ће да иде у затвор због доказане прљавштине која му је на рукама. Биће потпуно неважно шта он мисли каква му је савест.

27. март

Само без разумевања суштине карактера Срба као народа може се заступати теза да су реаговање народа на потписивање Тројног пакта (25. март 1941.) и пуч два дана касније били глупи, непотребни, катастрофални, и томе слично.

Они што оспоравају 27. март тврде да без пуча не би било Хитлерове Unternehmen Straftgericht, уништења краљевине Југославије - па самим тим ни Јасеновца, Јадовна, Броза, комунизма... Лепа је то помисао, али је нажалост заблуда. Једнака оној да је за све што се дешавало деведесетих у ствари крив Милошевић, јер наводно није урадио шта год је требало да уради да одобровољи Империју. То могу да тврде само они што из анегдоте о неисписаној хартији у Дејтону ништа нису научили.

Као, да није било 27. марта, не би било априлског рата. Нико да се упита зашто је онда Југославија уопште била занимљива Хитлеру. Много се прича о припремама за напад на СССР, али у марту 1941. рат се углавном водио на Медитерану, у северној Африци и Грчкој. Операција освајања Грчке - Unternehmen Marita - планирана је још од новембра 1940 и почела је истог дана када и напад на Југославију. Дакле, јасно је да је Хитлеров притисак на режим кнеза Павла и владу Цветковић-Мачек имао циљ да обезбеди сарадњу Југославије при нападу на Грчку.

Далеко вероватније од претпоставке да би Пакт спасао Југославију од страдања је сценарио да Хитлер није имао никакву намеру да поштује југословенску неутралност, већ да или пошаље војне конвоје преко њене територије, или је нападне онако успут током операције Марита - као што је напао Холандију и Данску током похода на Француску и Норвешку.

Притом треба имати на уму и Хитлерову опсесију реваншизмом за 1. светски рат, у којем су посебно место у аустро-немачкој психи заузимали Срби. Хитлер је Србе видео (према мемоарима његовог изасланика Хермана Нојбахера) као „народ који је свестан да му је судбина поверила неку мисију” и који је „доказао своју државотворну снагу”, а то Немачка „не сме никад допустити”.

Само неко ко уопште не познаје историју може да замисли Хитлера како држи реч и оставља Југославију и омражене Србе на миру. Немци су без икакве провокације окупирали Чешку и напали Пољску. Напали су СССР, иако је Стаљин до последње секунде слао испоруке сировина договорене споразумом Молотов-Рибентроп. Зашто би поштедели Југославију, поготово када су њеном деобом могли да награде своје савезнике: Италију, Мађарску и Бугарску? Када су српском земљом и животима могли на своју страну да придобију Хрвате, Албанце и муслимане? А од Срба никада нису могли да добију ништа више од заслуженог презира, јер Срби нису поданички народ. Или макар нису били ономад.

Свашта може и треба да се каже о срамотном третману Краља Петра II и владе у избеглиштву од стране Черчила и Енглеза. Постоји брдо докумената који сведоче да је Лондон искористио па издао краљевску владу и војску генерала Михаиловића, те подршком Титу и комунистима „купио” интересну зону у Грчкој. Али Срби нису изашли на улице да кличу „Боље гроб него роб” због Енглеза, већ због себе. Опет, само непознавалац историје може да замисли Србе у савезу са аустро-немачким Рајхом једва две деценије после стравичног, малтене геноцидног рата који су Беч и Берлин водили против Србије.

Хитлер није напао Југославију због Енглеза, већ због зле воље према Србима. Зверства Усташа, Црне Легије, те СС-дивизија Принц Еуген, Ханџар, Кама и Скендербег нису се десила зато што су Срби нечим испровоцирали своје џелате, већ зато што су постојали.

Али онима што би данас да уђу у НАТО и сматрају да је ЕУропство врхунац постојања, онима који би да Србију окрече у жуто а саме Србе укину, да од некадашње Југославије направе „југоисточну ЕУропу” граница које све више личе на оне Хитлерове - е, њима смета 27. март. Њима је у интересу да се за то оптужују Енглези, или „јудеомасонске завере”, или нека српска глупа тврдоглавост и „чачкање јачег”.

И док се ми о томе крвимо, жутократија траје већ скоро хиљаду дана. А што дуже траје, то је мање Срба и Србије.

Хитлер би био поносан.

Додатак (28.3.2011) За оне који су овај текст прочитали у Новом Стандарду, хтео бих да препоручим текст Питање карактера, у којем сам објаснио зашто је прича о „мудром пактирању” беспредметна. Ако се тај аргумент узме озбиљно, онда се поставља питање зашто Срби нису избегли 1. светски рат предајом Аустрији, Ћеле-кулу предајом Хуршид-паши, Бој на Косову предајом Мурату, или 1999. предајом НАТО агресорима.

Они који су кроз историју пактирали са освајачима су данас то што јесу. А ми још увек постојимо као народ баш зато што смо увек бирали част пре „мудрости”. Па зар не видите колико је више штете нанела „мека” окупација у последњој деценији од ратова који су јој претходили? А ако не видите, онда вам бадава све ово причам.

Око Соколово #12

Данас је 993. дан жутократије.

За процес који је ономад у БиХ требало три године, Империји данас треба три недеље. Толико је, наиме, прошло од првих повика за увођење „зоне забране летења” над Либијом до почетка „хуманитарног” бомбардовања, случајно или не баш на годишњицу инвазије Ирака коју је 2003. наредио Буш Јуниор. Од прошлог петка Либија се засипа „демократским" бомбама под шифром „Одисејева зора”, што је требало да буде насумично име, а испало је метафора за сумрак цивилизације.

Колико год се жутократе трудиле да га утерају у заборав, народ у Србији изгледа ипак није заборавио коректан однос пуковника Гадафија, који се према Србима још од деведесетих понео много поштеније од оних што га данас бомбардују, а Србе и даље киње. Будући и сама мета „хуманитарне” интервенције, Србија је „последња земља на свету која би за овакву врсту подухвата смела имати макар и мрвицу разумевања”, вели Ђорђе Вукадиновић. Чак је и Чеда Јовановић, иначе одани чизмолизац Империје, тражио осуду „хуманитарних” бомби - додуше исте секунде урнишући свој ионако непостојећи морални кредибилитет критиком министра Јеремиића што се састаје са „канибалима по Африци”. Реакција Императора Обаме, иначе врло приврженог својој „канибалској” родбини, још увек није позната. Ваљда зато што никад није ни чуо за свог „обожаваоца” Чеду.

Зато је Јовановић добио по ушима - вербално, додуше - када је у Београду ове недеље боравио руски премијер Владимир Путин. Шта се све он издоговарао са жутократама то се још не зна, али је зато савршено разумео са мотоциклистима и навијачима окупљеним у среду на „Маракани”, објашњава Жељко Цвијановић.

Нажалост - што своју, што нашу - жутократе су до те мере огрезле у својој покварености да нису схватиле упућену им поруку. Њихова Србија је један бедни брлог, у којем се најзлобнији лицемери највише диче поштењем и добротом, злочинци се величају а родољуби хапсе.

Начин на који је припаднике покрета „Наши 1389” пре две недеље малтретирао жутократски судско-полицијски апарат захтева згражавање сваког иоле пристојног човека, слагао се са њиховим ставовима или не. Сведочанство Ивана Ивановића о двонедељној политичкој робији илуструје не само примитивни и нељудски карактер затвора у земљи Жутији, већ и да „у затвору има више честитих и поштених људи него у нашој влади”. А запишани затвори само су симбол запишане земље (Василије Мишковић).

Промакао ми је пре пар недеља текст Миодрага Зарковића инспирисан скандалом на премијери „Монтевидеа”, у којем се осврће на презриви однос који жута кинематографија гаји према својој земљи и народу. Сергеј Трифуновић и Драган Бјелогрлић заслужили су само део дрвља и камења које се на њих обрушило; остало је претекла накупљена горчина силних година тихог трпљења, којем је изгледа коначно дошао крај.

Срби су само у двадесетом веку најцрње преварени најмање четири пута: 1918. митом о уједињењу са „браћом” која то нису била; 1941. митом о пакту без последица са Хитлером и побуни без последица за рачун Енглеза; 1945. митом о „братству и јединству”; и октобра 2000. митом о слободи и демократији. Само је четвртина српских бирача пре три године (што је већ 21. век, макар и само календарски) гласала за жути мит „И Косово и ЕУ”, али је жутократија свеједно завладала Србијом у име својих стварних, страних господара. О каквим се господарима ради и шта су урадили од света и Србије недавно је за Печат говорио академик Коста Чавошки.

Данашња Србија, односно Жутија, све више подсећа на онај експеримент са дресираним мајмунима у кавезу, где било који покушај да се нешто промени спречавају управо жртве жутократије, а да ни не знају зашто. Тако се, рецимо, од „Двери” тражи да понуде детаљне планове и конкретна решења (што се не тражи ни од које постојеће странке, већ им се претпоставља готово феудално право на народне гласове); па кад то и ураде, опет некима није довољно.

Како је кренуло, изгледа да ће морати да проради ждрепчаник...

Путин

И би Владимир Владимирович. Баш на годишњицу. Не случајно.

Са званичницима је разговарао о државним и привредним питањима - јасно, прецизно, без увијања (што мора да је њима било изузетно непријатно). Чак је, кажу, и малом квислингу Јовановићу одржао лекцију језиком који овај изгледа једино разуме. А онда се сусрео са мотоциклистима, слушао како му скандирају на Маракани, чуо како (нешто друго, али једнако разумљиво) скандирају Боти, и видео поруку на транспаренту.



(превод, према листу „Press”: „Старији брате, пољуби нашу мајчицу, кажи јој да смо поносни [достојни!], да се боримо и да ћемо се борити, кажи да је волимо.” )

Жутократе су једва дочекале да му виде леђа, да могу да наставе по старом. Али њихови „пријатељи и партнери” су презаузети силовањем још једне земље, на исти начин на који су пре 12 година силовали Србију, да примете занос с којим им жутократе лижу чизму.

Не мари. Неће још дуго.

Година дванаеста

24.3. 1999 - 24.3.2011

Јесте ли заборавили?

Јесте ли опростили?

Зашто?

Око Соколово #11

Данас је 986. дан жутократије.

Од оне четири мартовске годишњице које сам споменуо прошле суботе, жутократе су занимали само 9. и 12. Девети утолико што су могли да маштају како би све било другачије да је Злог Слобу тада заменио НАТО-четник Вук Драшковић, а дванаести као повод за дегутантну представу Култа Личности Мртвог Вође, са све нападима на политичке противнике и смехотресним имитацијама некадашњих панегирика Највећем Сину Наших Народа и Народности. О седмој годишњици погрома над косметских Србима - ни речи. Да се не увреде „легитимни представници” НДК и тиме не угрозе „преговори” са извесним исходом.

Сваког 12. марта иде иста прича, у којој они што их је сам Ђинђић истерао из своје власти (а то нешто говори) а сада глуме његове једине истинске чуваре његовог лика и дела организују што комеморације што јавни линч, у чисто дневнополитичке сврхе. Перформансу некрофиличних невладника стручно деконструише Ана Радмиловић.

Они што су 12. марта увели диктатуру и данас дрндају своју омиљену теорију завере о некаквом „антихашком лобију" који је одстрелио Ђинђића. У томе их не спречава чињеница да за ту причу нема ама баш никаквих доказа (звучи познато?). Бранко Радун објашњава ко је све могао Ђинђићу доћи главе - понајвише сопствени сарадници, страни и домаћи - и зашто.

Медији који се целе године баве испирањем мозга Србима - како илуструје Александар Ђикић - на Ђинђићеву годишњицу једноставно подивљају. Сада и РТС звучи као Б92, док заједно певају „Срби су криви за све” (Ратко Дмитровић).

Да није тужно било би смешно. Али немојте да потцењујете пропагандни отров; део је то једног дужег процеса „генетске модификације”, како добро примећује Жарко Јанковић. Чини се да је процес донекле већ имао успеха, о чему сведоче срамотне санкције беспотребно заведене Белорусији; што су жутократе моралне буве то још и може да се разуме, али где је реакција, пита се Драгомир Анђелковић.

На удару жутократа, невладника и медија нашао се понајвише Војислав Коштуница, којег виде као главну претњу свом опстанку на власти, иако другима (попут мене) изгледа потрошен. Протест против овог медијског линча свакако је цивилизацијска дужност, и добро је што се бар нешто слободоумних људи тим поводом огласило. Још кад би спознали да је део те дужности и одбрана заточеника 10. октобра, можда би се у Србији нешто и покренуло...

А можда се само чека повод. Премијер Русије Владимир Путин стиже у Београд 23. марта. Срби о Русији - али и Европи - имају много што илузија, што предрасуда. А било би боље да знају чињенице, вели Бранко Жујовић (Глас Русије).

У међувремену, Империја распирује пожар арапске револуције у нови рат...

Страх од Двери

Прошлог месеца је невладина организација Српски Сабор „Двери” постала политички актер: „Двери - Покрет за живот Србије”. Овај развој догађаја унео је панику не само међу жутократе и њихове невладничке присталице, већ изгледа и међу постојеће политичке партије које се сматрају родољубивим.

„Коме је потребна још једна политичка странка”, гунђао је недавно у Новом Стандарду Небојша Бакарец (ДСС), па се после оштрих одговора са неколико страна вајкао да је он ето само испољавао слободу мишљења. А ево данас његову критику подржава на НСПМ Слободан Антонић.

Оно јесте да Бакареца делимично мотивишу страначки интереси, вели Антонић, али је свеједно на месту његова критика да Двери немају ни кохерентан програм, ни подршку ауторитета, ни страначку организацију, ни изворе финансија, ни медијску подршку. Уз дужно поштовање професору Антонићу, по ко зна који пут ћу да цитирам водитеља Квискотеке: „Да, али није битно”. А зашто?

Просто зато што све постојеће политичке странке, које све те елементе имају, или нису способне ништа с њима да учине за добробит земље и народа, или их користе да им активно нашкоде. Да не трошимо речи на чланове жутократије, већ и врапцима на грани је јасно да су Напредњаци теледиригована и лажна опозиција, а да Радикали немају ништа ново да понуде Србији. ДСС је три пута била на власти, и сваки пут је правила труле компромисе, пуштала прво ДОС а онда демонкрате (није грешка) да мање-више несметано извршавају налоге Империје, и на крају пилатовски опрала руке од Србије пустивши да власт преузме жутократија. Они јесу родољуби у односу на жутократе, али да се не лажемо - то заиста није тешко.

Има код нас у Босни изрека: не прави се пита од - да простите - гована. Свака од постојећих странака на српској политичкој сцени, али свака, се у једном или другом моменту компромитовала. За парче власти, или обећање исте, продале су оно мало душе што су можда и имале. Нико од њих нема нити једну свежу идеју како да Србију извади из ове жуте септичке јаме у коју тоне. Шта то вели програм ДСС а што је суштински другачије од онога што ради жутократија? Они не би били толико деструктивни, али аман, зар је то препорука?

Двери можда немају кохерентан програм, можда немају страначку организацију, можда немају медијско присуство - али гледајући ко то има у данашњој Србији, и боље је што немају. Јасно се виде све последице владавине организованих странака са кохерентним програмом (од „Србија без Срба” и „ЕУропство нема алтернативу” до „И Вашингтон и Брисел”), разних „експерата” за пљачку и похару, медијски намазаних маркетиншких пајаца и њихових финансијера зна-се-већ-одакле.

Ајнштајну се приписује изрека да је дефиниција лудила када се вечно ради исто а очекује другачији резултат. Ако је основна замерка Дверима то што се не понашају као остале политичке странке, онда им то може бити само на част.

Нисам члан Двери, нити имам право гласа у Србији, па имате право да мој став узмете cum grano salis. Али оно што ми се код њих допада је управо та отвореност програма, који покрива одређене темељне ствари а надоградњу оставља народу - баш како и треба да буде. Допада ми се и то што не желе само да дођу на власт и онда функционишу у оквиру постојећег система, већ желе да промене систем. Надам се зато што им је јасно да је овај и овакав систем толико накарадан, кваран и суманут да ништа добро из њега не може да изађе. Допада ми се и то што су уласком у политику упутили изазов свима који су до јуче сматрали да је њихово Богомдано право да владају Србијом и рачунају на гласове њених становника, а без да се имало труде да их заслуже.

Све да Двери апсолутно ништа не постигну на неким следећим изборима, њихов пример ће да покаже да у Србији постоје и друге идеје, да итекако постоје алтернативе жабокречини коју цели страначки естаблишмент брижљиво негује јер се у њој добро сналази. За то време народ гладује (у Србији!!?), свакодневно му се силује памет и отима достојанство. Па докле више?

И гореспоменутим врапцима на грани већ је јасно да проблеме не могу решавати исти људи који су их и створили. Постојеће партије су Србију довеле до постојећег стања. Није ни чудо, онда, што их на појаву нечега другачијег хвата права паника. Ако, ако. Време је.

Весли Кларк, пацифиста?

Никада нисам мислио да ћу угледати име „Весли Кларк” међу ауторима које преноси или цитира Antiwar.com, али и то се десило, баш данас. У питању је Кларков текст из Вашингтон Поста, објављен у петак, у којем некадашњи командант НАТО напада на СРЈ објашњава зашто је против интервенције у Либији. Па вели:

„Када смо 1999 покренули ваздушну кампању против српског етничког чишћења на Косову, председник Бил Клинтон морао је јавно да каже да не намерава да пошаље копнену војску. Учинио је то како би ограничио трошкове подухвата који јавност и Конгрес нису сматрали да је у виталном државном интересу. То је и администрацију и мене као команданта НАТО у Европи довело у тежак положај, што је српски диктатор Слободан Милошевић знао. Али Милошевић није разумео да, после почетка бомбардовања, НАТО - размештен по суседним државама и у мисији спровођења Дејтонског споразума у БиХ - није могао да дозволи свој пораз. Па ако Косово није било витални интерес САД, успех НАТО сигурно јесте”.

Зар ономад и америчка и британска штампа нису урлале на сав глас о потреби копнене интервенције? Зар Косово није представљено као малтене реприза 2. светског рата и Холокауста, овај пут са Србима у улози нацистичке Немачке? А Кларк сад признаје да амерички народ и Конгрес нису хтели рат, али су доведени у положај да немају избора, пошто је победа НАТО постала сама себи сврха!

Али то није све. Кларк даље покушава да убеди Американце како немају правно покриће за напад на Либију овим аргументом:

„На Косову, 1999, САД и НАТО су имале хуманитарну резолуцију УН као подлогу за деловање. Америчка јавност је била углавном равнодушна, али је НАТО успео да дипломатским ангажманом и постепеном употребом силе присили Милошевића на предају. (Завршни ударац је била оптужница против њега за ратне злочине пред Међународним трибуналом за бившу Југославију.)”

Да ли ме то очи варају, или је Весли Кларк управо признао да је Трибунал оптужио Милошевића под утицајем „дипломатског ангажмана” НАТО?

Притом се Давид Боско из магазина Форин Полиси згражава над Кларковим фалсификовањем историје. „Иако је постојало више резолуција Савета о Косову, ниједна није садржавала дозволу за употребу силе”, каже Боско, наводећи даље да „САД у овом тренутку имају исту правну основу да интервенишу у Либији коју је НАТО имао на Косову, што ће рећи никакву”.

Ако НАТО није имао правну основу 1999, а није, онда је напад на СРЈ - заснован притом на лажима и обманама - представљао највећу категорију злочина по повељи УН: злочин против мира. Нападом су такође прекршени и повеља НАТО и Устав САД. Весли Кларк је по тим критеријима вишеструки злочинац. Сад када је фингирана револуција у Либији пропала и САД по ко зна који пут остављају своје „савезнике” на цедилу, Кларк одједном глуми пацифисту.

Треба ли нам бољи доказ да су принципи, истина и логика сасвим релативне ствари за Империју, која изгледа једино признаје своје прохтеве, и закон свог топуза? Док јој се може, дабоме...

Око Соколово #10

Данас је дан 979. жутократије.

Како би догурао до хиљаду, а можда и више, Врховни Жутник је „реконструисао” владу и свих 17 министарстава или колико већ претворио просто у једно велико министартство за кречење Србије у жуто и губљење времена. Ово представља де факто државни удар, и та влада „није само ругање здравом разуму, она је ругање народу” (Жељко Цвијановић). Цветковићев кабинет више нема никакав легитимитет - ако га је икада и имао.

Нема довољно сати у дану и дана у седмици да се човек бави свим непочинствима жутократа, али ред је истаћи нека најважнија. На пример, полтронско трчање за Бриселом у увођењу санкција Белорусији, која не само да Србији ништа није учинила нажао (за разлику од велике већине земаља ЕУ) већ је и помагала кад и колико је могла. Али Империја је подвикнула „хоп” и Врховни Жутник мора да скакуће.

Барем се у народу покренула иницијатива извињења Белорусији за овај потез жутих. То извињење је, за разлику од свих Ботиних, и примерено и потребно.

Наставља се и политика капитулације пред Империјом по питању окупираног Космета, кроз фарсичне „разговоре” које је жутократска делегација почела са делегатима НДК у Бриселу, под брижним оком комесара Кацина. За то време, жути аутономаши предано раде на одвајању „Војводине”, коју су успели да упропасте под паролом благостања. Звучи познато?

У лето 2006. Вашингтон Пост је објавио прилично тупав редакцијски уводник у којем је Србија оптужена за „тврдоглавост” (тј. отпор жељама Империје) а Коштуница и Тадић окарактерисани као „овисници о отровном национализму”. Убрзо после тога је Коштуница одлучио да пооштри курс према Империји, а Тадић да постане беспоговорни слуга. Постојање америчког ултиматума од 11 тачака недавно је открио Викиликс...

Четири су датума на почетку марта значајна за српску историју. Првог марта 1992. је режим Алије Изетбеговића организовао референдум о независности БиХ од Југославије. Деветог марта 1991. је Вук Драшковић - некада комуниста, тада наводни националиста, данас „НАТО-четник” а увек камелеон - покушао да на улици добије што је претходне јесени изгубио на изборима. То је у октобру 2000. пошло за руком Зорану Ђинђићу, који је под још неразјашњеним околностима убијен дванаестог марта 2003. Три године касније, 11. марта 2006, у хашкој тамници умире Слободан Милошевић.

Поводом петогодишњице Милошевићеве смрти, објављена је књига „Таквог га знам” - скуп сведочанстава људи који су били Милошевићеви пријатељи, сарадници, или познаници. За било ког историчара ово је „острво с благом”. Неколико извода које је пренео недељник Печат представљају значајне документе епохе о којој сви мисле да све знају, а у ствари знају врло мало. И мене су изненадиле неке ствари у текстовима Милована Данојлића и Милорада Екмечића.

Од 1968, преко 1991, до 2000, све српске „револуције” су изневерене. Нешто ми говори да када жутократији дође крај, то неће бити на улици...

Калашњиков нашег доба

Ако је рат у Кувајту 1991. године био „први кабловски рат” (у смислу да га је од почетка до краја пратио Си-ен-ен), агресија НАТО на СРЈ 1999. је била „први интернет рат”. У недавно објављеним одломцима из својих мемоара, Блеров професионални надрилажов, Алистер Кембел, писао је о томе како је НАТО губио пропагандни рат против Београда. Резултат те опсесије пропагандом било је крваво бомбардовање РТС. Али ни Кембел ни његови господари нису схватили тада - а није им јасно ни сада - да су промашили мету. Истина о „хуманитарном” бомбардовању пробијала се преко интернета, а не преко телевизије.

Нажалост, већина наравоученија тог сукоба је углавном заборављена. Временом су угашени скоро сви сајтови који су ономад разбијали НАТО блокаду. Класични медији - штампа, телевизија и радио - дошли су у руке досманлија, а потом жутократа. На интернету је ситуација нешто боља, али и ту се дешава да се противници власти жестоко сукобљавају међусобно. Неретко чујем позиве да се направи нека „патриотска” Б92, или да се некако посложе и централизују све те опозиционе снаге. Мислим да је у питању једно суштинско неразумевање, односно размишљање у кључу једног времена које је технолошки већ превазиђено, иако тога већина нас можда и није свесна.

Дани када се целом народу могла сервирати једна те иста „истина” из централе су једноставно прошли. Не говорим овде о лажној разноликости, где имате десет новина а свима је исти власник и у свима читате исто. Чињеница је да на интернету најобичнији појединац, о минималном или никаквом трошку, може да буде на равној нози са институционалним медијима попут Б92 или Си-ен-ена. Разлика је једино у количини садржаја, односно броју аутора и текстова. Али у смислу лакоће приступа, нема никакве разлике између Б92 и, рецимо, овог блога. Зар не?

Навикли да им медији сервирају информације као крмиво стоци у обору, многи људи не могу да појме да је интернет нешто попут отвореног пашњака. По својој природи је хаотичан, динамичан, непредвидив. Уместо да тај хаос искористе као предност, већина људи још увек размишља унутар обора. Односно, да се оканемо сточне метафоре, виде да су жутократе и невладници сазидали огромну медијску тврђаву, па мисле да је начин да се њој супротставе или фронтални јуриш, или изградња сопствене тврђаве. А не пада им на памет да је сама тврђава већ технички застарела. Да је већ обесмишљена као концепт.

Велике светске империје је у 19. веку створио митраљез, који су имали Европљани али не и урођеници у Африци и Азији. А онда су се те империје распале после 1945, понајвише захваљујући аутомату руског тенкисте Михаила Калашњикова, оружју које је изједначило велике и моћне са малим и слабим. Интернет је калашњиков нашег доба. То је показао рат 1999, али и отпор који траје све до данас, између осталог и на страницама Сокола.

Решење је, дакле, било пред нама све време. Немојте да се борите по њиховим правилима, и да тражите боље услове у обору. Одбијте да будете стока. Промените прaвила. Уместо кукања што не постоји „патриотска” Б92, направите сто патриотских сајтова и понудите стварне чињенице наспрам жутократских фантазија и невладничких небулоза. Немојте да правите аналог постојећем систему - само „наш” - већ стварајте нови систем, који постојећи режим неће моћи да уништи.

Ако побуна има једну главу, њу је лако посећи. Жутократе могу да похапсе 30 људи који су дошли да протестују пред Б92. Пробаће да похапсе и три хиљаде. Али шта ако се пред пендрецима не појави нико - али никне триста сајтова са варијацијом на тему да је Б92 пропагандни брлог где се људи произвољно етикетирају као фашисти и где се најцрње лажи проглашавају за истину? Па још ако тих триста сајтова направи неку минималну сарадњу - не централну контролу али координацију, тек да буду ефикаснији него свако понаособ...

Шта вам могу? Да позатварају сајтове? Да вас хапсе по Закону о медијима? Нека пробају, ако буду могли да вас нађу. Ако то урадите, сломићете их за месец дана. Два, највише. Постаће јасно да се понашају попут оног викиншког краља који је наредио плими да стане. Кад се једном види да жутократија и невладници итекако имају алтернативу, њихова силна моћ и власт нестаће као мехур од сапунице.

Асиметрично ратовање се данас широм света назива герилом, по Шпанцима који су пре двеста година устали против Наполеонове окупације. А Срби имају вишевековну традицију баш такве борбе, и имена за њу колико и Инуити за снег: хајдуци, ускоци, комите, четници, партизани...

Србија данас није војно окупирана, па зато борба за њено ослобођење неће бити у шуми, са пушком у руци. Окупација је ментална, медијска, друштвена. Кључ победе над жутократијом је разобличавање њихове тврђаве саздане од лажи, и спознаја да је систем који су наследили и доградили у ствари бесмислен и ништаван.

Када то постигнете, онда можете да изађете на улице, али и не морате. Највећи део посла биће готов. Неодржива, одбачена од народа, жутократија ће се урушити сама од себе. Лишена новца и силе, остаће јој само лажи - а оне неће више вредети ништа.

Дабоме, рушење овог система је само пола посла. Она друга половина, грађење нечега новог, тек ће да уследи. Али какав год тај систем буде, мораће да уважи чињеницу да су за њега одговорне широке масе слободних људи, а не шачица завереника или појединац-вођа. Нешто ми говори да ће самим тиме бити и слободнији, и праведнији, и природнији. Више од тога човек и не сме да пожели.

Тумарања по пешчаној олуји

Свакога дана све више мислим да има смисла теорија Џастина Рејмонда да је свет после 11. септембра 2001. (мада може бити и пре, или касније) склизнуо кроз неку космичку аномалију, и да тренутно живимо у паралелној димензији, у једној пародији стварности где је све окренуто наглавачке.

Слушајући изјаве Џона Мекејна и Џоа Либермана, рекло би се да је ово 1992, а не 2011. Позивају да се шаље оружје, да се уводе санкције, да се успостави зона забране летења - само овај пут у Либији, а не у Босни.

Прошлог викенда писао сам да је постепена интервенција прото-Империје у Босни деведесетих проглашена бриљантним успехом, и да се то са носталгијом спомиње после пропасти авантура на Косову (ко мисли да није била пропаст, греши), у Авганистану и Ираку. Тренутна америчка власт, у суштини реприза Клинтонове, жарко жели да поправи углед Империје, пољуљан не само бесмисленим ратовима и економском кризом већ и „пешчаном олујом” народних протеста у арапском свету. У ту сврху извукли су из фиоке босански сценарио за примену у Либији, па тако сада очекивани људи дају очекиване изјаве, све до уплаканих Либијаца који преко Си-ен-ена моле Империју да „учини нешто”.

Значајан део данашњег ратовања је информативан по природи. Империја је експерт на пољу контроле перцепције (То, додуше, има своје границе, што су на својој кожи искусили бројни империјални војници, али лекција ето никако да се прими). Невоља је у томе што су и други надошли на ту чињеницу. Док је новинар-слободњак на служби у БиХ деведесетих могао да измисли седамнаест разних врста агресије и геноцида пре доручка а да га нико не пита за потврду, тај задатак је данас много тежи.

На пример, новинари РТ у Либији који су покушали да потврде наводе Си-ен-ена и Ал-џазире о бомбадовању и пуцњави у Триполију нису за то нашли никакве доказе. Онда се поставља питање колико је онога што из Либије стиже као „вести" у ствари тачно, а колико је производ Херстоидних инструкција да се произведу слике, како би Империја могла да произведе рат?

Јуче сам био гост у вечерњим вестима РТ, где смо разговарали баш на ту тему. Не треба бити стручњак да се стекне утисак да је све што се говори и ради по питању Либије ових дана већ речено и урађено неком другом приликом, неким другим људима. Све скупа звучи, изгледа и мирише као сценарио. Вероватно зато што јесте.

Ако се у Либији и води грађански рат, по чему је то проблем САД или ЕУ? Египат или Тунис разумем, пошто су тамошњи доживотни председници били на платном списку што Вашингтона што Брисела. Али, ко ће да столује у Триполију тиче се ЕУ само у смислу броја имигрантских чамаца који сваке године крећу пут Италије - а Америке никако. Или то можда било која земља аутоматски постаје легитимна „зона америчког интереса” самом чињеницом да поседује нафту? И врапцима на грани је јасно да је наводна доктрина „одговорности за заштиту” у ствари брежњевљевска „дозвола за мешање”.

Још један доказ да живимо у паралелном свету је чињеница да се ја и Ерик Марголис у нечему слажемо. Марголис је ономад био један од најгласнијих навијача за пуштање крви Србима и мало му је било све што би Империја радила на Балкану. Али када су се на нишану Империје нашли муслимани, преко ноћи је постао најгорљивији противник рата и интервенције. Било како било, у праву је да не треба интервенисати у Либији.

Американци не разумеју рат. За њих је то апстрактан појам, нешто што се дешава у далеком иностранству, где можда погине неко од омладине из комшилука, али углавном ничим не утиче на њихове свакодневне животе. Правог рата на америчком тлу није било од 1865. За Американце је сваки рат отприлике исти: харпије у Стејт департменту закреште како нема сврхе да постоји војска ако се не користи, генерали у пентагонском бункеру помере жетоне на мапи, деца која су отишла у војску јер у Мекдоналдсу није било посла притисну дугме као што су их научили, и странци гину. Компликације настану када ти странци пруже отпор, и та деца остану без живота, руку, ногу или памети. Генерале, харпије и већину становника Америке за то углавном није брига.

Политичка класа Империје већ дуго живи у паралелном свету до те мере контролисане перцепције да су изгледа поверовали како је њихов пажљиво осмишљени фиктивни свет у ствари реалност. У њиховим главама, најбољи начин да се подигне морал у земљи, оживи посрнула привреда, и побољша углед Империје и рејтинг странке на власти је један добар, кратки, победоносни рат. Када би погледали мало истинску историју, видели би да то никоме, никада није пошло за руком. Али неће да гледају. Мисле да не треба, да су они другачији, да правила и наравоученија прошлости за њих не важе.

Зато се и спремају да поново крену на обале Триполија, несвесни у свом паралелном свету да се Империја у оном стварном урушава толиком брзином да јој до потпуне пропасти треба можда само још један погрешан корак. А то би врло лако могао да буде баш рат у Либији.

Спиновање Арифа Уке

Не бих посебно да коментаришем напад на франкфуртском аеродрому у среду (2. марта). Амерички медији нису у стању ни да пренесу како се нападач стварно зове - час Ариф, час Арид („Арид” је највероватније грешка у куцању)- али су врло брзо рекли да се ради о „Косовару”, како се на Западу иначе називају Шиптари из такозване НДК.

Када су ономад тројица Шиптара била умешана у заверу да нападну Форт Дикс у Њу Џерсију, америчке новине су измишљале вербалне акробације како их не би идентификовале као Шиптаре. Када то више није могло да се сакрије, кренули су да интервјуишу њихове рођаке у Македонији, који су се сви до једног клели да је посреди нека грешка, да сви Албанци обожавају Америку, итд. И то је некако био крај те приче. Значи, није битно шта раде, већ што сви углас „воле Америку”. Сјајно.

Можда ће се и овај пут наћи начин да се за Арифов напад окриве Срби. Већ се прича како је он пореклом из „подељене Митровице” (за шта су ваљда криви Срби?), игноришући чињеницу да су његови родитељи дошли у Немачку пре 40 година из тадашње Титове Митровице, па са „злим Милошевићем” и „геноцидним Србоћетницима” нису имали ама баш никакве везе.

Сви они који мисле да ће Ариф Ука да промени америчку политику према Космету и за јоту, треба да имају на уму да ту политику мотивише фантазија јача од истине. Слични терористички напади дешавају се већ годинама у самој Америци, па ником ништа.

Тужно и жалосно за саму Америку, дабоме, али шта је ту је. Не брините се претерано шта Американци мисле, већ шта је истина. То ће у данима који долазе бити далеко битније.

Око Соколово #9

Књиге се могу написати о моралном, духовном, политичком и привредном посрнућу жутократије. Неке су већ написане, неке се још пишу. Жутократе прокламују да Србију воде у „светлу будућност” ЕУропско-атлантских интеграција - са Србима или без њих. Како стварно изгледа тај ЕУропски рај, и где смо ми у тој причи, пише Слободан Рељић.

О континуитету зла који представљају жутократе добро говори есеј Жарка Јанковића, који за илустрацију узима подршку Јове Капичића ЛДП-у.

Управо се најекстремније жутократе огрћу плаштом „антифашизма”, посежући за оном комесарском „логиком” да свако ко није комуниста (а данас се то зове „демократа”) у ствари фашиста. Душан Ковачев разбија ту илузију, документујући како војвођанерске власти амнестирају фашизам и ниподаштавају његове жртве.

Како би своје безнађе представили као наду, жутократе су Србији наметнуле још горе безнађе. И онда се у том очају појаве „Двери”, понуде нешто заиста различито, пробуде стварну наду - и унесу панику како у власт, тако и ону опозицију која је безнађе прихватила као нормално стање ствари. Како пише Жељко Цвијановић, „Двери” нису само изазов за ову власт, и ову опозицију, већ за цели систем. Коначно.

Сви који су клонули духом, који кукају да им је тешко и жале се на свакодневни живот, треба да прочитају сведочанство Миодрага Зарковића са недавног ходочашћа на Косово и Метохију. Тамошњи Срби имају од чега да страхују, али „нису ни јадни ни преплашени”. Живе пркосно, поносно и достојанствено. И рађају децу.

„Тај тихи, али неумољиви пркос, та исконска потреба да издрже све недаће не зарад пуког издржавања, него зарад неког срећнијег времена које неће морати да се издржава, већ ће моћи да се живи достојанствено, то их носи до коначне победе.”

Авазов бесрамни линч

Текст у Дневном Авазу од суботе, 26.2. који је потписала „М. Кукан” срамота је за новинарску професију. Не знам у којој школи је дотична новинарка учила занат, али се за овако аљкаво и клеветничко новинарство у Америци добија отказ на лицу мјеста.

Флагрантно погрешни наводи - на примјер, да сам из Сарајева отишао „почетком рата” (а не послије рата, као што је случај) - сугеришу да моју биографију, уредно постављену на Antiwar.com (погрешно наведено у тексту), Кукан није ни читала. Исто тако, није читала ни мој текст о Блајбургу који цитира, пошто би онда навела његов наслов, а не легенду која стоји испод фотографије. А сигурно није читала текст у којем се спомиње Кристијан Аманпур, јер би јој онда било јасно да су само двије реченице у наведеном пасусу моје, и које. То су само неки од катастрофалних техничких пропуста у тексту.

Све што сам написао у протеклих десет година доступно је јавности и немам ништа против да дискутујем о садржају или тону тих текстова - када би се коректно пренијели. Али из наслова и увода у чланак јасно је да ни новинару ни редакцији Аваза то није била намјера. Изношење низa неистина и произвољних дисквалификација на мој рачун („негатор геноцида”, „радикал”, „ултранационалиста”, „скандалозно”) у функцији је напада на моју мајку и политичку странку којој она припада.

Шта се уопште може рећи о новинама које, да би дисквалификовале политичког противника свог власника, посежу за њеном породицом са друге стране свијета? Шта рећи о карактеру оних који Сребреницу узимају у уста ради остварења дневнополитичких циљева? Који кажу да не треба оптуживати родитеље за понашање пунољетне дјеце - па онда управо то и ураде?

Овакав простачки, полуписмени примитивизам заиста не заслужује вишеслоговни одговор. Грађани БиХ су свој суд о Фахрудину Радончићу, његовој странци и његовим новинама - као и о СДП-у и мојој мајци - већ дали на октобарским изборима. Ако моји донедавни суграђани хоће и даље за себе да кажу да су културни, толерантни и вјерују у суживот, онда на овакав бестидни линч могу да одговоре само презиром.

Небојша Малић, Вашингтон

Око Соколово #8

Очекујте да убудуће ова рубрика излази суботом, јер изгледа да много више текстова излази петком него током седмице. Онда се деси да неки занимљиви текстови пропадну у „рупу” између једне рубрике и следеће.

Да ли вам нешто значи име Златоје Глигоријевић? Пантелија Дакић? Иван Јововић? Људи мучки убијени само због имена и презимена - не у рату, већ под будним оком „међународне заједнице”. Александар Ђикић подсећа на ове људе, које би Жута Србија најрадије да заборави. Па и нека се не бави њима; нека то ради народ, или нека нова, моралнија власт. У рукама жутократа, то би испало најприземније манипулисање, као што бива са свиме чега се дотакну.

Управо приземно манипулисање мртвима стоји иза најновијег скандала у Канади. Историчар и политолог Срђа Трифковић био је позван да 24. фебруара одржи предавање на универзитету УБЦ у Ванкуверу. Како би то спречио, тзв. Институт за геноцид, фронт Конгреса Бошњака Сјеверне Америке (CNAB), обрушио се на УБЦ да откаже Трифковићу гостопримство. Стефан Каргановић тај покушај наметања политичке коректности описује као аналогију Орвеловој дистопији у којој све више живимо. Али чак ни он није могао да предвиди да ће канадска влада у четвртак увече да забрани Трифковићу улазак у земљу, с образложењем да је био „службеник владе претходно оптужене за ратне злочине”. Дакле, када не могу да победе силом аргумента, чувари Службене Истине прибегавају аргументу силе.

Ово није ништа ново, ни под сунцем ни на нашим просторима. Али времена се мењају. Империја губи оно мало контроле што још има. Шта ће бити са свим послушницима, подрепашима и скутоношама, који су своја богатства и власт изградили као њене слуге? Почетак одговора на то можда ћемо сазнати 23. марта.

Фантомска опасност

Непосредни повод за овај текст је есеј Стефана Драгичевића „Политичко дјеловање Златка Лагумџије ће довести до друштвене кризе у БиХ,” који је данас освануо на НСПМ.

Прво и прије свега: „друштвена криза” у БиХ траје од октобра 1991, када су посланици СДА и ХДЗ гласали да одрже референдум о независности, иако је сједница Скупштине већ била закључена а посланици СДС су напустили салу. Наставила се ратом 1992-95, није ријешена Дејтонским миром, а ево већ 15 и кусур година послије не назире јој се рјешење. На један од суштинских проблема указао је Ненад Кецмановић, а могао би се сажети овако: Муслимани (алиас „Бошњаци”) истовремено тврде да хоће БиХ као мултиетничку државу, док Србе и Хрвате у њој проглашавају за уљезе и геноцидне злочиначке агресоре. Ово би био класичан примјер психолошког феномена „когнитивне дисонанце” - када се истовремено вјерује у двије међусобно супротстављене истине - ако би „Бошњаци” заиста вјеровали у обје тврдње. Прије ће бити, међутим, да су ближи ставу који је ономад артикулисао Харис Силајџић: БиХ је национална држава „Бошњака,” а коме се то не свиђа, нека иде. Значи, ни о каквој мултиетничности овде није ријеч.

Није спорно да Златко Лагумџија и СДП неће Дејтонску БиХ, већ сањају неку „Бриселску”, по мјери ЕУ. Заборавља притом да сама Белгија већ осам мјесеци нема владу и да се цијепа по етничким шавовима. СДП прича о „грађанској” БиХ, оглушујући се о чињеницу да је тај бунар затровао Алија Изетбеговић својим лажним грађанизмом. Коме треба доказ да је био лажан, само нека посјети неко шехитско мезарје у Федерацији, гдје је сваки муслимански борац сахрањен као страдалник у џихаду „na Allahovom putu”.

Међутим, волио бих да ми неко објасни зашто у Драгичевићевом есеју - али ни у осталим критикама које се из РС свакодневно упућују на рачун Лагумџије и СДП - нема ама баш ничега горе наведеног. Умјесто тога, говори се о томе како Лагумџија нарушава права Хрвата и како они немуслимани који су испред СДП делегирани у општинске, кантоналне, федералне и државне органе власти нису „прави” Срби и Хрвати. Није ваљда да је за Драгичевића „прави” Хрват само онај који је члан ХДЗ (али којег, са бројевима или без?), „прави” Србин само члан СНСД (а до јуче је било СДС?) а „прави” Муслиман само члан СДА, шта ли? Је ли то Емил Влајки, потпредсједник РС, онда није „прави” Хрват?

Зашто се, уосталом, Срби овим уопште и баве, када је то бројање крвних зрнаца опсесија управо оних који би најрадије да Срба сасвим нестане а застава са шаховницом вијори на Дрини?

Не знам шта руководство РС хоће да постигне држањем стране ХДЗ у федералним размирицама. Можда се у Бања Луци мисли да ће притисци на РС попустити ако се Хрвати и Муслимани међусобно гложе. Заборавља се, међутим, да се они некако увијек сложе кад треба да напакосте Србима, па макар и у корист своје штете. И тако долазимо у апсурдну ситуацију да РС свој дејтонски темељ брани тако што се залаже за интересе једног сегмента Хрвата (ХДЗ) који хоће да поткопа Дејтон стварањем трећег ентитета (који итекако има претензије на територију РС); док жељи Муслимана - прецизније СДП и СДА - за јединствену БиХ аплаудира други сегмент Хрвата (ХСП), јер ту БиХ сутра види у саставу васкрсле НДХ.

Најбоља илустрација тог апсурда је да Драгичевић у критици Лагумџије иде дотле да тугује за политичким насљеђем - Алије Изетбеговића (!):

Вјероватно се и сам Алија Изетбеговић преврће у гробу када гледа како СДА све више и више тоне код Бошњака, а све зарад неке политике која неминовно води у живи ћорсокак... Буквално, политика СДА је замрла, а уједно с тим и њен страначки став о многим виталним питањима када је ријеч о будућности и странке али и БиХ. Постали су ненадано таоци Лагумџијине политике диктата.

Стварно? Овакво нешто бих очекивао да прочитам у Радончићевом „Дневном Авазу” (теоретски говорећи; ДА не бих дотакао ни пинцетом).

Ако ћемо да критикујемо Лагумџију и СДП, хајде да их критикујемо за оно за шта су стварно криви. Проблем није постотак немуслимана у Лагумџијиној странци; искрено сумњам да би се у односу Драгичевића према СДП ишта промијенило да у тој странци има рецимо 40% Срба и 15% Хрвата.

Проблем је што Лагумџија у ствари нема концепт како да створи социјалну државу у ситуацији када њени становници немају ни минимум повјерења једни у друге. Проблем је што је Лагумџија провео године критикујући националисте и корупцију, да би онда ушао у коалицију са СДА. Проблем је што се Лагумџија позива на континуитет са партизанима и НОБ, а партнери у власти су му баштиници „Младих Муслимана” и Ханџар дивизије, или отворене усташе. Политика јесте умијеће могућег, али нема тог циља који оправдава средства.

Само, ако то важи за Лагумџију, онда мора да важи и за Милорада Додика.