„Ал' тирјанству стати ногом за врат, довести га к познанију права, то је људска дужност најсветија!“ (Његош)

субота, 19. март 2011.

Око Соколово #11

Данас је 986. дан жутократије.

Од оне четири мартовске годишњице које сам споменуо прошле суботе, жутократе су занимали само 9. и 12. Девети утолико што су могли да маштају како би све било другачије да је Злог Слобу тада заменио НАТО-четник Вук Драшковић, а дванаести као повод за дегутантну представу Култа Личности Мртвог Вође, са све нападима на политичке противнике и смехотресним имитацијама некадашњих панегирика Највећем Сину Наших Народа и Народности. О седмој годишњици погрома над косметских Србима - ни речи. Да се не увреде „легитимни представници” НДК и тиме не угрозе „преговори” са извесним исходом.

Сваког 12. марта иде иста прича, у којој они што их је сам Ђинђић истерао из своје власти (а то нешто говори) а сада глуме његове једине истинске чуваре његовог лика и дела организују што комеморације што јавни линч, у чисто дневнополитичке сврхе. Перформансу некрофиличних невладника стручно деконструише Ана Радмиловић.

Они што су 12. марта увели диктатуру и данас дрндају своју омиљену теорију завере о некаквом „антихашком лобију" који је одстрелио Ђинђића. У томе их не спречава чињеница да за ту причу нема ама баш никаквих доказа (звучи познато?). Бранко Радун објашњава ко је све могао Ђинђићу доћи главе - понајвише сопствени сарадници, страни и домаћи - и зашто.

Медији који се целе године баве испирањем мозга Србима - како илуструје Александар Ђикић - на Ђинђићеву годишњицу једноставно подивљају. Сада и РТС звучи као Б92, док заједно певају „Срби су криви за све” (Ратко Дмитровић).

Да није тужно било би смешно. Али немојте да потцењујете пропагандни отров; део је то једног дужег процеса „генетске модификације”, како добро примећује Жарко Јанковић. Чини се да је процес донекле већ имао успеха, о чему сведоче срамотне санкције беспотребно заведене Белорусији; што су жутократе моралне буве то још и може да се разуме, али где је реакција, пита се Драгомир Анђелковић.

На удару жутократа, невладника и медија нашао се понајвише Војислав Коштуница, којег виде као главну претњу свом опстанку на власти, иако другима (попут мене) изгледа потрошен. Протест против овог медијског линча свакако је цивилизацијска дужност, и добро је што се бар нешто слободоумних људи тим поводом огласило. Још кад би спознали да је део те дужности и одбрана заточеника 10. октобра, можда би се у Србији нешто и покренуло...

А можда се само чека повод. Премијер Русије Владимир Путин стиже у Београд 23. марта. Срби о Русији - али и Европи - имају много што илузија, што предрасуда. А било би боље да знају чињенице, вели Бранко Жујовић (Глас Русије).

У међувремену, Империја распирује пожар арапске револуције у нови рат...

2 коментара:

Moj tzv. život је рекао...

Sve u svemu - cirkus. Fali još brkata žena i čovek slon.

Анониман је рекао...

Ilustrativno za duh vremena je da ovi Đinđićevi pioniri nisu u stanju naučiti napamet jednu prosto proširenurečenicu. Što bi rek'o "Šaban", zemlja koja ima ovaku omladinu ne treba da se plaši za svoju budućnost... Mada, ako ćemo iskreno, to je samo opšti bjelosvjetski trend, podvučen žutim.