Суочена са избором између демократије и над-национализма, Европска унија скоро увек бира ово потоње. То се најјасније види на примеру политике ЕУ према западном Балкану. Тамо одржавамо протекторате у Босни, на Косову, па рекао бих чак и у Македонији, чија је једина сврха да спрече прекрајање граница какво би хтели људи који тамо живе.
Тешко је имати функционалну демократију ако људи немају довољно међусобног поверења да прихвате једни друге на власти. Ако хоћете власт народа и за народ, онда морате имати народ према коме свако има осећај макар некакве припадности.
Другим речима, за демократију је потребан ‘демос’, оно са чиме се идентификујемо кад кажемо ‘ми’. То није једноставно. Становништво може бити измешано, а осећаји припадности подељени. Али наша предрасуда, кад се све узме у обзир, морала би увек да буде на страни националног самоопредељења. Ако одузмете демос из демократије, остаје вам само ‘кратос’, систем насиља који приморава законом на оно што се не усуђује да захтева у име грађанског патриотизма.
„Ал' тирјанству стати ногом за врат, довести га к познанију права, то је људска дужност најсветија!“ (Његош)
уторак, 25. јануар 2011.
Демократија без демоса
Енглески посланик у Европском парламенту Данијел Ханан (Daniel Hannan) је један од оних „гласова у дивљини” који говоре истину и када знају да нико неће да их слуша. Ономад је Блеровог наследника Гордона Брауна у брк назвао „девалвираним премијером девалвиране државе”. Пре неки дан, 19. јануара, одржао је следећу лекцију Кетрин Ештон (видео):
Пријавите се на:
Објављивање коментара (Atom)
1 коментар:
Добар је овај, овај и овај говор су му можда још бољи.
Постави коментар