„Ал' тирјанству стати ногом за врат, довести га к познанију права, то је људска дужност најсветија!“ (Његош)
Приказивање постова са ознаком Nacisti. Прикажи све постове
Приказивање постова са ознаком Nacisti. Прикажи све постове

среда, 6. април 2011.

Подаништво није судбина

У зору шестог априла, пре тачно 70 година, почео је напад нацистичке Немачке и њених савезника у „новом европском поретку” на краљевину Југославију. Сам рат је трајао кратко, свега 12 дана. До краја априла пала је и Грчка, нападнута истог дана (могло би се чак рећи да је југословенска операција била успутна). Теза да је балканска авантура судбоносно утицала на ток рата - одгађањем „Барбаросе” за 22. јун - занемарује улогу временских прилика, лоше логистике и совјетског отпора у немачком поразу.

Није, међутим, спорно да је априлски рат био трагедија са много далекосежнијим последицама од окупације. Сву окрутност немачких и других окупатора (Мађара, Бугара, Албанаца) далеко је надмашила крволочност „Независне државе Хрватске" (проглашене 10. априла). Слом Краљевине искористили су и комунисти - који су се окренули против Немаца тек кад је почела „Барбароса” - да отпочну реализацију пројекта зацртаног на конгресу 1928. Није чудо да су Енглези хтели да искористе Југославију и Грчку као клипове за Хитлерове точкове; то су покушали и са Норвежанима годину дана раније. Нити је чудо да су на крају издали краљевску владу и ЈВуО подршком Титу и партизанима; па и 1915. су били спремни да војску и народ који је прешао Албанију препусте смрти од глади и болести, док није интервенисао руски цар. Енглези су исто тако напустили Пољаке - који су им 1939. били повод за рат!

Титова Југославија, створена 1945, само је именом и обликом донекле личила на претходну. По унутрашњем уређењу много је подсећала на границе нацртане 1941, сада стављене у службу дрезденских циљева. Написана је нова историја, у којој су краљ и Срби били дежурни зликовци, 27. март је био дело храбрих комуниста (!), Дража Михаиловић је био гори од Анте Павелића (!!!) а једнаку улогу у „ослобођењу” су имали и Боро и Рамиз. И тако даље...

Чак је и „документарац” (видео) о бомбардовању Београда, који је кориштен као аутентично сведочење о немачкој агресији, био у ствари монтиран од архивске грађе заплењене од Немаца и снимака бомбардовања других европских градова. Ретки кадрови који приказују порушени Београд су из 1944, после савезничког бомбардовања! А стварни снимци последица 6. априла 1941. чекали су деценијама да дођу на светло дана...

Због таквих лажи и вишедеценијског испирања мозга у функцији тезе „Слаба Србија - јака Југославија”, данас смо у ситуацији да се о 27. марту говори као сулудом провоцирању Немаца који су, ето, хтели да пусте Југославију на миру. То не само да је мит, већ се коси са основном логиком. За то време жутократе дижу споменике убицама Срба а невладници некажњено понављају усташке измишљотине да су Срби први у Европи побили Јевреје (!!!).

Писао сам раније о опасности накнадне памети. Ко је у пролеће 1991. могао да зна да ће се распасти СССР а светом следећих десет и кусур година господарити америчка Империја? Нико - па ни сами Американци. Нити је у Дејтону 1995. било икаквих основа за помисао да ће 3 године касније Империја да се заузме за терористичку УЧК, а у пролеће 1999. управо над Београдом еманципује Луфтвафе. Да ли је ико у марту и априлу 1941. предвидео Јасеновац и Јадовно? Шумарице? Комунизам? Нико.

Више од многих народа на кугли земаљској ми бар знамо да понекад преостане само избор између часног страдања и нечасног преживљавања - и да без овог првог, ово друго води у нестанак.

И 1941. су се неки приклонили јачем, као што то данас раде невладници и жутократе. Како онда ови што бране то приклањање могу да критикују садашњи ненародни режим, и по којој основи? Зар је битан идеолошки предзнак, ако су последице исте?

Они који данас говоре о потреби „признавања реалности” су и богати и сити. А народу који су осиромашили и довели до глади усуђују се да причају како се патриотизам не једе и не сипа у трактор. Или су глупи па не знају, или су зли па неће да знају (одлучите сами, али заиста је свеједно) да се од хране преживљава, али се без достојанства не живи. Ко не зна разлику, заслужује подаништво као судбину. А слободу ће да избори ко зна.

понедељак, 5. мај 2008.

Тако је говорио...

Корисници интернет-форума одавно знају за "Годвинов закон" (можда не по имену), тј. тенденцију да се неистомишљеник прозове као фашиста. Сведоци смо тога и у службеном политичком дискурсу, када се политичари и "елите" просто такмиче ко ће пре и више да оцрни противника као следбеника Адолфа Хитлера (Мусолини је већ одавно заборављен). Штавише, reductio ad Hiterum је омиљено оруђе западне ратнохушкачке пропаганде, које је у протекле две деценије примењивано као увод у бомбардовање како Ирачана (два пута) тако и Срба.

Али шта да се ради када је поређење противника са Хитлером, односно нацистима и фашистима, сасвим оправдано? Односно, када им реторика и аргументи звуче сабласно слично?

Већ знамо причу о два постера. Да ли је случајно што "Шта ће бити кад победи Национал-Социјализам" звучи као данашња пропаганда ЕУфоричара? Чак и да јесте, како да објаснимо немачки плакат апропо годишпњице 6. априла 1941, који објашњава Србима да је то доказ да "Европа нема алтернативу"? Једном може да буде случајно, али двапут? Сто пута? Хиљаду?

Павле Ћосић, аутор "Лепосаве," навео је пре пар месеци одломак из говора једног српског политичара:

"Odredbe međunarodnog prava su naša obaveza i odgovornost. U situaciji u kojoj se nalazimo i kad ne možemo da biramo, moramo priznati da smo, usled nesmotrenosti i pogubne politike prethodnih vlasti, izgubili veliki deo našeg suvereniteta i da se moramo povinovati odlukama stranog faktora. Najbolje što možemo da učinimo za Srbiju je da pogledamo istini u oči. Ne možemo dopustiti da nastavimo da se inatimo i tim inaćenjem odvedemo zemlju i narod u ambis. Moramo se pridržavati odluka međunarodnog prava i uključiti se u zajednicu zemalja koje nas okružuju i kojima i mi prirodno pripadamo."


Чеда Јовановић? Близу, али погрешно.

Димитрије Љотић, 30. априла 1941.

Ја се не бих преварио, иако је сличност заиста невероватна. Разлог је једноставан: Љотић говори о "међународном праву" (тј. оном које су наметнули Немци), а Чеда ни мртав не би изустио нешто што му "смрди на легализам" - за њега и његове је право шта год Империја каже, ни мање ни више. Има ли боље илустрације за ситуацију у којој смо се нашли, да је чак и домађи фашиста из четрдесетих признавао неки ред (колико год извитоперен), док данашњи реформатори, демократори и слуге неких туђих звезда не признају ама баш ништа сем силе. Своје, дабоме.

Ако звучи познато, није случајно.

недеља, 13. април 2008.

А, зато звучи познато...

Један од „сувенира” моје посете Београду, лета 2004. године, била је монографија „Немачки ратни плакат у Србији, 1941-1944”, аутора Косте Николића. Чувам је, и представљам посетиоцима као доказ да је идеја „европске Србије која нема алтернативу” управо потекла од Хитлера и његових крвника. Често сам размишљао да скенирам неке од плаката из књиге и поставим их на овом блогу, али никад нисам са мисли прешао на дела; зато јесте неко други, и на томе сам им захвалан.

Најрепрезентативније плакате можете наћи на овој страници. Уверите се сами одакле потиче ЕУтопизам, и зашто ја оне који то заговарају зовем ”демонкрате.”

(хвала колеги из Ангмара за линк)

четвртак, 8. март 2007.

Нацисти међу нама

Разноразни самозвани "заштитници људских права" по Србији, издашно финансирани из Банке колективне српске кривице (да посудим фразу од колеге Делиса), убише се прокламујући да су Срби нацистоидан народ, да су починили злочине по природи и обиму налик на нацистичке, и да је Србији неопходна "денацификација" - под њиховим патронатом, дабоме.

На страну сад што је баш њихов (постхумни) идол ову причу окарактерисао као "чисту глупост," и што је reductio ad Hitlerum уџбенички примјер кварне логике и на концу конца дегутантно омаловажавање стварних жртава нацизма (додуше, пошто је међу њима било стравично пуно Срба, онда не чуди што их Јакобинци нимало не поштују). Ако ћемо већ да се позивамо на Хитлера и нацисте као метафору у политичком дискурсу, онда хајде да пођемо од чињеница.

Џулија Горин је у јануару објавила чланак о усташком насљеђу у савременој Хрватској, који је изазвао протест службеног Загреба, али и праву хајку на интернету од стране "домољувибих" Хрвата који су нехотице (да ли?) доказали Џулијину тезу тако што су је називали "кучком жидовском" и јадали се како "вас нисмо довољно побили."

Недуго потом је у Хрватској избио скандал када су у кафанама осванули пакети шећера са Хитлеровом сликом и дегутатним расистичким вицем. (види слику)


Значи, нацизам и Хитлер ипак живе на балканским просторима - али у Хрватској! Земља коју "борци за људска права" сматрају демократском, прогресивном, итд., од које примају ордење и похвале, има проблем са нацизмом. Из тога свакако слиједи да треба денацификовати... Србију!

Али како не бисмо били оптужени за "великосрпски агресорски шовинизам" због спомињања незгодних чињеница о западном сусједу Србије, треба рећи да нациста има и у Србији. Проблем је, додуше, што самопроглашени заштитници људских права (који никако да заштите права Срба, мислећи ваљда да Срби нису људи? Једино тако њихово дјеловање има смисла...) прокламују да то није Србија!

Ево о чему се ради. Прије пар дана је један Енглез, који иначе подржава "Републику Косова," објавио на свом блогу причу о прошлогодишњој посјети кафани у јужној Митровици коју држи - Хитлер! Косовски Албанац који изгледом подсјећа на некадашњег Фирера нацистичког Рајха био је припадник терористичке ОВК, а послије рата је отворио кафану "Јехона 2001" (јехона на албанском значи "ехо"). Рачун из ресторана у заглављу има заставу Хитлеровог Рајха, са све свастиком:



О ресторану је у децембру 2005. писао словачки лист Формат, који је објавио и слику поносног газде у пригодној пози. Енглески туриста није иамо 5 еура за слику, колико је "Хитлер" тражио, али је зато фотографисао рачун.

Шта на основу овога може да се закључи? Са једне стране, потенцира се паралела - апсолутно неоснована, чињенично неутемењена, произвољна, измишљена и малициозна - између Срба и њемачких нациста, како у пропаганди на Балкану и на западу, тако и на домаћој српској политичкој сцени. А са друге стране, ван Србије (и на окупираним српским територијама, тј. Космету) налазе се кафане посвећене Хитлеру и Павелићу, пакети шећера са Хитлеровим ликом, широко распрострањени дивљи антисемитизам и србофобија, и тенденције да се режим који је чинио звјерства над Србима и Јеврејима у рату 1941-45 амнестира због неких наводних националних заслуга.

На дјелу је провидна замјена теза, у којој стварни нацисти - и они који данас користе њихове методе, а у служби нешто другачије агресивне и тоталитарне идеологије - проглашавају своје жртве (Србе) нацистима, с једне стране како би са себе опрали љагу злочина почињених прије 60-плус година, а са друге стране како би скренули пажњу са своје одговорности у ратовима деведесетих, и усмјерили је искључиво на своја страдања (а која се, поређењем са холокаустом, хиперболички преувеличавају).

Какву улогу у свему томе имају самопроглашени заштитници људских права? Упорним грактањем о нацизму гдје га нема (и порицању или игнорисању гдје га има), настоје да Србима "развуку памет" и одведу их што даље од истине, самосвијести и било какве алтернативе апсолутном покоравању насилницима са Запада којима бомбе, блокада и пучеви нису довољни, већ хоће да узму и земљу и душу народу који им ништа није скривио сем што постоји на незгодном мјесту у незгодно вријеме.