Још од свог конституисања прошлог лета, владајућа жуто-црвена коалиција (у којој се, додуше, не зна ко је жући а ко црвенији) у Србији ради на томе да политички дискурс у земљи ограничи на простор између Бориса Тадића и Чеде Јовановића, а све изван тога прогласи за „фашизам“. На томе марљиво раде послушнички медији, али ни то им није било доста. Усвајањем репресивног закона о медијима, свака критика постојећег стања од понедељка постаје кривично дело.
Нажалост, када се погледа ко представља опозицију оваквој власти, резултати су жалосни. Томислав Николић и „Напредњаци“? Па цела та странка је и направљена како би некадашњи радикали постали прихватљивији жутима. Чедини либерал-бољшевици нису опозиција, ма колико то за себе тврдили, већ екстремни огранак владајуће партије чији је задатак да политику упорно вуче у правцу куда ДС хоће да иде, али не сме то јавно да каже. Преостају, онда, „народњаци“ Коштунице и Илића - односно, једно велико ништа.
Коштуница данас прича о власти која је заснована на лажима и обманама, која има „опасне намере“, коју су створили тајкуни и страни амбасадори, и којој реалну алтернативу представљају коалиција између ДСС и Напредњака. Па је ли то он јуче пао с крушке?
Зар није баш Војислав Коштуница пристао да буде кандидат ДОС-а, знајући ко је ту коалицију окупио с коца и конопца, и како је она била финансирана на септембарским изборима 2000?
Сећа ли се Коштуница владавине Зорана Ђинђића, који је маневрисањем око, изнад и преко свих закона успео да све полуге власти у Србији стави у своје руке? Сећа ли се како је Ђинђић илегално хапсио и испоручио Милошевића, па наместио свој кадар на чело Скупштине пре него што је у Хаг послао и Милутиновића, да би имао „свог“ председника? Сећа ли се како је Ђинђић укинуо Југославију, све уз помоћ Хавијера Солане, како Коштуница не би више имао положај? Или како је саботирао председничке изборе у више наврата?
Када је у касну јесен 2003. ДОС-у одзвонило, Коштуница је направио нову власт - и у њу опет довео ДОС, односно Г17, која је наставила са пљачком Србије и саботажом владе. Па је због Г17 та влада и пукла, а Коштуница саставио нову владу, овај пут директно са ДС - упркос тајним преговорима о издаји Космета и чему све не. Управо тада, у пролеће 2007, имао је прилику да прави коалицију са Николићем о којој сада прича - па није. Било га је страх, шта ли? И гле чуда, ДС је минирала владу и на новим изборима прво устоличила Тадића (није случајно „независна држава Косова“ призната одмах после тих избора), а затим и садашњу власт.
Разни народи, па и српски, свашта нешто опраштају својим владарима. Али кукавичлук - никад. Коштуница је показао невероватну храброст и умеће када је 5. октобра отишао код Милошевића и договорио миран пренос власти. После тога, ништа. Не знам да ли је могао да учини ишта да ствари иду другачијим током, али имао је обавезу да покуша. Под условом да је уопште хтео.
Да посудим израз од Данијела Ханана, он је девалвирани лидер девалвиране партије. Од свих људи у Србији, Коштуница има најмање права да се чуди или прави невешт кад данас ова власт ради то што ради.
Ако баш хоће да помогне Србији, нека опет буде професор права, и учи опортунизмом отровану омладину да постоје и други закони осим топуза и крстареће ракете. И да политика није за свакога. Србију ће да спасава неко други, ко за то има одлучности и моралног капитала. Ово прво Коштуница никад није имао, а друго је успео да потроши много пре него што је својим неделовањем омогућио успон садашње квислиншке власти.
Нема коментара:
Постави коментар