Али шта да се ради када је поређење противника са Хитлером, односно нацистима и фашистима, сасвим оправдано? Односно, када им реторика и аргументи звуче сабласно слично?
Већ знамо причу о два постера. Да ли је случајно што "Шта ће бити кад победи Национал-Социјализам" звучи као данашња пропаганда ЕУфоричара? Чак и да јесте, како да објаснимо немачки плакат апропо годишпњице 6. априла 1941, који објашњава Србима да је то доказ да "Европа нема алтернативу"? Једном може да буде случајно, али двапут? Сто пута? Хиљаду?
Павле Ћосић, аутор "Лепосаве," навео је пре пар месеци одломак из говора једног српског политичара:
"Odredbe međunarodnog prava su naša obaveza i odgovornost. U situaciji u kojoj se nalazimo i kad ne možemo da biramo, moramo priznati da smo, usled nesmotrenosti i pogubne politike prethodnih vlasti, izgubili veliki deo našeg suvereniteta i da se moramo povinovati odlukama stranog faktora. Najbolje što možemo da učinimo za Srbiju je da pogledamo istini u oči. Ne možemo dopustiti da nastavimo da se inatimo i tim inaćenjem odvedemo zemlju i narod u ambis. Moramo se pridržavati odluka međunarodnog prava i uključiti se u zajednicu zemalja koje nas okružuju i kojima i mi prirodno pripadamo."
Чеда Јовановић? Близу, али погрешно.
Димитрије Љотић, 30. априла 1941.
Ја се не бих преварио, иако је сличност заиста невероватна. Разлог је једноставан: Љотић говори о "међународном праву" (тј. оном које су наметнули Немци), а Чеда ни мртав не би изустио нешто што му "смрди на легализам" - за њега и његове је право шта год Империја каже, ни мање ни више. Има ли боље илустрације за ситуацију у којој смо се нашли, да је чак и домађи фашиста из четрдесетих признавао неки ред (колико год извитоперен), док данашњи реформатори, демократори и слуге неких туђих звезда не признају ама баш ништа сем силе. Своје, дабоме.
Ако звучи познато, није случајно.
Нема коментара:
Постави коментар