Алберту Ајнштајну се приписује изрека да се проблеми не могу решавати истим размишљањем које је довело до њиховог настанка. Примењено на садашњу политичку ситуацију у БиХ, рецимо, то би значило да је илузорно 2009. тражити помирење успостављањем онога (централизоване државе) што је 1992. довело до рата. У Србији то опет значи да је немогуће развијати српску државу у оквирима система створеног да би је спутавао и затирао.
Усвајање Статута Војводине није пут ни у какву светлу ЕУропску будућност (као да та постоји!) већ повратак у најмрачнију прошлост Устава из 1974. и комунистичке политике дезинтеграције која је поставила темеље за крвопролиће деведесетих.
Мој став о овоме је познат већ од априла ове године, када сам написао полу-предлог а полу-манифест, под насловом „Укините Војводину!“.
Прекјуче (11. новембра) је Српски сабор Двери издао саопштење у којем заступа исте ставове (а да, колико је мени познато, нису читали мој априлски есеј) и упозорава садашње квислиншке властодршце да су управо они та „техничка грешка коју Србија мора да избаци из процедуре ако жели да опстане.“
Из њихових уста у Божије уши.
Нема коментара:
Постави коментар