Калашњиков нашег доба

Ако је рат у Кувајту 1991. године био „први кабловски рат” (у смислу да га је од почетка до краја пратио Си-ен-ен), агресија НАТО на СРЈ 1999. је била „први интернет рат”. У недавно објављеним одломцима из својих мемоара, Блеров професионални надрилажов, Алистер Кембел, писао је о томе како је НАТО губио пропагандни рат против Београда. Резултат те опсесије пропагандом било је крваво бомбардовање РТС. Али ни Кембел ни његови господари нису схватили тада - а није им јасно ни сада - да су промашили мету. Истина о „хуманитарном” бомбардовању пробијала се преко интернета, а не преко телевизије.

Нажалост, већина наравоученија тог сукоба је углавном заборављена. Временом су угашени скоро сви сајтови који су ономад разбијали НАТО блокаду. Класични медији - штампа, телевизија и радио - дошли су у руке досманлија, а потом жутократа. На интернету је ситуација нешто боља, али и ту се дешава да се противници власти жестоко сукобљавају међусобно. Неретко чујем позиве да се направи нека „патриотска” Б92, или да се некако посложе и централизују све те опозиционе снаге. Мислим да је у питању једно суштинско неразумевање, односно размишљање у кључу једног времена које је технолошки већ превазиђено, иако тога већина нас можда и није свесна.

Дани када се целом народу могла сервирати једна те иста „истина” из централе су једноставно прошли. Не говорим овде о лажној разноликости, где имате десет новина а свима је исти власник и у свима читате исто. Чињеница је да на интернету најобичнији појединац, о минималном или никаквом трошку, може да буде на равној нози са институционалним медијима попут Б92 или Си-ен-ена. Разлика је једино у количини садржаја, односно броју аутора и текстова. Али у смислу лакоће приступа, нема никакве разлике између Б92 и, рецимо, овог блога. Зар не?

Навикли да им медији сервирају информације као крмиво стоци у обору, многи људи не могу да појме да је интернет нешто попут отвореног пашњака. По својој природи је хаотичан, динамичан, непредвидив. Уместо да тај хаос искористе као предност, већина људи још увек размишља унутар обора. Односно, да се оканемо сточне метафоре, виде да су жутократе и невладници сазидали огромну медијску тврђаву, па мисле да је начин да се њој супротставе или фронтални јуриш, или изградња сопствене тврђаве. А не пада им на памет да је сама тврђава већ технички застарела. Да је већ обесмишљена као концепт.

Велике светске империје је у 19. веку створио митраљез, који су имали Европљани али не и урођеници у Африци и Азији. А онда су се те империје распале после 1945, понајвише захваљујући аутомату руског тенкисте Михаила Калашњикова, оружју које је изједначило велике и моћне са малим и слабим. Интернет је калашњиков нашег доба. То је показао рат 1999, али и отпор који траје све до данас, између осталог и на страницама Сокола.

Решење је, дакле, било пред нама све време. Немојте да се борите по њиховим правилима, и да тражите боље услове у обору. Одбијте да будете стока. Промените прaвила. Уместо кукања што не постоји „патриотска” Б92, направите сто патриотских сајтова и понудите стварне чињенице наспрам жутократских фантазија и невладничких небулоза. Немојте да правите аналог постојећем систему - само „наш” - већ стварајте нови систем, који постојећи режим неће моћи да уништи.

Ако побуна има једну главу, њу је лако посећи. Жутократе могу да похапсе 30 људи који су дошли да протестују пред Б92. Пробаће да похапсе и три хиљаде. Али шта ако се пред пендрецима не појави нико - али никне триста сајтова са варијацијом на тему да је Б92 пропагандни брлог где се људи произвољно етикетирају као фашисти и где се најцрње лажи проглашавају за истину? Па још ако тих триста сајтова направи неку минималну сарадњу - не централну контролу али координацију, тек да буду ефикаснији него свако понаособ...

Шта вам могу? Да позатварају сајтове? Да вас хапсе по Закону о медијима? Нека пробају, ако буду могли да вас нађу. Ако то урадите, сломићете их за месец дана. Два, највише. Постаће јасно да се понашају попут оног викиншког краља који је наредио плими да стане. Кад се једном види да жутократија и невладници итекако имају алтернативу, њихова силна моћ и власт нестаће као мехур од сапунице.

Асиметрично ратовање се данас широм света назива герилом, по Шпанцима који су пре двеста година устали против Наполеонове окупације. А Срби имају вишевековну традицију баш такве борбе, и имена за њу колико и Инуити за снег: хајдуци, ускоци, комите, четници, партизани...

Србија данас није војно окупирана, па зато борба за њено ослобођење неће бити у шуми, са пушком у руци. Окупација је ментална, медијска, друштвена. Кључ победе над жутократијом је разобличавање њихове тврђаве саздане од лажи, и спознаја да је систем који су наследили и доградили у ствари бесмислен и ништаван.

Када то постигнете, онда можете да изађете на улице, али и не морате. Највећи део посла биће готов. Неодржива, одбачена од народа, жутократија ће се урушити сама од себе. Лишена новца и силе, остаће јој само лажи - а оне неће више вредети ништа.

Дабоме, рушење овог система је само пола посла. Она друга половина, грађење нечега новог, тек ће да уследи. Али какав год тај систем буде, мораће да уважи чињеницу да су за њега одговорне широке масе слободних људи, а не шачица завереника или појединац-вођа. Нешто ми говори да ће самим тиме бити и слободнији, и праведнији, и природнији. Више од тога човек и не сме да пожели.