Тумарања по пешчаној олуји

Свакога дана све више мислим да има смисла теорија Џастина Рејмонда да је свет после 11. септембра 2001. (мада може бити и пре, или касније) склизнуо кроз неку космичку аномалију, и да тренутно живимо у паралелној димензији, у једној пародији стварности где је све окренуто наглавачке.

Слушајући изјаве Џона Мекејна и Џоа Либермана, рекло би се да је ово 1992, а не 2011. Позивају да се шаље оружје, да се уводе санкције, да се успостави зона забране летења - само овај пут у Либији, а не у Босни.

Прошлог викенда писао сам да је постепена интервенција прото-Империје у Босни деведесетих проглашена бриљантним успехом, и да се то са носталгијом спомиње после пропасти авантура на Косову (ко мисли да није била пропаст, греши), у Авганистану и Ираку. Тренутна америчка власт, у суштини реприза Клинтонове, жарко жели да поправи углед Империје, пољуљан не само бесмисленим ратовима и економском кризом већ и „пешчаном олујом” народних протеста у арапском свету. У ту сврху извукли су из фиоке босански сценарио за примену у Либији, па тако сада очекивани људи дају очекиване изјаве, све до уплаканих Либијаца који преко Си-ен-ена моле Империју да „учини нешто”.

Значајан део данашњег ратовања је информативан по природи. Империја је експерт на пољу контроле перцепције (То, додуше, има своје границе, што су на својој кожи искусили бројни империјални војници, али лекција ето никако да се прими). Невоља је у томе што су и други надошли на ту чињеницу. Док је новинар-слободњак на служби у БиХ деведесетих могао да измисли седамнаест разних врста агресије и геноцида пре доручка а да га нико не пита за потврду, тај задатак је данас много тежи.

На пример, новинари РТ у Либији који су покушали да потврде наводе Си-ен-ена и Ал-џазире о бомбадовању и пуцњави у Триполију нису за то нашли никакве доказе. Онда се поставља питање колико је онога што из Либије стиже као „вести" у ствари тачно, а колико је производ Херстоидних инструкција да се произведу слике, како би Империја могла да произведе рат?

Јуче сам био гост у вечерњим вестима РТ, где смо разговарали баш на ту тему. Не треба бити стручњак да се стекне утисак да је све што се говори и ради по питању Либије ових дана већ речено и урађено неком другом приликом, неким другим људима. Све скупа звучи, изгледа и мирише као сценарио. Вероватно зато што јесте.

Ако се у Либији и води грађански рат, по чему је то проблем САД или ЕУ? Египат или Тунис разумем, пошто су тамошњи доживотни председници били на платном списку што Вашингтона што Брисела. Али, ко ће да столује у Триполију тиче се ЕУ само у смислу броја имигрантских чамаца који сваке године крећу пут Италије - а Америке никако. Или то можда било која земља аутоматски постаје легитимна „зона америчког интереса” самом чињеницом да поседује нафту? И врапцима на грани је јасно да је наводна доктрина „одговорности за заштиту” у ствари брежњевљевска „дозвола за мешање”.

Још један доказ да живимо у паралелном свету је чињеница да се ја и Ерик Марголис у нечему слажемо. Марголис је ономад био један од најгласнијих навијача за пуштање крви Србима и мало му је било све што би Империја радила на Балкану. Али када су се на нишану Империје нашли муслимани, преко ноћи је постао најгорљивији противник рата и интервенције. Било како било, у праву је да не треба интервенисати у Либији.

Американци не разумеју рат. За њих је то апстрактан појам, нешто што се дешава у далеком иностранству, где можда погине неко од омладине из комшилука, али углавном ничим не утиче на њихове свакодневне животе. Правог рата на америчком тлу није било од 1865. За Американце је сваки рат отприлике исти: харпије у Стејт департменту закреште како нема сврхе да постоји војска ако се не користи, генерали у пентагонском бункеру помере жетоне на мапи, деца која су отишла у војску јер у Мекдоналдсу није било посла притисну дугме као што су их научили, и странци гину. Компликације настану када ти странци пруже отпор, и та деца остану без живота, руку, ногу или памети. Генерале, харпије и већину становника Америке за то углавном није брига.

Политичка класа Империје већ дуго живи у паралелном свету до те мере контролисане перцепције да су изгледа поверовали како је њихов пажљиво осмишљени фиктивни свет у ствари реалност. У њиховим главама, најбољи начин да се подигне морал у земљи, оживи посрнула привреда, и побољша углед Империје и рејтинг странке на власти је један добар, кратки, победоносни рат. Када би погледали мало истинску историју, видели би да то никоме, никада није пошло за руком. Али неће да гледају. Мисле да не треба, да су они другачији, да правила и наравоученија прошлости за њих не важе.

Зато се и спремају да поново крену на обале Триполија, несвесни у свом паралелном свету да се Империја у оном стварном урушава толиком брзином да јој до потпуне пропасти треба можда само још један погрешан корак. А то би врло лако могао да буде баш рат у Либији.