Ниједне добронамерне новине не би давале медијски простор Силајџићу, човеку који је 1992 на сав глас вриштао о некаквих 250.000 побијених Муслимана (а коначни биланс рата је био неких 100.000 људи, од којих 30.000 Срба), па после о 60.000 силованих Муслиманки, ”геноциду” у Бихаћу, Горажду, и где све не. Силајџић је ноторни лажов и преварант. У свом сопственом народу важи за посебно кварног политичара. Какво право има он да тражи ”цивилизовано” или било какво друго извињење, када он са цивилизованим понашањем нема никакве везе?
Јевтић прелази преко тога, и упушта се у дискусију недавне одлуке страног тужиоца да обустави процес против виновника масакра колоне ЈНА која се у мају 1992 повлачила из Тузле. То наводи као пример лицемерја. Као, све су стране чиниле злочине (јесу), па онда извињења морају да буду обострана. С дужним поштовањем, али ово је наивно.
Загреб и Сарајево су све ове године савршено доследни у убеђењу које без оклевања и на сав глас деле с било ким ко жели да их слуша: за све су криви само и искључиво Срби, ми (Хрвати или ”Бошњаци”) смо апсолутно невини и шта год да смо урадили током ратова је савршено оправдано јер смо се ми ”само бранили” (још један Силајџићев бисер). Неслагање са овом Званичном Истином, макар и минимално, аутоматски повлачи оптужбу за ”негирање геноцида”.
Ово је Јевтићу итекако јасно, јер каже да:
Само наша власт и невладине организације признају да су Срби чинили ратне злочине, за разлику од наших суседа, који не само да се по том питању и не изјашњавају, већ ратне злочине који су почињени од њихових држављана славе као некакве победе и ослобођења.
Али, да ли то значи да он призива неку сарајевску или загребачку Наташу Кандић? Сумњам. И сумњам да он заиста сматра да је овај српски мазохизам добар или пожељан. Јер, ови што живе од приче о српској кривици, што у Влади што у Невлади, не причају ту причу зато што верују да су сви чинили злочине, или из неке искрене родољубиве самокритичности, већ зато што сматрају (чиме год били мотивисани) да су Срби стварно одговорни за све оне злочине за које их оптужују примери праведности и врлине у Загребу, Сарајеву, Бриселу, Вашингтону и Хагу. Једно је бити свестан човекове способности да чини зло, а нешто сасвим друго веровати у наметнуте најцрње измишљотине о сопственом народу.
Уопште не знам откуд Србима у Србији ова опсесија некаквим добросуседским односима са народима који су највише допринели уништењу некада заједничке нам државе и дали све од себе у потоњим ратовима да на територијама које су присвојили остане што мање Срба. И данас, 14 година после Дејтона, и једни и други према Србима манифестују искључиво мржњу и непријатељство.
Овај исти Силајџић је лајао кад је Тадић манекенисао око неке школе на Палама, а просто кевтао од задовољства када је убрзо потом у Сарајеву турски министар иностраних дела причао бајке о повратку Османлија. Месић је ономад поносно ”испунио задатак” рушења Југославије, а сад прича да ју је једини он бранио од ”великосрпске агресије” (!). Његове дипломате се у међувремену такмиче да боље, више и јаче од Американаца подрже ”Независну државу Косова.” О каквим онда добросуседским односима може бити реч? У којој паралелној димензији? Најгоре од свега је што се овакво понашање хрватских и муслиманских лидера међу Србима правда као некаква реакција на тобожње српске злочине, иако се ради о апсолутној замени теза.
После 1945 су у име ”братства и јединства” Срби заборавили и опростили и усташе и Јасеновац и пасја гробља, а прихватили фантомску кривицу за ”геноцидне” четнике и ”великосрпског” краља, да не би приговарали стварању република и покрајина, нових језика и нација... Сада се та матрица опет понавља, у име некаквих ЕУроатлантских интеграција. Има ту подоста ироније, али је такво понашање по својим последицама напросто злочиначко.
Нема коментара:
Постави коментар