Хапшење Радована Караџића доказ је да добра политика може да победи. Долазак принципијелног проевропејца Бориса Тадића за председника Србије са већином у скушштини изгледа да је отворила пут новом деловању српске полиције и служби безбедности.
О значају хапшења Караџића не може бити сумње. Скупа са Ратком Младићем – који је представљао војне мишиће наспрам Караџићевог извитопереног политичког мозга – оптужен је за најгоре злочине против човечности у послератној европској историји.
У лето 1995, више од осам хиљада ненаоружаних мушкараца је одведено и стрељано после неуспеха УН, потпомогнутог попустљивом политиком британске владе, да заузда српску војску која је упала у безопасни муслимански градић Сребреницу.
Да би тај масакр имао праву перспективу, сетимо се грозоморних нацистичких убистава у Лидицама или злочина СС-дивизије Дас Рајх у Орадуру. Али укупан број жртава та два нацистичка злочина је мање од четвртине жртава убилачке машинерије Караџића и Младића у Сребреници.
За четири године мог мандата министра задуженог за Балкан, путовао сам у Београд и тражио од власти које су дошле после Милошевића да ухвате Караџића и Младића. Рекли су ми да не будем опсесиван и да је немогуће наћи Караџића, који се крије негде ван домашаја власти у Београду, у српском делу БиХ. Младић је наводно виђен у Београду, а његова породица је и даље примала војну пензију. Сад када је Караџић ухваћен без борбе, време је да се ухапси и Младић. Обојицу треба послати у Хаг.
Међународна правда може да функционише, и ако Барак Обама постане председник САД, један од његових првих симболичних чинова би требало да буде најава потчињавања Америке Међународном кривичном суду.
Јасан политички победник у овој ситуацији је председник Тадић, који је заузео принципијелан став и тражи од грађана Србије да признају да су догађаји из Милошевићевог доба стравична мрља на српској части и историји. Њега су дивљачки нападали националисти у Србији и њихови трабанти на Западу, укључујучћи и новинаре и интелектуалце у Лондону који интервенцију да се уништи Милошевићева убилачка машинерија представљају као неприхватљив пример либералног интервенционизма.
Са Тадићем сам последњи пут разговарао на конгресу Социјалистичке Интернационале у Београду почетком овог месеца. Присутни црногорски и бошњачки политичари су критиковали Тадића што је ушао у коалицију са преосталим Социјалистима, некада Милошевићевом странком. Али Тадићем суд је изгледа био исправан. Ако и Младић буде ухапшен, Србија под Тадићем има добре шансе да изађе из Милошевићевог доба.
Остаје још једна препрека. Косово. Срби неће да прихвате да Косово више није њихово. Као Немци који инсистирају да је "Шлезија још увек наша," Србија инсистира да је Косово још увек њен део. Ова заблуда, упркос чињеници да су десетине земаља од Европе до Јапана признале Косово као независну државу, остаје брана пуном српском прогресу према Европској унији и чланству у НАТО.
Русија чини све што може да блокира решење косовског проблема, и у томе има подршку Шпаније. Шпанска политика је упитна, јер се у суштини сврстава уз најгоре ултранационалисте у Београду, људе који су политички сличнији фалангама него савременој европској социјалдемократији.
Караџић и Младић су ближи стилом, речима и делима фашистичком терору ЕТЕ, па би Шпанија требало да искористи ову прилику да се врати главном току политике ЕУ и призна Косово.
Мало по мало, европска политика на западном Балкану даје плодове. Хрватски ратни злочинац Анте Готивина (sic) је такође у Хагу, иако су власти у Загребу годинама тврдиле да не могу да га пронађу и изруче. Када им је јасно речено да је Готовина у Хагу услов за покретање преговора о чланству у ЕУ, нашли су га и то брзо.
Постао сам непопуларан у Загребу наступима на радију и телевизији где сам захтевао хапшење Готовине. Хрватски председник је чак допутовао у посету Тонију Блеру да се жали како Британија држи претврду линију. Из Даунинг Стрита су ми слали поруке да попустим мало, али сам инсистирао да Британија предводи захтеве ЕУ да се Готовина нађе у Хагу.
Тадићу је сада потребна подршка, честитке и приватни подстицај да нађе начина да промени безизлазну политику Београда према Косову. Ако Гордону Брауну досати одмор у Саутволду, брза посета Балкану, где је британски војни и политички престиж висок, могла би да покаже како утицајни европски лидер подржава демократију у региону.
Браунова посета би била отклон растућем руском мешању и напорима да омету стабилизацију и прогрес земаља између Грчке и Аустрије, Црног и Јадранског мора.
У Британији би сад могло да буде време да се отвори истрага у понашање британских министара и функционера због срамотне политике на Балкану током Милошевићеве владавине.
Неки од њих су блиски (конзервативном лидеру) Давиду Камерону и утицајни у спољнополитичким круговима Торијеваца. Тадић и други балкански лидери не заборављају оне у Вајтхолу и Вестминстеру који су се договарали са Милошевићем. Тек је долазак Тонија Блера донео јасан суд шта треба да се ради како би се поразио фашизам на Балкану...
Просто је невероватно колико лажи, полуистина и глупости је садржано у овој филипици против "ултранационалистичких србонациста." Каква британска "попустљивост"? Каква "безопасна" Сребреница (седиште 28. Дивизије АРБиХ)? И ево га, као наручено, поређење Срба са не Немцима, не нацистима, већ СС-ом! И онда прича о "убилачкој машинерији", очигледно покушај да се Караџић искористи као оправдање за агресију из 1999 и окупацију Косова, што постаје јасно кад почне са причом о Шпанији и фалангистима... Још само није упоредио Србе са Ал-Каидом, али то је зато што у Британији званично не смеју да критију исламски тероризам, јер је то кршење људских права муслимана. Срби права немају, па зато ништа што се о њима каже или слаже није забрањено...
Ово као да су писале Наташа Кандић, Соња Бисерко и Чеда Јовановић. Додуше, то и није далеко од памети, будући да је МекШејн припадник те исте "социјалдемократске левице" која види "прогрес" једино у апсолутној власти и свакога ко се с њима не слаже проглашава за манијака и фашисту. МекШејнова партија и даље је на власти у Лондону, и немојте мислити ни за тренутак да његов став о Србима, Косову и БиХ не деле чланови блеристичког естаблипшмента. А и они и Тадић - а сада и Дачић - седе у Социјалистичкој Интернационали.
Нема коментара:
Постави коментар