Гласник је порука

Именовање Џозефа Бајдена за потпредседника Барака Обаме било је јасан сигнал о каквој ”промени” се ради у америчкој иностраној политици. Бајден је Обами оно што је Чејни био Бушу млађем: ратоборни глас старог естаблишмента. Као што су Чејни и његова екипа донели у наслеђе Бушу млађем опсесију Ираком са почетка деведесетих, тако су Бајден и нови-стари кадрови Стејт департмента у Обамину Белу кућу донели балкански пртљаг из деведесетих.

Нема сумње да ће Бајдена срдачно дочекати у Приштини и Сарајеву. Он већ скоро две деценије веома отворено подржава како босанске Муслимане, тако и ”ОВК”. А што се Срба и Србије тиче, Бајден је током НАТО агресије 1999. био у гласној мањини која је позивала на општу инвазију и увођење ”окупације у немачко-јапанском стилу.” (ТВ емисија Meet the Press, 9. мај, 1999)

Чињеница да је баш он изабран да буде гласник Империје у Сарајеву, Београду и Приштини је сама по себи једна врста поруке о природи и циљевима америчке политике.

О чему се ради? Обама је изабран прошле јесени на крилима обећања о ”променама”. Али незадовољство Американаца Бушовим империјалистичким авантурама је протумачено као фрустрација неуспелим империјализмом. У међувремену је дошло и до економске кризе. Ситуација у Ираку је и даље очајна. Авганистанска интервенција је до те мере оманула да се сада воде борбе у Пакистану против Талибана који су наводно побеђени већ 2001. Обамини спољнополитички кадрови, листом из Клинтонове администрације (од Хилари надаље), одлучили су да опет заиграју на балканску карту.

Америчка политика на Балкану коју је зацртао Клинтонов режим није се променила под Бушом, само је била на аутопилоту до пролећа 2005. Буш је тада активно кренуо у борбу за ”независну државу Косово”, централизацију БиХ и одвајање Црне Горе. Ово последње је завршено у мају 2006, без много протеста из Београда, и сигурно је охрабрило Вашингтон да још више инсистира на остатку платформе. Жилав отпор Београда је ометао америчке напоре по питању Косова све до прошлогодишњих избора у Србији. Једино још власти у РС и даље одолевају притисцима.

Два су стратешка циља америчке балканске политике. Један је да добије поене у исламском свету за одбрану муслимана у БиХ и на Космету, како би ови отказали џихад против ”Великог Сатане” и поново постали савезници. Ово није теорија завере; на исламску карту се између осталих отворено позивао истакнути спонзор ОВК, конгресмен Том Лантош (који више није међу живима), па и сам Бајден у неколико наврата, као сенатор. Међутим, очекивана захвалност исламског света никако да дође, а у међувремену велики број заробљених терориста у својим биографијама има и ”босански џихад.” Зато политика Вашингтона у БиХ осцилује између притиска на Србе да би се угодило Муслиманима и притиска на Муслимане да би се сузбио радикални ислам. Није ни чудо што не успевају ни у једном.

Други циљ Америке је да што је више могуће ослаби и подели Србе, јер су они још почетком деведесетих означени као ”реметилачки фактор.” Ово је у суштини доктрина преузета од КПЈ, познатија као ”слаба Србија, јака Југославија” - с тим што овде уместо Југославије фигурирају ”независне државе” којима су кумовали баш Американци, од Словеније до НДК. У ту сврху је пружена војна и техничка помоћ Туђмановом режиму за решавање ”српског питања” путем ”Олује”, инситирало се на независној БиХ и Македонији у авнојским границама, као и на одвајању Црне Горе и Косова. (Будући да и ”војвођанске” сепаратисте финансирају америчке и ЕУ фондације, пројект дробљења српских земаља вероватно још није завршен.)

Зашто? Утицајна фигура вашингтонског спољнополитичког естаблишмента Строб Талбот је пре неколико година, у предговору књиге ”Путања судара,” образложио да се НАТО поход 1999 може објаснити ”отпором Југославије ширим тенденцијама политичке и економске реформе - а не патњама косовских Албанаца.” Дакле, пошто су се све земље бившег Источног блока утркивале ко ће да буде већи амерички вазал и да се што брже реформише и спроведе транзицију, Србија (СРЈ) је инсистирала на ”превазиђеним” концептима независности и суверености, одбијала да постане америчка сатрапија и да свира како Вашингтон диригује. (Нећу ни да чујем да је за ово крив Милошевић; овакво понашање је сасвим у карактеру Срба.)

Наводно аутентична народна револуција 5. октобра 2000. у Србији је у ствари изведена по америчком рецепту специјално формулисаном баш у ту сврху, и плаћена америчким парама. После је идентичан рецепт примењен у Украјини и Грузији, а после и Белорусији (али без успеха). Али чак ни Зоран Ђинђић, који се сатрао од сарадње са Империјом, није био вољан да преда Косово. Од тада су Американци константно трагали за довољно ”демократском” (тј. послушном) владом, коју су коначно добили прошлог лета. На велику фрустрацију Вашингтона, међутим, и овај режим се противи отимачини Косова (макар и само вербално)!

Ови који би да ”промене код” и ”реформишу” Србе да не буду то што јесу него нешто друго, кротко и послушно, знају можда боље од слободољубивих Срба да је Косово више од територије. Реч је о принципу. Није довољно да се Косово окупира, преда Шиптарима, да се Срби униште и њихова духовна баштина разори или присвоји. Да би америчка политика према Србима истински успела, не само привремено, потребно је да се сами Срби одрекну Косова.

Косовски бој није никакав ”националистички мит.” Није српство почело од 1389. Али косовски еп представља дестилат историјских, културних и цивилизацијских вредности Срба: слободу, част и веру, и одбијање да се покори освајачу. За земљу која је у сопственом народу убила слободарски дух и затире га свуда по свету - у име ”слободе,” штавише - овакав дестилат је чисти отров. Косово се Србији отима не само да се угоди Албанцима (као лојалном савезнику сваке империје која је крочила на Балкан, па и ове најновије), већ да би се уништила та српска приврженост слободи. Узима се земља да би се отела душа.

Иако ништа не би било драже постмодерним, постнационалним, постхришћанским ”грађанистима” који свој српски идентитет поричу, мрзе или презиру, Тадић и његова коалиција су свесни да за овај корак још нису спремни. Иако контролишу све аспекте власти и већину медија, знају да би се маса народа коју су забавили што сопственим јадом што ”културом” хедонизма ипак реаговала на овакву ампутацију. Зато се труде да до жељеног резултата дођу постепено и полако, све време покушавајући да анестетишу друштво причом о инвестицијама, ЕУроатлантским интеграцијама, белим шенгенима, Фијату, и бољем животу који ”само што није стигао” већ девет година.

Бајденова посета им квари планове, јер се људи буне, почињу да се сећају и да сабирају два и два. Отуд толики напор да се ово представи као израз америчког задовољства српском ”сарадњом”, а не притиска да Србија прихвати сопствено силовање и још виче ”брже, јаче, још.”

Да ли је Вашингтон послао баш Бајдена, осведоченог србомрсца, како би Србима мало јаче стао чизмом за врат и подсетио их да очекивана ”сарадња” није потпуна док се не испуни најважнији захтев - одрицање од Косова? Американци јесу свашта нешто, али нису суптилни. Шта год Бајден рекао у Београду, чињеница да је баш он дошао у посету, а да је пре тога у Сарајеву изјавио да је независно Косово ”од кључног значаја за стабилност и напредак региона” и да је то свршен чин који не може да се мења (а како би то показао, иде у Приштину где га чека Тачијев орден), говори довољно. Можда и превише.

И док они којима је јасно чекају да се они којима није јасно пробуде из измаглице метафоричког опијума који им се свакодневно пумпа у мозак, остаје само да се присетимо да америчка политика коју Бајден представља почива на убеђењу да су они у стању да снагом воље диктирају реалност. А мада се с времена на време чини да им ово заиста полази за руком (бар на нашим просторима), ова врста коцке са судбином се ретко исплати. Реалност има врло незгодну навику да на крају ипак победи.