Заборав води у нестанак

Читам јутрос интервју који је историчар Драгољуб Живојиновић дао за Жутитику, и питам се у којој мери су га фризирали да би био подобан за ЕУропски квислиншки култ. Или се можда ради о одступници, ако се промени влада па Жутитика опет постане Политика? Ко зна. Тек, Живојиновић је у праву: за Енглезе је Србија увек била сурогат или продужетак Русије, реметилачки фактор спрам Лондону далеко драже Аустрије или Османског царства.

Срби и Енглези јесу имали исте непријатеље у оба светска рата, али то нипошто не значи да су били на истој страни. Јер док су Срби покушавали да опстану под чизмом аустро-немачког агресора и његових савезника, Енглези су водили своју геополитику, у којој за Србе није било много места. Дабоме, у свакој причи има изузетака.

капетан Флора Сандерс (sic)

Један је Флора Сандерс. Или Флора Сендис (ориг: Flora Sandes, не знам одакле у српском оно „р“). У сваком случају, реч је о храброј жени из Јоркшира која је у лето 1914. дошла у Србију да буде болничарка, а остала као војник и касније официр. За подвиге на Солунском фронту 1916. одликована је Карађорђевом звездом.

Капетан Сандерс је пензионисана 1922, у склопу опште демобилизације војске Краљевине СХС. Није знала шта да ради без униформе, па је неколико година провела путујући по свету и држећи предавања о својим искуствима на фронту. Удала се 1927. године за Јурија Јуденича; и британски и српски новинари су изгледа помешали овог млађег човека са белогардејским генералом Николајем Јуденичем. Флора и Јури су остали у Југославији. Према Милеровој, Флора је 6. априла 1941. обукла своју униформу и у 65. години кренула да се бори против Немаца.

Ухапшена је у јуну 1941, али је из затвора пуштена после 11 дана, под условом да се редовно јавља у Гестапо. Јури је умро од срчаног удара у септембру те године. Али никада није изгубила веру и наду. Када је у јесен 1944. отишла на редовни састанак у Гестапо, са смешком је рекла да жели да се опрости од гестаповца Хубера, који је за њу био задужен.
„Како? Не идете ви никуда!“ одбрусио је Хубер.
„Не идем ја. Идете ви,“ одговорила је Флора са осмехом.

Нажалост, у Титовој Југославији није било места за „усвојену“ Српкињу Флору Сандерс. У јулу 1945. отишла је код свог сестрића у Родезију (данас Зимбабве). Отуд су је протерали после три месеца јер се „дружила са домороцима“. Крај живота је дочела у Сафолку, где је умрла новембра 1956, у 80. години.

Све ово може да се прочита не само у српским новинама, већ и у енглеским. Аутор најновије књиге („Диван брат: Живот капетана Флоре Сандерс“) о овој изузетној жени, Луиз Милер, јуче је објаснила ко је била Флора Сандерс читаоцима Дејли Мејла.

Све је то мени било потпуно ново. До пре неколико година нисам чуо ни за Момчила Гаврића, најмлађег каплара на свету. Нити за Милунку Савић, најодликованију жену-војника свих времена, која је умрла заборављена у Титославији. Све је то рађено намерно. Плански. Јер, што рече један генерал пре пар година, заборав води у нестанак.

Када би мало више људи знало за овакве примере из не тако давне прошлости, шта мислите да ли би били уморни и очајни, да ли би пристајали да њима владају ништарије, бедници и хуље, теледириговани из Вашингтона, Берлина и Брисела?

Историја није црно-бела, нити је почела маја 1945, марта 1991, или октобра 2000, колико год вам квислиншки култ и његови господари тврдили да јесте. Ако је заборав оружје Непријатеља, онда је памћење оружје којим га побеђујемо.

Поуке у три слике

За мало размишљања, и да вам скрене пажњу са летње врућине, прилажем одломке из три текста америчког коментатора Данијела Гринфилда, објављена током овог месеца. Превод и (минимална) адапатација су моји; ко хоће да чита оригинале in extenso, дао сам адресе.

Изабрао сам ова три есеја јер мислим да се директно тичу наших проблема, и из њих је могуће извући наравоученије - ако се читају паметно. 

Божанство ситних умова

Гомилање богатства, као и свака друга људска активност, захтева осећај сврхе, морални оквир у којем може да нађе осећај постигнућа. Али данашње плутократе више нису родоначелници династија. Све мање милијардера желе да оставе новац потомцима. Њихова истинска деца су фондације посвећене јачању државе и светске владе.

Нису родољуби, многи често ни не верују у америчку посебност или будућност националне државе. Национално их не занима, већ само држава. Не занимају их народи, заставе, идентитети, или историја - само институције. Идеја којој они служе је Држава, без обзира на власт или границе, као Мајка и Отац човечанства. Њихово човекољубље делује у облику лутајућих псеудо-држава које широм света решавају проблеме човечанства тако што кидају границе, док њихове фондације шире моћ државних служби и наводе их да се баве друштвеним проблемима.

На државу гледају као на продужетак себе, којем морају да прошире обим и моћ. Не маре за личне слободе. У њиховим преузвишеним очима, народ је стока којој су потребни чобани. Зато финансирају активисте који се хвале својим чобанским способностима, а све како би обезбедили да држава боље контролише своје поданике.

Њихов велики сан је светска држава којој би сви били поданици, савршена машина власти која би задовољавала потребе свих, стала у крај рату и различитости мишљења и донела златно доба човечанства. Стари је то сан, глуп и једино природан за људе који су изгубили способност да верују у било шта сем власти, и за највиши циљ сматрају стварање савршене грандоманије: Кинг Конг-владе која би човечанство држала у шаци и смејала се свету са висине. То је сан који је једнако грандиозан, окрутан и бесмислен.

(„Држава на крају света“, The State at the End of the Universe, 3. јун 2012)

Опстанак као победа

Израел није победио у Шестодневном рату јер је имао бриљантне генерале, већ зато што није имао избора. Алтернатива је била смрт, истребљење милиона...

„Ein Breira“ (нема избора) је на неки начин једина израелска доктрина која ишта вреди. То значи да ћемо опстати, јер је једини преостали избор смрт. Значи да постоји јасан избор између опстанка и нестанка, живота и смрти. Левичари константно бирају смрт, за себе и за друге. Лепо би било да је десница изабрала живот, али пре ће бити да су и левица и десница довођене пред свршен чин кад год би се појавио избор јасан попут оног у предвечерје Шестодневног рата...

У моменту кад нема избора, народ открије свој инстинкт да преживи. Очекивати од власти да својевољно учине праву ствар је сулудо. Избор најчешће није њихов. Намеће им га стварност која каже да су сви њихови компромиси пропали, да је њихова политика пропала, и да пред њима стоји црни зид. Живот или смрт. Рат или самоубиство... Пред тим зидом дрхте вође и генерали, али не и обични човек, јер он, за разлику од лидера, не живи у илузији да контролише догађаје око себе. Зна да мора да се бори за спас себе и свог народа.

Јуначки подвиг појединца вођеног готово сулудом личном храброшћу је готово неепојмљив људима који никада нису осетили рат на свом кућном прагу, који нису провели животе свесни чињенице да их само пар километара дели од армија које постоје једино да их избришу са лица земље. И да ту границу морају да чувају они, обични грешни и несавршени људи који после смене иду кућама, породицама, послу.

На ту стварност су неки заборавили, али она свеједно постоји. И постојаће заувек, јер се људски род не мења, већ само пресвлачи своју глупост и злобу у нове флоскуле. Она се може победити у борби, али је једини начин да се против ње добије рат - опстанак.

То значи више него живот. Значи живот у спознаји ко си и шта си. Не ради се само о опстанку вишећелијског организма, већ опстанку духа народа и нације... Ниједна победа, ниједан мировни споразум не могу да започну или окончају историју. Могу само да промене тежину опстанка, услове под којима се јунаштво свакодневног живота испољава кроз живљење упркос онима који би да нас убију. Опстанак је коначна победа.

(„Израелско јунаштво опстанка“, Israel's Heroism of Survival, 11. јун 2012)

Права, правда и закони

Јун је био месец без преседана за муслиманске тужбе против њујоршке полиције... Значајан је релативно незапажен случај Фархана Доа, муслимана који није примљен у њујоршку полицију зато што је рекао да би хомосексуалце требало похапсити. Сад тужи полицијску управу због дискриминације. Није Фархан једини који има такав став, али за разлику од осталих кандидата, његова култури и религија сматрају да је дужност полиције да хапси и затвара људе који вређају њихове моралне вредности.

Фарханов адвокат тврди да његов клијент има право да верује шта год хоће, што није нетачно. Проблем је у томе што то право, када у политику, полицију и судове уђе довољно Фархана, нећемо имати ми остали. Толеранција за људе који не толеришу вас је у реду само док су они у стању да повуку границу између својих идеја и деловања...

Полиција није ту само да спроводи закон, већ да одржава склад у друштву. Али ко одлучује шта је тај склад, и шта су друштвене вредности? Градоначелник Блумберг хоће да забрани велике чаше за безалкохолна пића. Фархан До хоће да забрани хомосексуалце. Када не постоји ограничење државног нарушавања права, онда закон постаје апарат за застрашивање и контролу.

Кад се права појединца препусте песници активиста, судија и политичара, законе доноси онај ко то довољно жели. Исти процес судског активизма, хистерије, насиља и јавног притиска који је довео до легализације хомосексуалних бракова може касније да срећне парове баци у затвор. Питање је само ко доноси законе...

Тајна свих друштава је да је свако од њих демократија на свој начин. Власт може да угњетава народ, да га стреља по сокацима и гази тенковима, али не може дуго да опстане ако није у додиру са вредностима тог народа.

Зашто не учинимо како Фархан каже, и похапсимо педере? Либерал ће на овај предлог реаговати идентично као и хоџа са Ал-азхара кад му кажете да не треба хапсити педере. Ако су права оно што каже софизам групе савезних судија, онда нема никакве разлике између Блумбергове забране кока-коле, Мухамедовог наметања чадора, и Обамине обавезе да се купи медицинско осигурање...

Већ деценијама покрети за грађанска права у ствари одузимају права другима у име сопствених привилегија. То нас је довело до ситуације где верске установе морају да врше абортусе... а  фотографе туже јер не желе да сликају хомосексуална венчања. Ово није друштво које ослобађа људе од репресије, већ друштво које врши репресију у име нечијег „општег“ добра.

У задатке полиције у муслиманским земљама спада хапшење богохулника, затварање одбеглих невеста и вршење испита невиности над женама које пронађу у соби са мушкарцем... Разлика између њихове полиције и наше? Фархан.

(„Све изађе на џихад“, Everything's Coming Up Jihad, 13. јун 2012)

Је ли, с ким се ја састајем?

Високи комесар ЕУ за иностране послове, Кетрин Ештон, имала је проблемчић пре састанка са новоизабраним председник Србије, Томиславом Николићем, прошлог петка у Бриселу.

„Роберте, неко мора да пође са мном, не знам како он изгледа,“ кука Ештон на почетку снимка.

„Роберт“ је Купер, тзв. преговарач ЕУ у тзв. дијалогу Жутограда и „власти“ НДК. Али од њега слаба вајда:„Не знам ни ја,“ вели Купер.

Срећом по њих, неко од посилних је имао фотографију, па се Ештонова убрзо смешкала за камере са Торисом.

Оваква неспособност нема оправдање. Николић је можда тек инаугурисан, али је пре тога два пута умало победио Тадића на председничким изборима, и сваки пут је на њега дрвље и камење сипала медијска машинерија Вашингтона и Брисела, описујући га као „тврдолинијашког ултранационалисту“ и томе слично. Па су се опет окомили на њега после избора, осуђујући (лицемерно) његове изјаве о ратовима, Сребреници, итд. А не знају како човек изгледа!

Ето ко су ЕУропски „господари“ од којих наивни очекују спасење. Ето какви су „преговарачи“ који су унапред одлучили исход преговора. Ето ко од Србије тражи да се одрекне себе како би добила „бољу будућност“. Па ви сад гледајте шта ћете.

Чаша квислиншке жучи

Случајно гледам РТ јутрос, и наиђем на интервју дана: амбасадор Србије у Лондону, Дејан Поповић. Гледам, и не верујем очима и ушима.

Разумем што РТ хоће да својој публици објасни шта би избор Томислава Николића могао да значи у смислу промене политике Београда. Али пошто Србија још нема владу, већ њом још увек технички управља жутократија (а све полуге државе и даље држи квислиншки култ), можда је мало рано да се о томе прича.

Можда су продуценти мислили да ће добити коректне одговоре од дипломате, којем је на крају крајева посао да представља своју земљу без обзира ко био на власти. И то би важило за сваку нормалну земљу, само што је Србија од петооктобарске револуције све само не нормална. Енглески дипломата Хенри Вотон је у 17. веку о амбасадорском послу рекао да је то кад „поштеног човека пошаљу у иностранство да лаже за добро своје земље“. У досманлијској и жутократској Србији, овај последњи део је анатемисан и преокренут у „за добро Империје и ЕУ“.

„Српски“ амбасадор у Лондону

Да су барем провели две минуте на Википедији, или на страници амбасаде, било би им јасно да нешто озбиљно није у реду са човеком који тврди да није члан ниједне партије, а притом је био заменик министра финансија у ДОС-овој влади (2001-2004), потом проректор Београдског универзитета, онда саветник Врховног Жутника, а од 2008. Јеремићев велепосланик у Лондону. Како је то могуће, у земљи где се и физички радници запошљавају по страначкој линији? Није могуће, дабоме. Само је питање којој је странци Поповић био близак, Демократама или Г17 (сада УРС)? Судећи по глупостима које је изрекао, можда и једној и другој.

Шта је то све налупетао амбасадор Жутије у Великој Британији и Ирској? По Поповићу, гласаче у Србији на овим изборима нису занимали ни Косово ни ЕУропске интеграције, већ „нису били задовољни стањем у економији“. То је, значи, званична флоскула на новожутском језику (пошто је српски неприхватљиво назадан, је ли) за „мајку вам вашу, једемо из контејнера јер сте све упропастили“. Глупости, дабоме, али глупости изведене на основу званичних резултата избора за које постоје озбиљне индиције да су лажирани, покрадени и манипулисани. Другим речима, ко год покушава да резонује на основу тих резултата губи време, јер су они одраз преваре, а не фактичког стања.

Амбасадорова прича о економским проблемима просто вређа здраву памет. Као да се Србија волшебно 21. маја пробудила и затекла дуг од 45% бруто државног производа, или незапосленост од 25%. Као да су за то одговорни једнорози с Јупитера, а не ДОС или жутократија. А онда још додаје да, пошто нема више простора за додатно задуживање, Србија мора да примени „строге мере штедње“

Ајде! То од некадашњег заменика Боже Дерикоже, чувеног досманлијског порезника чији је лек за привреду урнисану ратом и санкцијама било опорезивање до смрти. Док су Ђелић, Динкић и остали вајни међународни економски „стручњаци“ (Поповић у биографији спомиње рад у Делоит & Туш и Светској банци) пустошили и задуживали Србију, дотле је државни апарат растао. Да не заборавим, жутократија је само 2009. године тзв. невладиним организацијама - професионалним разбијачима Србије - дала 44 милиона евра! И сад се ту режиму блиски амбасадор прави Енглез.

На питање да ли Србија може да гледа и на исток и на запад, Поповић одговара потврдно и наводи пример „веома добрих пријатеља“ Русије - Хрватске и Бугарске! Колико је мени познато, обе су чланице НАТО и више него послушни вазали Вашингтона, а Русији су „пријатељи“ онолико колико „пријатељи Сирије“ мисле добро властима у Дамаску. О ставу према Србији да и не говоримо.

Поповић потом вели да Косово и НАТО нису проблеми. Као, Тадић је поштовао резолуцију о неутралности, а Устав каже да је Косово део Србије. Бива, немогуће је да државни службеник крши Устав, или једно говори свом народу а друго Империји. Као да нисмо читали Викиликс (а Џулијан Асанж има своју емисију на РТ, побогу!) и не знамо шта су све радили Тадић и ШуНАТОвац.

Ако некоме треба доказ колико је жути амбасадор плиткоуман, нека послуша његове оде ЕУропству и вечној бриселској унији, чије ће вредности наводно преживети тренутне фискалне потешкоће. У стварном свету, врло је вероватно да је ово системска криза не само ЕУ - која се заснива на обећању благостања кроз социјалну државу - већ и САД, чија визија почива на тајкунском капитализму и светској хегемонији. За то време, земља чија ТВ мрежа интервјуише Поповића нема инострани дуг, привредно расте док остали пропадају, и после вишедеценијског катастрофалног експеримента са комунизмом настоји да створи политички систем који ће њеним становницима гарантовати слободу али спречити да постану револуционарна руља теледиригована споља. Али ништа од тога, бива, није битно за Србију; за Поповића сијају само ЕУропске звезде.

Све би то још некако могло и да се опрости амбасадору, да није потпуно заказао по питању Сребренице. Упитан да коментарише недавну изјаву новоизабраног председника, Поповић је рекао да су пресуде Хашког трибунала „установљене чињенице“ (!), односно да је неоспорно да се у том босанском градићу десио геноцид (!!!).

Овде је маневарског простора било напретек. Николићева изјава је заправо сасвим у складу са формулацијом у резолуцији Тадићеве Скупштине, коју су као такву поздравили и ови ЕУропски и вашингтонски званичници што се данас љуте. У њој се Сребреница осуђује као стравични ратни злочин, али се нигде не помиње реч геноцид. Пресуда Међународног суда правде из 2007. је у суштини одбацила оптужбу да се у Босни десио геноцид, осим у Сребреници - а ту је само а priori прихваћена квалификација МКТЈ, која сваког дана под теретом доказа постаје све климавија. Проглашавање стрељања ратних заробљеника за геноцид је у суштини најгрђа увреда за стварне жртве стварних геноцида, међу којима су и Срби.

Све је то могао да каже Поповић, али није. Нити један озбиљан дипломата не би своју земљу и свој народ прогласио геноцидним, све да је то и тачно. А жути амбасадор Поповић вели како је Сребреница дефинитивно геноцид, па још и додаје да он то говори са ауторитетом правника и професора права!

Не знам шта је РТ очекивао да постигне интервјуом, али уместо нових сазнања о политици Београда, добили су само флоскуле о лепоти ЕУропства и самомрзачку жуч квислиншког режима који је још увек на власти, из уста амбасадора који служи на срамоту својој професији - било да је реч о праву, економији или дипломатији.

Тужно.

Забрањени образ

Јуче стиже вест да је Уставни суд Србије донео одлуку да се забрани организација грађана „Отечествени покрет Образ“. Образложење? Према извештају РТС:

„[Образ је], не само толерисао, већ и подржао активности чланова у инцидентима током који је долазило до повреде Уставом зајемчених права одређених друштвених група и у којима је исказан дискриминаторски однос према тим групама. Суд је закључио да из аката и радњи „Образа“ проистичу ставови којима се суштински дискриминишу грађани по личним својствима, и то говором мржње, узнемиравањем и понижавајућим поступањем.“

Из наведеног закључујем да се радило о тзв. паради поноса, односно да су „дискриминисани грађани“ особе алтернативне сексуалне оријентације. Ако се сложимо, аргумента ради, да су „говор мржње, узнемиравање и понижавајуће поступање“ лоше ствари (што није тешко), наилазимо на проблем. Наиме, већ скоро 12 година су управо томе изложени „грађани“ који се идентификују као Срби. Односно, већина становника у држави која се још увек зове Србија, ма колико то режиму, Бриселу, Берлину и Вашингтону било мрско. Ако је наведено понашање критериј за забрану, што ли онда досад нису забрањени ЛДП, Б92, Пешчаник, е-новине, „Слободна Војводина“, итд.? Њихов говор мржње, узнемиравање и ниподаштавање Срба итекако су документовани.

Данас забрањују њих, а сутра...?

Морам овде да кажем да се не слажем са великим делом реторике и метода „Образа“. Нисам ни члан ни симпатизер. Чак сматрам да је много тога што раде штетно по српске интересе. Али исто тако разумем зашто се фрустрирани, извређани, сатанизовани и понижени Срби окрећу организацијама које им нуде одушак, пошто су скоро све институције друштва које би требало да бране достојанство, част и образ народа у томе потпуно омануле. Од туњавих политичара, владика у лимузинама, и фосилизованих академика који верују да је ћутање злато, до разних организација, сабора, и института где слаткоречиви квази-родољуби промовишу разноразне теорије завере, а у ствари само себе. За то време квислиншки култ мање-више неометано кречи земљу у жуто и наставља свој нихилистички пројект укидања Срба и Србије.

Да се не лажемо, тзв. парада поноса је итекако део тог пројекта. Како другачије схватити позерство професионално угрожених који од тога итекако добро живе - док већина земље једва животари - у спрези са државним апаратом под контролом квислиншког култа и његових иностраних спонзора? Они који би да парадирају не траже једнака права - поготово не у земљи где је жутократија обесправила готово све - већ посебне привилегије. Не траже толеранцију, већ прихватање под претњом државне силе. Кад се види ко инсистира на Паради - од Кацина преко амбасада Империје и ЕУ - јасно је да она нема никакве везе са патриотизмом или људским правима, а сваке везе са омаловажавањем и вређањем Србије. Да су алт-сексуални активисти заиста заинтересовани за људска права, не би били на погрешној страни.

И ту је мој проблем са овом забраном. Оваква власт нема ама баш никакво право да приговара „Образу“, јер се служи апсолутно истим методама и реториком - само са другачијим презнаком. Тако да испада да су говор мржње, дискриминација и ниподаштавање сасвим у реду када се примењују на Србе, али не дај Бриселе (ово намерно) да их неко случајно примени на „специјално посебне угрожене и заштићене“ групе. Најбољи пример селективне „логике“ на делу.

Још један цитат из одлуке Уставног суда наводи на закључак да је забрана била вођена политичким мотивима, па још и онима квислиншког култа:

„Уставни суд је, доносећи одлуку о забрани рада Образа, имао у виду и то да је Србија недавно прошла кроз веома тежак историјски период оптерећен ратовима подстакнутим националном и верском супротстављеношћу народа у региону.“ (РТС)

Погледајте тај еуфемизам. Значи, пошто су ратови наводно били мотивисани религијом и национализмом, произилази да је потребна њихова забрана - али само ако су српски. На страну сад питање да ли су национализам и религија који карактеришу „Образ“ аутентично српски; судијама и квислиншком култу је и илузија тога довољна. Све друге религије и сви други национализми - од муфтије Зукорлића до Војводиндијанаца, о Шиптарима да и не говоримо - су сасвим у реду. Они су, наиме, оне гореспоменуте заштићене групе. Све се може у Србији, али само док је мрзиш. Љубав према отаџбини, макар и на погрешан начин, проглашена је за кривично дело. Иронија је просто вриштећа, пошто се „Образ“ терети за дискриминацију групе која себе дефинише по томе кога и како воле...

И то је суштина приче. Без слободе говора, не може се говорити ни о каквој демократији. А слобода говора би требало да значи да не можемо да забранимо организацију само зато што нам се не свиђа шта она заговара. Апсолутно је лицемерно забрањивати Образ зато што наводно крши Устав тако што погрдно говори о алт-сексуалцима и верско-националним мањинама („заштићеним групама“, је ли) док они који систематски затиру веру, нацију и сексуални идентитет већине за то имају подршку државе!

Уосталом, како то да су се вајне судије сад сетиле Устава? А где су били када је Друг Бота „скраћивао мандат“ да би председниковао по трећи пут? Кад је Борко признавао Косово пахуљицом? Када су покрадени избори? Овако испада да је најгори злочин наводно деловање - чак ни деловање, већ „ставови“ - против заштићених група, док рецимо издаја земље, кршење преамбуле Устава, гажење председничке и посланичке заклетве то нису!

Сада је и слепцу јасно да квислиншки култ има покварен морални компас. Игла која би требало да показује „добро“ заглављена је тако да увек показује само њих. Данас забрањују Образ, сутра ће Двери, прекосутра ДСС, све док не сведу дијапазон дозвољене мисли у земљи Жутији на релацију негде између Чанка и Чедовишта.

Имајте на уму, међутим, да је рушење такве власти само пола посла; док се не поправи компас, остаће по њиховом и ако њих не буде.

Слобода самоспознаје

Жељко Цвијановић не само да је објавио „Брисани простор“, него је написао и реплику - на чему му се најсрдачније захваљујем. Примером је показао како је могуће бити на истој страни а да се не мисли идентично, како култура дијалога постоји, и како је Стандард итекако достојан свог имена.

Разумео сам у потпуности његову намеру да, као што је објаснио у реплици, не брани Томислава Николића као појединца, већ „сопствено право да изаберемо председника према својим, а не критерујумима баронесе Ештон“ или Иве Јосиповића. И с тим се сасвим слажем. Као и са констатацијом да у „вриштећој кампањи против председника Србије“ треба гледати опасност не само по Николића, већ и „још више по државу Србију и њене грађане.“

Нисам имао намеру да из мојих резервација према Николићу као политичару произађе утисак да га сматрам „недостојним“, било председничког места или подршке. Али пошто сам очигледно створио баш такав утисак, осећам се обавезним да појасним: због свог минулог рада, Грађанин Николић мора да заслужи подршку родољуба. Међутим, Председник Николић, као шеф државе, морао би бар неку подршку да ужива a priori. Ако ништа друго, док не покаже да је не заслужује (као што је то учинио Друг Бота још у првом мандату). То, дабоме, не значи да било ко може и сме да има carte blanche да у име Србије и Срба ради било шта.

Цвијановић у реплици образлаже зашто се кидише на Николића, и то бих да цитирам јер се апсолутно слажем с његовом проценом:

„... зато је важна Сребреница као упоришни мотив балканске политике Запада - ако нема ње, ако нема геноцида, све пада у воду, па и регионална политика, која, уместо да инсистира на стварном помирењу и затварању спорних питања, ствара нове заплете, инсистирајући на српској кривици и кријући иза ње концепт стабилности који почива на премиси да је регион стабилан онолико колико је Србија мања и слабија.“

Као и ово:

„Антифашистички карактер Хрватске - и оне авнојевске и ове туђмановске - почива искључиво на титоистичкој равнотежи усташе-четници. И ако се случајно догоди да генерал Михаиловић буде рехабилитован као припадник покрета отпора нацизму, ако се српски председник не одрекне четништва и Михаиловића, па још ако тако неодрекнут никога не закоље следеће недеље у Бриселу, тада се распада цела регионална архитектура. Тада Хрватска више није бивша југословенска република која се извукла из канџи Милошевићеве хегемоније, већ наследница једног од најкрвавијих нацистичких режима, обновљена 1991. на ресантиману према српском становништву, исто као што је формирана 1941. године. Али ако је Милошевић кољач са Балкана а генерал Михаиловић нацистички сарадник, тада су се Анте Павелић и Фрањо Туђман само мало занели, иначе је све друго са Хрватском сасвим ОК.“

Значи, не нападају Србију због Николића, већ Николића (и Михаиловића, и Милошевића) због Србије. Тачно, да тачније не може да буде. Чак сам се недавно бавио баш том причом, баш у том оквиру, како на Antiwar.com, тако и на енглеској верзији Сокола - овде, овде и овде. Није, дакле, сасвим тачно да реакција на лупетања Империје и региона нема; можда не стижу из Србије, али ја ето силом прилика нисам у Србији.

Можда је проблем што се том тематиком бавим језиком наших непријатеља - али неко мора. Лакнуће ми када потреба за тиме престане. А то ће бити онда када дипломатија Београда буде у служби српских, а не туђих интереса.

У ствари, једина ствар с којом се никако не бих сложио у Цвијановићевој реплици је закључак да ће „Николића, када не издржи, ови из Брисела, Берлина и Загреба бар тада оставити на миру“. Јер неће. Нема тог уступка, попуштања, поклоњења, предаје или продаје којим би било ко из Србије могао да умилостиви оне којима је и најмања Србија превелика, а једини добар Србин - бивши Србин.

Зато њихови захтеви, притисци и претње у ствари и нису толико страшни. Односно, јесу језиви са становишта морала и правде, али не би требало да имају икакву моћ да нас присиле на самопорицање. Јер у дубини душе знамо да чак и ако достигнемо дно које они захтевају, ни то им неће бити доста. И та спознаја би требало да нас ослободи стокхолмског синдрома, тј. жеље да задовољимо сопствене мучитеље и џелате.

Како је својевремено рекао Свети Мученик Вукашин, нека они раде свој посао. А на нама и Николићу (што грађанину, што председнику) је да радимо свој.

Брисани простор

Да ли родољубива Србија ради у корист сопствене штете, тако што не подржава председника Николића пред његов пут султанима у Бриселу? То питање данас поставља Жељко Цвијановић у Новом Стандарду, упозоравајући да су се родољуби (нпр. ДСС и Двери) нашли на истој страни као и Брисел, тј. Берлин, захтевима да Николић изађе на чистину.

Мотиви Империје су јасни: Николића треба притиснути, показати му да је отпор узалудан а пуки опстанак немогућ без стопостотног покоравања вољи Брисела (тј. Берлина) и Вашингтона. Отуд пуцњава по косметским Србима, лавеж бирократа и медијског чопора око „негирања геноцида“ у Сребреници, производња афере са химном међу фудбалерима, итд.

Цвијановић се пита шта то мотивише родољубе који Николића „руше“ што критиком што ћутањем, и закључује да се ради о потрази за савршенством, неповерењу у било кога другог и злоби. Мада свега тога итекако има међу Србима, да ли је у овом случају баш тако?

ЕУропљани (извор: Вукајлија)

Иако се данас о њему говори и пише као да је још увек Шешељев посилни, подсетимо се да је Николић човек који је пре три године смртно ранио странку којој је био намесник, да би постао вођа сопствене. Који је ту странку назвао омраженим именом подрепаша Аустро-Угарске. Који је после скоро две деценије заклињања естрадним родољубљем у одсудном тренутку омогућио потпуну контролу жутократије тако што је створио пасивну, бескорисну, лојалну опозицију. Који је по свом „напредном заокрету“ ишао у Амбасаду по памет ништа мање од Друга Боте.

Да ли све то да му буде опроштено, само зато што се не зове Борис Тадић? А, не. Ниједан од тих политичких грехова није неопростив, али захтева итекакво окајавање пре него што опрост постане реално могућ. Просто речено, Николић има хипотеку минулог рада, и не може да очекује да га народ сматра родољубом док то не докаже на делу.

Е сад, Цвијановић наводи три ствари које је Николић досад урадио: одлазак код Путина, где је добио обећање руског новца, изјава о Сребреници, и изјава како му је Косово прече од ЕУ. Добро, али то су све речи. Још ниједна рубља није стигла. Косово је „бранио“ саопштењем, што истина јесте више од његовог претходника, али није имало ништа бољи резултат.

Изјавом о Сребреници је баш Николић дао муницију непријатељу; ако је хтео да не излази на чистину, није морао о томе да говори, шта год мислио (и шта год ми мислили о томе шта он мисли). Нити га је ико из родољубиве јавности прозивао да се о томе изјасни, нити је могао да га натера. А сад мора или да брани своје речи, или да их поједе како би умилостивио Империју. И за ту ситуацију нико други није крив до Николића самог.

Има она народна пословица: „кога змија уједе, и гуштера се боји.“ Друг Бота је свих осам година председниковања Србима говорио једно, а својим господарима нешто сасвим друго. Чинио је све што може да задовољи своје налогодавце, а да народ обмане довољно дуго да заврши посао „кувања жабе“. Није му успело, али замало. Зар је чудо што после њега, народ нема поверења у људе који би да наставе са политиком претварања, макар и са другим предзнаком?

Небројено пута се показало да Срби нису вични лову у мутном, политичком балу под маскама, претварању и кулоарском политичарењу. Последњи српски политичар који је бар донекле могао да се носи са сплеткама Империје био је Милошевић - а Империја не само да га је сваком приликом преварила, већ је он и за своје тактичке тријумфе (Дејтон, Куманово) међу самим Србима осуђиван као „издајник“. Примери Ђинђића и Тадића показују да ће талентовани глумац преварити пре свој народ него Империју. Зато Срби глумцима не верују, с правом.

Николић се већ огрешио о предизборна обећања, полагањем заклетве пред Покраденом Скупштином. Сад не може, све кад би хтео, да доводи у питање законитост и легитимитет покрадених скупштинских избора. Тиме директно иде на руку стварању „кохабитационе“ владе ДС-СПС-Преокрет-Динкић, односно наставку жутократије. И онда стварно настаје ситуација где се Курта и Мурта смењују на исцрпљеном коњу. 

У овом тренутку, најгора могућа варијанта не би била некаква „изолација“ - ако ништа друго, санкције би дале Београду повод за национализацију страних банака и одрицање од дугова ММФ-у и осталим међународним крвопијама. Да ли би се дигли на устанак Шиптари, Зукорлићевци или „ослободилачка армија“ Чанколизаца? Можда, али они то свакако спремају, па боље сад док нису спремни него касније кад буду. Није да призивам рат, само упозоравам да ни српски непријатељи на њега нису спремни, колико год нам претили и претварали се да је другачије.

Не, најгоре у овом тренутку би било да Николић добије подршку родољубивих Срба - покрадених и обесправљених на изборима које је он управо признао - а онда је изневери. Да клекне у Бриселу и покаже да је био само Лажна Нада, Торис од Империје, Жутник уместо Жутника. Јер тек онда се алтернативе своде на очај или пушку, и никаквог ту маневарског простора не остаје. 

То да ће се Николић наћи на раскрсници између Србије и Империје ако буде изабран било је јасно 20. маја. Ваљда је тога био свестан и сам Николић - ако није, онда је ситуација далеко гора него што мислимо. Сад мора да докаже да није пресвучени Тадић, да је његов напредњачки заокрет био паметни маскенбал а не властољубљем мотивисана издаја, да неће служити Империји - а да истовремено неће покушати да јој се отворено супротстави. 

Проблем је што му то не дозвољава сама Империја, већ од њега Вашингтон и Брисел (тј. Берлин) захтевају недвосмислену демонстрацију покорности. Знају да против себе имају велики број Срба - али скоро никога у политичком естаблишменту, класичним медијима, култури, привреди, и свим осталим областима које су темељно заузели култисти, а из којих Николић није показао ни трачак намере да их очисти. Зато и траже толико од њега, мислећи да он и нема другог избора. Они су ти који Николића истерују на чистину. Николић је тај који мора да се одлучи. А родољубиви Срби знају да не могу да да утичу на Империју, али могу на Николића. Како?

Цвијановић се пита да ли би подршка Николићу „ојачала и обавезала“ председника пред пут у Брисел, где му се прети међународном изолацијом и рушењем код куће. Ојачала, како? Обавезала, чиме? Пред Империјом, која га већ руши, која му већ прети? Време када су Срби глупаво веровали да политичаре изговорена реч обавезује давно је прошло. Нису Срби ти који морају својом подршком да заслуже Николићево родољубље, већ управо супротно. 

Најбољи, можда чак и једини, начин да се спречи Николићев преокрет у Тадића II је страх. Све ће се на крају свести на питање кога се Николић више боји, Империје - која свакодневно издаје своје „партнере и пријатеље“ - или сопственог народа, ситог заборава и праштања а гладног слободе и правде. На њему је да одлучи - али не о будућности Србије, већ само о својој сопственој.

Порука у крви

.. јер одавде нема назад

Време решава све недоумице. Нисмо знали хоће ли Николић одржати реч и оспорити изборну крађу - док јуче није положио заклетву пред Покраденом Скупштином. А шта „међународна заједница“ (тј. Империја и њене скутоноше) мисле о Торису сазнали смо већ данас.

Јутрос су војници КФОРа пуцали на српске цивиле на северу Космета, приликом још једног покушаја уклањања барикада. Извештаји говоре о 3-4 озбиљно повређене особе. КФОР, дабоме, тврди да је неколико њихових војника такође повређено, али не нуди никакве доказе. Исто, значи, као и прошлог септембра.

Да се подсетимо, барикаде су подигнуте у јулу прошле године, после покушаја НДК („независне државе Косова“) да заузме „границу“ са Србијом на тачкама Јариње и Брњак. Пошто жутократија није имала никакве намере да се томе супротстави - чак је својевремено слала жандаре да помогну КФОРу и Тачистанцима - Срби који живе на северу Космета мобилисали су се и покренули отпор окупаторима.

Четири општине на северу још су једина територија која не признаје власт НДК. У остатку окупиране покрајине, Срби су или протерани, или живе у концлогорима окруженим бодљикавом жицом и „чуварима“ НАТО, који су и заслужни за стварање Тачистана. Квислиншки култ у Београду је учинио све у својој моћи да преда, прода и изда Косово, али су им Срби са севера помрсили рачуне. На Сретењском референдуму у фебруару ове године поручили су да не признају жуте „договоре“ са НДК.

КФОР већ месецима покушава да за рачун Тачијевог режима уклони барикаде, правдајући то измишљеним правом на неограничену слободу кретања (која за Србе, дабоме, не важи). Наспрам њихових тенкова, сузавца и бојеве муниције је живи зид. Срби према окупаторима поступају хумано: јесенас су их хранили, а током зиме су чак пуштали КФОР да снабдева своје истурене положаје, када су окупаторски војници били у озбиљној опасности од заразе због нагомиланог ђубрета. Али су остали на барикадама; ни страшна зима није их поколебала.

Од данас, вели један од лидера Срба са севера, ни КФОР више неће моћи кроз барикаде. Кад се понашају као Тачијева војска, тако им и треба.

Некадашњи службеник УНМИКа, амерички дипломата Џерард Галучи, писао је пре пар недеља да Шиптаре не занимају никакви договори, они хоће само безусловну капитулацију Срба. Зато су и намерили да испровоцирају сукоб, како би НАТО онда одрадио посао за њих, баш као и 1999. Помоћ им у томе пружају квислиншки Срби, како на Космету тако и у Београду.

Шиптарски мотиви су јасни: хоће територију и органски мрзе Србе - и то не због неких фантомских „кршења људских права“ већ још од турског вакта. Ко не верује, нека чита конзуларне извештаје из 19. века, давно пре Милошевића и „српске хегемоније“. Али шта мотивише НАТО, тј. Империју, да им у томе помаже?

Неки ће рећи да је Империја жељна пријатељски расположених муслимана, што није нетачно.  Али и то зависи од потребе: муслиманска вера већине Шиптара помиње се када треба истаћи да они као воле Америку, али се не спомиње када се шиптарски џихадисти баве тероризмом. Не, биће да је позадина стварања НДК нешто сасвим друго, што са Шиптарима нема неке претеране везе.

Наиме, ко хоће да влада Балканом, мора да покори Србе. А како би Срби остали покорени - што је најблаже речено увек био велики изазов свима који су покушали - мора им се одузети идентитет. Срж тог идентитета је Косово - не толико сама територија, колико косовски завет и сећање на херојску битку против турских освајача. Не само да је то вековима мотивисало Србе да опстану и пруже отпор Турцима, већ се борба за српску државност започета 1804. није зауставила док у балканским ратовима пре сто година није ослобођено Косово. Све од тада, приоритет сваког освајача је био да Косово одвоји од Србије: од Аустро-Угарске у првом светском рату и Немачке у другом, преко Титославије, до ево сада америчке Империје. Шиптари су сваки пут били само извођач радова.

„Проблем“ је, дабоме, што увек остане Срба који пружају отпор. Не могу им ништа ни санкције, ни опсада, ни бомбе, ни багери, ни тенкови - чак ни издаја квислиншког култа. Јер кад се све алтернативе сведу на један избор - слобода или смрт - нема тог освајача који може те људе да победи. Империји очигледно то још није јасно.

Хамид-пашина кичма

Шокантни исход другог круга председничких избора довео је до праве панике међу члановима квислиншког култа. Они већ недељу дана бацају што је више могуће прашине народу у очи, причама о ЕУропском путу, међународним инвестицијама, оваквој или онаквој влади, овом или оном премијеру... Иде се чак и дотле да се намерно искривљују речи не само новоизабраног председника Николића - који је у посети Русији као приватно лице - него и руског лидера Владимира Путина. Мисле, ваљда, нико их неће ухватити у лажи.

Просто је дегутантно колико и каквих квислинга се накотило у Србији - не од 2000, него од давно пре тога. Али није невероватно. Подаништво, самопљување и служење другима деценијама су систематски форсирани као врлине, а слободољубивост и достојанство гажени сваком приликом. Чудо је како је ико нормалан опстао у том УжаС-у.

Дабоме, како би полтронство, издајство и самопорицање постали врлине - а не мане - потребно је да се они који мисле и понашају се другачије прогласе за ненормалне, сулуде, затуцане, ретроградне, итд. Управо то преумљавање, а не бомбе или санкције, најубитачније је оружје Непријатеља.

Ништавност квислиншког култа у Србији најбоље се види када се упореди са другим местима и народима које је Империја узела на зуб. На пример, Авганистаном. Преумљени Срби се жале да су „уморни“ од 8 година санкција, три месеца рата и десетак година досманлијско-жутократског силовања паметни. У Авганистану рат траје без престанка већ више од тридесет година, откад су 1979. САД подстакле муџахединску побуну против просовјетске власти. После совјетског повлачења дошло је до крвавог међусобног обрачуна џихадиста, из којег су као победници изашли Талибани. А њих је крајем 2001. са власти склонила америчка интервенција (мада тренутно контролишу већи део земље, док Америка најављује скоро повлачење). Тада су Американци за шефа авганистанске државе именовали Хамида Карзаија.

Хамид Карзаи (фото: Америчка морнарица)

Карзаи је 2009. „изабран“ за председника на не сумњивим, већ отворено лажираним и покраденим изборима - па ником ништа. Његов ауторитет се практично не признаје изван престонице коју држи окупатор. Отуд га зовем „Хамид-паша од Кабула.“ Рекло би се, квислинг најтеже категорије, потпуно у америчком џепу.

 Међутим, баш Карзаи је својевремено (2008) одбио иницијативу да се за специјалног изасланика Империје за Авганистан именује бивши сатрап БиХ, Педи Ешдаун. А пре неки дан је забранио улазак у земљу једном америчком конгресмену, због његових изјава о Авганистану.

 Дејна Рорбахер, републиканац из Калифорније (иначе велики пријатељ „Косове“), изјавио је претходно да устав Авганистана не ваља, да је омогућио Карзаију и његовој родбини да се обогате, да је Карзаи проневерио америчке донације, и да је потребна нека врста федерације како би се направио мир између паштунске већине и осталих народа у земљи. Све то мање-више стоји, као и чињеница да су постојећи устав написали странци, да је сам Карзаи квислинг, итд. Али погледајте како је Хамид-паша одговорио:

„Демократски изабран конгресмен САД не би требало да заговара етничке поделе у Авганистану, меша се у унутрашње послове Авганистана, тражи од Авганаца да праве федерацију насупрот авганском уставу, и да се ниподаштавајуће изражава о авганском народу и осталим етничким групама у земљи.“ (Сиенен)

Амерички законодавци и чиновници годинама говоре и раде далеко горе ствари Србији и Србима. Можете ли замислити да им било ко из владе Србије ускрати гостопримство у земљи, или им се макар обрати оваквим тоном? Не? Е, то значи да квислиншки култ још увек влада, без обзира ко је председник, премијер, министар иностраних дела, итд. Док људи на власти у Србији не буду имали макар онолико кичме као Хамид-паша од Кабула, квислиншки култ ће наставити да влада, а слобода ће остати само прича.

Жутник уместо жутника?

Зарадили сте пола осмеха. За цели још није време.

Радост што је пао Друг Бота је сасвим оправдана. Али не заборавите да је ботулизам остао, ништа мање опасан него што је био јуче.

Империјални медији пишу о „националисти“ Николићу. Али овај само што не пропева „Друже Бота ми ти се кунемо, да с ЕУропског пута не скренемо.“

Бота је био потрошен. Да цитирам његову омиљену фразу, учинио је све што је могао за своје иностране господаре. Можда су одлучили да толеришу крађу првог круга како би добили жуту владу, а онда сменили Боту као уступак љутитом народу. Ништа их не кошта, је ли. А на његово место онда довели новог човека, од којег би тражили да докаже своју кооперативност новим капитулацијама. Да ли је то црна фантазија или сурова стварност, сазнаћете већ за који дан.

Шта ако Србија није добила председника Николића, већ Ториса, новог Врховног Жутника? Врло брзо ће он морати да изабере. По томе шта буде чинио и како, знаћете. А онда?

Одговорност не престаје убацивањем листића у кутију. Тек тада почиње. Славите, ако морате, али нисте још заслужили. Посао није ни издалека готов. Бота је био врх леденог брега. Ваља вам топити остатак. За себе, за своју децу и унуке, за опстанак и будућност. За изневерено наслеђе славних предака. Или ако ништа друго, за инат душманима.

Идемо даље.

Повампирена лаж

Са службеним почетком процеса генералу Ратку Младићу пред Хашком инквизицијом, у бројним западним медијима појавиле су се типичне „вести“. Младић се описује као човек одговоран (без иначе обавезног „наводно“, као да је доказано) за „убиство 8.000 голоруких мушкараца и дечака“ у Сребреници, при чему се тврди да је реч о „највећем злочину у Европи после 2. светског рата“. Није тешко закључити какву слику тако срочени извештаји хоће да створе међу својим просечно необавештеним читаоцима о генералу Младићу, Србима и сукобу у БиХ уопште.

Могао бих овде да се распишем о самом Трибуналу, произвољним законима, прописима, процедурама, стандардима доказног материјала, природи оптужница, детаљима оптужби о Сребреници, и тако даље - али нећу. Сад бих да се осврнем на само један аспект целе ове фарсе, а то је медијски линч којем је у овом случају изложен Ратко Младић, а иначе сви које западни медији по задатку сатанизују. Наиме, неколико медија је уз стандардни пакет сатанизације пренело и причу да је Младић у судници претио „жртвама“ у галерији, превлачењем прста преко грла.

Та прича у ствари потиче из јуна прошле године, када је Младић изведен пред Инквизицију на статусно саслушање. Тада је агенција Асошијетед Прес (АП) јавила - а бројне новине и телевизије које се ослањају на агенцијске вести пренеле - да је Младић превлачењем прста преко грла претио „Мајкама Сребренице“ у галерији. Међутим, пажљивим истраживањем једног читаоца установило се да је та вест најобичнија лаж:

Када Хотић, чији су рођаци страдали у Сребреници, рекла је да ју је Младић провоцирао када му је запретила.
„Рекла сам му да ће платити што ми је убио сина“, изјавила је, додавши да је онда прстом прешла преко свог грла. Младић је није могао чути, али [Хотић] каже да јој је одговорио гестом кажипрста и палца, као да је она безначајна. (подвукао С.С.)

Ово је цитат из текста АП од 3. јуна 2011, чији се оригинал налази овде. 

Дакле, не само да Младић није претио никоме, већ је било реч о гесту (који представља клање) Каде Хотић. И она то поносно признаје. А о Младићевом одговору имамо само њено тумачење.

Не заборавите да су годину дана раније, у мају 2010, тројица робијаша исламске вероисповести покушала да закољу генерала Радислава Крстића. Њега је инквизиција осудила за „саучесништво у геноциду“ у Сребреници, а да притом није доказала да се геноцид десио. Професионални новинар би то споменуо као део контекста приче о гесту којим се прети клањем. Новинари и уредници АП то нису учинили.

Дакле, агенција је првобитно објавила тачну вест о томе ко је коме претио клањем, а потом заменила тезе и иступила са причом да је Младић претио Хотићевој. Случајно? Можда, али то је врста грешке која се не поткраде ни студентима прве године журналистике. А притом се савршено уклапа у задату матрицу, по којој су Срби зликовци, па је зато и привукла велику пажњу. Не знам да ли су уредници мислили да их нико неће прозвати због очигледне лажи - али се то ипак десило.

Читалац који их је ухватио контактирао је блогерку Џулију Горин, која је у септембру послала писмо агенцији и бројним новинама које су објавиле спорни извештај. Последњег дана септембра 2011, Торонто Стар је објавио следећу корекцију:

Петак, 30. септембар 2011

„Текст од 4. јула о суђењу за ратне злочине генералу Ратку Младићу погрешно је навео да је Младић прешао прстом преко грла док је гледао у галерију за јавност. У ствари је особа са галерије упутила тај гест Младићу.“ (подвукао С.С.)

Корекција у Стару изазвала је ланчану реакцију осталих новина, па и саме агенције АП. Горин наводи цели списак и детаље целог случаја у тексту из октобра 2011; ко чита енглески, нек' изволи.

Треба ли рећи да је корекција прошла без готово икакве пажње, док је првобитна лаж да је Младић претио жени у галерији била ударна вест? Ипак, у поређењу са другим пропагандним измишљотинама - прича о „250.000“ мртвих Муслимана у БХ рату је ревидирана тек 2005, рецимо - ова лаж је сахрањена невероватно брзо. Нажалост, исто тако се рекордном брзином повампирила.

Јер ево, најновији извештаји са процеса Младићу опет садрже лаж о генераловој претњи клањем - упркос чињеници да се ради о лажном извештају од пре скоро годину дана, који је чак АП званично демантовао, и за који не постоји нити један визуелни доказ, иако се процеси пред Инквизицијом снимају и често преносе уживо.

Шта вам то говори о снази саме оптужнице, када се оптужени прво линчује у медијима, и то помоћу очигледних неистина? И замислите онда о коме, чему, и како су све лагали свих ових година, када се усуђују да овако бесрамно лажу данас.

Разум је овде рекао лаку ноћ. Спремите бели лук и глогов колац...

Торис

извор: Вукајлија

Црни хумор је, ето, још увек жив. Торис, дакле, јер суштинске разлике нема између Друга Боте и човека којег сам некада звао Тони (ТОмислав НИколић). Бота обећава „сигурну будућност“ гроба. Тони, некада директор гробља, већ је сахранио бившу странку и издао кума, само да би дошао на власт. Некада су наши прадедови клицали „Боље гроб, него роб!“ Данас самозване елите нуде ропство до гроба. Земљо, отвори се...

Торис је имао прилику која се ретко пружа неком политичару: да покаже да му је више стало до Србије него до себе, тако што би одбио да учествује у фарси од другог круга намештених и покрадених избора. Пао је на том испиту. Ипак воли власт више од принципа.

Проблем са Торисом није што је „националиста“ или „тврдолинијаш“ - флоскуле којим га часте српски дописници страних агенција - већ што представља лажну промену. Цела његова платформа, све његове изјаве, његови спознори и сарадници, све указује на то да он неће водити Србију ништа другачије од Боте. Односно, да неће да укине жутократију, колико да сам постане Врховни Жутник. Ако мислите да ће између њих бити неке разлике зато што Торис чини зло из користољубља а Бота наводно из убеђења, лажете сами себе. Чак бих рекао да је Торис гори, јер је на путу до власти издао и продао много више, како би могао да постане Бота.

Кад смо већ код издаје и продаје, једино добро које је произашло из ове најновије преваре је спознаја о лажном карактеру такозване националне опозиције. Тај мит је почео да пуца већ 2008, када је Дачић устоличио жутократију. Онда је Николић уништио Радикале изнутра. А ДСС све време ћути као евнух у харему.

Има и зашто. Сетите се само фебруара 2008, када је Ботин реизбор (а сад се поставља питање колико је легитимно било и то гласање) директно довео до проглашења „независне државе Косова“. Тада је ДСС имала избор да направи реконструкцију владе. Тренутак је био идеалан: ко би се усудио да им замери, кад је народ беснео због увреде и издаје? Уместо тога, одлучили су да „врате мандат“ (односно „скрате мандат“, је ли) и расписали изборе чији је резултат била жутократија. Ако су тада знали да Николићу и Дачићу није веровати, зашто то нису рекли? А ако нису знали, зашто нису пробали? Било како било „враћање мандата“ је испало само пилатовско прање руку и бекство од одговорности - што је иначе јача страна те партије већ годинама.
 
Елем, не пада снег да покрије брег. Сад су све зверке показале свој траг. И слепи виде коме је стало до власти изнад свега, а ко заиста држи до неких принципа који су већи од живота, што вели песник. Погледајте у том мору лажова, превараната, сецикеса, кољидруга и кумоубица ко је остао да брани право на достојанство и част. Има их. Знате ко су. Не морам да вам цртам.

И онда се упитајте да ли је веровати онима који са великим осмехом на лицу тврде да су избори „крадуцкани“ али свеједно легитимни, да је ова и оваква власт (ДС-СПС-УРС-ЛДП) на њеима добила толику већину, а стварна опозиција није прешла цензус. Они као да нису свесни - што је малтене незамисливо, јер није реч о глупим људима - да би то значило да народ просто призива своје уништење, јер је до те мере скренуо памећу.

Ако је то стварно тачно, онда и ја који ово пишем, и ви који ово читате, треба ваљда да си пуцамо у главу. Али није тачно, и не може да буде тачно. Па чак и да неким случајем јесте тачно, немамо право да прихватимо ту одлуку. Све док и један једини Србин поштује косовски завет, светосавље и слободу за коју су генерације дале своје животе, он не сме и не може да прихвати нестанак. И неће.

Бој на Досову

Апсолутно је тачна констатација да је афера са крађом избора „кнежева вечера“ - и за власт, и за опозицију, па и за народ. Ако су избори заиста украдени - а доказа за то има напретек - онда је у питање доведен цели поредак, односно државно уређење. Наспрам тога смо сви „или принципијелни или никакви“, како вели Жељко Цвијановић. Нема између, нема компромиса, нема нагодбе. Или ће Србија да буде држава у којој се зна макар неки основни ред, или је баш апсолутно све фарса, и нема апсолутно никакве везе која ће марионета да управља тим жалосним протекторатом, јер туђа рука свакако вуче конце.

Чак и да није било крађе гласова - а стварно се чини да јесте - начин на који је надуван број гласача и начин на који је вођена кампања у потпуности су распршили илузију свакога иоле мислећег да у земљи Жутији постоји неки поредак. Не, у њој се рачуна само самовоља домаћих чауша иностраног господара. Тај господар, који нам систематски ради о глави, барем исправно сагледа власт као средство за остваривање политичких циљева. Чаушима је такво размишљање страно; за њих је власт сама по себи циљ.

По томе ко је повео протесте, ко ћути, а ко им се придружио и колико искрено, већ се види коме је истински стало до поретка и принципа. Сада је највећи непријатељ искушење власти. Они који марширају и возе и дижу барикаде против крадљиваца избора не смеју то да раде само како би добили скупштинску фотељу. Јер онда се протест окончава тако што им режим да ту фотељу, а они заузврат пристану на суштинску обману. Досад се то исувише често дешавало; није ни чудо онда што Жути - и њихови господари - мисле да су образ и част тако јефтини у Срба.

У пракси то значи да се не излази ни на какав „други круг“ председничких избора, јер се тиме директно признаје легитимитет првог. То је тешко искушење за свакога, а поготово за човека који је сахранио своју бишву странку и званично се одрекао свих својих некадашњих вредности само да би коначно засео у председничку фотељу.

Сада би морао да мисли о томе шта би значио његов пристанак на други круг. Ако пристане, па изгуби, онда су апсолутни победници Жути, који ће онда имати и власт и легитимитет. Ако пристане, па добије, онда је то за њега Пирова победа, јер је Жутима опет препустио легитимитет, с којим ће његово председниковање бити кратког даха. Једино ако не пристане, и тиме Жутима ускрати легитимитет, може да победи - али у том случају, морао би да сачека на фотељу до расплета државне драме.

А реч и јесте о државној, а не политичкој драми. Политичке драме се дешавају у уређеним државама, где се зна да ће поредак сутра остати исти, без обзира ко седео у којој фотељи. У Србији, међутим, се тренутно води битка око тога хоће ли државе уопште да буде. Јер жутократија је учинила све да државни поредак претвори у хаос самовоље. И све што стоји између спознаје тог хаоса и илузије да се још увек ради о некаквом поретку је папирната маска којом се покрива голотиња изборне крађе.

Цвијановић се плаши револуције. Каже: „већ смо једном рушили владара тако што смо рушили државу, и то није било добро“. Слажем се. То је, штавише, и узрок већине садашњих проблема. Али треба имати на уму да тада срушена држава даље рушена - и за време Досманлија, и за време Жутократа, док је у најбољем случају за време компромисних Коштуничиних влада поправљана само фасада, а остављени трули темељи и угљенисане греде. Мало шта је остало да се сруши. А без чишћења рушевина тешко да ишта може да се обнавља.

Можда је овај бунт против крађе избора природна реакција, толико дуго потиснута жутим тровањем, на вирус петооктобарског пуча, чија је прва манифестација такође била дрека око украдених избора. Тада се није ишло на други круг, већ на насиље и преврат - док су докази о наводној изборној крађи врло згодно изгорели у паљевини Скупштине. Далеко било да призивам насилна решења, али вреди ли разговарати и преговарати са неким ко је погазио ама баш сва правила цивилизованог понашања?

Јавно прокламовани циљ жутократије је уништење српског народа и његова трансформација у нешто друго: грађанисте, ЕУропљане, унијате, Војводиндијанце, итд. У борби против тога покушало се са свим видовима отпора, од скупштинских амандмана, грађанске непослушности, форумашења, петиција и шетњи, па све до избора. Сваки пут су Жути показали да их никакав дијалог не занима, и да ће своје идеје да спроводе док год их неко у томе успешно не спречи.

Ово више није битка против Бориса Тадића, или тајкуна, или лопова и лажова, већ против целог једног квази-поретка који је настао у октобарској превари пре скоро 12 година. Поретка који је искористио фрустрацију, бес и беду систематски распамећеног народа да се представи као спаситељ, а испоставило се да је још гори крвник од претходног. Том поретку, који је у ствари хаос, мора се стати у крај. Јер иначе ускоро неће више бити ни Србије, ни Срба.

Јесте, дакле, ово кнежева вечера нашег доба. Али стварни непријатељ, ни онда ни сада, није била ордија под шареним шаторима, већ Нечастиви и његова искушења: сујета, властољубље, и вера у царство земаљско.

Шта после крађе?

Преносимо

Остоја СИМЕТИЋ: Шта после крађе?

Српски културни клуб, 09.05. 2012

Нема назад. Дара је превршила меру. Само у Новом Саду, према проценама, украдено је, тј. купљено за по две црвене, пакетиће кафе и месног нареска, више од 23.000 гласова. Шта су радили на Космету, нико не зна. Демократија губи сваки смисао, ако се овако масовно пијачари на изборима. Ако могу да некажњено купе нечије гласове, онда ми више нисмо слободни људи. Немамо право да бирамо, јер немамо новца колико криминалци и тајкуни. То не може. Не сме се допустити.

Сад се мора подвући црта. Они неће да оду. Не занима их шта ми желимо. Имају свој циљ, опстанак на власти и несметано богаћење уз неограничену моћ. Газе нас. Праве нас будалама, ругају нам се и подсмевају. Опљачкаше нас.

Увек сам био први за истеривање мака на конац. Компромис ми је незамислив ако верујем да сам у праву. Не трпим никакав ауторитет (изузев цркве). Више сам волео да губим у добром друштву, него да побеђујем у лошем. Сад кажем да томе више места нема. Крај! Покрадени смо, најодвратније, сви сем режимлија. Зато сви ми похарани у један фронт. На барикаде! Као 1996. До краја. Док не признају. Док их не отерамо.

Нема аристократије. Нема финих. Нема интелектуалаца. Сви смо војска. Револуционари. И Коштуница и Тома и Мартиновић и Обрадовић и Цвијановић и Радун и Вукадиновић и Бећковић и Глишић и Кустурица и Антонић и Дмитровић. Нико не сме да ћути. Нико не сме да остане у кући. На улицу! На митинге! На (или пред) медије! Ко се свађао, нека се помири. Ако волимо Србију, нема сујете. Нема међу нама више кривих, неправо оптужених и увређених. Сви на Бориса!

Двери крећу у четвртак 10. маја. ДСС у Новом Саду спрема кривичне пријаве. И они и сви остали, и то заједно, јуриш на зликовце! У Новом Саду су извесна лица ухапшена у току куповине гласова, чујем да су неки признали. Постоје видео и аудио записи који сведоче ову прљавштину. На ово ни тужилаштво неће смети да зажмури. Имамо своје адвокате. Ћераћемо их до судњег дана. До истраге наше, јал њихове. Јајаре и сецикесе које су нас покрале не смеју бити награђене директорским и министарским местима, већ отеране у букагије. Немамо право да ћутимо. Ко данас ћути, марш у ћошак за сва времена.

11.5. 2012
Колега Вештац додаје два специфична предлога:

1) Одустајање од другог круга председничких избора. Уколико је СНС искрен у својим, колико год биле накнадне, тврдњама да су покрадени одустаће од другог круга и позвати на бојкот. У противном, ово што сада раде је чисти трик ради прикупљања гласова и, још горе, саучесништво у крађи.

2) Бојкот конституисања скупштине. Скупштина може да се конституише само ако јој присуствује две трећине посланика. Да би се спречило њено конституисање довољно је да 84 посланика не дође, СНС и ДСС имају 94 посланика. Једини излаз из такве ситуације су нови избори.

Дан после

Ако су тачни ови изборни резултати, онда не само да Свети Георгије није убио аждају, већ аждаја тренутно његово копље користи као чачкалицу. Борбе није ни било, већ су Георгија у ноћи везали мештани и лепо испоручили аждаји, да се ова не наљути што се неко, ето, усудио да јој се супротстави. Јер побогу, добро је како је, могла би аждаја месечно да тражи по двоје деце, а не само једно...

Ако су тачни. Чујем десет прича са пет различитих страна: податке о потпуно нереалним бирачким списковима, људима који су избрисани, фиктивним гласовима, кутијама печаћеним пластелином а не воском, лажираним саопштењима... Цесиду не верујем; плаћа их Империја. Уосталом, зар они нису својевремено били једна од полуга 5. октобра? А РИК контролише што власт, што фиктивна опозиција.

Али шта ако јесу тачни? Ако је толико људи стварно гласало за status quo оличен у Боти, Тонију, Ивици, Млађи и Чедовуку? Све време тврдим да квислиншки култ живи у виртуелном свету, а оно испаде да су њихове анкете стварност. Ако су ови резултати тачни.

Велика лаж лакше пролази од мале. Вероватније је да су избори потпуно лажирани него да су крадуцкани тек помало. Култу апсолутно ништа - осим себе самих - није свето; већ су показали колико им је стало до живота, породице, традиције, вере, нације, па чак и државе и народа којима пију крв и од којих, на крају крајева, живе. Зашто би поштовали концепт демократије, када су га више пута најциничније изиграли? Народна воља? Ха - па то се не сипа у трактор!

Али превише је примамљиво искушење да се посумња у резултате само зато што су нам мрски. Онда нисмо много бољи од култиста, је ли. Зато што пре мора да се сазна истина о изборима.

Да сам разочаран - јесам. Радикали, на које се годинама могло рачунати макар као опозицију ЕУропству, малтене нестадоше. Коштуница је задовољан овим резултатом, што ме не изненађује. Нема везе што пропаде земља, он је ето чиста образа. То смо већ гледали, и то не једном. Двери кажу да су прешли цензус, да Цесид и РИК лажу. Добро, али зар цензус од 5 одсто може да буде добар резултат покрета који је рачунао на стотине хиљада дотад неопредељених? Шта би?

У Француској сменише Саркозија. Ајде што овај Оланд није нешто бољи, али принцип је у питању. Уосталом, они су се своје слободе одавно одрекли. Чак су и дужнички робови у Грчкој послали поруку ЕУрократама да се неће предати. А Србија гамиже у блату и тражи још. Тужно, заиста. Ако су ови резултати тачни.

Демократија је чудна ствар. Атењанима је демократија била понос и дика, све док их није одвела у империјализам и катастрофални рат са Спартом. Онда су је пробали Римљани, само што су је звали република и покушали да буду репрезентативни, јер није било практично да свако директно гласа о свему. И то је функционисало неко време, док војска и властољубље нису учинили своје, а Рим постао империја. После Рима настаје доба краљева, који су владали добро када су поштовали Божије законе, а лоше када су на место Бога постављали себе. Тек да се зна. Римска република је обновљена тек у 18. веку, у Америци. А ево, постаје све јасније да су Американци поновили све грешке Римљана.

Дакле, демократија није никакав савршен и сам по себи пожељан облик државног уређења, већ по свему судећи краткотрајни и нестабилни феномен који пре или касније прерасте у тиранију. Нешто као у Србији, окреченој у жуто.

Постоји истина и постоји лаж. Постоје и добро и зло. О томе се не одлучује консензусом, или већином гласова, или креативним збиром мањина. Што неко рече, будућност припада онима који се појаве. Они којима је свеједно, који су изабрали нестанак, ништа се више не питају.

Мислите о томе када се данас-сутра појаве људи који неће пристати на овакво стање ствари. Којима је више стало до истине, правде и слободе него до демократије као концепта, а до Србије и Срба више него фантомских људских права и лажног грађанизма.

Копље у трње? Пре ће бити, пушку па у шуму. Били ови резултати тачни или не - свеједно.

Злочин и грешка

Милорад Додик на Ботином предизборном митингу (фото: Танјуг)

Нисам изненађен што је Друг Бота свој митинг започео ЕУропском химном, или што је имао образа да каже како би без њега Србија изгледала „тешко, суморно, бесперспективно и несигурно“. А с њим је, као, срећна, весела, перспективна и безбедна? Класична замена теза, значи, од човека који мисли да jе част отирач за чизме Империје а ЕУропство сматра слободом. Ништа ново.

Новост је, међутим, што је у шпалиру Тадићевих присталица стајао и Милорад Додик, председник РС. Према извештају Танјуга, Додик је „поручио... да Тадића подржава без задршке, и размишљања, јер њих двојица деле исте вредности“:

„Уверен сам да бољег избора за Србију нема од Бориса Тадића и ДС. Подржавам га зато што Србију волим и желим да буде јака и моћна, не само што је наша матица, већ и што се под вођством Бориса Тадића осврће на РС и даје јој снагу коју треба да има“.

Пардон?

Прво, Срби у БиХ нису никаква дијаспора, већ аутохтоно становништво - па им самим тим Србија није матица, него сестра.

Друго, исте вредности? Стварно? Зар није Тадић својевремено предложио - и то баш на крсну славу РС - и на силу кроз Скупштину прогурао срамотну резолуцију о Сребреници, коју је написала Империја а чија је сврха била трансформација Срба? Зар није Тадић ишао у Сарајево и извињавао се за злочине, стварне или измишљене (што дабоме није било довољно тамошњим челницима) и тиме директно угрожавао опстанак РС? Зар је Србија под Тадићем „јака и моћна“? Зар између Србије и Српске тренутно не постоји толико драстична психолошка разлика - захваљујући понајвише психологу Тадићу - да се људи више осећају као Срби са леве стране Дрине? И тако унедоглед.

Ако Додик има исте вредности као Тадић, зашто се онда расправљао са Чедовиштем? Чак и када би неко поверовао да се духовно чедо Латинке Перовић по било чему битном разликује од Врховног Жутника, већ недељама се у квислиншким медијима прича о постизборној коалицији ДС са ЛДП-овим „Преокретом“.

Резервисана вербална подршка Врховном Жутнику у функцији тактизирања у домаћој политици је још имала неког смисла. Сврставање у жути строј у Новом Саду, међутим, прелази границу тактизирања и мудрости. Овако мазохистичка подршка отворено издајничком режиму није само злочин, већ нешто још горе: грешка.

Око Соколово #50

Ђурђевдан, 2012

Ванредна времена захтевају ванредне реакције. Отуд и овај повратак крајем прошле године обустављене рубрике „Око Соколово“, у специјалном предизборном издању. Не знам још хоће ли се „Око“ наставити као редовна рубрика. Биће, чини ми се, као и са изборним резултатима: живи били па видели.

Ја сам се о предстојећим изборима и њиховом суштинском значењу и значају већ изјаснио. Да погледамо сада шта веле и други.

Драгослав Бокан је о Васкрсу писао о некадашњим вредностима и овоме што их је, силом или преваром, заменило. Тек да се подсетимо шта смо имали па изгубили. О путу који нам пружа шансу да опстанемо и поново постанемо људи, писао је потом Момчило Селић.

О томе шта нуде жутократе и њихове копије, лажне алтернативе и странпутице, препоручујем текст Жарка Јанковића. Да би се боље разумео карактер „тоталитаризма толеранције“ који се увози са Запада, неопходан је - иако подужи - есеј Милана Брдара.

Шта се крије иза наводне подршке председника РС Милорада Додика жутократији, објашњава Драгомир Анђелковић. Испада да се неко са леве обале Дрине ипак разуме у психолошко ратовање, упркос тези Жарка Марковића. Чињеница је, међутим, да су Срби иначе „на ви“ са концептом који преовладава у данашњој политици, да се „кука до победе“, тј. стичу привилегије кроз индустријализацију комплекса жртве. Што не мора да буде лоша ствар; значи да нисмо сасвим изгубили сопствени карактер.

А није да искушења нема. Никола Танасић се на случају Андерса Брејвика бави феноменом „отпора“ наметнутој матрици кроз идентификацију са негативним стереотипима у њој, и закључује да је он унапред осуђен на неуспех. Победа је могућа тек одбацивањем саме матрице.

Кад смо код заробљеника матрице, Љиљана Смајловић нам отвара прозор у болесни ум Врховног Жутника, причом о комплексу служења јачем који је он прихватио као врхунски идеал.

Пратећи све нити мреже у којој је данас уплетена Србије, стижемо увек до истог исходишта, тог злехудог 2. светског рата, који се на нашим просторима још није завршио. Жељко Цвијановић објашњава да су избори следећег викенда у ствари судар између наслеђа титоизма и могућности да се крене неким другим, сопственим путем.

Ако српски Свети Георгије за седам дана и пробурази жуту неман, то неће бити крај борбе, али ће бити итекако судбоносна прекретница у њој. Некако као када је после Стаљинграда постало јасно да до тада наводно неприкосновени господар „реалности“ у Европи то неће остати још дуго.

Избор, принципи и вредности

На чему почива власт?

Мао Це Тунг својевремено рекао да „власт извире из пушчане цеви“ и је владао је по том убеђењу. Али ни он није потпуно веровао у закон јачег, јер је било немогуће стрељати милијарду Кинеза ако откажу покорност. Значи, владао је зато што су му то допустили Кинези. И то не из неке велике љубави према комунизму, већ зато што су три хиљаде година учили да је поредак највећа врлина, а побуна највеће зло.

Одакле власт жутократији? Нису је добили је на изборима; коалиција „За ЕУ (и) ропску Србију“ (ово намерно) добила је 103 посланика од потребних 126. Дачићев „преокрет“ режирали су амбасадори, и тиме (не први пут) послали поруку народу у Србији: ма за кога ви гласали, ми вам постављамо власт. Али и они добро знају да им је за то потребан бар прећутни пристанак народа. Зато вам толико и лажу, причама о некаквим европским интеграцијама и бољем животу или великим успесима жуте политике и дипломатије.

Некада се мислило да власт долази од Бога, да су краљеви и цареви Његови намесници на земљи, па је побуна против њих била оправдана само ако се видљиво огреше о Божије законе. Тај наводно превазиђени концепт је данас итекако жив, само што је Бога заменио идол звани Демократија. Изборне комисије постале су свештеници, а гласачка места храмови где се једном у четири године (или чешће) врши церемонија поклоњења том лажном божанству, кроз чин убацивања листића у кутију. Али Божији закон је био записан у камену, па га краљеви и цареви нису могли тако лако изврдати (а није да се нису трудили), док је закон Демократије у потпуности релативан.

На пример, зашто се верује у слободу говора? Пре неки дан се једна новинарка позива на некакву „Европску конвенцију“. Значи, скупила се група политичара једног дана и донела пропис. Сутра могу да донесу други, другачији. Замислите - као што је то одлично приметио један професор - да удружење лекара једног дана изгласа да чир више није болест. Или сељаци да је лук житарица. У демократији све може!

Када су се Американци отцепили од Енглеске круне крајем 18. века, написали су Устав и успоставили републику по римском узору, јер су мислили да краљество води у тиранију. Ево и данас имају тај исти устав, али да којим случајем васкрсну његови писци, не би препознали земљу. Не због технологије, већ због потпуног одсуства свести о принципима који су у тај устав били уграђени. Речи исте, значење сасвим другачије. Тиранија без краља. Империја. Иста судбина која је задесила Рим, у ствари.

А Србија је од Милоша Обреновића наовамо променила десетак устава, три државна и два друштвена уређења, па била део три Југославије... Није чудо што су Срби успут загубили принципе, чудо је изгледа што уопште и постоје! Ето још увек, некако.

Неки мисле - и другима саветују - да је решење у бојкоту. Убаците, кажу, празне листиће и тако пркосите систему. То ће, веле, „поништити изборе, отерати корумпиране политичаре и њихове мецене, изменити изборни закон и довести на власт људе неупрљане биографије и оне који заиста нешто добро желе за све нас“. Ајде!

Структура тог плана је отприлике оваква:
1) глупи поступак
2) ???
3) жељени резултат

Шта је оно под 2? Па, нико не зна. У Србији је излазност на изборе одувек била стравично ниска, јер се бирачки спискови ретко ажурирају а има и много апстинената. И ником ништа, јер се напросто претпоставља да они које није довољно брига да изађу на изборе тиме одобравају какав год резултат. Неважећи листићи? Лепо се ставе на страну и не броје, а резултат се рачуна на основу важећих. Ако случајно и кажу да је било, не знам, 10% неважећих листића (а лажу вам свакодневно о далеко мањим стварима, па зашто би овај пут рекли истину?), пише ли негде да због тога избори морају да се пониште? А чак и да се то деси, ко је то ко ће „отерати“ политичаре, или „изменити закон“ или „довести на власт“ гореописане несебичне анђеле (откуд?).

Ништа бољи није ни план за исмејавање система тзв. мањинске партије „Ниједан од понуђених одговора“. И врапцима на грани је јасно да је систем искварен до сржи, али политичком мејнстриму је апсолутно свеједно; свако ко се угради у систем добије паре, привилегије и утицај. Зашто би мењали систем, кад је једина промена за коју су стварно заинтересовани већи комад колача? Док све више народа нема ни за хлеба.

Проблем друге природе је списак жеља НОПО. Двадесет идеја, а немају скоро ниједне додирне тачке. „Ето било би лепо да...“ није политичка филозофија, већ чисти волунтаризам. Хоћете да забраните или наредите Х (под Х убаците шта вам је воља: педере, абортусе, силовање, издају, лоповлук)? Добро, али зашто? На основу чега?

То је питање које нико више не поставља.

Управо ту је највећа снага квислиншког култа који служи Империји. Не зато што су њихове вредности добре, већ зато што су артикулисане: потпуна самовоља, закон јачег, у се, на се и пода се. То није ни цивилизација, ни култура, ни државотворност, али јесте изузетно примамљиво свакоме ко хоће 'леба без мотике и богатство преко ноћи.

Шта као одговор на то нуди мејнстрим политика? СНС каже „ми ћемо да радимо исто, али нисмо они, и то треба да је довољно“. Радикали кажу „ма пустите њих, ови из СНС су најгори, морамо њих да победимо“. ДСС прича приче о некаквој неутралности. Како неко може бити неутралан у борби на живот и смрт? Како може бити умерен у бици за опстанак? Од 5. октобра наовамо, сваки пут када је требало да се боре, њихов одговор је био стратешко повлачење. Није то била популарна стратегија ни кад ју је предложио Кутузов. А једино по чему Коштуница личи на Кутузова је што им презиме почиње са К.

Ако се из свега овога чини да симпатишем једну странку, то није сасвим нетачно. Али не зато што ми се допадају њихова обећања - мада се око много чега слажемо (пример) - већ зато што лепо кажу зашто мисле тако како мисле. Морално су јасни, себи и другима. Зна се на чему граде своју причу. И имам утисак да би били вољни да саслушају критику - на пример, економског програма - ако би им неко указао да се она у ствари коси са њиховим принципима.

Ево већ сто година Срби лутају беспућима историје, одсечени од своје државности, традиције, историје, културе, вере и вредности. Колико год се чинило да су их освајачи, окупатори и преумљивачи затрли, нешто од тих вредности је увек опстајало - а с њима и Срби - кроз турско ропство, унијаћење, југословенство, комунизам, па ево и жутократију. Значи, није да не постоје. Што вели песник: „Није све пропало кад пропало све је“.

Зато опет кажем, нећу да вам саветујем за кога да гласате. Немам на то право. Али имам право да вам саветујем следеће: упитајте се „зашто“. Сетите се да избор значи одлуку, која подразумева одговорност. Погледајте себи у душу и одлучите се у шта верујете. Ако сте верник, нађите ту нит која вас повезује с Богом. Ако нисте, нађите оно што је за вас морално сидро на узбурканом мору живота. Јер без те нити, без тог сидра, све је потпуно произвољно. И онда је у ствари сасвим свеједно да ли вас пљачка и издаје Бота или Тони или неко трећи, или што вас уопште пљачка и издаје - јер ако нема морала а закони су произвољни, онда пљачка и издаја нису ни грех, ни злочин.

Ако пристајете на такав свет, онда изволите: гласајте за жуте или неке од њихових клонова; убацујте празне листиће; подржите сујету једних наспрам сујете других; верујте да ће нешто променити глас за комедијанте. Само немојте после тога да се вајкате како вам је тешко, јер сте од силне жеље да побегнете од одговорности сами бирали да се одрекнете избора. А једино то Бог не опрашта.

Неслана шала

Пре неки дан се на интернету појавио снимак на којем два Србина наводно прете да ће рушити холандске насипе у знак протеста против суђења Радовану Караџићу, Ратку Младићу и Војиславу Шешељу пред Хашком инквизицијом.

Који дан касније, аутор снимка Мирољуб Петровић објаснио је да се ради о практичној шали, коју су ето холандски безбедњаци и злонамерни новинари у Холандији и Србији схватили озбиљно.

Е па Мирољубе, није смешно.

Ако постоји једна константа у односу Срба и тзв. међународне заједнице од 1991. наовамо, то је да упркос стравичној сатанизацији, санкцијама, бомбардовању, окупацији и подршци убицама и прогонитељима Срба, одговор на то никада није био тероризам. „Српски терористи“ постојали су само у машти Холивуда и злонамерних теоретичара завере склоних замени теза.

Насупрот томе, постоји дугачки списак стварних терориста који су „захвалност“ на подршци Империје преточили у џихадистичке нападе - у Авганистану, у Немачкој, у самој Америци, а ено јесенас и у Сарајеву. Е сад, пошто су ти напади незгодне чињенице које одударају од званичне фантазије о невиним жртвама захвалним племенитом витезу на белом коњу (тј. Империји), онда се заташкавају или игноришу. Али то је њихов проблем.

Када се неко ко каже да ради за српску ствар чак и нашали тероризмом, то онда постаје наш проблем. Досадашња сатанизација је имала итекако разорне последице а да притом са чињеницама није имала никакве везе. Па зар ико нормалан онда може да помисли да злонамерни неће просто скочити да искористе прилику да Србе оптуже за тероризам, ако им ту прилику сами пруже?

Презир и отпор према неправди Империје може да се изрази на безброј креативних начина, од којих би неки можда завредили и позитивну пажњу медија (барем на дан-два, док не стигне обавезни бефел да се о Србима мора писати само негативно). Уместо тога, Петровић и његов саучесник изабрали су глупу и неотесану „шалу“.

Можемо о Холандији и Холанђанима да мислимо шта год хоћемо, али то је земља која великим делом испод нивоа мора, и опстанак милиона њених становника зависи од насипа и брана које то море држе под контролом. Зато свеку претњу тим бранама морају да схвате озбиљно - чак и кад се ради о хумору који то у ствари није.

Христос воскресе!

У светлости Васкрсног дана ми сагледавамо сав свој живот, и радујемо се животу. Овај дан Васкрсења је дан радости живота, и то Вечног живота. Радост коју нам Васкрсење Христово даје данас, потребно је посведочити овоме свету и овом времену, јер ту радост нам нико други, никада и нигде не може ни дати ни одузети.

(Патријарх српски Павле, Васкршња посланица 2005.)