Прошлог месеца је невладина организација Српски Сабор „Двери” постала политички актер: „Двери - Покрет за живот Србије”. Овај развој догађаја унео је панику не само међу жутократе и њихове невладничке присталице, већ изгледа и међу постојеће политичке партије које се сматрају родољубивим.
„Коме је потребна још једна политичка странка”, гунђао је недавно у Новом Стандарду Небојша Бакарец (ДСС), па се после оштрих одговора са неколико страна вајкао да је он ето само испољавао слободу мишљења. А ево данас његову критику подржава на НСПМ Слободан Антонић.
Оно јесте да Бакареца делимично мотивишу страначки интереси, вели Антонић, али је свеједно на месту његова критика да Двери немају ни кохерентан програм, ни подршку ауторитета, ни страначку организацију, ни изворе финансија, ни медијску подршку. Уз дужно поштовање професору Антонићу, по ко зна који пут ћу да цитирам водитеља Квискотеке: „Да, али није битно”. А зашто?
Просто зато што све постојеће политичке странке, које све те елементе имају, или нису способне ништа с њима да учине за добробит земље и народа, или их користе да им активно нашкоде. Да не трошимо речи на чланове жутократије, већ и врапцима на грани је јасно да су Напредњаци теледиригована и лажна опозиција, а да Радикали немају ништа ново да понуде Србији. ДСС је три пута била на власти, и сваки пут је правила труле компромисе, пуштала прво ДОС а онда демонкрате (није грешка) да мање-више несметано извршавају налоге Империје, и на крају пилатовски опрала руке од Србије пустивши да власт преузме жутократија. Они јесу родољуби у односу на жутократе, али да се не лажемо - то заиста није тешко.
Има код нас у Босни изрека: не прави се пита од - да простите - гована. Свака од постојећих странака на српској политичкој сцени, али свака, се у једном или другом моменту компромитовала. За парче власти, или обећање исте, продале су оно мало душе што су можда и имале. Нико од њих нема нити једну свежу идеју како да Србију извади из ове жуте септичке јаме у коју тоне. Шта то вели програм ДСС а што је суштински другачије од онога што ради жутократија? Они не би били толико деструктивни, али аман, зар је то препорука?
Двери можда немају кохерентан програм, можда немају страначку организацију, можда немају медијско присуство - али гледајући ко то има у данашњој Србији, и боље је што немају. Јасно се виде све последице владавине организованих странака са кохерентним програмом (од „Србија без Срба” и „ЕУропство нема алтернативу” до „И Вашингтон и Брисел”), разних „експерата” за пљачку и похару, медијски намазаних маркетиншких пајаца и њихових финансијера зна-се-већ-одакле.
Ајнштајну се приписује изрека да је дефиниција лудила када се вечно ради исто а очекује другачији резултат. Ако је основна замерка Дверима то што се не понашају као остале политичке странке, онда им то може бити само на част.
Нисам члан Двери, нити имам право гласа у Србији, па имате право да мој став узмете cum grano salis. Али оно што ми се код њих допада је управо та отвореност програма, који покрива одређене темељне ствари а надоградњу оставља народу - баш како и треба да буде. Допада ми се и то што не желе само да дођу на власт и онда функционишу у оквиру постојећег система, већ желе да промене систем. Надам се зато што им је јасно да је овај и овакав систем толико накарадан, кваран и суманут да ништа добро из њега не може да изађе. Допада ми се и то што су уласком у политику упутили изазов свима који су до јуче сматрали да је њихово Богомдано право да владају Србијом и рачунају на гласове њених становника, а без да се имало труде да их заслуже.
Све да Двери апсолутно ништа не постигну на неким следећим изборима, њихов пример ће да покаже да у Србији постоје и друге идеје, да итекако постоје алтернативе жабокречини коју цели страначки естаблишмент брижљиво негује јер се у њој добро сналази. За то време народ гладује (у Србији!!?), свакодневно му се силује памет и отима достојанство. Па докле више?
И гореспоменутим врапцима на грани већ је јасно да проблеме не могу решавати исти људи који су их и створили. Постојеће партије су Србију довеле до постојећег стања. Није ни чудо, онда, што их на појаву нечега другачијег хвата права паника. Ако, ако. Време је.
Нема коментара:
Постави коментар