„Ал' тирјанству стати ногом за врат, довести га к познанију права, то је људска дужност најсветија!“ (Његош)

уторак, 11. мај 2010.

Клање у Вејкфилду

У петак, 7. маја, у британској казнионици Вејкфилд, бившег генерала ВРС Радислава Крстића брутално су напала тројица затвореника. Генерал Крстић није само претучен, како се у почетку јављало, већ су нападачи покушали и да га закољу импровизованим ножем (жилет у четкици за зубе). Нису у томе успели, али замало.

Западни медији су очас овај напад прогласили за „освету за геноцид у Сребреници“ и пола сваког извештаја посветили „чињеницама“ о осам хиљада побијених Муслимана и правоснажној осуди Трибунала у Хагу. Крстићеви нападачи описани су као „муслимани“. И то је требало да буде то: Крстић је од жртве покушаја клања претворен у геноцидно чудовиште, а тројица робијаша који су хтели да га убију постали малтене прадвољубиви осветници. А успут је искориштена прилика да се „понови градиво“ везано за тзв. геноцид у Сребреници.

Само што прича о „освети“ нема никаквог смисла. Једини нападач идентификован именом и презименом је Индрит Краснићи (22), Шиптар који је у Британију илегално емигрирао из Хрватске. Краснићи тренутно робија због групног силовања 16-годишње Енглескиње почињеног 2006. године, и са БиХ и Сребреницом нема никакве везе. Идентитет Краснићијевих саучесника није још објављен; у разним извештајима се спомињу као црнци, али ту и тамо се каже да је један од њих Муслиман из БиХ.

Ако је један од Крстићевих несуђених кољача заиста из Босне, шта је онда био мотив Краснићија и трећег нападача? Панисламска солидарност? То се некако имплицитно прихвата у западним медијима, као да је сасвим нормална Изетбеговићева визија рата у БиХ, где је у ствари у питању био свеисламски џихад против „неверника“ Срба и Хрвата. Само, у том случају не може да буде говора о неком „толерантном и мултикултурном“ мирољубивом босанском народу који су напали из чиста мира зли ратоборни Срби...

У сваком случају, извештавање о покушају клања српског генерала срамотно је колико и сам напад. Да је случајно неки од заточених вођа ал-Каиде или неке друге џихадистичке организације (а и тих има по британским казаматима) овако нападнут, без сумње би штампа данима брујала о „повредама људских права“ и „нечовечном третману“ угрожених мањина. Али пошто су муслимани (заштићена група) клали Србина (дежурни кривци, ван закона) онда ником ништа. Па чак и када у улози „осветника“ треба да наступи силоватељ и педофил.

Радислава Крстића је Хашки трибунал осудио на тридесет и пет година затвора због „саучесништва у геноциду“, јер је као командант Дринског корпуса ВРС био - по њиховој дефиницији - део „заједничког злочиначког подухвата“ да се истреби несрпско становништво. Формулација о „заједничком злочиначком поодухвату" је посебно цинична квази-правна флоскула. Она се користи како не би требало доказивати специфичне злочине нити постојање кривичне намере (mens rea), што би обично био предуслов за осуду. Овако, то није потребно. Постојање злочина се престпоставља, а оптужени се терети не за чињење или нечињење, већ за само постојање.

У суштини, Крстић је осуђен што је био генерал ВРС, јер је - према тврдњама Тужилаштва које су некритички прихватиле судије - самим тим морао да зна шта ће се десити у Сребреници. Фантомска злочиначка завера је претпостављена, без доказа, а онда је пресуда Крстићу узета као доказ њеног постојања! Оваква кружна логика била би недопустива у иоле ваљаном правном систему. Хашки трибунал то очигледно није.

Штавише, Крстићева пресуда се узима као доказ да је „геноцид“ у Сребреници заиста почињен (на то се позивала и фамозна пресуда МСП, која је одбацила тужбу муслиманских власти у БиХ против Србије), иако нико до дана данашњег није осуђен као починилац тог наводног геноцида. Крстић и Благојевић робијају као „саучесници“ а Дражен Ердемовић, по сопственом призању извршилац масовног стрељања (чији је исказ у најмању руку проблематичан), живи удобно негде на западу под новим именом. Имамо, дакле, апсурдну ситуацију да се целом једном народу приписује кривица за „геноцид“ који нити је било када чињенично доказан, нити је за њега било ко директно осуђен!

Покретањем иницијативе о скупштинској декларацији којом би се осудио „геноцид“ у Сребреници, Жутократе су отвориле врата досад невиђеној јавној расправи у Србији. Јавност којој је дуго година преко послушних медија сервирана само званична прича о осам хиљада побијених муслиманских цивила могла је по први пут да види стварне резултате форензичких испитивања, податке о броју и идентитету пронађених тела, датуме када су први пут почеле приче о „масакру“ (месецима после јула 1995), сведочанства присутних војника и службеника УН... Укратко, познате чињенице уопште не иду у прилог званичној верзији приче о „геноциду“ - напротив, увелико је доводе у питање.

Имајући то на уму, намеће се питање које поставља Историјски Пројекат Сребреница:

...да ли су Хашки трибунал и његова продужена рука, власти у Великој Британији, намерно игнорисали животну опасност којој је генерал Крстић био изложен у затвору Вејкфилд да би се уз помоћ локалних криминалаца заувек затворио његов предмет и спречило његово формално преиспитивање пред судом и пред међународном јавношћу.


Не би било први пут да се хашки Трибунал, односно његови спонзори, придржавају пословице, „Мртва уста не говоре.“

Зато је обавеза живих да не ћуте - док се не истера правда, како генерала Крстића тако и за све нас.

5 коментара:

Bojan је рекао...

Колико је сигуран тај податак да за Сребреницу нико није директно осуђен?

Gray Falcon је рекао...

Колико је мени познато, сви досад осуђени за "геноцид" пред Трибуналом су осуђени као "саучесници и помагачи" (aiding and abetting).

Gray Falcon је рекао...

Потврдио сам да у Хагу нико није директно осуђен за ”геноцид”. Остаје, значи, питање коме су ови ”помагачи” помагали - и у чему, пошто ”геноцид” никада у ствари није ни доказиван, већ само претпостављен.

vlado је рекао...

Сваки Суд кроз историју људске врсте , трпио је, у мањој или већој
мјери ,политичке утицаје .
Још од Понција Пилата који је маси
окупљеној пред Судом(порота)понудио
избор : слободу за једног од два
сужња- Барабу ,лопова , сјецикесу и
убицу, или Исуса Христоса . Маса је
донијела чисто политичку одлуку :
Слобода за Барабу .
Овај Суд у Хагу , чисто је, без
икаквих примјеса , политички .
Више него онај Понција Пилата .

Johan је рекао...

У ствари, смртна порука др. Радовану Караџићу од „суда“ у Хагу.

http://www.srbijazemljaheroja.com/wordpress/?p=16187