Око Соколово #7

Десило се што бити не може: Млађан Динкић је смењен, а влада није пала! Да ли је реч о томе да Друг Бота „још није сасвим престао да буде Србин и још није сасвим постао тапир”(како вели Жељко Цвијановић) или је у питању још једна ујдурма идеолога економије деструкције? Видећемо...

На Динкићевом случају Ана Радмиловић илуструје како народ више није брига за поједине политичаре, већ више не верује у систем уопште. Ма колико то деловало лоше, у ствари није. Јер, разлог што се налазимо у овој пропасти је управо то што политичаре сматрамо инкарнацијом државе, а од државе очекујемо да реши све проблеме и све држи под контролом. Зар не би била иронија судбине да управо жутократија - апсолутно нехотице - натера Србе да поново размишљају као слободни људи, а не као сужњи државе?

Јесу ли нам позната имена Пјер-Мари Галоа и Жан Дитур? У временима када је пуко одбијање да се учествује у сатанизацији Срба значило крај многе каријере, ова два Француза, генерал и књижевник, устали су у нашу одбрану. Да не би били заборављени побринуо се Милован Данојлић.

Јер, као што рече један уман човек пре годину-две, заборав води у нестанак. Простор некадашње Југославије жива је потврда Орвелове тезе да „Онај ко контролише прошлост, контролише будућност”. На Балкану се ратује историјом таман колико и оружјем, па су тако настале фикције попут „тисућљетне државности”, „богумилског подријетла” и „потомака древних Илира” па до шарлатанства типа „народа најстаријег”. Стварни злочини над Србима се заташкавају или отворено поричу, док се о фиктивним и преувеличаним злочинима Срба говори као о неприкосновеним „геноцидима”.

Историчар Чедомир Антић подсећа да је устанак на Сретење 1804. био не само почетак српске борбе за слободу, него инспирација свим балканских хришћанима да се ослободе османског јарма. Дабоме, нео-османистички квази-научници данас говоре о тој борби као континуитету „генодица српског фашизма” ...

(Тај мит о наводном српском нацизму доказима побија историограф Радован Калабић у својој најновијој књизи „Под прекорним погледом историје”, пише у свом приказу Душан Ковачев.)

Силовањем историје не баве се само србофоби из иностранства. Жутократски културкомесар Светислав Басара већ годинама псовачки и пљувачки утерује невладништво по самој Србији. Његово најновије „остварење” је псовачка пасквила која клевеће целокупну новију српску историју. Када је историчар Радош Љушић на то указао, Басара га је (очекивано) испљувао у Данасу. Љушићев одговор служи му на част, а свима нама за пример.

Око Соколово #6

Сретење Господње лета две хиљаде једанаестог обележава вест да је Хосни Мубарак, већ тридесет година „председник” Египта, коначно поднео оставку. А Срби, који су на овај датум 1804. покренули устанак који је довео до ослобађања балканских народа и пропасти Османског царства, и даље „сном мртвијем спавају”... Или можда не?

Напредњачки митинг 5. фебруара је био и прошао. Али греше они који мисле да онолики народ који се окупио значи подршку овој и оваквој опозицији. Никола Малбашки (НСПМ) с правом зове СНС „контролорима незадовољства”. Жарко Јанковић вели (Видовдан) да је данашња опозиција потрошена таман колико и жутократска власт. Без обзира ко био формално на власти, показује Миша Ђурковић, програм - онај империјални - остаје на снази. Ако у овим и оваквим околностима нема никога са довољно храбрости да устане не само против жутократа већ и њихових империјалних налогодаваца, онда побуна и нема суштинског смисла.

Немојте насести жутократској причи да је политика по дефиницији неморална. Тако само покушавају да оправдају своја непочинства. Бранко Радун објашњава зашто морала у политици треба и мора да буде, колико год жутократе за то нису способне (Фонд стратешке културе).

У одсуству храбрих, моралних и суштински другачијих, неки чекају Шешеља (видети коментар Ане Радмиловић о том феномену). За то време, Двери најављују излазак на изборе као народни покрет.

И саме жутократе су свесне да је њихов режим на издаху, што политички што финансијски. Да не би одговарали за своја недела, спремају инсајдерски „преокрет”, чији би носиоци требало да буду баш најгори међу њима: Млађа и Чеда! Одлична анализа Жељка Цвијановића.

Нешто сумњам, међутим, да ће народ још дуго да трпи њихове лажи. Миодраг Зарковић објашњава да Срби трпе много шта, али да су на лаж ипак алергични (Видовдан).

За крај, нешто за размишљање. Милован Данојлић пише за Печат о неким суштинским разликама у погледу на свет нас и Запада, односу према Исламу, лажима и самообманама на „широком пољу неразумевања”.

Мој скромни допринос разумевању Империје нашао је пут и до шире публике. Прошле суботе сам објавио један превод који је илустровао идеологију Империје из прве руке. Текст је у уторак пренео Нови Стандард, скупа са попратним коментаром.

Пред крајем историје

Првобитно сам намеравао да оставим тек кратак коментар на крају превода текста под насловом „Либерално-деморкатска мултикултикратија”, али сам врло брзо схватио да завређује посебан есеј.

Два су разлога што сам превео овај текст. Прво, што наводи пример окупираног Косова као илустрацију лицемерја онога што ја зовем Империја, а аутор „ВСАД”.

Друго, што открива нашим читаоцима, који тога можда досад нису били свесни, да је политика уништавања идентитета, традиције, историје и националног бића - која се тренутно спроводи над Србима на све могуће начине - у ствари само продужетак политике коју Империја примењује против властитог народа, а зарад остваривања идеолошке утопије по многочему упоредиве са комунизмом. Ми смо у другој Југославији већ били изложени оваквом третману, који у ствари никада није ни престао. Данас га примењују у име Империје, а не у име светског социјализма, али су то по карактеру исти људи (чему сведочи недавно обелодањено пријатељство Јове Капичића и Чеде Јовановића). Сам аутор прави аналогију између комунизма и либерал-демократије, али не наводи стварне паралеле, којих итекако има. Мени је посебно занимљиво убеђење обе идеологије да је са њима наступио „крај историје”.

Империјални колос, за који аутор сматра да је још увек снажан и моћан, сваког дана испада све слабији. Одржава се искључиво на илузији својих поданика и послушника да још увек има најмоћнију војну силу на планети (што не смета нпр. Талибанима, који у то не верују), и да је још увек најбогатија светска привреда (да, али ако се дуг рачуна као капитал...). СССР није дуго поживео када им је коначно понестало девиза за куповину жита из иностранства. Колико ће дуго разни „пријатељи и савезници” волети Америку када престану да за то буду плаћени?

Из онога што сам видео од тзв. „нове” или „алтернативне” деснице у САД, не верујем да је у стању да изнесе борбу коју јој је аутор наменио. У Европи још постоји нека традиција романтичарског национализма. У Америци не.

Док је СССР само преузео велику руску царевину, којом се много пре тога владало на исти начин без обзира да ли је њена граница била на Уралу или на Камчатки, Америка је настала на темељима који слабо могу да издрже мегадржаву каква постоји данас. САД су основане као савез 13 суверених држава, чије је проширење на већину северноамеричког континента било итекако проблематично, и чија је трансформација у „једну нацију” била итекако резултат осмишљеног разарања регионалних посебности. Имиграциона политика и „разноврсност” су само најновији у низу оруђа којим се власти служе како би атомизовале народ зарад лакше контроле. Међутим, или нису свесни или их није брига да тиме у ствари слабе „нацију” и праве нешто слично позној СФРЈ, где сукобе између разних специјалних категорија и група (а код нас „народа и народности”) решава топуз у рукама власти. Баш као што се десило и код нас, та власт ће се урушити када њени темељи буду довољно поткопани сопственом политиком подела. Зато и не мислим да САД могу да опстану као јединствена земља.

Али, баталимо сада судбину Америке; она је за нас у најбољем случају академско питање. Изазов који „Алберт” поставља пред Америку и Европу је управо онај пред којим се данас налазе Срби. На нама је да се суочимо са овим чудовишним експериментом који се над нама врши in vivo, и да му се или предамо - и тако нестанемо као народ - или одупремо, без обзира на цену. Јер каква год да је, сигурно је мања од нестанка.

Имамо ту срећу што, за разлику од Американаца, имамо на чему да заснивамо отпор. Можемо да посегнемо у властиту историју, веру и традицију и у њима нађемо довољно светлог, светог и доброг да од тога - а не од лажи, покварености и насиља које нам се нуди као пут без алтернативе - обновимо себе и саградимо земљу коју можемо да оставимо деци и унуцима.

Суштинска карактеристика милитантних утописта, звали се они комунисти или либерал-демократски мултикултисти, је што проповедају „разноликост” као братство свих људи, а стварају свет у којем је човек човеку вук. Говоре да раде за опште добро, а у ствари раде само за себе, своју децу и шачицу истомишљеника. Певају оде бољој будућности, а у ствари не виде даље од сутра. Верују да је крај историје наступио с њима, и није им битно шта ће да буде после њих. Пред њима иду лажи, а иза њих остаје пустош.

Велико је то зло. Исконско. С њим се суочавамо зато што наши очеви, дедови, прадедови и преци нису успели да га до краја победе у своје време. Није да се нису трудили. Знам да често говорим како смо ми данас само сенке сенки тих људи, али ево, какви смо да смо, остало је на нама. Зло је зато убеђено у своју победу, и не може да замисли да ми овакви можемо да му се уопште супротставимо, а камоли успешно. Баш у тој слепој сујети, којом зло често само себе саплиће, лежи наша прилика и наша нада.

Можда нећемо моћи да до краја победимо зло. Можда ће тај посао да остане нашој деци. Али ће барем бити те деце, и имаће прилику да се боре ослањајући се на наше подвиге и наше успехе. Баш као што и ми данас, упркос свему, имамо оставштину наших дедова и пример њихове борбе против зла њиховог времена.

Али ако оманемо, ако поклекнемо, онда ће наша историја заиста да се заврши. За две-три генерације света ће и наше име бити заборављено, оставши само ту и тамо у причи и песми да збуни неког будућег читаоца. Ово зло, које је и само сенка сенке некадашњег зла, моћи ће да каже да је успело где нико пре тога није.

Ја то себи не могу да дозволим. А ви како хоћете.

Либерално-демократска мултикултикратија

(Прилажем мој превод коментара пренесеног на неколико америчких блогова, чији се аутор, „Алберт”, представља као амерички дипломата. Колико је веродостојан, просудите по садржају.)

Као неко ко живи у Европи и ради за Стејт департмент, осећам да ми је дужност да прокоментаришем оно што је овде речено поводом наших иницијатива апропо мањинског становништва у Европи и другде. Дабоме, не користим своје право име и ово су моји лични погледи а не званични став Владе САД (ВСАД), коју би запрепастило што уопште читам ове сајтове, а камоли што на њима коментаришем.

Унапред се извињавам на дужини коментара, али имајући у виду фасцинацију Нове деснице Викиликсом и вестима које су из тога проистекле, сматрам да су моја запажања меродавна и да ће бити од интереса осталим „паганима”.

Ако проведете имало времена у Стејт департменту, биће вам апсолутно јасно да је битка за идеје, власт и дефинисање перспективе САД готова, и да су победник у њој глобалистички, мултикултурни, либерални капитализам. То ће рећи, ВСАД је тренутно фанатично посвећена погледу на свет који се најбоље може описати као мешавина глобалистичко-имиграционог става уредника Волстрит Журнала и идеологије која покреће Канцеларију за мултикултурализам већег либералног универзитета.

Менциус Молдбаг [блогер] - чији је отац дипломата, и који је једном рекао Ларију Остеру да треба слушати када вам и амерички дипломата његов син кажу да је ВСАД у потпуности предана револуционарном либерализму и да нема изгледа да се успешно реформише - је потпуно у праву кад каже да се ова перспектива скаменила у идеологију и до те мере ушла у свест обичног народа шта то значи бити Американац, да је не може променити ништа осим кризе високог интензитета или потпуног колапса. Промену сигурно неће донети избор овог или оног републиканца.

Приметили сте можда да се политика председника Обаме не разликује битно од Бушове, а и једна и друга личе на Клинтонову, која се опет није претерано разликовала од Реганове, осим реторички. Зашто је то тако требала би цела књига да се објасни, али укратко, Менцијус је у праву да је либерално-капиталистичка демократија што универзалистичка идеологија, што једна врста религије, чији су дубоки корени у протестантској и квекерској традицији. Ово чега смо сведоци је само развој тих тенденција до логичног закључка.

Ово сам све рекао како бих успоставио контекст. Остајем у служби јер још постоји шанса да се макар нешто промени (можда лажем себе, али све мислим да је међу совјетским дипломатама било бар неколико који су сматрали да им је дужност да остану и учине шта год могу за руски народ, знајући да оданости СССР застарелој и нефукционалног идеологији једнога дана ипак мора доћи крај), један од претходник коментатора је апсолутно у праву: конзервативци не разумеју суштинску природу ВСАД. Као што је овде и на Алт-десници показано, чак ни јасно мислећи припадници Нове деснице нису схватили да је ВСАД сада непријатељ.

Јер, хајде да се не лажемо, то је спознаја која тешко пада једном Американцу. Европљанима је то много лакше; имали су кроз историју режиме које су морали да збацују. Али у дугој историји америчке републике, не мислим да је икада постојало време када је власт САД била идеолошки одлучна да потпуно уништи амерички народ и његову историју, идентитет и идеале. Један делимични изузетак је грађански рат [мисли се на сукоб 1861-65], чије смо наравоученије предуго игнорисали.

Елем, сада да коначно пређемо на ствар. У вези са оним што је речено у тексту„Америчко проповедање разноликости” [видети овде], тужна ми је дужност да вас обавестим како ВСАД ово ради не само у Француској већ и широм ЕУ и другде. ВСАД дефинише демократију и види као њену будућност искључиво масовну демократију засновану на мулти-етничком становништву, тј. на тренутном моделу глобалистичког либералног капитализма у САД. Из те перспективе, историјске нације се посматрају само као административне јединице са донекле различитим историјским пореклом. Турчин који живи у Немачкој је према томе Немац. Муслиман у Француској је Француз. Свако ко каже другачије је злотвор и неће бити толерисан. Покушај било које еврпопске владе да различито третира своје држављане на основу етничке припадности ВСАД посматра као аналогију негације грађанских права америчким Црнцима и реагује хистерично. Било која политичка странка која се противи овом концепту долази под „надзор” и САД онда улажу велики политички и дипломатски капитал да је дискредитују.

Надаље, САД су у потпуности посвећене идеји да су САД и Европа и муслимански, а не само хришћански, јеврејски или какви год већ ентитети. На основу тога су САД подржале Албанију и створиле нову муслиманску државу Косово. Косовом и Албанијом управљају злочинци и убице, али у нашој идеолошкој острашћености ми то не видимо. Штавише, то наводимо као оправдање за још америчког уплитања, још програма „добре управе”, и још лекција Европљанима да не чине све што могу да би интегрисали ове земље у европску породицу.

Ево једног илустративног примера. Као што је сад већ познато, ВСАД се ставила у потпуности на страну демонстраната у Египту и позвала Мубарака на оставку. Као разлог за то ударамо на сва звона право народа Египта на слободу говора и окупљања.

Међутим, када се група Срба на северу Косова мирно окупила да протестује против косовских власти, на шта је неко - вероватно муслиман - на демонстранте бацио ручну бомбу и једног убио, представник ВСАД на терену је јавио да су за ту смрт и уопште тужну ситуацију у ствари одговорни Срби, јер је требало да знају да ће отворене демонстрације да испровоцирају муслиманско насиље.

Толико о слободи говора и окупљања!

Овакве ствари гледам свакодневно. И једино што из њих могу да закључим је да је ВСАД постала фанатично идеолошка, и да ће сваку чињеницу да искасапи и унакази како би се уклопила у њен идеолошки поглед на свет. То што ова потпуно полудела структура и даље има огромну моћ значи да се лоше пише како свету тако и америчком народу.

Друго, што се тиче овог извештаја о муслиманима у Европи (овде), у њему се наводи као закључак нешто чега сам ја свестан већ одавно: амерички конзервативци који причају приче о смрти Европе и неминовности Еурабије (Eurabia) дебело се варају, јер сматрају да Европљани неће пре или касније рећи ВСАД да се гони у мајчину. (Изузетак је Британија, која је смртно болесна и требало би да служи као пример свим англо земљама, али то свеједно није случај. Готово је немогуће у потпуности описати ружноћу и распад ове нације која је некада владала светом, чијом престоницом данас буквално шетају хорде варвара, улицама какве никада нису били у стању сами да изграде.)

Обратите пажњу да статистике, такве какве су, свеједно не показују довољно велико мањинско присуство било где осим можда у Француској. А чак и тамо су смешно мале у поређењу са црначком или Латино популацијом у САД, посебно у мојој родној Калифорнији. Европа напросто нема мањински проблем какав имају САД, и могла би се једноставно решити реметилачког становништва чак и сада, у овој поодмаклој фази. Док Стејт департмент одражава властиту идеологију и препун је Азијата, Латиноса, Арапа, Индијаца, Мексиканаца, Црнаца и каквих год већ све не мањина (а по глобалистичком, мулти-култи резону сви су они 100% Американци), такве разноликости нема у државној служби било које земље у Европи.

Имајте у виду и да цитирана студија обухвата Балкан, где су многобројни муслимани остали као наслеђе турске владавине.

У овоме се потпуно слажем са Фјордманом [норвешки блогер]: ВСАД је непријатељ не само свог народа, већ и Европе. Иако су европске елите исто онолико идеолошки компромитоване као и америчка , чињеница на терену је да већина обичног народа у Европи НЕ ВЕРУЈЕ у ту идеологију. Међу обичним народом овде, чак и на левици, много је мање толеранције за „разноликост” него међу обичним Американцима. Зато брже и реагују.

Француска је посебан случај зато што је њена службена идеологија универзалистичка, бап као и амерички либерализам. Али Французи свеједно и даље знају ко је Француз а ко само носи француски пасош, и нису познати по тихој покорности када стварно дође време одлуке.

Са свим овим у виду, шта да се ради?

Три ствари, мислим.

Прво, на домаћем плану, Нова десница мора да убеди Американце да ВСАД више не представља ни њих ни њихове интересе, да је колос који је измакао контроли, који не може да се реформише већ му треба брза и коренита промена. Време је да се престане са околишањем и да се америчком народу јасно каже где се налазимо и куда идемо. Велика Британија нам чини последњу услугу тиме што илуструје нашу блиску будућност већ данас. Треба да укажемо на њен пример и да учимо на њему. Само народни покрет који овом питању приђе паметно, мудро и разборито, али и храбро и без страха да јасно и гласно каже истину, има неке шансе. Можда не велике. Али дужност је дужност, и не видим како је можемо избећи.

Друго, што се тиче Европе, Нова десница мора да убеди традиционалисте, националисте и народе Европе да ће имати подршку америчког народа - мада не и власти - ако кажу ВСАД да се гони у мајчину, повуче трупе и не меша се више у европске послове, и да ће Европа остати континент националних држава. Тиме би се такође створио процеп између америчког народа и ВСАД.

Треће, паралелно са овим што сам већ навео, морамо да схватимо да имамо посла са монструмом огромне моћи и утицаја, који већ деценијама држи цели свет за гушу, и који је многе генерације Американаца научио да искрено верују да је све што ВСАД ради светлост и нада, а да је свако ко јој се супротстави први корак ка Аушвицу.

Имајући то на уму, врло је вероватно да нећемо успети. Зато морамо да планирамо шта нам је чинити када тај неуспех постане очит. Нека врста повлачења у алтернативу је неопходна ако хоћемо да сачувамо нашу културу и наслеђе. Том „Плану Б” се тренутно посвећује премало озбиљне пажње.

Мада су наше елите тренутно опијене тријумфом, њихова идеологија је неодржива. Мада се чини да су јаки и моћни, у стварности се не разликују много од геријатрије КПСС која је махала са Лењиновог маузолеја.

Нема нас много, али није било много ни оних што су потајно игали представе у Прагу, деценијама пред пад звоздене завесе, ругајући се глупости владајуће идеологије.

Ово је наш задатак: да прихватимо да смо дисиденти. Да прихватимо да нам је отпор дужност. Да тај отпор изразимо кроз уметност, и да придобијемо умне и веште људе свом циљу. Да успоставимо контакте са симпатизерима широм света. Да полако ширимо свој утицај и да никада не престанемо да исмевамо власт.

И када се сруши, као што верујем да хоће, ми ћемо то посматрати са осмехом.

Око Соколово #5

Између путовања и временских непогода, закасних са овим издањем Ока.

Прошлога петка је Жељко Цвијановић објаснио значење оставке министра Милосављевића, као најновију интерно-жутократску интригу вечитог гаулајтера Млађана Динкића.

Народ, међутим, занимају унутрашње драме владајуће врхушке онолико колико је француским револуционарима била битна боја хаљине Марије Антоанете. Такав народ Томислав Николић планира сутра да изведе на митинг, а да се то не претвори у револуцију. То је народ који је пун једино беса, гладан хлеба и жедан правде. У том троуглу, вели опет Цвијановић, налази се „комадић плодног тла на коме временом поново може да израсте дрво слободе”. Неко ће се већ наћи да поведе - или прати! - Србе на том путу.

У томе је некако и суштина поруке Драгослава Павкова, који ће изаћи на Николићев митинг иако не подржава СНС. Јер седење и чекање само значе одобравање жутократије...

За то време, Миша Ђурковић се осврће на Цркву у доба жутих комесара, и на примеру Крушевца слика портрет Србије после досманско-жутократске транзиције.

Остоја Симетић, који је недавно објавио отворено писмо Коштуници, сада шаље сличну ситну књигу Другу Боти, преведено на језик који овај (ваљда) разуме.

Што се тиче леве обале Дрине, Ненад Кецмановић појашњава зашто је БиХ немогућа држава, и како би могла да буде могућа. С тим што је вероватноћа да се то деси стравично мала...

Од мене у следећих дан-два очекујте текст о значају дешавања у Тунису и Египту на нашу будућност. Толико за овај пут!

Око Соколово #4

Нешто краћа рубрика ове недеље, пошто путујем.

Отворено писмо Остоје Симетића (иначе члана ДСС) свом страначком вођи објављено је прошлог петка на НСПМ. За разлику од неких коментатора, нисам га читао као покушај обрачуна са Коштуницом, већ покушај да се очигледне грешке у његовом приступу и политици ДСС - а које се овде документују - исправе, пре него што би ова партија могла и да помисли да Србију спасава од жутократа. Па што стоји, стоји.

Уредник Новог Стандарда Жељко Цвијановић направио је у уторак анализу резолуције Јелка Кацина којом је Европски парламент наводно подржао ЕУропски пут Србије. Цвијановић лепо објашњава да се том резолуцијом захтева један социјални инжењеринг над Србима, како би они престали да буду Срби и постали подобни ЕУропљани. Тако су се жутократе нашле у шкрипцу:

„...ако престану да проводе тај инжењеринг, појешће их ови који су их на Србе послали. Ако га наставе, ако продуже са тим бесмисленим увртањем, убиће их отпор материјала, а сад што су решили да своја непочинства раде на материјалу који се зове сопствени народ, и нису због тога за неко жаљење“.

На Видовдану, Слободан Јанковић напомиње какве су све злотворе жутократе ослободиле или осудиле на симболичне казне, па се пита зашто ли се Срби не буне попут Тунижана, Албанаца, Египћана и Либанаца, иако за то имају много боље разлоге. Па добро, требало је подоста да се Срби ономад одлуче за буну на дахије, али кад је једном кренуло - није више стало.

За крај, цитат из писма Бране Црнчевића уредницима Печата, изворно упућен „најдаровитијем српском салонском антикомунисти“, Бориславу Михајловићу Михизу:

„Слободан Милошевић је државник с грешком, а ови твоји су грешка без државника“.

Што стоји, стоји.

Лице и наличје жуте „правде”

Није тајна да иза жутократског режима стоје стручњаци за маркетинг - како пословни тако и политички. Пошто апсолутна власт апсолутно квари, тај маркетинг је одавно престао да буде суптилан, па чак и пропаганда, и претворио се у обичне лажи. Народу Србије лаже се безобзирно и непрестано, од јутра до мрака.

Истога дана када је извештај Дика Мартија усвојен у Савету Европе, та пропаганди вична власт у Београду објавила је пресуду учесницима у тучи у којој је погинуо француски навијач Татон. Вест дана у Београду није био Мартијев извештај, већ пресуда „фашистичким хулиганима”. Случајно? Нипошто.

Жутом Београду Мартијев извештај не одговара. Таман су осмислили како да предају битку за окупирану покрајину, баш као што су и обећали „пријатељима” на Западу, када се појавио тамо неки Швајцарац и обелоданио прљави веш „ослободилаца” независне Косовије. Па како ће сада Друг Бота да разговара о свему осим статуса са „легитимно изабраним представницима” НДК?

Нека се нико не прави луд па каже да је судство независно и да своје пресуде доноси и објављује самостално. Онако као је „реформисано” под Другом Ботом, то апсолутно није случај. Сваки процес је политички, свака пресуда је пропаганда. Тако је и са овом.

Четири дана раније, девет припадника „ОВК” из такозване „Гњиланске групе”, осуђено је за убиства најмање 32 лица на укупно 101 годину затвора. Жртве су свирепо мучене, а потом раскомадане и оскрнављене. Дотле је 15 учесника туче у којој је страдао Татон - на први поглед убиство из нехата, а нешто нисам чуо да је истрага доказала другачије - добило укупно 240 година робије.

Ето, дакле, још једног примера оне ЕУропске правде коју сам спомињао недавно. За намерно мучњењ, убијање и касапљење Срба казна је далеко мања него за убиство из нехата једнога странца.

Уредништво Видовдана је направило рачуницу, упоређујући пресуде, по којој један француски живот вреди 80 српских. Кажу, Ботина „република Србија” тако се приближила пракси нацистичких окупатора да стрељају 100 Срба за једног Немца. Драматично - али не баш сасвим тачно.

Постоји и друга страна медаље. Из висине казне и датума пресуде јасно је да жутократија користи страдалог Татона у политичко-пропагандне сврхе. Али имајте на уму да те злоупотребе не би могло да буде да Татон није убијен.

Детаље Татоновог случаја не знам. Свашта се говорило и писало по медијима, али како да верујем доказаним лажовима? Али чак и у најгорем случају, да је Татон испровоцирао тучу, не могу да верујем да ико може да помисли како је заслужио да га убију. То је оно што ми смета у целом том случају - потпуно одсуство хришћанског поштовања према човеку који је страдао као гост у Србији. Знам да су за то делимично криве жутократе, па чак и сами Французи (који су дизали дреку око „дивљих” Срба пред финале Дејвис купа, мада им није на крају помогло). Али чињеница да је Татонова смрт злоупотребљена не значи да је он некакав злотвор. Опет кажем, чак и да је он први ударио, то што му се десило није било поштено, није било витешки, и не може и не сме да се сакрива под скуте патриотизма.

Када сам у прошлонедељном „Оку Соколовом” уврстио текст Миодрага Зарковића о политичким затвореницима Ботине Србије, пропратио сам га следећим коментаром:

Слагао се неко са њиховим циљевима или средствима или не, ако нам је стало до правде за себе морамо да је тражимо и за њих. И за свакога. У супротном, пристајемо на жутократски поглед на свет, у којем је „нашима” дозвољено све, а „онима тамо” ништа. Па онда живот проводимо у стремљењу да се из „оних тамо” пребацимо у „наше”, што - и кад је могуће - захтева душеубилачка непочинства.

Не познајем опус Младена Обрадовића и Образа довољно да о њима судим; добро обавештени антижутократски извори ме уверавају да су многи њихови ставови не само погрешни већ и погубни по нашу борбу за слободу и народни препород. Да ли то значи да би требало да ликујем што Обрадовић чами у Ботином затвору? Нипошто. Али исто тако не значи да од Обрадовића треба да правим хероја, само зато што чами у затвору. Ово на први поглед може да звучи као цепидлачење, али ако мало боље размислите, видећете да се ради о нечему суштинском.

Ако жутократе злоупотребљавају Татонову смрт, то не значи да та смрт противницима жутократије треба да служи на част. Напротив. Ако су жутократе некога утамничиле без оптужнице, то не значи да је тај неко аутоматски херој, али значи да је жутократија репресивни режим којем што пре треба да дође крај. А само зато што је жутократски суд утамничио девет шиптарских терориста, не значи да већ сутра-прекосутра Друг Бота неће да их помилује и пусти, као знак добре воље Хашиму Тачију.

Зато није тачна процена Видовдана да за жутократе српски живот вреди сто пута мање од француског или немачког. Показали су небројено пута да за њих српски живот не вреди ама баш ништа.

Демократија без демоса

Енглески посланик у Европском парламенту Данијел Ханан (Daniel Hannan) је један од оних „гласова у дивљини” који говоре истину и када знају да нико неће да их слуша. Ономад је Блеровог наследника Гордона Брауна у брк назвао „девалвираним премијером девалвиране државе”. Пре неки дан, 19. јануара, одржао је следећу лекцију Кетрин Ештон (видео):

Суочена са избором између демократије и над-национализма, Европска унија скоро увек бира ово потоње. То се најјасније види на примеру политике ЕУ према западном Балкану. Тамо одржавамо протекторате у Босни, на Косову, па рекао бих чак и у Македонији, чија је једина сврха да спрече прекрајање граница какво би хтели људи који тамо живе.

Тешко је имати функционалну демократију ако људи немају довољно међусобног поверења да прихвате једни друге на власти. Ако хоћете власт народа и за народ, онда морате имати народ према коме свако има осећај макар некакве припадности.

Другим речима, за демократију је потребан ‘демос’, оно са чиме се идентификујемо кад кажемо ‘ми’. То није једноставно. Становништво може бити измешано, а осећаји припадности подељени. Али наша предрасуда, кад се све узме у обзир, морала би увек да буде на страни националног самоопредељења. Ако одузмете демос из демократије, остаје вам само ‘кратос’, систем насиља који приморава законом на оно што се не усуђује да захтева у име грађанског патриотизма.

Око Соколово #3

О феномену власти и медија који сопствену традицију систематски ниподаштавју и газе, одлично пише Александар Ђикић у тексту „Јулијанско прасе” (НСПМ).

Сличном проблематиком бави се и Никола Танасић који дан касније, описујући како су медији потпуно погрешно, злонамерно и тенденциозно информисали јавност о акцизама на бензин (НСПМ). То је била само једна у низу Великих Лажи којима се годинама систематски распамећује Србија. Савез квислинга у власти, квази-опозицији, тзв. невладиним организацијама и медијима (углавном у страном власништву) силује Србији мозак, налазећи начина да чисту пљачку представи као нешто нормално и пожељно. Докле?

За то време у затворима чаме политички затвореници, чијом се судбином бави Миодраг Зарковић (Видовдан). Слагао се неко са њиховим циљевима или средствима или не, ако нам је стало до правде за себе морамо да је тражимо и за њих. И за свакога. У супротном, пристајемо на жутократски поглед на свет, у којем је „нашима” дозвољено све, а „онима тамо” ништа. Па онда живот проводимо у стремљењу да се из „оних тамо” пребацимо у „наше”, што - и кад је могуће - захтева душеубилачка непочинства.

Над Србима се спроводи један чудовишан социо-културни експеримент, тврди Мирослав Свирчевић (Нови Стандард), са циљем да се трансформишу у постмодерне, нихилистичке поданике ЕУропско-атлантске империје. Данашњи жутократски културкомесари само настављају посао започет четрдесетих година прошлог века, овај пут са благословом застава са звездама другачије боје, али ништа мање разарачки.

Шта је алтернатива? Слобода, вели Оливер Вуловић (Видовдан). Она не мора увек да се осваја страдањем, али мора да се довољно жели. Мора да се живи, упорно и свакодневно. Звучи тешко, али пробајте. Лакше је од данашњег свеприсутног очајања - намерно створеног и негованог, како бисмо сами себе осудили на вечни сумрак ропства.

Око Соколово #2

Између празника и посла, времена има само за још једно издање колажа. Очекујте нове ауторске текстове ускоро.

Из новогодишњег издања Печата издвајам анализу Миодрага Зарковића, "Хроника изгубљене деценије".

Печат такође доноси и подужи интервју са историчаром Милорадом Екмечићем, који објашњава зашто се Империја толико острвила на Србе. Није теорија завере ако су представљене чињенице, и није завера ако се ради отворено...

Годинама већ тврдим да је стварни архиквислинг и уништитељ Србије Млађан Динкић. Председници и премијери се мењају, али он увек остаје на власти. Ту тезу документује и најновији текст Мише Ђурковића у Новом Стандарду.

На питање шта да се конкретно предузме како би се не само срушила жутократија већ и изборила слобода, Драгослав Павков нуди одговоре.

За крај, нешто мало другачије. Коментар пронађен на сајту Б92, наводно од српског туристе, сведока нереда у Тунису:

Ovde nam je super, suzavac bi mogao biti jači a paljevine vidljivije iz svih delova grada. Policija bije, naravno ne tako kao kod kuće, ali se zaista svi trude da nas maksimalno ispoštuju. Ovde smo glavni jer znamo cake da udjemo preko reda... kad se čekaju namirnice a imamo i svoje ljude ako treba da se nabavi nešto "preko veze". Ako izadju tenkovi, uplatićemo još dve nedelje.
(Pozdrav iz Tunisa, 14. januar 2011 13:34)

Христос се роди!

Честитајући свим Православнима рождество Христово, овом ћу приликом да цитирам речи из божићне посланице Патријарха Павла од пре четири године , а које данас звуче као да су баш овом приликом написане:

„Зна­мо до­бро за све на­ше па­до­ве, рас­ко­ле и по­де­ле. Мо­ли­мо се Го­спо­ду да то преста­не јед­ном за­у­век, а све вас мо­ли­мо да бу­де­те јед­но у Го­спо­ду, ка­ко би­смо сви­ма по­ка­за­ли чи­сту ве­ру и све­ту сло­гу, сву ле­по­ту ве­ре у Бо­га и ве­ре у чо­ве­ка Бож­јег. То ће би­ти он­да ка­да пре­ста­не­мо да се ме­ђу со­бом дели­мо на раз­не начине, нај­че­шће по без­у­мљу. По­ку­шај­мо, у ра­до­сти божић­ње­га сла­вља, да се изми­ри­мо и саберемо око колев­ке Бо­го­мла­ден­ца и да пре­ва­зи­ђе­мо све наше бесми­сле­не по­де­ле!

На­рав­но, тре­ба о све­му про­ми­шља­ти, су­о­ча­ва­ти раз­ли­чи­те ста­во­ве и рас­прављати, али то не сме да бу­де раз­лог за међусобну мржњу или за мржњу пре­ма би­ло ко­ме. Мо­ра да важи пра­ви­ло да „онај ко же­ли да бу­де пр­ви, тај тре­ба сви­ма да слу­жи”. Хри­стос је Сво­јим жи­во­том по­ка­зао све ово, а ми хри­шћа­ни има­мо све­ти за­да­так да и сво­јим живље­њем то по­твр­ди­мо. Да­нас је нај­по­год­ни­ји дан да ис­пи­та­мо се­бе где смо ми у том де­лу и да ис­пра­ви­мо са­ми се­бе и јед­ни дру­ге ка­ко би на­ша ра­дост би­ла пот­пу­на и трај­на. Сва­ко од нас тре­ба да у лич­но­сти дру­го­га чо­ве­ка види ли­це Бож­је, ли­це сво­га бра­та и веч­ног са­бра­та. Та­да ће ср­це сва­ко­га од нас истин­ски би­ти ви­тле­јем­ска пе­ћи­на у ко­јој се Хри­стос увек из­но­ва ра­ђа. И што ви­ше бу­де та­квих ср­да­ца, сви­ма ће би­ти бо­ље и сви ће­мо би­ти бо­љи.”

Мир Божији - Христос се роди!

Око Соколово #1

Као што сам најавио пре неки дан, ево првог издања колажа текстова који су ми запали за око. Текстови нису аранжирани никаквим посебним редоследом, а препорука текста не значи аутоматску препоруку свега што је аутор икада написао, или сајта где је текст објављен; увек и о свему одлучите сами.

Ана Радмиловић пише у Новом Стандарду о отуђењу власти од народа и мржњи која је попут бензина посута по Србији, и само чека шибицу.

Некадашњи фронтмен сарајевског „Забрањеног пушења”, Др. Неле Карајлић, говори за Печат о музици, филозофији, рату, Сарајеву, и Кустурици. Изабрани цитат: „Далеко смо од брзине свјетлости, док год не израчунамо колико су два плус два.”

Како бисмо имали будућност, морамо да смо начисто са прошлошћу. У времену када Брисел, Вашингтон и жутократе просто трче да обнове некакву „југосферу” на тзв. Западном Балкану, треба прочитати есеј Милована Балабана о југословенству као суштински антисрпској идеологији (Видовдан).

Ту чињеницу, дабоме, империјалисти и њихови домаћи колаборанти хоће пошто-пото да сакрију. Владимир Димитријевић описује „историју” која се данас намеће Србима - злонамерну фантазију по мери глобалистичког нихилизма (Печат).

Данило Тврдишић упућује на "једноставан одговор на компликована питања" (Двери).

Стефан Каргановић подсећа да се сада остварује предвиђање од пролетос да ће се сребреничка резолуција жутократа обити о главу Србији. (НСПМ)

Есеј Слободана Антонића „Крај косовске политике” освануо је на интернету дан пре објављивања на НСПМ. Уз обиље истраживачких фуснота, професор Антонић трасира путању политике пост-петооктобарског Београда према окупираној покрајини, од Ђинђића до Боте.

Имам три замерке на текст. Олако се одбацује могућност да је Ђинђић одстрељен због своје промене става према Империји. Неки елементи жутократске издаје су изостављени: од тајних преговора са Гузенбауером до прихватања провизорног устава, позивања Срба на изборе и признавања ЕУЛЕКСа, као и документи који потврђују Тадићево обећање да је процес пред МСП само мазање очију народу. На крају, помало очекивано, многи коментатори се баве успутном Антонићевом замерком „трибалним националистима, окупљеним по својим батинашко-аутистичким сајтовима” уместо садржајем есеја. А управо садржај је оно "два и два" које је спомињао Др. Неле, без чега не можемо ни до четири, а камоли даље.

Најава нове рубрике

Нова година је добро време да се почне са новим стварима. У 2011. намеравам да једном седмично на „Соколу" поставим колаж текстова, анализа или есеја који су ми привукли пажњу, а које не намеравам да коментаришем понаособ.

Прво издање ове рубрике очекујте за дан-два; редовна издања очекујте петком или недељом.

Срећну нову годину желе вам Сиви Соко и сарадници!

Жута Година

Крај децембра је некако време за свођење рачуна и паковање године на измаку како би је после новогодишњег славља лакше одложили на таван (или у подрум) успомена.

По мени је 2010. била година сазнања. Ако не пада снег да покрије брег, већ да свака зверка покаже свој траг, онда смо у години иза нас постали стручни трагачи за свакојаким зверињем, поготово оним жутога крзна и оштрих ЕУропских зуба. По делима њиховим познали смо их, а када нам ни то није било доста, дошле су депеше „Викиликса" и извештај Дика Мартија. Мада је пожутела штампа највише пажње у том случају обратила на терористичког премијера такозване „Независне државе Косово" (НДК), много се ћутало о чињеници итекако наглашеној у извештају: да су за све то годинама знале обавештајне службе, полиције и владе такозване „међународне заједнице." И изабрале да гледају на другу страну, јер су им Змијуга Хашим и НДК били до те мере важни.

Мислим да је 2010 ван сваке сумње показала ко су и какви су жутократе и невладници који себе сматрају за политичку, културну, медијску и пословну „елиту" Србије. Никаквих сумњи више не треба да буде, нити било какве маске више могу да сакрију о коме и чему се заиста ради.

Али ако некоме још није јасно, да нацртам.

У фебруару се преко немачких медија појавио текст нимало дипломатског демарша тзв. "квинте" (пет земаља спонзора НДК) у којем се изражава фрустрација што њихови "партнери у Београду" не испуњавају обећање да ће одбрана Косова бити искључиво представа за домаћу употребу. Упиру прстом у захтев упућен МСП.

И Жути и странци су одбили да коментаришу демарш - као, то су фантазије - али зар није било тачно како је у њему написано? И онда Викиликс крајем године потврди да је демарш итекако постојао.

То што је МСП урадио у јулу је њима на срамоту, али упркос неким критикама на рачун жутократа и невладника, мислим да је толика доза софизма и лицемерја ипак изнад њиховог нивоа памети и вештине. Свакако да су намерно ишли на варијанту да изгубе, али сумњам да су баш знали како ће то све да се заврши.

Међутим, апсолутни скандал са резолуцијом понуђеном Генералној скупштини се може стопроцентно ставити на терет Врховном Жутнику. И првобитни текст је био слаб, туњав и метиљав, бедно помирљив и непринципијелан - али завршна верзија, која је написана у Бриселу а да је није парафирала ни влада ни Скупштина, била је чиста срамота, капитулација и (још једна) издаја.

Кад смо већ код резолуција које су написане негде другде, хајде да споменемо и лажљиву декларацију о Сребреници, коју су као своје чедо својатали и Јелко Кацин и Ахмет Даутолу, али и Истанбулску декларацију, коју је очито срочио овај потоњи. Кацин се још дичио и да је одговоран за октобарску „Параду поноса", а остаће упамћен и по шовинистичкој фарси од коментара на српску победу у Дејвис купу. Али, о Кацину нема шта даље да се прича, док нам фасцинантних открића о Врховном Жутнику још преостаје!

Када је за време светског фудбалског првенства Србија победила Немачку (што је била отприлике једина светла тачка мундијалског наступа), у шали сам рекао да треба очекивати Ботино извињење Ангели Меркел, да Немци случајно не замере и отежају ЕУропске интеграције. Нисам једини коме је то пало на памет - неко је тај дан пустио лажну вест о Тадићевом извињењу Немцима. Најцрње од свега је што је маса света у ту вест поверовала. Баш као и у ону, једнако фиктивну, о извињењу Французима...

Када је у марту у Лондону ухапшен ратни лидер Б-Х муслимана Ејуп Ганић, на тренутак се чинило да ће истина о масакру у Добровољачкој ипак избити на светло дана. На крају је енглески судија ослободио Ганића и од речи до речи прихватио аргумент његових сарајевских бранилаца да је све то била политичка ујдурма Београда, потерница in mala fide. Жутоград не само да није демантовао тај скандалозан навод, већ га је потврдио одустајањем од жалбе. Скупо им, рекоше.

Сву дубину своје моралне беде показали су 10. октобра, када је пар стотина професионалних активиста, политичара и дипломата Империје (да се зна за чији рачун је то организовано, је ли) тријумфално промарширало испражњеним улицама Београда, док је пет хиљада полицајаца држало кордон. Оне са друге стране кордона, њих шест и кусур хиљада, жутократе су назвале „хулиганима". Али када вас глаш држава не само да не слуша, већ сваким даном намерно и са садистичким уживањем гази, не може да очекује да се против тога побуните писмима редакцији Жутитике, Ж92 или Жутаника. Али и та „парада," као и резолуција о Сребреници, као и резолуција у УН, као и декларација у Истанбулу и фарса од процеса Ганићу, опет је била наређење извана, које су жутократе беспоговорно и са садистичким задовољством извршиле.

Последња кап у чаши дошла је по објављивању Мартијевог извештаја о врховном крволоку такозване независне државе Косов. Уместо да каже да нема никакву намеру да преговара са мафијашем, терористом, убицом и „монструмом" (како га је назвао један британски лист), Врховни Жутник просто трчи да изјави како је Хашим Тачи „легитимни представник албанског народа" и како ће с њим врло радо сести за сто. Не дај Боже да му том приликом Змија понуди хладне нареске... овај ће још да их похвали, да не увреди домаћина!

Просто је невероватно да неко може бити до те мере глуп, до те мере зао, до те мере послушан, до те мере штеточина као што је то Борис Тадић. Ако он ради то што ради својевољно, онда се ради о феномену медицине. Ако не ради, онда остаје питање како га контролишу? Да ли то има чип у глави, па је заиста теледиригован, или су у питању враџбине из света Харија Потера?

Било како било, са тако жутим председником, жутом владом и жутим медијима, Србија је данас једна велика Жута Кућа, где се целом једном народу наживо ваде срце, душа, јетра, бубрези... Знате, стигло као последњи услов за ЕУропу, а ЕУропство нема алтернативу. Рек'о Тадић.

ЕУропска правда

У белешкама са путовања по Босни и Крајини, давне године 1839, Матија Мажуранић овако описује османску правду. Муслиман прељубник бива кажњен тек трећи пут када га ухвате (набију га на колац). Хришћанина којег ухвате са неудатом муслиманком натерају да прими Ислам и да је жени, а ако неће - колац. Ако је муслиманка удата - колац. Хришћанин којег ухвате са удатом хришћанком буде обешен. „А Турчин, кад год му се благоизволи, може ићи к Крстјанки, јер му неима суда.”

Цели један век, почев од 1804 па до 1912, балкански хришћани су се борили - по огромној цени - да се ослободе такве „правде” и заведу ону европску, у којој је закон био једнак и за краља и за сељака и за просјака. Данас, међутим, уместо те правде имамо ЕУропску правду. Мажуранић би је без много труда препознао.

Фебруар је 2001, трећа година откад је НАТО умарширао на Косово да би „заштитио људска права” и од те окупиране српске покрајине почео да ствара албанску државу. Аутобус „Ниш Експреса” који превози избегле косметске Србе да упале свећу својим мртвима на Задушнице код Подујева налеће на мину. Дванест људи гине, 40 је повређено. Полиција УНМИК-а, цивилна окупациона власт, хапси Фљорима Ејупија, који бива заточен у америчкој војној бази „Бондстил”. Ејупи, међутим, успева да „побегне” (!?) из Бондстила и губи му се сваки траг! Тек у лето 2008, хвата га УНМИК и осуђује на 40 година затвора. У пролеће 2009, мисија „реда и закона” Европске уније, која је од УНМИК-а сасвим противзаконито преузела врховну судску власт у тада већ самопроглашеној независној држави Косово, ослобађа Ејупија „због недостатка доказа” и укида пресуду!

Август 2003, река Бистрица код Гораждевца. На српску децу која спас од летње врућине траже у реци пуца „непозната особа”. Гину Пантелија Дакић (12) и Иван Јововић (19), а још четири дечака су рањена. За овај злочин никада нико није оптужен, а камоли осуђен. Истрагу су обећавали и УНМИК и ЕУЛЕКС, али она је званично затворена пошто „ниједна осумњичена особа није идентификована”.

Иначе, мисијом ЕУЛЕКС од октобра ове године руководи француски генерал Ксавије деМарњак, иначе некадашњи заповедник окупационих снага НАТО (КФОР). У том капацитету он је у новембру 2007 изјавио да ће косовски конфликт имати „биолошко решење”, пошто ће преостали Срби у року од једне генерације да изумру. Пожутела београдска штампа се тога није сетила када је писала о деМарњаковом именовању...

Када је почетком децембра специјални истраживач Савета Европе Дик Марти објавио извештај да је режим Хашима „Змије” Тачија и УЧК терористичко-мафијашки, да се бави трговином дрогом, људима и присилно одстрањеним људским органима, није остао затечен само „премијер Републике Косово”. У шоку су били и многи његови пријатељи и помагачи. Стејт департмент је званично саопштио како „неће бити промена” у односу Империје и НДК. Бивши вицекраљ окупиране покрајине и донедавни француски министар иностраних дела, Бернар Кушнер, питао је „Ко је тај Марти?” и тражио је доказе. Да, да, углас су повикали апаратчици и пискарала ЕУ: Марти, Марти, где су ти докази!?

Молим? Људи којима за осуду Срба за најгнуснија непочинства не треба ни основана сумња, већ гласине и произвољне приче - ти људи сада траже доказе? Па да, како се неки тамо Дик Марти усуђује да оптужи њиховог миљеника Тачија, или да уопште доведе у питање за њих неприкосновену „чињеницу” (која, дабоме, не почива ни на каквим доказима) да су косметски Албанци невине жртве геноцидног великосрпско-империјалистичког агресора а да је НАТО инвазија 1999 била „илегална али легитимна” самоодбрана, шта ли...

Кушнеровом позиву за доказима одазвао се канадски полицајац Сту Келок, који је почетком ове деценије био шеф одељења полиције УНМИК-а. У разговору за РТС, Келок је потврдио Мартијев навод да је Тачи био шеф организованог криминала на Космету, а за Кушнера је рекао следеће: „Не могу да потврдим да је Кушнер знао за трговину органима, али апсолутно нема никакве шансе да није имао информације о организованом криминалу на Косову.”

Кушнерова фрустрација је јасно видљива на овом снимку од пролетос, када је напао српског новинара који му је поставио незгодно питање баш о трговини органима. Да не заборавимо, овај „хуманитарац” се прославио деведесетих активизмом у Хрватској и БиХ, а посебно подршком режиму Алије Изетбеговића у Сарајеву. Притом је његова организација одбијала да пружи било какву помоћ Србима. Био је гаулајтер НАТО на Косову баш у време случаја „Жута кућа”, да би после постао министар иностраних послова. Смењен је у новембру, пар недеља пре обелодањивања Мартијевог извештаја...

Сада се отреса прашинма са фасцикли о злоделима и других миљеника Империје, од Загреба до Сарајева; судећи по тим подацима, вађење органа косовски терористи научили су у Туђмановој војсци... Али нешто сумњам да ће ишта да буде од тога. Нити ће Кушнеру да зафали длака са главе, бар ако се питају бирократе из Брисела. Сувише много је уложено у стварање континенталног Левијатана да би се дозволило политички незгодним чињеницама да то доведу у питање.

И тако се Србима суди за „командну одговорност у заједничком злочиначком подухвату”, непостојеће геноциде, фиктивна силовања и митолошке планове, док починиоци стварних злочина уживају заштиту и подршку Империје и ЕУропе.

Дик Марти је Швајцарац. Његова земља није чланица ЕУ, јер још увек цени своју слободу и неутралност. Савет Европе није пипак Брисела, па још увек може да држи до права и правде. Када жутократе кажу да „Европа нема алтернативу”, они не мисле на Европу Дика Мартија, већ на ЕУропу - оно што представљају Кушнер и Кацин, Хавијер Солана и Џејми Шеј, Дорис Пак и нобеловац Марти Ахтисари, којима су сви Срби вечно и увек за све криви.

ЕУропа је УНМИК, који толерише Тачијеву мафијашку државу. ЕУропа је и КФОР, који пушта да се догоди мартовски погром 2004, али и свакодневни погром против свих који не мисле као Тачи, а који траје већ 11 година. ЕУропа је ЕУЛЕКС, мисија створена да подржи „независну државу Косово” али коју жутократе сматрају „статусно неутралном”.

Косово је најбоље огледало ЕУропе. Од самог рата 1999, који је започет и вођен мимо сваког закона, преко окупације која наводно није нарушавала суверенитет Србије а у ствари јесте сваким својим указом, чином и нечињењем, до спознаје да су све ове године ЕУропске обавештајне службе, полиције ио водећи политичари врло добро знали шта се дешава на Космету, па су изабрали да широм затворених очију подрже стварање Тачијеве „независне државе”. Данас ЕУропа тражи од Београда, као приступни услов, да призна „Републику Косово”. Проваљене америчке депеше јасно сведоче да је режим бедних квислинга у Београду прихватио да то и учини, чим осмисли маркетиншку фору којом би то продао народу Србије. Зато тај народ беспоштедно пљачка, мучи и понижава, како би се бавио свим и свачим осим судбином своје земље и издајством своје самопроглашене „елите”.

Добро дошли у ЕУропу, где су Срби криви што постоје (ал' што вели шеф ЕУЛЕКС-а, неће дуго), док за повлаштене - звали се они Бернар Кушнер, Хашим Тачи, Рамуш Харадинај, Насер Орић или Весли Кларк - „неима суда”.

Бота и Змија

Има десет дана да је Дик Марти, специјални истраживач Савета Европе, објавио свој извештај о мафијашком деловању врхушке такозване републике Косово. Две године је Марти сакупљао грађу, причао са сведоцима (онима који су се усудили да проговоре) и претурао по обавештајним и полицијским архивама, како би пред овим парламентарним телом изнео дуго затомљену истину о правој природи тзв. Ослободилачке војске Косова и њеног вође, Хашима „Змије” Тачија. Све се ту нашло, од хероина до трговине робовима и оружјем, па до убијања људи како би се њихови органи за скупе паре продали на црно богатим светским купцима.

И шта је Србија урадила? Прво је идиот Векарић, Тадићев Вишински, пролупетао како је ово велика победа Боте Председника и васцеле жутократије, јер су ето баш они у ствари сакупљали сву ту грађу и борили се за ту истину о Тачију. Клинац! Нико није рекао ни реч о страдању заточених Срба као присилних донатора, док то није 2008. објавила Карла дел Понте, тада већ бивши инквизитор квазитрибунала у Хагу. Жутократе су онда направиле од тога медијски циркус, а онда заћутале - баш као и што је био случај са целом њиховом „борбом за Косово”. А сад се Векарић кити туђим перјем. Научио од шефа, шта ли.

А тај шеф, беда најбеднија, вели да ће он упркос извештају - из којег је јасно да је Хашим Тачи монструм а не човек - ипак с њим да седне и „преговара”. О чему, када окупаторски режим у Приштини пристаје једино на безусловну капитулацију Србије? Вели Бота да је Тачи „легитимно изабрани представник Албанаца”. Бива, то значи да је он, Бота легитимни представник Срба. Е да не би! А у ствари чини се да Врховни Жутник у ствари завиди Тачију, који је добио преко 90% гласова у свом атару - сигуран знак изборне крађе због које би се постидео и Хамид-паша од Кабула. А како је Бота намакао већину на оним ономад изборима, то нити ко зна, нити се спомиње. Рекла „међународна заједница” да су били демократски - баш као и ови Тачијеви сада.

До јуче сам мислио да је Ботино лајање да ће хапсити Џулијана Асанжа (власника Викиликса) само већ уобичајено поданичко удвориштво Империји. Међутим, са објављивањем империјалних депеша у којима сви председникови људи недвосмислено потврђују да је тзв. одбрана Косова прича за замајавање народа, а да се све ради како би Србију увели у ЕУропство, признали Тачијеву државу, ушли под скуте НАТО и продали Републику Српску. Е да, још и да притом забију нож у леђа Русији. Све оне приче да ће „Русија продати Србе као и сваки пут до сада”? Чиста замена теза, намерно пласирана да замаскира жуту издају Србије, али и Москве.

Сећате се оног меморандума из фебруара, у коме разне „дипломате” пишу Боти да су незадовољне што није испунио обећање да скине Косово са дневног реда? Тачан, до последње запете. Да парафразирам Тацита, Врховни Жутник води велеиздају и то назива државничком политиком.

Али што рекоше људи за Мартијев извештај, све смо то већ знали; сад је само потврђено. Па добро, ако смо знали, што нисмо реаговали? Ако човек несвесно чини зло, или под присилом, онда то још може и да се опрости. Али ако је свестан зла а не чини ништа да га спречи, онда је и он одговоран за то зло, баш као и да га је лично и намерно починио. То важи за тзв. међународну заједницу, која већ више од деценију посматра како Тачи и ОВК - које су и довели на власт 1999 - уништавају све српско на Косову и Метохији, и не само да ништа не предузима да то спречи, већ им и помаже што својим ћутањем, што ућуткивањем оних који би да проговоре.

Али важи и за Србе који знају ко је и за шта се залаже Борис Тадић, такозвани председник такозване државе Србије, а у ствари најбеднији квислинг на лицу планете. Он већ годинама силује истину, коље правду и вади Србији органе наживо, и ником ништа. У томе је највећа трагедија, и још већа срамота.

Симбол Империје

Стари Римљани су веровали да о мртвима треба зборити само добро. Пошто нисам Римљанин, тај ме обичај не обавезује.

Ричард Холбрук је јуче умро од последица пуцања аорте. Имао је 69 година. Био је нека врста симбола свог времена: дипломата који се дичио одсуством такта. Посао му је био да "лаже за своју земљу", што је и радио, али је исто тако убијао, варао и крао. У јесен 1995 молио је НАТО да засипа БиХ "бомбама за мир"; у својим мемоарима је признао како је покушао да превари председника Милошевића око расподеле територије у Дејтону; а у паузама између дипломатских послова био је инвестициони банкар (у фирмама Credit Suisse и Lehman Brothers). Само је због тога икада упао у неприлике, када је морао да плати новчану казну за малверзације пре него што је могао да постане амбасадор Империје у УН.

Он јесте био архитекта мировног споразума у БиХ - али под америчким условима, и тек пошто је Вашингтон осујетио сваки покушај да се тај рат оконча на други начин, па чак и спречи. Потом је годинама рушио тај исти споразум.

У јесен 1998. је сео за сто - метафорички говорећи - са тзв ОВК, коју је његов колега Роберт Гелбард раније назвао "без сумње терористичком организацијом." На чувеној фотографији која је обишла свет, изувени Холбрук седи на патосу поред брадатог терористе ОВК (који је, приметићете, у чизмама).



Холбрук је после рекао да је био бесан што су га тако искористили. То, међутим, никада није показао. У октобру 1998. је "договором" са Милошевићем изнудио три месеца да се ОВК припреми за наступајућу НАТО агресију, и организује фарсу са "масакром" у Рачку. Али када је дошло време да репризира своју дејтонску улогу, на такозваним преговорима у Рамбујеу, позорницу је приграбила Мадлен Олбрајт.

Холбрук је после своју каријеру везао за Џона Керија (2004) и Хилари Клинтон (2008). Зато никад није постао шеф америчке дипломатије. Последњи задатак му је био у Авганистану, као специјални изасланик императора Обаме. Пре тога, међутим, дуже времена је писао месечне колумне за Вашинтгон Пост, новине које се иначе истичу мржњом према Србима и Русима.

Не једном је на тим страницама силовао истину. Када сам га прозвао због четири гнусне лажи у тексту из јула 2008, назвао сам га "лажним моралистом, простаком, сујетним и поквареним ђубретом" и те се оцене не одричем. Али увек сам имао једну дозу поштовања према њему због само једне ствари. Због све своје силне сујете, увек је отворено говорио шта мисли. За њега су Вијет Конг били идеолошки мотивисани борци, а Срби само "шупци и убице" - и то никада није крио. Зато су његови мемоари из 1998 право богатство, јер сведоче шта се стварно дешавало у Дејтону.

На пример, цитирао је шта му је на цедуљи написао Фрејжер током једног састанка у Загребу:

"Дик, ово су наше џукеле, које смо ангажовали јер смо били очајни. Морамо да покушамо да их контролишемо, али сада није време да се буде гадљив."

Холбрук није био нимало гадљив. Ако је цена америчке хегемоније на Балкану и у Европи била васкрсење усташтва и исламског фундаментализма и протеривање пола милиона људи, онда је то било то. Ароганција моћи, или моћ ароганције? Да ли је битно? У сваком случају, Холбрук је поживео довољно дуго да види почетак краја те хегемоније.

Као један од стваралаца Америчке Империје, Ричард Чарлс Алберт Холбрук је био отеловљење многих порока који се у њој сматрају за врлину. Његова силеџијска "дипломатија" је на крају донела Америци и Американцима далеко више штете него користи. Филозофија Oderint dum metuant ("Нека ме мрзе, све док од мене страхују") није усрећила ни њеног аутора, римског императора Калигулу. Земљу која се пред светом гласно залагала за вредности и принципе, да би их онда пред тим истим светом кршила и газила, потпуно је срозала. Холбрук то или није разумео, или није дозволио да му засмета.

Нобел и невладници

Данас је у Ослу додељена Нобелова награда за мир празној столици. Добитник, кинески дисидент Лиу Хсиаобо, издржава дугогодишњу затворску казну због позивања на увођење демократије у Кини. Можда је реч о вербалном деликту, а можда кинеска комунистичка партија разуме шта ”увођење демократије” заиста значи - из примера, рецимо, Србије.

Министар иностраних послова у Србији (ово намерно) Вук Јеремић одлучио је да не пошаље изаслника у Осло. Образложио је то чињеницом да је ова награда прст у око Пекингу и да је глуп и штетан потез замерати се Кини за рачун оних који је на тај начин провоцирају (САД и ЕУ). Одлука је повукла праву лавину осуда Невладе. Сви до једног, корисници империјалног буџета (како је то одлично документовао Слободан Антонић) усташе против Јеремићеве одлуке, и хистерично - како то обично и раде - урликнуше како је овај потез ништа друго него увреда за ”пријатеље” Србије какви су по њима Вашингтон и Брисел. Влада се брзо повиновала захтевима Невладе и послала изасланика у Осло, а Јеремића је оставио на цедилу и ментор, Врховни Жутник лично.

Тако је још једном недвосмислено показано ко, у ствари, управља Србијом. Не народ - како би то, теоретски, требало да буде у нечему што се назива демократија - нити влада (тј. министри надлежни да воде политику по законима и прописима), па чак ни званични жутократски апарат, оличен у Боти Председнику. Стварни владар Србијом је Империја, а инструмент те власти је невладничко-медијски сектор. Данас Србијом владају Вашингтон и Брисел (како ко, како кад), а преко Соње Бисерко, Наташе Кандић, Б92, Пешчаника и е-новина. Ово није никаква теорија завере, већ чињеница, доказана и показана овим скандалом око Нобела.

Уосталом, шта ће који клинац изасланик Србије на церемонији у Ослу? Је ли то нека обавеза? Невладници тврде да јесте, да је присуствовање политичкој демонстрацији усмереној против Кине мерило припадности ЕУропству и оданости Империји. Слажем се.

Нобелова награда за мир већ годинама нема везе са миром; још од 2007, да будем прецизнији, када је додељена шарлатану и пропагандисти Алберту Гору (иначе заменику Императора за време агресије на СРЈ). Следеће године добитник је био Марти Ахтисари, за заслуге у стварању ”Независне државе Косова”, а после њега Барак Обама, и то само зато што био изабран за Императора.

Присуство изасланика Србије у Ослу није, значи, имало никакве везе са светским миром и унапређивању међународних односа, већ је захтевано као доказ покорности Србије Империји - прихватање да Обама заслужује награду само зато што постоји, да је Ахтисари светски миротворац а не бедни србомрзац, и да је ”увођење демократије у Кини” (по империјалном рецепту) важније од макар и фиктивне демократије у Србији. Зато је невладницима толико стало да се то деси.

Овом демонстрацијом подаништва Србија неће добити ништа. Не верујем ни да ће много да изгуби; достојанства већ одавно нема, а Пекинг зна боље од нас ко и како управља Србијом. Замерити жутократама и невладницима на издаји је као замерати шкорпијама што боду; то им је природа. Невладници ће да профитирају, јер су својим деловањем зарадили бар још једну плату. Само, то може да траје док год Империја има чиме да их плати. А у једној од многих иронија судбине, кључ за судбину долара држе управо Кинези.

Дејвис куп

Доводили су своје специјалце, да их бране од „дивљих” Срба. Вређали су домаћина, Николу Пилића, као „симбол” који је „прегазило време”. Мислили су да је све готово после преокрета у дубловима у суботу. А данас Французи, заслужено, иду кући без титуле. Никола Пилић је добио пети Дејвис куп, а Србија први.

Србија се с правом радује. Тенисери су хероји дана, опет, сасвим заслужено. Да Виктор Троицки не одигра више нити један меч у каријери, остаће запамћен по овом (што није сасвим фер према, рецимо, Ђоковићу, Типсаревићу и Зимоњићу, али и њима је гарантован незаборав).

Једино што ми је покварило ужитак је упорно враћање камера на бедну сподобу која се заогрнула шалом земље коју годинама систематски уништава, е да би мало тениске славе и победничког сунца огрејало и њега.

Џон Кенеди је једном мудро приметио да „Победа има хиљаду очева, а пораз је увек сироче”. Фудбалери, кошаркаши, ватерполисти, тенисери, увек су „наши” кад побеђују, а „они тамо” кад изгубе. Власт, која је најмање одговорна за успехе спортиста (а итекако крива за неуспехе, и не само спортиста) никад не прича о поразима, а увек се кити победама.

Невладници неће лако прећи преко чињенице да је данас њихов пројект распамећивања Срба понижавањем знатно уназађен. Очекујте зато још колико сутра неку нову државну, хелсиншку или невладничку (инако то све дође исто) пасјарију. И тражите на „Викиликсу” Ботину депешу извињења Саркозију што су се зли, дивљи Срби усудили да победе Французе и тако још једном покажу свој антиевропски, назадни, клерофашистичко-геноцидно-агресорски карактер...

Неки то зову мир

Сећам се као да је било јуче. Уторак, 21. новембар, 1995. Дан раније, сарајевски медији су јавили да су преговори поново пропали. Наставак рата је био неминован. А онда више није.

22. новембар је освануо прилично нестварно. Све је било исто као и претходног дана. Војске су још биле на положајима, и даље није било хране, струје, воде, и гаса, путеви су још били затворени. Када сам одлазио из Босне, два месеца касније, ситуација се тек незнатно променила. Осетило се мало боље расположење међу људима, али и то некако са резервом, као да смо се сви плашили да се то ипак некако не поквари. Чини ми се да су сви држали дах до средине децембра, када је у Паризу и службено потписан мир.

Људима међу којима тренутно живим рат је апстрактан појам, нешто што се дешава негде далеко, и чиме се баве професионални војници (и њихове породице). А мени и мојој породици је рат био на кућном прагу три и по године.

Тачније, 1.326 дана, од барикада на сарајевским улицама у недељу, 5. априла 1992, до уторка у новембру 1995. и вести из Дејтона. Дуг је то био рат, крвав и оркутан. Није био ни најдужи, ни најкрвавији, ни најокрутнији - али кад га човек проживи и преживи, статистике су слаба утеха.

Дан после објаве дејтонског споразума, објављен је мој први ауторски текст, на енглеском, у британском Индешенденту. Написан је као сладуњава прослава мира, али је представљен као да сам разочарана жртва рата која је хтела више. Било је и превише оних који су маштали о „коначној побједи“ и Босни по сопственим жељама, и њих је Дејтон заиста разочарао. Мене није. И нисам се осећао као изневерена жртва. Она резерва која се осећа у тексту је више бојазан да све то скупа неће потрајати.

„Барем неће више бити убијања“ је наслов који су уредници Индепендента дали мом тексту. Петнаест година касније, то звучи готово пророчански. Али тек ми је после постало јасно да је рат престао само на бојном пољу, а да ће се сигурно наставити политичким средствима.

Када сам овог пролећа посетио Сарајево написао сам:

„Етнички рат у БиХ је био директна последица потпуног губитка поверења између народа, које је настало када је режим Алије Изетбеговића инсистирао на независности на рачун свега и свију осталих. Дејтонски споразум није повратио то поверење, али је понудио оквир у коме би оно могло поново да настане, ако би народи Босне на то пристали. Када су САД и ЕУ убрзо затим направиле од БиХ протекторат и почеле да намећу своје - често супротстављене али увек несувисле - визије каква би БиХ требало да буде, створили су тиме снажну мотивацију да до тог међусобног дијалога никада не дође.

Када је премијер РС Милорад Додик недавно споменуо да би могло бити време за разговор о споразумном разлазу, члан председништва Силајџић је љутито одговорио да је то незамисливо. "Они који не воле ову државу слободни су да оду, али не могу са собом понијети ни педља земље", рекао је Силајџић.

Баш та теза - да БиХ "сто посто" припада Силајџићу и Муслиманима, док су сви остали уљези и треба да оду - је узрок рата 1992-95 и 100.000 у њему погинулих. После 15 година мира и западног "грађења нације", БиХ се вратила на почетак. И то онда Стејт департмент описује као "велики успех".

На шта ли тек неуспеси личе?“

Шта год да је била намера Империје у Дејтону - или лидера Срба, Хрвата и Муслимана који су споразум потписали - оружје је ипак утихнуло. Шта год Дејтону недостајало, он и даље представља прилику, колико год малу, да народи који силом прилика живе у БиХ могу некако да се договоре да у миру живе заједно, или се мирно разиђу.

Што се мене тиче, увек ћу памтити тај тренутак чисте радости када сам чуо да је рат готов, и схватио да смо га преживели.

Нисам од оних који живот узимају здраво за готово. Сада знате и зашто.

Укинута Србија

Велике ствари у историји често почињу релативно малим. У Бастиљи су стотинама година тамничили непријатељи француских краљева, а на крају је освојена јуришем Парижана које нису занимали затвореници, већ складиште муниције за које се шушкало да се налази у тврђави. У напетој атмосфери врућег француског лета 1789, то је било довољно да отпочне револуција која ће и краљу и револуционарним вођама напослетку доћи главе.

Шта ће у случају Србије бити та кап која ће прелити итекако препуну чашу жучи (а коју нам већ дуго представљају као мед)? У мутним и напетим временима, никада се не зна шта само јесте, а шта би могло да буде повод за нешто веће. Сасвим је могуће да ће неки будући историчари 10. октобар сматрати почетком буне на Жутахије. А можда ће то бити и вест да у Београд стижу елитни француски специјалци, као обезбеђење француским тенисерима на предстојећем финалу Дејвис купа.

Французи овај скандалозан потез правдају наводним страхом од наводног дивљаштва српских навијача, упирући прстом у контроверзне догађаје у Ђенови. Тандара-броћ! Као прво, изгреди у Ђенови били су комбинација неспособности италијанске полиције да адекватно контролише уношење забрањених средстава на стадион, али и присуства „навијача” којима очигледно неко веома моћан и утицајан држи леђа. Неко коме би, рецимо, одговарало да се деси међународни инцидент како би имао оправдање за „језиву“ реакцију против појединаца и група које се још одупиру (на какав год начин) преумљењу и глајхшалтовању Србије у ЕУропистан.

Али, какве везе ишта од тога има са тенисом? Апсолутно никакве.

Када је у јулу репрезентација Србије играла у Сплиту против Хрватске, дочекао их је транспарент „Србе на врбе“. Ни Бота Председник ни Вук Министар нису дигли хајку на овај испад „толеранције“. Нити је ико из Београда тражио да репрезентативце чувају специјалци Војске Србије, или да они путују у блиндираним аутобусима - упркос небројеним документованим случајевима каменовања, пребијања, и свакојаког другог малтретирања Срба у Лијепој Њиховој. Али шта ћемо, Бота се буди са Северином а његова жута власт позива Србе да и даље летују у Хрватској. Па ако их неко тамо пребије, опљачка, избоде или каменује, онда ће Београд лепо да се извине Загребу, јер мора да су то нечим заслужили...

Ако су Срби могли да играју тенис (и победе, успут буди речено) у земљи где се „Олуја” слави као државни празник а геноцид из 1941-45 се одбацује као „великосрпска пропаганда”, онда је инсинуација да Французи треба да страхују за сопствену безбедност у Србији чиста увреда.

Држава није ништа друго него организација која на јасно дефинисаној територији има монопол на употребу силе. Заузврат, она својим поданицима обећава заштиту живота и имовине, уколико се повинују одређеним правилима. По тим критеријима, Србија није држава. Односно, ако то и јесте, онда представља један од њених најнижих облика - државоид са ограниченим суверенитетом.

Ставимо на страну сада окупирано Косово и Метохију, за које Бота каже да ће се борити само мирним средствима. Да се не бавимо сада тиме што Бота мисли да су сви српски ослободилачки и одбрамбени ратови били илегални и бесмислени. Хајде и да не расправљамо о идиотској тези министра Жутановца да ће Србија (можда) до Газиместана доћи преко Авганистана. Оног дана када у главни град једне државе стигне оружана формација друге државе да својим држављанима гарантује безбедност, онда држава домаћин није суверена. Овако се не третирају ни бивше афричке колоније (можда зато што би реакција на такву увреду била повик „расизам“! на који су ЕУробови и Американци толико осетљиви). Само је у Србији могуће да државно руководство одобри долазак стране војне формације како би обезбеђивала гостујуће спортисте. Да су пожељни француски „разбијачи” како би се стало у крај Србима, све до једног ратним злочинцима и клерофашистима, шта ли.

После тираноубиства надвојводе Франца Фердинанда у Сарајеву, јуна 1914, историја бележи да је Аустро-Угарска упутила Краљевини Србији незапамћено дрзак ултиматум, који Србија није могла да прихвати а да сачува независност. Један од захтева ултиматума је био и да аустријска полиција без ограничења спроводи истрагу о Фердинандовом убиству на територији Србије. Влада Николе Пашића је тај захтев пристојно одбила. Аустро-Угарској је понуђено да Србија спроведе истрагу против лица осумњичених за умешаност у атентату и „анти-аустријско деловање“ али је оценила захтев да у тој истрази учествују аустријски агенти као „неприхватљив, јер представља кршење Устава и кривичног законика“.

Чак и суочена са извесним нападом острашћене хапсбуршке монархије, Србија није прихватила губитак суверенитета. А ова данашња Жутија се поноси тиме што њеном територијом већ годинама вршљају страни агенти тражећи генерала Младића, и што сада у Београд долазе француски специјалци. Скоро да можете замислити жутократе како слежу раменима: „Па шта смета? И ми смо, на крају крајева, страни агенти...“

Жутократија већ годинама укида Србију. Одриче се окупираних територија. Српску привреду обара на колена порезима и прописима, а пљачкашима са стране (уз добру провизију) продаје државна предузећа у бесцење. На сваком месту и сваком приликом понижава, затире, клевеће и кињи српски идентитет, веру, традицију, породицу, друштво и културу. Прво је подржала стварање одвојеног и антисрпског „црногорског“ идентитета, а сада то исто ради у „Војводини“, док истовремено охрабрује џихад муфтије Зукорлића у „Санџаку“. Неће стати, неће престати, док од Србије не остане апсолутно ништа.

Када се држава одрекне своје суштинске функције - заштите живота и имовине сопствених грађана - онда јој ти грађани више ништа нису дужни. Када се одрекне и своје форме - гореспоменутог монопола силе - онда престаје да буде држава. А када и форму и суштину препусти иностраним непријатељима, онда постаје највећа претња физичком опстанку свог становништва.

Зато борба против Жутахија није само питање „нормалног живота“ и „бољег сутра“ већ и морални императив свакога ко жели да опстане као Србин. Само потпуним укидањем жутократије постаће могуће да Србија опет буде нормална држава, а не ово... нешто, о чијој апсолутној моралној, физичкој и свакој другој беди сведочи срамно и неприхватљиво присуство француских специјалаца.

Инсајдери

Жутило је превршило свако меру. Ево и сама земља се пропиње, тешко јој је да их носи на грбачи. Са неба падају ужарене стене, као упозорење. А ми, као да смо рођени јуче. Не сећамо се више од сат-два уназад. Свако ново злодело жутих невладника отера у заборав оно претходно. Србија битише у непрекидном циклусу оних Ворхолових 15 минута славе (односно срама). Чим се један заврши, други почне. И док се бавимо најновијим „Инсајдером“, невладничка лабораторија ужаса већ спрема ново непочинство.

Слажем се да се речена емисија може најбоље описати као „Ода гадости“. Да представља најмрачнију пропаганду, производ умова потпуно разведених од логике и разума, имуних на чињенице и алергичних на истину. Али побогу, зар је то тек сада јасно? Зар већ годинама није било очигледно да је Б92 у функцији медијског тепих-бомбардовања српског јавног простора - унапређена и времену прилагођена верзија његовог скоро-па-имењака из Вијетнамског рата, „Црног бомбардера“ Б52? То што је неким невладницима и то било мало, па су основали Пешчаник и „е-новине“ као још екстремнија гласила, треба да нас збуни па да поверујемо како је Б92 некакав објективни медиј са професионалним стандардима. Личити на такво нешто у поређењу са наведеним „медијима“ није тешко - али само зато што нешто може да личи на нормалну медијску кућу, не мора да значи да то и јесте. Погледајте Си-ен-ен.

Добро, ако лаже коза, не лаже рог. Б92 је одувек био пропагандна служба Империје, па не треба да изненади то што од 2000. служи и жутократију на исти начин. И једни и други служе истом непријатељу. Али ето, ни десет година скоро па апсолутне власти, потпуне доминације медијским простором и свим аспектима друштва и државе, није било довољно да жутократе „преуме“ тај „неразумни“ народ којим владају у име „разумне“ Империје. То се видело не толико 10. октобра ове године, колико дан раније.

Призор десетина хиљада људи како мирно протестују против државног иживљавања престравио је жутократе таман колико и оне стотине хиљада које су у тишини испратиле Патријарха Павла прошле године. Сад страхују и од песмица на стадионима. Можда им баш није сасвим јасно, онако заслепљеним влашћу и амбасадорским ласкањем, да их једна кап у већ препуној чаши дели од револуционарне правде - али чак и они су у стању да виде да им се клима под ногама. Зато их хвата паника, па праве и пуштају овако хистеричне емисије, подносе лажне кривичне пријаве и причају свакојаке глупости.

„Пропагандиста неће оптужити свог противника за тек било какво недело, већ управо за оно што и сам пропагандиста намерава да почини“.

Тако вели француски филозоф Жак Елул, у својој књизи „Пропаганда“ (Париз 1962, Њујорк 1973). Значи, агресор ће своју жртву да оптужи за агресију, а виновник геноцида ће да своју жртву оптужи за - погодили сте, геноцид. А државно-медијски апарат који оличава Мусолинијеву дефиницију фашизма („Све под државом, ништа изван државе, ништа против државе“), скупа са убеђењем достојним митоманије Луја XIV („Држава, то смо ми“), оптужује народ и Цркву које истовремено мрзи и од њих страхује за „клерофашизам“.

Пре десетак дана је у Широком Бријегу (БиХ) одиграна утакмица на којој су локални навијачи развили заставе нацистичке Немачке и Ватикана:

Широки Бријег, БиХ, новембар 2010 (извор)

Навијачи Широког иначе себе зову „Шкрипари,“ по локалним усташама које су наставиле борбу после априла 1945. сакривајући се у „шкрипама“ тј. пећинама у херцеговачком кршу. Људи који се поносе усташтвом и отворено везују симболе нацизма и Ватикана, шта је то него клерофашизам? Али за Б92, они не постоје. За њих су Хрвати „цивилизирани ЕУропљани“ који немају хулигане и навијаче, и на утакмице иду све у фраковима са халбцилиндрима.

Па ви сад и даље мислите да су то озбиљни медији, а да је жутократија озбиљна власт.

Сумрак Жутократа

Протекли месец сам провео у путовању и размишљању. Ако су вам недостајали текстови, жао ми је; једини разлог због којег сам остао нормалан после скоро 11 година у медијским рововима је што повремено узмем краћи одмор.

Често кажем да некада треба бити даље од ситуације да би се она боље сагледала. На пример, са са временске дистанце од једног месеца, јасно је да су догађаји од 10. октобра у толикој мери уздрмали жутократе да они сада паниче и на песмице са трибина. Једино што омогућава Ботиној власти да опстане је чињеница да на политичкој сцени тренутно не постоји алтернатива жутилу. Односно, „алтернатива“ која се тренутно промовише то уопште није.

Замислите да је 10. октобра постојала артикулисана и суштинска алтернатива жутократији - политичка, идеолошка, вредносна. Било би педесет хиљада људи на улицама, а не пет, а верујем да би им се придружила и полиција. Нешто нисам видео да се у анализама тог дана спомиње управо стравично понижење полиције, која се борила са сопственим народом како би заштитила стране амбасадоре и педофиле и домаће издајнике, а по налогу власти која апсолутно не заслужује никакво поштовање.

„Немој да те педери хране хлебом... “ Београд, 10.10.2010 (извор)

Елем, ако је пре 10. октобра и било неких илузија да у жутократској држави има макар и грам пристојности, онда после тог дана више не треба да их буде. Ако поново дођете у ситуацију да себи кажете „Ма неће ваљда...? “ знајте да хоће. Да поновим, једини разлог што жутократија није пала 10. октобра је што у Србији још није артикулисана идеја која би је заменила.

Природа не подноси вакуум. Друштво исто тако. Жутократе плански производе празнину, како би је онда испуниле својом визијом „преумљеног “ ЕУропског народа. Да се разумемо, ово нема никакве везе са стварношћу у самој ЕУ. Само неко ко је протеклих месец дана провео у пећини није свестан француских штрајкова, енглеских студентских нереда, планина ђубрета у Италији или масовне грађанске непослушности против забране пушења у Грчкој. А замислите како би се ти људи тек бунили да им је тако „лепо “ као у ЕУропској Србији, где народ нема шта да једе али зато држава има за Параду и за уцену на Младића?

Овако даље не може. И не сме.

Битка за Београд

Дан пре „Параде“ којом је жутократија хтела да изрази свој понос апсолутном контролом политичке, медијске и привредне сфере у Србији, у Београду се окупило десет хиљада људи у породичној шетњи. Жутократски медији су то описали као „неколико стотина грађана“.

Десети октобар се одиграо тачно како је предвиђено. На тријумфалном маршу Београдом појавило се тек хиљаду „парадера“ - домаћих педера, страних педофила и амбасадора - али их је зато штитило скоро шест хиљада полицајаца, у три обруча. Насупрот њима било је шест хиљада „изгредника“ (превод са жутског: „они који не мисле ЕУропски и одбијају наша наређења“).

„Немој да те педери хране хлебом“

И док градоначелни Драган „Сеци Све Платане” Ђилас кука над материјалном штетом - хвала Богу, није било мртвих - занимљиво је шта је све страдало у сукобима жутих пендрека и „хулигана“.

Бачен је молотов пред зграду ДС у Крунској улици; страдао је улаз у РТС у Таковској; аутобус на којем је била реклама за Б92; а према Првом Пендреку, и „џамија и неке стране амбасаде“.

ДС, РТС, Б92, џамија, стране амбасаде - шта им је заједничко? Све су то симболи угњетавања и уништавања Србије, симболи жутократа и њихових страних господара. Једино је бес против џамије потпуно неоправдан, јер у њој клањају следбеници нормалног муфтије Јусуфспахића, а не србофобичног ајатолаха Зукорлића. Народ је толико огорчен, толико заслепљен бесом према држави која их мрзи и систематски угњетава, да неће да прави разлику.

Кажем народ, јер ма какве биле методе тих шест хиљада који су изашли да силом протестују против жутократског самозадовољавања у центру Београда, они су представници обичног народа Србије. Тај обични свет живи од јутра до сутра, грца у дуговима, бави се „рециклажном пољопривредом“ (претура по ђубрету не би ли нашли нешто јестиво) и упркос свему томе одбија да мрзи себе као предуслов права на живот. Десет хиљада таквих људи је јуче мирно протестовало. Данас је дошло шест хиљада који би радије да разговарају песницама. Жутократе их сада називају хулиганима и изгредницима, а када су они - у име Империје - нападали полицију и палили Скупштину пре десет година, онда је то била демократија, шта ли.

Не сме да буде забуне: мета шест хиљада „изгедника“ нису били педери, којима су жутократе намениле улогу жртвеног јарца, већ сама жутократија, ненародни режим чије је иживљавање над народом дошло до тачке неподношљивости. Чак је и жутократама, толико глупим и сујетним да су потпуно разведени од стварности, јасно да када им народ дође на врата са песницама и моткама, „то значи да смо много погрешили и треба да се одмах склонимо“.

Само, нису то људи од речи. Неће се склонити, док не буду склоњени. Ко зна, можда је револуција већ почела, а овај 10. октобар је био само прва битка? Онима који су пренеражени насиљем поручио бих да се пробуде. Зар не могу и неће да виде ментално и физичко насиље које над њима спроводи жутократија већ годинама, а „међународна заједница“ још дуже? Србијом влада режим толико екстреман, да сваки покушај промене у правцу нормалности личи на екстремизам. Добро, онда. Како рече један амерички политичар, екстремизам у одбрани врлине није порок. А умереност у одбрани порока није врлина.