О феномену власти и медија који сопствену традицију систематски ниподаштавју и газе, одлично пише Александар Ђикић у тексту „Јулијанско прасе” (НСПМ).
Сличном проблематиком бави се и Никола Танасић који дан касније, описујући како су медији потпуно погрешно, злонамерно и тенденциозно информисали јавност о акцизама на бензин (НСПМ). То је била само једна у низу Великих Лажи којима се годинама систематски распамећује Србија. Савез квислинга у власти, квази-опозицији, тзв. невладиним организацијама и медијима (углавном у страном власништву) силује Србији мозак, налазећи начина да чисту пљачку представи као нешто нормално и пожељно. Докле?
За то време у затворима чаме политички затвореници, чијом се судбином бави Миодраг Зарковић (Видовдан). Слагао се неко са њиховим циљевима или средствима или не, ако нам је стало до правде за себе морамо да је тражимо и за њих. И за свакога. У супротном, пристајемо на жутократски поглед на свет, у којем је „нашима” дозвољено све, а „онима тамо” ништа. Па онда живот проводимо у стремљењу да се из „оних тамо” пребацимо у „наше”, што - и кад је могуће - захтева душеубилачка непочинства.
Над Србима се спроводи један чудовишан социо-културни експеримент, тврди Мирослав Свирчевић (Нови Стандард), са циљем да се трансформишу у постмодерне, нихилистичке поданике ЕУропско-атлантске империје. Данашњи жутократски културкомесари само настављају посао започет четрдесетих година прошлог века, овај пут са благословом застава са звездама другачије боје, али ништа мање разарачки.
Шта је алтернатива? Слобода, вели Оливер Вуловић (Видовдан). Она не мора увек да се осваја страдањем, али мора да се довољно жели. Мора да се живи, упорно и свакодневно. Звучи тешко, али пробајте. Лакше је од данашњег свеприсутног очајања - намерно створеног и негованог, како бисмо сами себе осудили на вечни сумрак ропства.
Нема коментара:
Постави коментар