Пред крајем историје

Првобитно сам намеравао да оставим тек кратак коментар на крају превода текста под насловом „Либерално-деморкатска мултикултикратија”, али сам врло брзо схватио да завређује посебан есеј.

Два су разлога што сам превео овај текст. Прво, што наводи пример окупираног Косова као илустрацију лицемерја онога што ја зовем Империја, а аутор „ВСАД”.

Друго, што открива нашим читаоцима, који тога можда досад нису били свесни, да је политика уништавања идентитета, традиције, историје и националног бића - која се тренутно спроводи над Србима на све могуће начине - у ствари само продужетак политике коју Империја примењује против властитог народа, а зарад остваривања идеолошке утопије по многочему упоредиве са комунизмом. Ми смо у другој Југославији већ били изложени оваквом третману, који у ствари никада није ни престао. Данас га примењују у име Империје, а не у име светског социјализма, али су то по карактеру исти људи (чему сведочи недавно обелодањено пријатељство Јове Капичића и Чеде Јовановића). Сам аутор прави аналогију између комунизма и либерал-демократије, али не наводи стварне паралеле, којих итекако има. Мени је посебно занимљиво убеђење обе идеологије да је са њима наступио „крај историје”.

Империјални колос, за који аутор сматра да је још увек снажан и моћан, сваког дана испада све слабији. Одржава се искључиво на илузији својих поданика и послушника да још увек има најмоћнију војну силу на планети (што не смета нпр. Талибанима, који у то не верују), и да је још увек најбогатија светска привреда (да, али ако се дуг рачуна као капитал...). СССР није дуго поживео када им је коначно понестало девиза за куповину жита из иностранства. Колико ће дуго разни „пријатељи и савезници” волети Америку када престану да за то буду плаћени?

Из онога што сам видео од тзв. „нове” или „алтернативне” деснице у САД, не верујем да је у стању да изнесе борбу коју јој је аутор наменио. У Европи још постоји нека традиција романтичарског национализма. У Америци не.

Док је СССР само преузео велику руску царевину, којом се много пре тога владало на исти начин без обзира да ли је њена граница била на Уралу или на Камчатки, Америка је настала на темељима који слабо могу да издрже мегадржаву каква постоји данас. САД су основане као савез 13 суверених држава, чије је проширење на већину северноамеричког континента било итекако проблематично, и чија је трансформација у „једну нацију” била итекако резултат осмишљеног разарања регионалних посебности. Имиграциона политика и „разноврсност” су само најновији у низу оруђа којим се власти служе како би атомизовале народ зарад лакше контроле. Међутим, или нису свесни или их није брига да тиме у ствари слабе „нацију” и праве нешто слично позној СФРЈ, где сукобе између разних специјалних категорија и група (а код нас „народа и народности”) решава топуз у рукама власти. Баш као што се десило и код нас, та власт ће се урушити када њени темељи буду довољно поткопани сопственом политиком подела. Зато и не мислим да САД могу да опстану као јединствена земља.

Али, баталимо сада судбину Америке; она је за нас у најбољем случају академско питање. Изазов који „Алберт” поставља пред Америку и Европу је управо онај пред којим се данас налазе Срби. На нама је да се суочимо са овим чудовишним експериментом који се над нама врши in vivo, и да му се или предамо - и тако нестанемо као народ - или одупремо, без обзира на цену. Јер каква год да је, сигурно је мања од нестанка.

Имамо ту срећу што, за разлику од Американаца, имамо на чему да заснивамо отпор. Можемо да посегнемо у властиту историју, веру и традицију и у њима нађемо довољно светлог, светог и доброг да од тога - а не од лажи, покварености и насиља које нам се нуди као пут без алтернативе - обновимо себе и саградимо земљу коју можемо да оставимо деци и унуцима.

Суштинска карактеристика милитантних утописта, звали се они комунисти или либерал-демократски мултикултисти, је што проповедају „разноликост” као братство свих људи, а стварају свет у којем је човек човеку вук. Говоре да раде за опште добро, а у ствари раде само за себе, своју децу и шачицу истомишљеника. Певају оде бољој будућности, а у ствари не виде даље од сутра. Верују да је крај историје наступио с њима, и није им битно шта ће да буде после њих. Пред њима иду лажи, а иза њих остаје пустош.

Велико је то зло. Исконско. С њим се суочавамо зато што наши очеви, дедови, прадедови и преци нису успели да га до краја победе у своје време. Није да се нису трудили. Знам да често говорим како смо ми данас само сенке сенки тих људи, али ево, какви смо да смо, остало је на нама. Зло је зато убеђено у своју победу, и не може да замисли да ми овакви можемо да му се уопште супротставимо, а камоли успешно. Баш у тој слепој сујети, којом зло често само себе саплиће, лежи наша прилика и наша нада.

Можда нећемо моћи да до краја победимо зло. Можда ће тај посао да остане нашој деци. Али ће барем бити те деце, и имаће прилику да се боре ослањајући се на наше подвиге и наше успехе. Баш као што и ми данас, упркос свему, имамо оставштину наших дедова и пример њихове борбе против зла њиховог времена.

Али ако оманемо, ако поклекнемо, онда ће наша историја заиста да се заврши. За две-три генерације света ће и наше име бити заборављено, оставши само ту и тамо у причи и песми да збуни неког будућег читаоца. Ово зло, које је и само сенка сенке некадашњег зла, моћи ће да каже да је успело где нико пре тога није.

Ја то себи не могу да дозволим. А ви како хоћете.