„Ал' тирјанству стати ногом за врат, довести га к познанију права, то је људска дужност најсветија!“ (Његош)

субота, 05. фебруар 2011.

Либерално-демократска мултикултикратија

(Прилажем мој превод коментара пренесеног на неколико америчких блогова, чији се аутор, „Алберт”, представља као амерички дипломата. Колико је веродостојан, просудите по садржају.)

Као неко ко живи у Европи и ради за Стејт департмент, осећам да ми је дужност да прокоментаришем оно што је овде речено поводом наших иницијатива апропо мањинског становништва у Европи и другде. Дабоме, не користим своје право име и ово су моји лични погледи а не званични став Владе САД (ВСАД), коју би запрепастило што уопште читам ове сајтове, а камоли што на њима коментаришем.

Унапред се извињавам на дужини коментара, али имајући у виду фасцинацију Нове деснице Викиликсом и вестима које су из тога проистекле, сматрам да су моја запажања меродавна и да ће бити од интереса осталим „паганима”.

Ако проведете имало времена у Стејт департменту, биће вам апсолутно јасно да је битка за идеје, власт и дефинисање перспективе САД готова, и да су победник у њој глобалистички, мултикултурни, либерални капитализам. То ће рећи, ВСАД је тренутно фанатично посвећена погледу на свет који се најбоље може описати као мешавина глобалистичко-имиграционог става уредника Волстрит Журнала и идеологије која покреће Канцеларију за мултикултурализам већег либералног универзитета.

Менциус Молдбаг [блогер] - чији је отац дипломата, и који је једном рекао Ларију Остеру да треба слушати када вам и амерички дипломата његов син кажу да је ВСАД у потпуности предана револуционарном либерализму и да нема изгледа да се успешно реформише - је потпуно у праву кад каже да се ова перспектива скаменила у идеологију и до те мере ушла у свест обичног народа шта то значи бити Американац, да је не може променити ништа осим кризе високог интензитета или потпуног колапса. Промену сигурно неће донети избор овог или оног републиканца.

Приметили сте можда да се политика председника Обаме не разликује битно од Бушове, а и једна и друга личе на Клинтонову, која се опет није претерано разликовала од Реганове, осим реторички. Зашто је то тако требала би цела књига да се објасни, али укратко, Менцијус је у праву да је либерално-капиталистичка демократија што универзалистичка идеологија, што једна врста религије, чији су дубоки корени у протестантској и квекерској традицији. Ово чега смо сведоци је само развој тих тенденција до логичног закључка.

Ово сам све рекао како бих успоставио контекст. Остајем у служби јер још постоји шанса да се макар нешто промени (можда лажем себе, али све мислим да је међу совјетским дипломатама било бар неколико који су сматрали да им је дужност да остану и учине шта год могу за руски народ, знајући да оданости СССР застарелој и нефукционалног идеологији једнога дана ипак мора доћи крај), један од претходник коментатора је апсолутно у праву: конзервативци не разумеју суштинску природу ВСАД. Као што је овде и на Алт-десници показано, чак ни јасно мислећи припадници Нове деснице нису схватили да је ВСАД сада непријатељ.

Јер, хајде да се не лажемо, то је спознаја која тешко пада једном Американцу. Европљанима је то много лакше; имали су кроз историју режиме које су морали да збацују. Али у дугој историји америчке републике, не мислим да је икада постојало време када је власт САД била идеолошки одлучна да потпуно уништи амерички народ и његову историју, идентитет и идеале. Један делимични изузетак је грађански рат [мисли се на сукоб 1861-65], чије смо наравоученије предуго игнорисали.

Елем, сада да коначно пређемо на ствар. У вези са оним што је речено у тексту„Америчко проповедање разноликости” [видети овде], тужна ми је дужност да вас обавестим како ВСАД ово ради не само у Француској већ и широм ЕУ и другде. ВСАД дефинише демократију и види као њену будућност искључиво масовну демократију засновану на мулти-етничком становништву, тј. на тренутном моделу глобалистичког либералног капитализма у САД. Из те перспективе, историјске нације се посматрају само као административне јединице са донекле различитим историјским пореклом. Турчин који живи у Немачкој је према томе Немац. Муслиман у Француској је Француз. Свако ко каже другачије је злотвор и неће бити толерисан. Покушај било које еврпопске владе да различито третира своје држављане на основу етничке припадности ВСАД посматра као аналогију негације грађанских права америчким Црнцима и реагује хистерично. Било која политичка странка која се противи овом концепту долази под „надзор” и САД онда улажу велики политички и дипломатски капитал да је дискредитују.

Надаље, САД су у потпуности посвећене идеји да су САД и Европа и муслимански, а не само хришћански, јеврејски или какви год већ ентитети. На основу тога су САД подржале Албанију и створиле нову муслиманску државу Косово. Косовом и Албанијом управљају злочинци и убице, али у нашој идеолошкој острашћености ми то не видимо. Штавише, то наводимо као оправдање за још америчког уплитања, још програма „добре управе”, и још лекција Европљанима да не чине све што могу да би интегрисали ове земље у европску породицу.

Ево једног илустративног примера. Као што је сад већ познато, ВСАД се ставила у потпуности на страну демонстраната у Египту и позвала Мубарака на оставку. Као разлог за то ударамо на сва звона право народа Египта на слободу говора и окупљања.

Међутим, када се група Срба на северу Косова мирно окупила да протестује против косовских власти, на шта је неко - вероватно муслиман - на демонстранте бацио ручну бомбу и једног убио, представник ВСАД на терену је јавио да су за ту смрт и уопште тужну ситуацију у ствари одговорни Срби, јер је требало да знају да ће отворене демонстрације да испровоцирају муслиманско насиље.

Толико о слободи говора и окупљања!

Овакве ствари гледам свакодневно. И једино што из њих могу да закључим је да је ВСАД постала фанатично идеолошка, и да ће сваку чињеницу да искасапи и унакази како би се уклопила у њен идеолошки поглед на свет. То што ова потпуно полудела структура и даље има огромну моћ значи да се лоше пише како свету тако и америчком народу.

Друго, што се тиче овог извештаја о муслиманима у Европи (овде), у њему се наводи као закључак нешто чега сам ја свестан већ одавно: амерички конзервативци који причају приче о смрти Европе и неминовности Еурабије (Eurabia) дебело се варају, јер сматрају да Европљани неће пре или касније рећи ВСАД да се гони у мајчину. (Изузетак је Британија, која је смртно болесна и требало би да служи као пример свим англо земљама, али то свеједно није случај. Готово је немогуће у потпуности описати ружноћу и распад ове нације која је некада владала светом, чијом престоницом данас буквално шетају хорде варвара, улицама какве никада нису били у стању сами да изграде.)

Обратите пажњу да статистике, такве какве су, свеједно не показују довољно велико мањинско присуство било где осим можда у Француској. А чак и тамо су смешно мале у поређењу са црначком или Латино популацијом у САД, посебно у мојој родној Калифорнији. Европа напросто нема мањински проблем какав имају САД, и могла би се једноставно решити реметилачког становништва чак и сада, у овој поодмаклој фази. Док Стејт департмент одражава властиту идеологију и препун је Азијата, Латиноса, Арапа, Индијаца, Мексиканаца, Црнаца и каквих год већ све не мањина (а по глобалистичком, мулти-култи резону сви су они 100% Американци), такве разноликости нема у државној служби било које земље у Европи.

Имајте у виду и да цитирана студија обухвата Балкан, где су многобројни муслимани остали као наслеђе турске владавине.

У овоме се потпуно слажем са Фјордманом [норвешки блогер]: ВСАД је непријатељ не само свог народа, већ и Европе. Иако су европске елите исто онолико идеолошки компромитоване као и америчка , чињеница на терену је да већина обичног народа у Европи НЕ ВЕРУЈЕ у ту идеологију. Међу обичним народом овде, чак и на левици, много је мање толеранције за „разноликост” него међу обичним Американцима. Зато брже и реагују.

Француска је посебан случај зато што је њена службена идеологија универзалистичка, бап као и амерички либерализам. Али Французи свеједно и даље знају ко је Француз а ко само носи француски пасош, и нису познати по тихој покорности када стварно дође време одлуке.

Са свим овим у виду, шта да се ради?

Три ствари, мислим.

Прво, на домаћем плану, Нова десница мора да убеди Американце да ВСАД више не представља ни њих ни њихове интересе, да је колос који је измакао контроли, који не може да се реформише већ му треба брза и коренита промена. Време је да се престане са околишањем и да се америчком народу јасно каже где се налазимо и куда идемо. Велика Британија нам чини последњу услугу тиме што илуструје нашу блиску будућност већ данас. Треба да укажемо на њен пример и да учимо на њему. Само народни покрет који овом питању приђе паметно, мудро и разборито, али и храбро и без страха да јасно и гласно каже истину, има неке шансе. Можда не велике. Али дужност је дужност, и не видим како је можемо избећи.

Друго, што се тиче Европе, Нова десница мора да убеди традиционалисте, националисте и народе Европе да ће имати подршку америчког народа - мада не и власти - ако кажу ВСАД да се гони у мајчину, повуче трупе и не меша се више у европске послове, и да ће Европа остати континент националних држава. Тиме би се такође створио процеп између америчког народа и ВСАД.

Треће, паралелно са овим што сам већ навео, морамо да схватимо да имамо посла са монструмом огромне моћи и утицаја, који већ деценијама држи цели свет за гушу, и који је многе генерације Американаца научио да искрено верују да је све што ВСАД ради светлост и нада, а да је свако ко јој се супротстави први корак ка Аушвицу.

Имајући то на уму, врло је вероватно да нећемо успети. Зато морамо да планирамо шта нам је чинити када тај неуспех постане очит. Нека врста повлачења у алтернативу је неопходна ако хоћемо да сачувамо нашу културу и наслеђе. Том „Плану Б” се тренутно посвећује премало озбиљне пажње.

Мада су наше елите тренутно опијене тријумфом, њихова идеологија је неодржива. Мада се чини да су јаки и моћни, у стварности се не разликују много од геријатрије КПСС која је махала са Лењиновог маузолеја.

Нема нас много, али није било много ни оних што су потајно игали представе у Прагу, деценијама пред пад звоздене завесе, ругајући се глупости владајуће идеологије.

Ово је наш задатак: да прихватимо да смо дисиденти. Да прихватимо да нам је отпор дужност. Да тај отпор изразимо кроз уметност, и да придобијемо умне и веште људе свом циљу. Да успоставимо контакте са симпатизерима широм света. Да полако ширимо свој утицај и да никада не престанемо да исмевамо власт.

И када се сруши, као што верујем да хоће, ми ћемо то посматрати са осмехом.

Нема коментара: