„Ал' тирјанству стати ногом за врат, довести га к познанију права, то је људска дужност најсветија!“ (Његош)

петак, 09. септембар 2011.

Против пропадања

Интригиран коментаром колеге из Ангмара од јутрос, прочитао сам изворни текст Данијела Гринфилда и мислим да у њему има доста занимљивих теза. Прилажем превод, а енглески оригинал можете наћи овде. Препоручујем да о тексту просудите сами - мој коментар намеравам да објавим за дан-два.
 - Сиви Соко

Империје пропадају 
Данијел Гринфилд, 5. септембра 2011.

Хладни рат између економске империје Запада и социјалистичке диктатуре Истока створио је утисак да ће будућност припасти савезу који буде имао већу војску и јачу индустрију. Али у 21. веку индустрија се преселила у Кину, а армије и интерконтиненталне ракете не помажу у сукобу ниског интензитета са исламским светом.

Ово је Москва за време рамазанског Бајрама; муслимани су молитвом на улици изразили протест због недовољног броја џамија. Исте сцене могу се видети у Лондону, Паризу, Њујорку и другим градовима. Док су источна и западна империја правиле ракете, исламски свет је правио децу. Сада и Исток и Запад пате од беле куге, а прети им инвазија против које немају одбрану. Ислам је демографски на прагу да оствари доминацију у Русији и Европи, врати историју пет векова уназад, и освоји баш оно срце света око којег се водио Хладни рат. Какве везе има подела Берлина на западни и источни, када Турска има двоструко већи наталитет од Немачке? Са истим проблемом се суочавају и Москва на истоку и Лондон на западу.

И СССР и Pax Americana су покушали да придобију исламски свет новцем, оружјем и технологијом. То раде и данас, како на унутрашњем тако и на међународном плану. Америка, Русија и Европа покушавају да раздвоје „добре“ муслимане - лојалне грађане и савезнике - од „лоших“ муслимана који бомбама нападају школе и аутобусе. Тако се у руским „добрим“ џамијама проповеда џихад против Запада, док наши „добри“ муслимани убијају Русе. Муслимани су ти који играју „завади па владај“, а не ми.

Руски лидери се, попут својих европских колега, понашају као да пораст муслиманског становништва није разлог за бригу. Све док су лојални Мајци Русији, нема везе ако у Москви сутра џамије буду бројније него цркве. Али шта је Русија, него земља руског народа?

Питајте раднике на острву Руски (код Владивостока), где је забрана вотке током Бајрама довела до сукоба Руса и муслимана. Или становнике Улице Волга, који су успешно спречили изградњу џамије у свом крају. Или Данила Сисојева, руског свештеника који је критиковао Ислам, па су га убили у сопственој цркви. Само не питајте Путина и Медведева. Они и даље размишљају у оквиру империје, као некад комунисти а пре тога цареви.

Али од чега се та империја састоји? Није ваљда од нафте и гаса, картела и тајне полиције? СССР је бар имао идеологију револуционарног социјализма. Шта је Русија без Руса? Чему да руски муслимани буду лојални - није ваљда поломљеним симболима царског и совјетског доба који служе као кич-сценографија вулгарним олигарсима? Исто питање важи и за Британију и Америку, које су се одрекле сопствене културе и наслеђа зарад политичке подобности и јефтине потрошачке робе.

Може ли бити Русије без Руса, Енглеске без Енглеза, Француске без Француза? Онолико колико је Константинопољ могућ без Грка. Остаће зидине, али без народа нема нације. Нације јесу еластичне, али не безгранично. До одређене тачке је могуће примати и апсорбовати имигранте, али то је двосмерни процес. Када већина постане довољно различита од становништва које дефинише нацију, Константинопољ постаје Истанбул.

Хладни рат није у ствари био сукоб економских идеологија, већ наставак старе европске борбе за превласт. Комунизам и капитализам били су само прелив на колачу национализма. Иако су и комунизам и капизализам мртви, сукоб се наставља и данас: руска олигархија је у сукобу са европском. Борба се води око истих старих ствари - али ни једни ни други не могу да победе.

Војске и идеологија више нису кључ Европе. Хиљаду турских породиља у немачким болницама јаче је од било ког броја америчких тенкова у Берлину. Расправа о класној борби и револуцији неће надјачати зов мујезина. Нема више нових идеја: само две олигархије које се туку око остатака са стола и народ научен да данас живи на кредит, јер ће сутра да умре.

Све су идеологије излизане. Левица која доминира данашњим Западом бледа је сенка некадашњих Црвених. Политичка коректност је академска тиранија, попут библиотекарке која опомиње бучне посетиоце да ћуте. Али велике библиотеке Запада зврје празне, суочене са судбином библиотеке у Александрији, коју су муслимани спалили зато што су њене књиге садржајем вређале Куран. Библиотекари се понашају као чувари последње генерације културе, надлежни тек да уредно предају власт палитељима полица.

Кратке ратове одлучују вештина и индустрија. Дуге ратове одлучује истрајност и одлучност. Запад може да у кратком рату победи било какву комбинацију муслимана, али не може да победи у дугорочном рату ако не жели победу. Ни у Ираку, ни у Авганистану, ни у Лондону, ни у Лос Анђелесу. Нигде.

Што у Авганистану што у Лондонистану, непријатељ своје недостатке надокнађује одлучношћу. Њихова борба је дугорочна, и у њој побеђују не зато што су на било који начин бољи, већ зато што желе победу много више од нас.

Ако су кратки ратови питање вештине, дуги ратови су питање ко ће први да попусти. Губитник је страна која прва замоли за мир. А ми молимо за мир већ дуго времена, непрестано. Сваком приликом наглашавамо колико желимо мир. И свакодневно губимо.

Заборавите на хуманистичке будалаштине. Молити за мир није знак племенитости, већ знак слабости. Што сте више мирољубиви, то сте слабији. Попуштање када су важне ствари у питању не значи да сте бољи човек - већ да сте гори. И то све гори што је ствар важнија.

Пацифизам није лош, ако сте вољни да будете роб. Нити је ропство само по себи лоше ако сте пацифиста. Роб који је пацифиста могао би једног дана да буде слободан - али пацифиста који не разуме да је роб сам себе лаже о последицама сопственог моралног кукавичлука.

Мало је стварних пацифиста, било на посрнулом Истоку или на посрнулом Западу. И једни и други су вољни да бомбардују друге земље из разних разлога. Али нису вољни да бране свој национални интерес. То није пацифизам, то је морална лењост људи који су одлучили да верују у Стабилност Изнад Свега, јер је тако лакше.

Визија глобалне државе којом ће владати бирократе из Брисела, где свако има факултетску диплому, где се држава брине за све од колевке до гроба и нема ружних или непристојних идеја је културна верзија дечијег сна о огромној торти преливеној чоколадом. Нема ту никаквог морала, само жеље да се без последица задовољи прождрљивост. Грандиозна визија ове идеологије лењости је свет у којем нико ништа не ради, већ само учи како да воли себе и дотерује апстрактне скулптуре.

И то је у ствари најгоре од свега - што смо одустали. Амбиција и набој који су нас досад покретали су нестали, и сада седимо на плажи и чекамо плиму. Зато толико и причамо о апокалипси, јер чекамо њен долазак.

Као да нас је Хладни рат искушавао до изнемоглости, сада смо преслаби и преуморни да се боримо за сопствени опстанак. Једна империја је већ пала, а друга све брже пропада. А када и ње нестане, остаће само олупина цивилизације, срушени небодери, спаљене књиге и џамија на сваком ћошку.

Нисмо још изгубили, али само зато што још увек располажемо ресурсима који нам дају инерцију. То неће трајати вечно. Прави проблем није што губимо, већ што смо заборавили како да се боримо. Још горе, што смо заборавили шта борба уопште значи.

Рат који не подразумева обнову непријатеља и покушај да га преобратимо у савезника нам је постао потпуно стран, попут идеје да ратови не служе да се постигне мир, већ да се непријатељ до те мере уништи да више неће бити претња. Наши јастребови причају о некаквој „мекој моћи“ а ми климамо главама као да разумемо.

Пре свега морамо да схватимо да постојимо захваљујући људима којима је било стало до опстанка, и који су били спремни да се за то изборе. Та постојаност се негде крије у свима нама, само треба да је довољо желимо.

Заборавите на државе и империје, заставе и печате. То су само имена, симболи којима се усмерава снага народа. Оно што је важно је воља да се опстане, одлучност да се остане на својој земљи, да се рађају деца и да се тој деци пренесе наслеђе. Народ који одбија да се помери може да опстане, без обзира да ли га воде политичари који трубе о миру. Сваки сукоб је на крају личан, и своди се на то колико сваки појединац хоће и може да на најбољи начин употреби своју снагу, каква год она била, да постојано брани себе и своју земљу. Империје дођу и прођу. Народ остаје.

1 коментар:

sanningatalla је рекао...

Занимљиве се ствари дешавају у Скандинавији, поводом приказивања норвешких документараца о рату у БиХ:

http://sanningatalla.wordpress.com/