Корак напред

Војвода Радомир Путник

Када је у октобру 1912. почео рат између Балканског савеза и Османског царства, западноевропски посматрачи су очекивали турску победу. У њиховим очима, Турци су имали предност у свему, од бројности и савременог наоружања, до официра које су школовали западноевропски инструктори. Никакву пажњу нису обраћали на морал зараћених страна, односно да су се савезници борили за слободу своје сабраће и освету за дуге векове робовања. Суочено с том мотивацијом, али и ратничком вештином савезничких војсковођа попут Радомира Путника, турско оружје је изневерило очекивања Запада.

Било је то време када се Србија никоме није извињавала што постоји. Када је ослобађање окупираних територија било сасвим нормална ствар. Када се веровало у слободу, част и поштење, а исту дневницу имали и војводе и поручници.  

Време можда јесте неповратно, али вредности тог времена итекако могу да се врате. Једино они који их се плаше тврде да је то немогуће. Први корак на том путу је израз поштовања према славним прецима, чијих подвига тек треба да постанемо достојни. Отуд и шетња захвалности која ће у подне 24. октобра кренути пут гроба војводе Радомира Путника.

Овде вреди истаћи и да организатори шетње нису једноумни, већ су имали итекакве међусобне размирице. Али слажу се око потребе да Србија буде слободна и да поново постане достојна своје историје. Ето, раде заједно на том циљу, и сопственим примером показују како се живе идеали за које се залажу. А то је лекција од које не треба само да стрепе душмани, већ да нешто науче и сви који се називају родољубима.

Исконски раскол

У октобру 1912, Балкански Савез – Србија, Црна Гора, Бугарска и Грчка – објавио је рат Османском царству. До маја 1913, турско присуство у Европи сведено је на мостобран у Тракији. За победнике, био је то врхунац вишевековне борбе за слободу од турског ропства. Али за велике европске силе, то је била катастрофа која је озбиљно угрозила њихове империјалистичке планове.

Велика Игра

илустрација: Артур Шик

Током 19. века, европске силе су се надметале ко ће да оствари доминацију над Османским царством, некада моћном царевином сада у слободном паду. У повлачењу још од друге опсаде Беча (1683), Турци су успели да се одрже на Балкану понајвише зато што би сваки покушај њиховог потискивања наишао на противљење једне или више међусобно супротстављених европских држава. На пример, иако су Британија и Француска биле оштри такмаци за колоније, 1853. су се удружиле у подршци Турцима против Русије (Кримски рат). Британска политика „Велике игре“ са Русијом, око контроле над централном Азијом, захтевала је да се Русији не допусти излазак на топло море (нпр. изласком на Босфор).

Аустријска лоза Хапсбурга је својевремено владала већином Европе, али јој 19. век није био благонаклон. Прво је Наполеон укинуо Свето Римско Царство, а онда су уједињењем Немачке и Италије избачени из традиционалних зона утицаја. Тако ослабљени, Хапсбурзи су 1867. морали да склопе нагодбу са Мађарима како би задржали контролу над краљевином Угарском. Аустрији је остао само један правац ширења после 1878: на Балкан, у земље под османском владавином.

Ово је било проблематично из два разлога. Хапсбурзи су већ владли милионима незадовољних Словена, а на Балкану их је живело још више. Притом су ти Словени били махом православни хришћани, док су Хапсбурзи одувек били католици.

Султанов чекић, папин наковањ

Још од Раскола из 1054, Балкан је био поприште сукоба православног Истока - лојалног патријарху у Цариграду - и католичког Запада, лојалног епископу у Риму. Иако су православни затражили помоћ католика од турске најезде, крсташи су на крају - после узалудне борбе против муслимана - ударили на сам Цариград (1204). Тако ослабљена Византија лако је пала под власт Орханових Турака почетком 14. века, иако се сам Цариград држао до 1453. Тек пошто су освојили и остале православне краљевине на Балкану, Турци су дошли у додир са католичком Европом.

Али ни стотине година борбе против Османлија нису зауставиле крсташке походе Аустрије и Угарске против „шизматика“ у Босни, Србији, Влашкој, Трансилванији... Иако би с времена на време прихватили помоћ православних устаника против османске ордије, чим би се рат завршио наставили би да их католиче, милом или силом.

Свирепа небраћа

На исти начин као што су примаоци ислама постали најокрутнији према својој дојучерашњој родбини (уз неколико часних изузетака), они који су под аустро-мађарским притиском примили католичанство окренули су се мржњи против свог православног порекла. У 19. веку, после стварања Кнежевине Србије и њене какве-такве аутономије од Порте, Беч улаже напоре да створи анти-српски, католички идентитет међу јужним Словенима под својом владавином. После неуспеле илирске (Гај) и југославенске (Штросмајер) фазе, коначни облик тог идентитета, сада званог хрватски, одређују Анте Старчевић и Јосип Франк, србофоби и антисемите.

Током два века, православни поданици Хапсбурга били су концентрисани дуж Војне Крајине. Договор из 1867. предао их је Мађарској. Али Аустрија 1878. окупира Босну и Херцеговину, османске провинције у којима је муслиманска мањина владала углавном православним народом. Малу католичку заједницу Беч систематски појачава имигрантима из осталих делова царевине, док се за муслимане стварају посебни аранжмани (стварање босанске улеме, на пример). На губитку су једино православни Срби, који су у устанку 1876. тражили уједињење са слободном сабраћом на истоку. Када је Аустрија анектирала окупиране територије, 1908, незадовољство је прерасло у насиље.

Од Скадра до Сарајева

Све ово је Аустрији полазило за руком због катастрофалног пораза Русије у рату са Јапаном 1904-1905, у којем је између осталог уништена скоро цела руска морнарица. Револуција у децембру 1905. до те мере је ослабила цара да је морао привремено да уведе устав и скупштину. Али већ 1912, Русија је поново била у успону и подржала је Балкански Савез у рату против Турака. У споразуму о савезништву четири православне државе, за коначног арбитра свих неспоразума одређен је руски цар. Отуд паника у редовима западноевроских сила када су савезници већ у октобру 1912. османским армијама нанели неочекиван и катастрофалан пораз.

Аустрија је била најгласнија, претећи ратом Србији ако не напусти Скадар и прихвати успоставу „независне“ Албаније. Стварање Албаније подржала је и Италија, којој се то уклапало у империјалне снове на Средоземљу. Талијанским топовњачама у Скадру су се придружиле и британске - иако је Лондон у то време био савезник Санкт Петерсбурга, „Велика игра“ је још била на снази. У жељи да избегну рат против Аустрије, Србија и Црна Гора су се повукле са територије додељене Албанији - али је Србија, као надокнаду, задржала територију у долини Вардара првобитно обећану Бугарској. И док су се у Лондону водили мировни преговори, аустријске дипломате убедиле су Бугаре да мучки нападну Србе.

Бугари су тиме против себе окренули не само дојучерашње савезнике, већ и Румунију, док су Турци искористили прилику да поврате део територије. Рат је био кратак и завршио се бугарским поразом. Србија се потом окренула опоравку и интеграцији ослобођених територија. Аустрија је, међутим, одговорила ескалацијом непријатељстава. У лето 1914, аустроугарске трупе организовале су војну вежбу на Дрини. Престолонаследник Франц Фердинанд допутовао је у Сарајево да изврши инспекцију трупа, и то на дан када су Срби обележавали годишњицу боја на Косову. Један од атентатора из родољубиве организације „Млада Босна“ није успео да га погоди бомбом, али се Фердинандов аутомобил пуким случајем зауставио пред „резервним“ атентатором, који је био довољно присебан да потегне пиштољ. Остало је историја.

Замена теза

Четири године касније, крваве и кивне Британија и Француска наметнуле су у Версају понижавајући мир Немачкој, натеравши је да призна искључиву кривицу за оно што се тада називало Велики Рат. Нико није спомињао Аустро-Угарску, која је пуцањ у Сарајеву искористила као повод да нападне Србију. Црно-жута монархија се дотад већ распала.

Званична историја била је замена теза, дабоме; пребацивањем целе кривице на Немачку, Британија и Француска су покушале да сакрију у којој мери су оне саме хтеле рат у лето 1914. Али потоњи покушаји да се ревидира ова неправда за разултат су имали још већу неправду. Пошто нису могли да оптуже победнике, критичари су се усмерили на безбедније мете: Русију и Србију.

Савезништво Париза и Лондона са Русијом свакако је било брак из рачуна, који је већ 1918. био прошлост, пошто су бољшевици масакрирали царску породицу, створили СССР и потписали сепаратни мир са Кајзером. Типична ревизионистичка прича, коју је после само ојачала хладноратовска клима, тако криви Русију за самоубиство западне Европе: да Цар Николај није изабрао да помогне „терористичкој“ Србији, Аустрија би ту малу земљу покорила за недељу-две, и Belle Epoque би трајала довека.

Ово је, дабоме, чиста глупост. У суштини, ради се о покушају западне (католичке и протестантске Европе) да за последице свог понашања окриви неког другог - у овом случају, архетипског „другог“, православне Русе и Србе.

Свођење рачуна

Берлин није морао да Бечу да „бланко чек“, али јесте. Лондон није морао да зарати због Белгије - опширно објашњење за то недавно је представио империјалистички носталгичар Нил Фергусон - али јесте. Француска није морала да се бори, али је итекако једва чекала прилику да се освети за 1871. Чак је и Аустро-Угарска имала избора, али је изабрала рат до истребљења, верујући да ће бити кратак и победоносан.

Аустрофилни историчар Ралф Раико, у својој критици 1. светског рата, тврди да је Србија представљала „смртну опасност“ по хапсбуршку монархију, наводно због својих територијалних амбиција. Опасност јесте постојала, али од идеје - да Словени могу да живе слободно у сопственој земљи, а не под чизмом Беча или Пеште. Плод те идеје су биле Чехословачка и Југославија. Није случајно што је касније Хитлер баш ове земље изабрао за комадање.

А ако неко треба да сноси кривицу за бољшевичку пошаст, то није Русија, већ Кајзерова Немачка. Управо су Немци послали Лењина у Петроград, како би дигао устанак и натерао Русију да изађе из рата. Када је успех комуниста надмашио сва очекивања, страхом од њих је правдана ранија русофобична политика. Баш је цитирајући опасност од комунизма немачки председник Хинденбург 1933. поверио коалицију мањинским нацистима и Хитлера именовао за канцелара. Има неке поетске правде у чињеници да је ланац догађаја започет кајзеровим запечаћеним возом из Цириха свој епилог имао у рушевинама Хитлеровог берлинског бункера, са црвеним барјаком на Рајхстагу.

Принципова сенка

Кад смо већ код поетске правде, она се налази и у имену Фердинадовог атентатора. Утамничен у Терезину - истој тврђави коју ће нацисти две деценије касније користити да муче јеврејске заточенике „Рајског гета“ -  Гаврило Принцип је уклесао у зид ћелије следећи стих: „Наше ће сјене ходати по Бечу, лутати по двору, плашити господу“.

Скоро сто година пошто је Принципов чин пркоса послужио Аустрији да запали фитиљ европске катаклизме, Принципова сенка и даље плаши Запад. Вашингтон, Берлин и Брисел и даље Русију третирају као „другог“, а са Србијом покушавају да ураде оно што Аустро-Угарској није пошло за руком 1914: сломе је тако да одњене „шизматичке“ тежње за слободом не остане ништа. Како би њихови империјални снови били безбедни.

Нису успели до сада, а неће ни убудуће. Али они који не уче из историје осуђени су да је понављају.

(првобитно објављено 29. септембра 2012. на Antiwar.com)

Дански данак

Први ћу признати да превођењу поезије нисам вичан. Али кад наиђем на песму једног западног аутора - па још Енглеза који је својевремено глорификовао њихову империју - која се тако јасно односи на наш данашњи усуд, онда не могу а да бар не покушам:

Радјард Киплинг  
Дански Данак 
(оригинал)

Почесто народ оружју вичан
у искушењу суседу вели:
"Напасмо вас синоћ, спремни смо за рат,
ако нам платит' не будете хтели."

То вам се зове дански данак
И по речима претећег странца
Када му платите дански данак
Брзо се решите Данца!

Народ лењ и богат онда, у хиру
када му избор поставе дрско:
Каже "Платићемо да нас пустите на миру,
можемо вас тући, ал' нам је мрско."

То вам се зове дански данак
Ал' увек важи за претећег странца:
Када му једном платите данак
Никад се нећете решити Данца.

Зато је погрешно за народ сваки
да суседе доводи у искушење.
Када вам траже паре или живот
боље је чувајте част и поштење:

"Никад не плаћамо дански данак,
кол'ко год мало требало дати.
На крају тог данка је ропство и срам
и пропаст за народ који га плати!"

Поробљавање

Како се врши преумљавање једног народа? Имамо прилике да један такав експеримент посматрамо већ годинама - али уживо, на самима себи. Неко ће рећи већ две деценије, неко други ће да потегне скоро пет деценија пре тога, а неко трећи ће ићи све до 1918. И свако од њих ће бити у праву.

Почетни шок је био 1914-1918, када је изгинуло пола мушкараца тадашње Краљевине Србије, и то младих, радно и војно способних. Тако физички и духовно исцрпљена земља онда се ухватила у југословенско коло са дојучерашњим К-und-К лакејима, напрасно промовисаним у сабраћу. Колико је ту било љубави са српске стране не знам, али је са друге то био искључиво брак из рачуна. Двадесет година су једни другима вадили душу, док Хитлер није обавио развод. И онда се стварна природа „љубави“ бивших поданика непрежаљене Аустро-Угарске показала у Јадовну, Јасеновцу, Градишки...

Четири године и милион мртвих Срба касније, опет је направљена Југославија. Протерани су Краљ и Бог а на њихово место су дошли Вођа и Партија. Па су онда они, у име „братства и јединства“, измислили моралну једнакост између зликоваца и страдалника, чиме су ови први амнестирани а овим другима је наметнут комплекс кривице.

Вековима темељ живота, благостања и слободе, село је постало предмет презира. Уништен је домаћин, а некадашња задруга је постала „радни колектив“. Вароши су уништене, а у њима направљене бетонске кошнице. У њих су насељавани људи одвајани од земље, идентитета, традиције, историје, културе, слободе и иметка - који су захвално гледали у државу која им је све то одузела, зато што им је дала ћелију у кошници.

Забрањена у држави сељака!

Једно од средстава овог „друштвеног инжињеринга“ био је и Закон о забрани узгоја коза, из 1954. године. Власт која наводно највише цени раднике и сељаке забрањује животињу која је вековима омогућавала сељацима да опстану у суровим планинским крајевима! И онда ти људи, пошто више не могу да живе на селу, иду у градове. У кошнице.

„Сељак“ је постао погрдан термин, таман колико „господин“. Сви су били „другови“ - а касније, када је то изашло из моде, „грађани.“ А нигде народа. Нигде градова, нигде друштва, нигде људи. Само кошнице. И они у њима, претворени у инсекте, лишени људскости и достојанства али убеђени да су некако бољи од „сељака“. Није им било јасно да мрзећи своје порекло у ствари мрзе себе.

Пошто није било Бога, већ само Вође и Партије, онда је морал био шта год би тог дана рекао Вођа или Партија. Већ сутра је могло да буде сасвим другачије, и јао оном становнику кошнице који не би на време кориговао своја „скретања“ на вечно врлудавом путу дијалектичког материјализма. А пошто људски ум не подноси насумичност, ускоро је дестилована безбедна константа тог хировитог морала: „у се, на се и пода се“. И тако је од некадашњих слободних сељака, домаћина и породичних људи постао рој у бетонским кошницама. Слободу више не могу ни да препознају; чојство и јунаштво су им сасвим страни; пргави су и боду, али само једнократно - лако и брзо се уморе од борбе.

А кад су пали Вођа и Партија, када је нестало и тог патвореног морала, тек онда је дошло најгоре. Народ који није био лоботомисан спремније би дочекао крах лажног „братства и јединства“ и лакше изашао на крај с његовим последицама. Лакше би поднео сатанизацију и бомбе којима су га засипали. Брже и лакше би се дигао из пепела. Али обезнањени, аморфни грађански рој ништа од тога није ни хтео, ни могао. Па су опет постали виновници сопствене пропасти - уз помоћ са стране, дабоме - носталгични за данима када је било нешто више меда, знало се када треба да се направи скретање у дијалектици, и коме да се буде захвалан на ћелији.

Да је било време пре тога, да се може и другачије, да нису рој већ људи, да не морају да гладују у бетону кад их слобода чека на њиви - ништа од тога им није пало на памет. Неки су покушали да их упозоре, неки да поведу примером, али рој их је или игнорисао или чак нападао што му ремете спокој нихилистичког безнађа.

И тако су за само 100 година, од непоколебљиво слободољубивих Срба направљени самомрзећи жутословени; мали, слаби, безвољни, уморни и опседнути обећањем „бољег живота“ о туђем трошку.

Кључ успешног преумљавања је када жртве издресирате не да вреднују погрешне одговоре, већ да постављају погрешна питања. Тако чак и да хоће, не могу да се искобељају из мреже у коју су се ухватили. Уместо да траже живот и слободу, опседнути су скандалима и медијским опсенама. Навијају за политичаре као за фудбалске екипе; све је лично, па и политика. Чуде се како је храна све скупља, а њиве су пусте - јер не виде узрочно-последичну везу те две чињенице. Кукају и чекају да им неко други - вођа, Маршал, Жутник? - реши проблеме.

Ово није производ спонтаног процеса. Урађено је смишљено, у намери да се неутралише „реметилачки фактор“ на важном стратешком простору. Како би се од тврдог ораха на којем су царства ломила зубе направило брашно које свака врана може да разнесе. То је она „промена кода“ коју је бивши Врховни Жутник ношен безграничном сујетом обелоданио у Басаријадама као свој циљ: да се од Срба направи нешто друго - југословени, грађани, Жутни, Црногорци, Војводиндијанци, Бошњаци, Хрвати, Албанци, шта год. Само да не буду Срби.

Шта смо им скривили? Нажалост, ништа - чак смо им нудили подаништво, одрицали се од себе и свога, али узалуд. Јер иако смо ми заборавили да су наши дедови ценили слободу више од живота а правду више од лажног благостања, Непријатељ није. А пошто он нуди свет без слободе и лажно благостање без правде, онда је и успомена на те упокојене слободарске Србе претња која му не да мира. Како неко рече недавно:

„...идеја запада, укључујући и њене плаћене протагонисте, плаши се свега што не може да разори или исмеје. А сопствене преувеличане страхове лечи медијским спиновањем, уместо истином, психијатријом и молитвом“.
(Глас Русије, 28. 9. 2012)

Зато и ми овакви, сенка сенке славних предака, морамо да нестанемо - да би банкари, комесари политичке коректности, хуманитарни бомбардери и мисионари краја историје могли мирно да спавају.

Рој на то може да пристане, јер није свестан да је ишта друго могуће. Али људи - Срби, народ, сељаци, права господа, свеједно - не могу. И неће. Па нека их остане за под ону једну шљиву, од њих ће Непријатељ свеједно зазирати. Јер ће памтити шта је рекао песник:

„волови јарам трпе, а не људи - Бог је слободу дао за човјека.“

Стратешко испирање мозга

Пре десетак дана сам наишао на један занимљив текст о културној политици у САД. Аутор Џонатан Чејт (Jonathan Chait), по сопственом признању је либерал. Њихов аналог у Србији су ДС и ЛДП - што не чуди, је ли, пошто су их амерички мисионари демократије овакве и направили.

Елем, Чејт пише о улози телевизије и филма у обликовању ставова јавности. И он то не види као неку злокобну заверу, већ као нешто сасвим нормално. Пожељно, чак, јер је у служби „прогреса“.

Пошто сам мишљења да се ради о важном сведочанству са самог извора, је ли, превео сам текст. Јутрос је објављен у Новом Стандарду.

Свака сличност са преумљавањем Срба преко медија - о којем је већ било речи - је потпуно намерна. Исти је пројекат, исти архитекта. Квислиншки култ Жутије је само локални извођач радова.

Српска русофилија и руска србофилија

„Шта је то Русија икад учинила за нас?“ једно је од омиљених питања следбеника квислиншког култа. Најчешће га постављају уз гримасу, потпуно незаинтересовани за било какав одговор. Јер, по њима, Русија за Србију никада није учинила ама баш ништа добро - за разлику од њихових тренутних господара, је ли, који просто не знају шта ће од добронамерних бомби, демократских санкција и миротворачких преврата...

(илустрација: Глас Русије)

Нормалном човеку - што култисти додуше нису - довољно би било само што нас Русија никад није бомбардовала. За разлику од ЕУропско-атлантских „доброчинитеља“. Од Петра Великог наовамо, када је победом над Шведском стекла статус европске силе, Русија се трудила да помогне потлаченим православним хришћанима под османском владавином. Уз Србе су били малтене од самог почетка ослободилачких ратова; Карађорђев устанак је угушен углавном зато што је 1812. Русија била заузета Наполеоновом инвазијом.

Цео 19. век Русија подржава Србију у борби за независност. До захлађења долази када књаз Милан склапа тајни споразум са Бечом (1881) о ступању у вазални однос, али се ствари поправљају после пада Обреновића. Када је Аустро-Угарска анектирала Босну и Херцеговину 1908, Русија није била довољно јака да се томе супротстави, пошто је управо изгубила целокупну флоту и много војске у рату против Јапана и на једвите јаде угушила револуцију. Али већ шест година касније, Цар Николај је одржао реч и стао у заштиту Србије. Ту одлуку је платио главом, а Русија са седам деценија комунизма. Али шта су Руси икада учинили за Србе?

Спомињао сам недавно књигу једног Американца који је 1915. боравио у Србији; у књизи се на више места спомиње како су Руси чинили далеко више од Американаца или Енглеза у организацији болница и санитета. Ни о томе се не прича, пошто Руси никада ништа нису учинили за Србе.

Краљ Александар је после Великог рата подигао споменик захвалности Француској. Споменика Русији нема - иако су Руси поклањали Србији што оружје, што муницију, што људе, док су Французи сваки грам своје помоћи наплатили. Бранко Жујовић наводи податак да је царска Русија у Србију током рата послала 120.000 пушака и 190 милиона метака - који су итекако могли да буду од користи руским војницима против Аустрије и Немачке. Цитира мемоаре ађутанта регента Александра, у којима пише: „Пуни бродови одела, веша, хране, муниције и свих врста намирница, стизали су скоро посведневно у Прахово и тамо истоваривани као поклон...“ Адмирал Михаил Весјолкин, који је командовао операцијом помоћи Србији, нема свој споменик - а мало ко од Срба уопште зна његово име. Јер, шта су то Руси икад учинили за нас?

Сад када је јасно да је дугогодишња владавина квислиншког култа систематски опљачкала Србију - којој прети не само банкрот већ и глад (!) - жути медији дижу галаму на „скупе руске кредите“ и „поклоњена“ предузећа. Класична замена теза, дабоме, јер су управо жутократе узимале робовласничке зајмове од ММФ-а и ЕУропских банкстера, а својим господарима поклањале железаре, шећеране и драги Бог зна шта све још.

На западу се руско-српски односи описују клишеом о „етнорелигијској солидарности“ као основи некаквог традиционалног савезништва. Нема сумње да се многи србофили у Русији и русофили у Србији воде заједничким елементима културе, традиције и наслеђа. С тим да Руси обично своју србофилију изражавају кроз практичну помоћ Србима: слали су добровољце, муницију и лекаре у српске ратове; Србију штитили што ратовима што дипломатијом; а ево сад гасе и пожаре по Србији. Док се српска русофилија најчешће  манифестује кроз чекање да Руси дођу и нешто учине за нас. Пошто, бива, никад нису...

Од османског ропства и аустријског унијаћења, многи Срби су избегли у Русију и тамо живели и радили. Бежећи од бољшевика, многи Руси су нашли уточиште у Србији двадесетих и тридесетих година прошлог века. И једни и други су домаћинима оставили велики допринос.

Руско-српски односи током друге половине 20. века у ствари и не постоје, јер не постоје ни Србија ни Русија. Совјетски Савез и Брозова Југославија воде се личним интересима својих самодржаца, често на штету већинских народа у обе земље. Али Београд и Москва свеједно остају спојене посуде: када је јануара 1992. Бадентерова комисија донела одлуку да призна југословенске републике као државе, била је вођена руским преседаном: Борис Јелцин је већ прогласио независност Руске Федерације од СССР, у тадашњим границама. Ко зна да ли би историја била нешто другачија да је којим случајем успео пуч против Горбачова, августа 1991. Односно, да и пучисте и Горбачова није надмудрио Јелцин, који ће се убрзо испоставити као „амерички човек“.

Али ако је веровати бројним руским изворима, управо је Јелциново препуштање Србије милосрђу НАТО, у пролеће 1999, довело до његовог пада и руског отрежњења спрам „пријатељства“ Запада. Нажалост, у јесен 2000. власт у Београду преузима ДОС, који се Москви сасвим оправдано чини као реплика Јелцинове квислиншке клептократије.

Тек негде од 2005. Москва наилази на искреног саговорника у Београду; али реизбором Бориса Тадића за председника у јануару 2008, а потом и стварањем жутократије у јулу исте године, Београд опет улази у орбиту Империје и Руси силом прилика постају већи Срби од Срба.

Овој новој, послежутној власти свашта може да се приговори, од састава до изјава. Али урпкос томе, чини се да су свесни како је једини излаз из потпуног колапса до којег је Србију замало довела жутократија - окретање Русији. То само по себи неће бити довољно, али можда је предзнак неког будућег курса, даље од ЕУропства а ближе слободи.

Онај горе споменути споменик Француској тешко да је подигнут из чисте захвалности, али у некој мери сигурно јесте из политичке рачунице: после краха царске Русије, Француска је постала главни ослонац новостворене Краљевине СХС у Европи.

Ко зна, можда ће у неко скорије време - на годишњицу почетка 1. светског рата, рецимо - ипак у Србији да осване споменик адмиралу Весјолкину, или цару Николају II Романову, као макар делић заслуженог признања за све што Русија заиста јесте учинила за Србе. Разлога је прегршт: што из рачунице, што из истинске љубави, али сигурно да би се коначно запушила лажљива уста острашћених култиста, који више воле америчку бомбу од руских бомбона.

Абхазија, Осетија, Русија и Империја

Крајем августа 2008, пошто је претходно неутралисала грузијску војску, Москва је признала Абхазију и Јужну Осетију као независне државе. Тада је овај догађај тумачен као велики пораз за Србију, мада је време показало да су у праву били они коју су тврдили супротно.

Руска војска у Ј. Осетији, август 2008 (Википедија)

У тексту који сам тада написао за Antiwar.com, мотиве Москве сам приписао ситуацији створеној успостављањем жутократије у Србији. Пошто је то претило да обесмисли руску критику понашања Империја на Косову, Москва је покушала да са Вашингтоном комуницира на другачији начин. И мада тај покушај није успео, четири године касније чини ми се да су у Москви из тога извукли наравоученије:

Позивањем на косовски преседан, Русија је де факто напустила моралне висове с којих је критиковала агресију НАТО на Балкану и признала да се поредак у свету тренутно заснива на опасној доктрини „сила Бога не моли“ и „шта прође, прође“. Вашингтон и Брисел се већ годинама воде тим „принципима“, мада не увек са жељеним резултатима. Изазов хегемонији Атлантске Империје био је утолико јачи што су нове силе попут Русије, Индије и Кине инсистирале на спровођењу међународног права док су га његови замозвани евроатлантски заштитници кршили на све стране. Шта је онда Москва добила напуштањем принципа суверенитета? Тренутно на ово питање нема одговора...

Сасвим је могуће да су Медведев и Путин одлучили да наставак подршке Србији нема смисла ако су власти у Београду одлучне да постану слуге Америке. Зашто да Русији буде стало до Косова, ако Србији није? Могуће је и да су практични Руси схватили како њихови аргументи о Косову не могу да промене ситуацију на терену, углавном зато што Империја нема намере да слуша разум. Ради се ипак о менталитету „стварања реалности“ силом, проглашавања самовоље за закон и простог игнорисања руских примедби, јер иза њих не стоји сила.

Одговор Москве је био да и сама почне силом да ствара реалност, и то у региону где Русија има топове а НАТО само речи. Али ако су Медведев и Путин мислили да ће овим одржати лекцију Империји, преварили су се. У потпуности предан саможивој псеудологици, Вашингтон је потпуно неспособан да види свет, или себе, туђим очима. Чак ни погрешно поређење Осетије са Косовом није наишло на разумевање. Логиком Вашингтона, Косово је било праведно зато што се радило о америчкој интервенцији, а Осетија - будући руска интервенција - никако то не може да буде!

Тешко је, можда чак немогуће, споразумети се с неким ко је до те мере опседнут фризирањем утисака да му спознаја стварности потпуно измиче. У свету-иза-огледала Атлантске Империје, бомбардовање Србије било је хуманитарно, инвазија Ирака одбрамбена, окупација Авганистана демократска, а отимачина Косова законита - док је ограничена руска интервенција да се Осети одбране од грузијског етничког чишћења „агресија“ достојна Стаљина или Хитлера.

Медведев и Путин нису анђели - али они никад нису ни претендовали на такав статус, за разлику од америчких Императора. То лудило је заједничка црта и Буша и Обаме и Мекејна. Њима је у ствари сасвим свеједно шта Русија ради - шта год било ко, осим Америке (и њених послушника, односно „савезника“) ради је по дефиницији зло. Питање је да ли су у Москви овога свесни. И шта ће се десити кад постану.

(28. август 2008.)

Сто година ближе

Јутрос је окупаторска мисија НАТО опет насрнула на народ код Зубиног Потока. Сведоци веле да су са упереним пушкама звали Србе на мегдан „кад су тако храбри“. Мисле, ваљда, на резултате америчке анкете обелодањене пре неки дан? Само, не знам зашто траже демонстрацију храбрости од људи који ненаоружани пркосе тенковима и до зуба наоружаним оклопницима. Ваљда је то јасно само по себи...

РТС (via Васељенска ТВ)

Или је можда њиховог команданта, немачког генерала Древса, заболела оцена Дојче-пресе агентуре да је био мање успешан од свог претходника и имењака, Билера? Додуше, није ми јасно шта је то Билер постигао осим што је упропастио брак и са собом из Косовистана повео љубавницу... али о томе ДПА не прича, а ни медији у Србији. Жутник Бота више није на власти, али жута штампа ето остаде.

Било како било, Древсова замена стиже тек 7. септембра. Опет Немац, дабоме. У чињеници да окупатори из итекако недавне историје сада „заводе мир“ против народа који су својевремено најзверскије убијали - а у корист народа који им је у том злочину био савезник - борци и боркиње за људска права и слободу, како на Западу тако и у Жутограду, не виде ништа накарадно, ненормално или вредно примедбе. Баве се некаквим „панкеркама“ које две године неће моћи да скрнаве цркве, оргијају по музејима или злостављају пилиће по супермаркетима. Трагедија, баш. Уосталом, знате ли да је 2. светски рат дријевна повијест!? Осим кад треба да се прича о стогодишњој тиранији Срба над Албанцима за коју је, ретроактивно шта ли, крив Милошевић...

Али не очајавајте. Прво, зато што овом демонстрацијом силе Империја само подвлачи своју слабост. Да су толико свемоћни каквим се приказују, не би морали да на голоруки народ насрћу оклопницима. Него, свесни своје немоћи, покушавају да га савладају безнађем.

Имајте на уму и да су то људи који су заборавили сопствену историју и одрекли се властитог идентитета. Нису због тога ништа срећнији, али их додатно иритира што постоје људи који то нису учинили - а због тога нису несрећни. Напротив. 

Пре неки дан сам прочитао путопис једног Американца. Пол Фортијер Џонс се звао, из Тексаса. Дошао је у Србију у пролеће 1915, да помогне америчкој медицинској мисији (која је стигла прекасно, за разлику од рецимо руске) у борби против епидемије тифуса. Ту га је затекла Макензенова офанзива, и био је сведок и учесник повлачења до Албаније. Успео је некако да преживи и докопа се Италије, где је наставио да прати трагедију Плаве Гробнице. Крајем 1915, на питање својих домаћина у Риму да ли Срби сматрају да вреди даље да се боре, одговорио је овако:

Сетио сам се тада једне тмурне, промрзле зоре код Призрена, када сам крај друма наишао на једног човека. Лежао је, рањен, на блатњавој и иструлелој сламарици, под рушевинама старе шупе, уз бедну ватру која ће га вероватно надживети. На моје изненађење, говорио је нешто енглеског, па смо причали о обичним стварима, како је и ред у очајним временима.

Негде у близини грмели су српски и непријатељски топови, у живахном двобоју. „Колико су далеко топови?“ упитах, очекујући одговор по српском обичају: „пола сата“ или „сат“. Рањеник се међутим придиже, погледа у даљину иза мене, и одговори: „Можда сто година ближе него пре четири недеље, али не ближе од сто година!“

Не ближе од сто година, ако ико од Срба преживи да их отера. А шта је сто година народу који није изгубио своју сопственост кроз петсто година робовања?

„Не мисле на цену“, одговорио сам домаћину. „Нису такав народ. Имају само борбу и наду“.

Ево, скоро сто година касније, опет су нам за вратом швапски топови. И опет нам ништа није преостало осим борбе и наде. Али кад то имамо, и кад све изгледа изгубљено ништа у ствари није. Окупатори то итекако добро знају. Отуд и ова демонстрација силе. Да заварају страх.

„Коћекога-изам“

„Лењин живи и живеће“

Владимир Иљич Уљанов, познатији историји као Лењин, својевремено је дефинисао основно питање политике као „ко ће кога.“ Односно, ако је политика сила - а јесте - онда је њему као марксисти и материјалисти било битно само ко користи ту силу, и против кога.

Данас Совјетски савез, који је умногоме био отеловљење Лењинове политичке теорије, на Западу осуђују као у потпуности зао, репресиван, окрутан, итд. Али баш је на том истом Западу „ко ће кога“ постало стуб политике. Иронично, зар не?

Најновији пример је случај „панкерки“ вулгарног имена које су инцидентом у Храму Христа Спаситеља наводно браниле слободу говора у Русији и протестовале против „репресије“ Владимира Путина. Пре тога су биле део „уметничког колектива“ чија се „креативност“ манифестовала цртањем полног органа на мосту у Петрограду и организовањем оргија у једном музеју. Дабоме, све док је њихова „уметност“ усмерена против традиције, вере, нације и културе - а у корист Империје, глобализма и људскоправашке уравниловке Запада - оне су мученице и хероји.

Али да су којим случајем свој перформанс извеле рецимо у Националној катедрали у Вашингтону (или некој од џамија у предграђима), „молећи“ атоналним гроктањем Бога да их ослободи „ђавола Обаме“? На њих би прво послали специјалце. Биле би затворене у неком тајном казамату, скинуте до гола у празним самицама (тако је мучен Бредли Менинг, осумњичен за предају дипломатских депеша Викиликсу), а судили би им тајни трибунали за тероризам и говор мржње. Јер није битно шта се говори или ради, већ ко ради и коме.

Недавно је обелодањен извештај америчког министарства иностраних дела о верским слободама широм света. На страну што није јасно ко је то дао Америци за право да суди другим земљама о верским слободама, у извештају је критикована наводно репресивна Србија, док је Тачистан проглашен слободним и толерантним. Иако се у Србији толерише (а не би требало) агресивни фанатизам Муамера Зукорлића, рецимо (до те мере да се М.З. кандидовао за председника), док у Тачистану спале, минирају, оскрнаве или поруше преко 150 православних храмова и ником ништа. Опет, важно је ко (Шиптари, који у очима Стејт Департмента не могу да ураде ама баш ништа за осуду) ће кога (Србе, који у тим истим очима не могу да ураде ништа што није за осуду).

Наводно је „податке“ за тај извештај доставила мрежа „невладиних“ организација у Србији, тј. професионалних нарикача које о трошку америчких пореских обвезника кукају о угрожености „људских права“ у земљама где живе - мислећи при томе само на права својих господара и њихових штићеника, јер остали (нпр. Срби или Руси) за њих нису људи. Србију већ ево дванаест година „усрећују“ такви невладници. Извукавши наравоученије из српског примера - кад већ Срби неће - Руси су недавно донели закон по којем су организације које се финансирају из иностранства обавезне да се пријаве као страни агенти. Дабоме, на Западу се око тога дигла велика дрека, иако је наведени закон готово идентичан америчком пропису (FARA) који важи још од давне 1938.

Три примера, три различите ствари, а принцип исти. Проблем је што се моћ расуђивања на Западу (па и у Србији) до те мере искривила деценијама смишљеног испирања мозга, да људи више нису у стању да појме најосновнију логику, већ само понављају да смо „ми“ другачији од „њих“ па да зато када „ми“ нешто радимо то није ни грех ни злочин...

Ова појава је својевремено описана као „хотентотски морал“, али то није сасвим фер према сиротим Хотентотима. Наиме, они ништа друго никада нису ни знали, док смо и ми и лењи нео-лењинисти на Западу имали вишевековну цивилизацију и философију која је почивала на објективном моралу и апсолутним вредностима. Данас, међутим, и Атлантска Империја и ЕУропска унија функционишу по правилима која не би била страна путнику кроз Османско царство пре сто педесет година.

А шта је са нама?

Често несвесни да нам непријатељ намеће контекст, реагујемо на „ко ће кога“ простом заменом теза, симпатишући непријатеље наших непријатеља. Тако имате гротеске да неки Срби подржавају нпр. Хезболах јер се ови боре против Израела, који је, је ли, савезник Империје... Погрешно да погрешније не може бити, као што је још давно објаснио један колега. Или случај да неки Срби своје незадовољство изражавају имитацијама западног расизма. Када се свако неслагање тера на маргину, онда на тој маргини нису превише фини, и прижељкују освету уместо правде.

Добро рече недавно Томас Флеминг, да „неопагански национализам“ има погубан утицај на морални оквир духовно слабих људи. А неопагански је управо по томе што се ослања на „ко ће кога“, тј. на релативни морал зависно од тога да ли се односи на „нас“ или „њих“.

Ђаво је у детаљима, је ли. Образ нисам бранио зато што се слажем или не слажем с њиховим ставовима, већ зато што је образложење за њихову забрану било чисти лењинизам. Био сам и остао против прихватања вербалног деликта као легитимног оружја у рату идеја. Зашто? Зато што преузимањем метода непријатеља, преузимамо и морал на којима су оне засноване. А то онда престаје да буде отпор и постаје предаја. Јер ако победимо тако што ћемо постати оно против чега смо се борили... ко је ту онда стварни победник?

Нечастиви пир

Годишњицу Туђмановог блицкрига, у којем је нестала Република Српска Крајина, у Хрватској славе као државни празник. У најбољој традицији тисућљетне културе, прво су од Совјета украли идеју о „домовинском рату“ (отечественная война), иако су тада били на супротној страни, а онда су од Американаца преузели идеју „дана захвалности“. Само што уместо ждерања и гледања утакмица слушају Томпсона и славе изгон Срба.

Чак је и Хашка инквизиција, та фабрика неправде задужена за писање извитоперене балканске историје, прогласила „Олују“ за „удружени злочиначки подухват“. Званични Загреб ову „пресуђену чињеницу“ или игнорише или оспорава, а истовремено бесни када било ко од Срба доведе у питање „пресуђене чињенице“ о Вуковару или Сребреници. Јер ето, ни све „пресуђене чињенице“ нису исте.

Срби за то време служе парастосе, пишу мемоаре, оптужују једни друге за издају, предају и продају. Неки обећавају освету, заборављајући да Срби певају Богу правде. Прича се о некаквој нормализацији односа у „региону“, тако по ко зна који пут жртвујући сопственост зарад задовољавања страних фактора и крволочне „браће“ која то никад нису била.

У априлу 2007, Глас Јавности је објавио интервју са др. Светозаром Ливадом, аутором књиге о етничком чишћењу у Хрватској. Не могу данас да пронађем оригинал - и пре него што је пожутео, ГЈ је имао ноторно лоше организовану архиву, а када се са .yu адреса прешло на .rs, много вредних докумената је једноставно нестало. Али имам одломак који сам тада превео и објавио на енглеском. Боље ишта него ништа.

По речима др. Ливаде:

„Хрватска је имала 1107 насељених места са српском већином, и систематски сам поредио ситуацију са пописа 1991 са пописом из 2001. Из овога сам остановио да је у већини градова са српском већином инфраструктура у потпуности разорена. Нису само протерани становници, него је уништена и њихова имовина [...] Забележио сам уништење комплетне инфраструктуре: амбуланти, домова културе, складишта, електричних централа, гробаља [...] Етничким чишћењем у Хрватској били су обухваћени и људи и имовина, па чак и катастарске књиге.

Даљом статистичком анализом преко двеста градова у Хрватској, установио сам да је 124.000 Срба протерано из места где није било борби, и да је њихова имовина на исти начин уништена. Нема села где неко није убијен или је нестао.“

У тексту се спомиње да је на попису 2001. у Хрватској било 380.032 Срба мање него 1991. Та разлика је резултат систематске политике да се једна етнорелигијска група уништи, што апсолутно одговара Лемкиновој дефиницији геноцида.

„Олуја“ је била само завршни чин злочиначког подухвата започетог 10. априла 1941, а осмишљеног далеко раније. У оба наврата, остварен је уз подршку освајачке силе са стране - силе овоземаљске, која није признавала ничији закон до сопственог топуза. „Олуја“ је представљала победу злочина - не само Туђманове Павелићевске идеје о етнички чистој повијесној Хрватској, већ и империјалне тезе да масовно убијање и етничко чишћење нису злочин сами по себи, већ само када их врши (наводно или заиста) неко други. Реч је о најгорем моралном релативизму, који ћете наћи свугде где се оспорава постојање Бога и Његове правде.

Није случајно хрватски пропагандиста Бранимир Анзуловић за наводну геноцидност Срба (класична замена теза, је ли) оптужио наводни мит о „небеској Србији“. Јер колико се год куну у Бога и Католичку цркву, Хрвати су поданици царства земаљскога. Овде бих цитирао Свето Писмо:

И одведе га ђаво на високу гору и показа му сва царства овогa света, и славу њихову; И рече: „Све ово биће твоје, само ако се мени поклониш.“
(Матеј, 4:8-9)

Паметнима доста.

Историја је пуна прича о фаустовским нагодбама које доносе привремену корист, а дуготрајну несрећу. Империја је две деценије харала светом у намери да све народе примора на покорност, па јој то није пошло за руком. Није успела чак ни Србe да покори, а највише се трудила. Сад грца у дуговима и међусобним размирицама, а будућност по свему судећи припада онима који не сањају снове о планетарној хегемонији.

Хрватска је протерала Србе, али је земља на којој су они живели и данас јалова. Иако је била и остала веран савезник Империје, није била бомбардована или под санкцијама, нити под самомрзачким квислинзима, Хрватска је данас у економској, социјалној и идентитетској кризи, чак и више него Србија. И док неки у Србији хвале хрватску политику идентитета као нешто што би требало да се имитира (са српским предзнаком, дабоме), ја лично сумњам у то. Нема ничега здравог у опсесивној патолошкој мржњи према свему што је српско. Поготово зато што су многи најватренији Хрвати у ствари пореклом Срби којима је „промењен код“, па мрзећи Србе у ствари мрзе себе. А из сопственог искуства знамо да је таква мржња прави шведски сто за Нечастивог.

Зато нема потребе ни за каквом осветом. Има, дабоме, за правдом и повратом отетог. Али то се неће никада постићи очајавањем и заводљивим странпутицама погодби са овоземаљском силом. Јер знамо коме би то служило и у кога бисмо се тиме претворили.

Деловање непријатеља

У данашњем интернет издању Албукерки Журнала нашао се текст готово потпуно заснован на саопштењу за јавност Националне гарде Новог Мексика (америчке савезне државе која се граничи са „старим“ Мексиком), у којем се вели да ће три војника Гарде ускоро да приме одликовање „Пурпурно срце“ за „рањавање током деловања непријатеља на Косову 27. септембра 2011. године“.

Колико се ја сећам, 27. септембра прошле године су амерички војници пуцали на ненаоружане Србе. Али у верзији АЖ, који цитира сопствени извештај из децембра 2011: „новомексикански војници су спречили руљу Срба да пробије гранични прелаз и можда убије групу немачких војника у саставу НАТО“.

детаљ из документарца „Тежина ланаца“

Одакле да се почне? Прво, није то био никакав „гранични прелаз“, већ административни прелаз између (окупиране српске покрајине) Косова и (остатка) Србије. Оно јесте да САД (па самим тим и Њу Мексико) верују како је Косовистан независна држава и труде се да у то убеде остатак света, али професионални новинар би барем споменуо да око тог питања постоје бар неке разлике.

Друго, оно што АЖ и новомексиканци зову „руља Срба“ били су ненаоружани цивили, док су немачки војници имали оружје, оклоп и тенкове. Ко је коме ту био претња? Али пошто не може да буде херојске приче ако се каже да су „наши момци“ пуцали по голоруком народу чију земљу окупирају, онда су ове незгодне чињенице изостављене.

Сетићете се да је тада КФОР тврдио да је неколико њихових припадника повређено, али за то нису понудили никакве доказе, док су рањавања Срба бојевом муницијом забележена фотографијама и видео-снимцима. Али по објашњењу АЖ: „Пурпурно срце се додељује члановима оружаних снага САД који у борби задобију ране од стране ратног оруђа у рукама непријатеља“.

Не каже се, дабоме, која су то „ратна оруђа“ наводно употребљена против Новомексиканаца. Али приметићете да се орден односи на „борбу“ против „непријатеља“. Дакле, по признању Националне гарде Њу Мексика, Срби на Косову су непријатељ, док КФОР у ствари није мировна, већ борбена мисија. А циљ те мисије, судећи по понашању КФОРа, је да доврши етничко чишћење Срба отпочето јуна 1999, и тиме створи 100% албанску „независну државу Косово“. Шиптари су тога итекако свесни. Срби на Косову такође. Али у остатку Србије, судећи по изјавама новог председника, изгледа нису.

У завршници текста, АЖ парафразира прошлогодишњу изјаву тадашњег команданта Гарде, генералмајора Монтоје, да су „војни руководиоци САД широм света“ (!) похвалили Новомексиканце што су „зауставили могући нови рат на Косову решавањем конфликта без смртоносне силе“.

Уф. Прво се намерно пуцање по голоруком народу представља као спилберговско спасавање гефрајтера Грубера, да би у верзији генерала Монтоје постало „заустављање могућег новог рата“! Некад сам се чудио како америчке власти и војска могу да доносе одлуке које просто одишу идиотизмом. Сад кад ми је постало јасно да су изгубили ама баш сваки додир са стварношћу, више се не чудим.

Само бих питао генерала Монтоју, па и лење новинаре АЖ: ако бојева муниција није „смртоносна сила“, шта онда јесте? Можда голоруки Срби?

Некад и сад

Са блога (Р)еволуција:

Док ће неки данас да говоре о годишњици устанка „народа БиХ и Хрватске“ (прећуткујући незгодну чињеницу да су те територије тада биле усташка НДХ), друга годишњица протиче готово стидљиво и непримећено.

Фридрих I Барбароса

Овога дана 1189. године се Стефан Немања састао са императором Светог Римског Царства, немачким царом Фридрихом Барбаросом (риђобрадим). Барбароса је водио велику крсташку војску у поход на Свету Земљу, пошто је арапски султан Саладин две године раније заузео Јерусалим. Никада није стигао - утопио се на пливању негде у данашњој Анадолији - али је при сусрету са Немањом договорио миран пролаз своје војске кроз српске земље. Извори кажу да је понудио Немањи и војни савез против Византије, што је овај одбио.

Портал „Јужне вести“ наводи и следеће:

Према историјским изворима, приликом овог сусрета Стефан Немања и српска делегација јели су користећи виљушке, док су Барбароса и његове војсковође јели рукама. Наводно због тога и сам споменик [подигнут 1989] представља виљушку.* 

Дакле, већ давне 1189. су Срби на равној нози преговарали са страним царевима и војсковођама, док данас пузе пред поклисарима са Запада и иду на поклоњења трећеразредним бирократама који и не знају с ким се састају. Некада је са Србима преговарано хоће ли и како страна војска да пређе њихову земљу; сада се та дозвола даје без ичега заузврат. Ономад су Срби одбили да ратују са Византијом (иако су се тек недавно осамосталили од византијске превласти); данас би њихови владари да ратују са Русијом, која Србима помаже, за рачун НАТО, који Србе окупира и затире.

А док су некад српске велможе биле писменије и културније за столом од Немаца, данас њихови пузећи властодршци Србима набијају на нос како су некултурни, примитивни и заостали и морају што пре да се понашају ЕУропски ако хоће да их „свет“ (тј. немачка ЕУропа и америчка Империја) прихвати као људе. Мада неће, чак ни ако постанемо сасвим попут њих.

Паметан човек се учи на туђим грешкама. Глуп на сопственим. А идиот не учи никако. Па ви сад гледајте где смо ту ми.

* Успут, не знам како је исписан тај споменик, али упоредите тај концепт са кичерајем стране фондације посвећеним цару Константину, па ћете видети колико се променило само за ове 23 године ...

Државна перверзија

Корисницима друштвених мрежа (Фејсбук, Твитер) добро је познат феномен прошења донација за скупе операције. Нема дана када вас не моле да помогнете малом Милану или Милици да плати немачке, аустријске итд. докторе за операцију срца, јетре, бубрега, рака...

Не сумњам нимало да те болесне деце има, нажалост, ни да многе од тих позива организују истински добронамерни људи. Али колико је сврсисходно да се они лече тако што ће то „народ позлатити“, уместо да се нађу хуманитарне болнице које би те процедуре радиле или pro bono, или по сниженим ценама? Овако, народ који копа по ђубрету, јер га је ЕУропска власт толико усрећила да нема хлеба да једе, одваја од уста како би плаћао јахте и виле белосветским лекарима. Апсурдно, зар не?

фото: Јадни Сервис Еуропске Жутије

Тим пре што се данас на РТС појавила „вест“ да је Србија постала светски центар за промену пола. И то у рубрици „Занимљивости“ уместо рецимо „Скандал“. Реч је у ствари о непрецизном и некритичком препричавању текста из Њујорк Тајмса (иначе листа који никада није рекао ружну реч о Србима - али само у алтернативној историји квислиншког култа).

У ЊТ је јутрос заиста изашао текст у коме се Србија хвали што је постала „толерантна“ према хомосексуалцима и „транс“ особама, и што операције промене пола обавља неколико медицинских центара за релативно мале паре. Наводи се да процедура, која у Америци траје неколико дана и кошта $50,000 или више, у Србији може да се обави у једном дану, а кошта багателних $10,000. И то за странце, док тај трошак држављанима Србије плаћа републички Завод за здравствено осигурање (!).

Чек' секунду... Значи, у Србији има лекара који по светским стандардима врше операције промене пола, и за то држава има пара (!), а за малог Милана и Милицу нема? Исто као што има пара за двеста хиљада абортуса годишње, али нема за помоћ мајкама. Да човеку памет стане.

Америчке новине, дабоме, причу стављају у контекст GLBTQ „права“ и „толеранције“, наводећи податке неименованих „активиста“ (тј. професионалних жртава) да је филм „Парада“ прошле године био „неочекивани хит“ и „по заради надмашио скоро све филмове у историји земље“. Можда зато што су деца организовано довођена на пројекције, о трошку државе?

О алт-сексуалцима, њиховим правима и слободама сам већ писао, па нема потребе да се понављам. Овде и није реч о њима, већ о државној перверзији, о мазохизму и самозатирању. Само у Србији имате гомилу лекара који су се посветили дисциплини промене пола, док деца умиру од рака и просе за скупе операције по свету. Само у Србији имате власт која беспоштедно пљачка народ, а онда дотира транс-сексуалне захвате. Само у Србији имате јавну (ТВ) кућу која некритички преноси репортажу иностраних новина, а притом не спомиње зашто тако се мали број доктора у свету бави тим операцијама и зашто су оне толико скупе.

Наиме, ЊТ цитира докторку Марси Бауерс (Marci Bowers), која објашњава да у Америци тренутно овакве захвате редовно ради само пет (!) хирурга. Она вели да су највеће препреке „конзервативне друштвене вредности, недостатак хируршких вештина и страх хирурга од потенцијалних катастрофалних компликација“.

Дакле, ем што је промена пола друштвено неприхватљива, ем што мало ко зна тиме да се бави, ем што они који знају неће, јер је ризик од компликација превелик па не желе да проведу пола радног времена на суду. Што ће рећи да у Србији ем има доктора који знају знање (па макар оно било корисно само једном промилу становника), ем што је правни поредак толико смешан да баш нико на суду не може да истера правду, ем што изгледа више не постоји друштво које би свему томе приговорило. Не зна се шта је од овога у већој мери поражавајуће.

Али РТС за све то скупа није брига, већ је битно што ЊТ хвали Србију као центар белосветског „транс-туризма“. Па Тајланд је светски центар малолетничке хомосексуалне проституције, али нећете чути да се власт у Бангкоку тиме дичи!

На крају текста, без икакве ироније, ЊТ цитира „Кристијана“, активисту који је изгледа био примарни извор за репортажу. Он вели: „Када сте у рату и бомбе падају с неба, сексуални идентитет вам није прва брига“. Значи, испада да су бомбе Србији донеле толеранцију. Притом се не каже чије бомбе. Зна се, ваљда.

Курте и Мурте

Састављена нова влада. Иста као стара.

Прејако? Можда. А онда погледам ко у њој седи: „Од 19 чланова нове владе, седморо су били министри у претходној влади, а укупно деветоро је раније обављало посао министра“, вели Blijesak а преноси НСПМ. Промене, бре, и то радикалне!

Српски ризлинг, берба 2000, америчко паковање 

Дачић ће сада да премијерише онако како је пендречио. Кркобабић ће наставити да вас усрећује својим иновативним размишљањем. Расим Љајић је толико добро водио социјалну политику претходне владе и бринуо се за раднике, сад има да препороди трговину, телекомуникације и „информационо друштво.“ Веља Илић ће да гради дупло више од Мрке и Ђиласа заједно (ко не верује, нека ми се јави - продајем плажу у Лесковцу).

На вашу превелику срећу и радост, Динкић ће опет да контролише финансије и привреду. А Верица Калановић - која га је заменила у претходној влади, када је ради прања биографије дао оставку - биће задужена за регионални развој и локалну самоуправу. Нешто ми се чини да ни једног ни другог неће бити ни у мисленим именицама...

Од угУРСуза је ту још и Сузана Грубјешић, „потпредседник владе за европске интеграције“. Заборавили су да додају „српске дезинтеграције“, не би ваљда стало на плочицу. 

Вучић додуше јесте неупоредиви напредак у односу на ШуНАТОвца... али то не мења чињеницу да је министар одбране физички и ментално окупиране земље, без војске. 

Гледам шта је све радио овај Мркић, што треба да буде нови министар иностраних послова. Амбасадор овде, онде, шеф кабинета тамо и овамо... најбоље што се за њега може рећи је да не таласа много. Сунђер-вук је поставио еталон за слаткоречиви утисак са нултим учинком, док су његови претходници покушали да издају редефинишу као патриотизам. Нешто сумњам да ће овај Мркић да води било какву политику, већ пре да извршава директиве. Премијерове, председникове, империјалне - дође на исто. Инострани министар српских послова, дакле.

У стабилним, уређеним, правним - штоно би се рекло, „нормалним“ државама - континуитет је позитивна ствар. Нема потребе да се после сваких избора измишља топла вода. Србија, међутим, није ни уређена, ни правна, ни стабилна - па чак ни држава, стриктно говорећи. Њој није потребан континуитет, било са жутократијом, било са претходним жутооктобарским режимом - али ни са оним претходним, социјалистичко-републичким. Корени проблема иду много дубље, и само враћањем у истинску (а не фиктивну) прошлост може поново да се пронађе пут у будућност. Али то је тема за неки други пут.

Блогер Стефан Душан вели:

„Стварање ториса је најбољи показатељ да се у вазалном положају Србије после ђурђевданских избора ништа битно није изменило... Предстојећи потпуни крах демократа... неће бити велика утеха, ако генетски материјал жутих, комбинован с напредњачким мутантима, настави свој живот у другим животним формама, од којих је она која се управо помаља иза мрачне копрене српске окупационе стварности – уистину чудовишна“.

Само, то онда није толико страшно. Јер увек лакше излазили на крај са разним монструмима у отвореном сукобу, него са подлацима и преварантима у привидном миру. Отуд ваљда и толика жеља да се Торис и ново-стара влада што пре истерају на чистину.

Па ето их. Ето и вас. Шта сад?

Куси споменик Цару Константину

(или, Цар Константин на мачећем српском) 

Поред Тврђавског моста у Нишу прошлог месеца никао је споменик римском императору Константину. Зашто? Па Константин (Flavius Valerius Aurelius Constantinus Augustus) је рођен у месту Naissus, данашњем Нишу, а остао је запамћен као први римски владар који је примио хришћанство и оснивач нове престонице на истоку - Константинопоља.

„Тетрархија“ коју је увео император Диоклецијан 293. године почела је да се распада после његове смрти. По ко зна који пут, Рим је утонуо у грађански рат. Син цезара на западу, Константија (Constantius), Константин се тако нашао у сукобу са својим тастом Максимијаном - а након Максимијановог пораза, са својим шураком Максентијем (Maxentius). У октобру 312. године, малобројнија Константинова војска суочила се са Максентијевом - и победила.

Константин је у бој стигао под заставом дотад непознатом Римљанима, састављеном од грчких слова Х и Р (ХРистос). По предању, пред битку му се указао Христос и рекао да ће победити под тим симболом: In hoc signo vinces (на латинском). Годину дана касније, захвални Константин доноси Милански едикт, у којем проглашава толеранцију свих религија (па самим тим и хришћанства) у римској царевини.

Тај Константинов крст јесте представљен на нишком споменику - као празнина у металном стубу, на којем су угравиране године 312 и 2012. На средини стуба налази се Константинов портрет, урађен у стилу римског новца, са натписом на рубу: IN HOC SIGNO VINCES. Да је на томе остало, могло би се расправљати о уметничкој вредности скулптуре, али јој се не би могло много замерити. Нажалост, латински натпис попраћен је и „преводом“ на нешто што би требало да буде српски. Али није.

"победицес" - куса латиница са споменика Константину

Као што се из приложене слике види, наводни српски „превод“ гласи: POD OVIM ZNAKOM POBEDICES. Сасвим оправдано, на рачун овог лингвистичког абортуса одмах су стигле примедбе. Прво и пре свега, зашто натпис није на српском - тј. ћирилици? А ако је већ на латиници, што бар није на српској, са словима Ć и Š, уместо некој „кусој“?

Одговор вајара Милета Коцева на примедбе био је типично драматичан:

„Уметност не трпи празне приче... (она) је изнад свега, изнад идеологија, ускогрудог размишљања, празних позадинских порука а надасве изнад плитке свести. Она нас уздиже и изградјује, чини нас племенитијим и умно широким бићима... (она је) потпуно самостална, потпуно универзална, слободна...“

Толико, дакле, о неподношењу празне приче.

Иначе, страница на којој се појавио вајаров драматични коментар и сама одражава збуњеност савремене Србије. Адреса је на енглеском. Наслов и поднаслов такође. А онда су рубрике, садржаји и скоро све остало на српском, и то ћирилицом!

Не знам да ли вам је познат концепт „мачећег“ енглеског - хумористичне пародије на енглески лишен граматике и правописа, који је пре неколико година постао популаран на интернету. Тешко је превести о чему се ради, јер је суштина приче у разликама између говорног и писаног енглеског (проблем који српски, срећом, нема). Укратко, то је енглески каквим би га рецимо говориле мачке са смешних слика, у машти његовог кореанског творца. Човек се обогатио, десетине милиона људи сваки дан се смеје „мачећем“ енглеском, а неко је чак почео вики-пројект превода Библије на овај „језик“. (За то време Срби кукају што немају бољег превода од скоро два века старе верзије Вука и Даничића...)

Е на тај, намерно искварени енглески, подсећа ме српски написан „кусом“ латиницом. Српски са силом убаченим енглеским изразима, енглески са српским, мачећи, или овај споменички језик (који год био) - свима је заједничко што звуче рогобатно, неприродно, искривљено. За „мачећи“ се бар може рећи да је намерни производ нечијег креативног рада, па има бар неку уметнички вредност. За кусати српски - тешко.

Никаква прича о универзалности и неразумевању уметности ту не пали. Шта, вајар је геније, а ми обични мамлази нисмо у стању да схватимо његову генијалност у укидању непотребних квачица? Зар нисмо ономад сви читали Андерсенову бајку у цару који се шеткао к'о од мајке рођен, јер су га преваранти убедили да само глупи и некултурни не могу да виде његово велелепно одело?

Подршка Коцеву углавном иде линијом: зашто се толико узбуђујете, па и латиница је српско писмо - рек'о тај и тај лингвиста, пише у Политици. Аргумента ради, хајде да прихватимо и ту тезу. Али натпис на споменик није на српској латиници! Полемика која се повела око вајарове изјаве дотиче се свега и свачега, од лингвистичког (и политичког) рата латиничара и ћириличара, преко националности и патриотизма учесника, али се не дотиче суштине: да наводно српски натпис то нипошто није.

Дозволите ми да образложим ту моју тезу илустративно:

„Посто видим да вам је свеједно сто се натпис на споменику појавио кусом латиницом (па одговарате само на цирилицне примедбе), хтедох да илуструјем апсурд цинјенице да натпис на споменику вредја српски језик јер НИЈЕ написан на њему, вец на нецему несувислом и полуписменом. Мозете ли да процитате ово сто сам вам написао на „кусој“ цирилици? Или вам звуци смесно, као да је дело некога са говорном маном? Тако сам и мислио.“

На страну што су учесници у овом пројекту (иза којег иначе стоји једна фондација из Аустрије) залутали у живот - али шта им би да немаују ни трунке самопоштовања, па се обраћају urbi et orbi на неком несувислом полујезику? Знам да је у Србији данас самопонижавање уносан посао, али горе од самопонижавања је једино када се њиме баве људи превише глупи да тога буду свесни...

Поб(иј)едници

Друг Бота, бивши Врховни Жутник, сада брани присуство на „Кроација самиту“ и руковање са змијским сабратом. Вели, то је била елементарна пристојност. Па зар није исто тако елементарно пристојно да се не газе српске заставе, не скидају српски ходочасници, и не убијају српски повратници? Није питао Тачија. Да се Друг Змија не увреди.

Што се „самита“ тиче, Бивши Бота вели да се тамо „доносе одлуке о будућности ове земље“ (извор), па свако ко му замера на одласку није сасвим нормалан (!). Чак и да је то тачно, о одлукама мислим, зар је његово место као бившег да било какве одлуке доноси? А бивши је не од 20. маја, већ одраније, кад је измислио неуставну категорију „скраћивања мандата“.

НДХ плакат

Или можда из те његове изјаве произилази да он не рачуна ни изборе, ни званичне функције, ни прописе, већ само силу и власт Империје, за чији рачун се у ствари и организовао горепоменути „самит“? Биће да је тако, јер се с тим у складу понашао све ове године „просрпског“ председниковања. Уосталом, то је и потврдио изјавама хрватским медијима.

Много тога је проблематично у свему овоме. Од бившег председника који се апсолутно ничега не стиди, преко отвореног помагања непријатељима и окупаторима сопствене земље, па до покушаја да се избезумљеном народу то све прикаже као државништво. Али је најпроблематичније ипак то што Бивши Бота иде да „одлучује о будућности Србије“ - у Хрватској.

Док је својевремено по Туђмановом задатку рушио СФРЈ, Стјепан Месић је усташким емигрантима у Аустралији рекао да Хрвати немају зашто да се извињавају било коме. Једини су они, вели, били двоструки победници 2. светског рата: 10. априла када им је Осовина „признала државност“, и после рата, када им је исто то урадио Броз, па су се „нашли за побjедничким столом“.

Бивши Бота би пошто-пото да они за тим столом и остану - а Србија да на себе преузме терет пораза (скупштинским резолуцијама, на пример). Јер, ето, иза данашње Хрватске стоје Американци, а ономад су то били Немци, па то ваљда (по њему) значи да су Немци амнестирани. Пошто сe некадашњи Титови пионири сада диве сјају Обаминих белих и Ван Ромпејових жутих звездица, значи да су и они победници. А пошто неко ипак мора да буде и поражен у том 2. светском рату, када се све то одузме и сабере, остају само „великосрби“. Ето вам „логике“ која би импресионирала чак и повијесничара Туђмана.

Тако је Бота Србима у грло нагурао скупштинску резолуцију која их (непотребно и мимо одлуке МСП) криви за наводни геноцид у Сребреници, док ни данас нема резолуције која би осудила геноцид над Србима и Јеврејима у НДХ. Зато Загреб и може да тврди да тог геноцида није ни било, па чак и оптужује Србију за „геноцид“ деведесетих.

Данас се демократске власти у Загребу куну да „никад више“ неће дозволити усташким идејама да владају Хрватском. Лако им је ово рећи, пошто за отвореним усташтвом више нема потребе; Павелићев сан је остварен 1995. „Олујом“, која се и даље слави као државни празник.

У међувремену је тешко пребројати колико пута су Срби били губитници у победи: кад су 1918. своју на једвите јаде ослобођену државу уградили у заједничку краљевину са дојучерњашњим душманима; када су је 1941. изгубили под гусеницама немачких тенкова; када су 1945. добили рат, али поново изгубили државу, пошто је „народни режим“ створио „федерацију“ у којој је српство сведено на УжаС; или 1991, када су и такву државу изгубили аустро-немачким признањем Аграма и Лајбаха. И онда повијесничари „региона“ то све представљају као неку неминовност, за коју су Срби сами криви.

А у ствари је једина српска кривица што су били и остали превише толерантни према сопственој назови-елити, и тим силним повијесничарима и поб(иј)едницима - од Друга Боте до недавних му домаћина. Да им, бива, не замере што се и поред свих њихових напора усуђују да и даље постоје.

Аутономија, али стварно

(Аутономија - именица, од грчког autonomia : независност, слобода; дословно сопственост)

Кратки коментар на одлуку Уставног суда о неуставности суштинских чланова Статута Војводине: корак у правом смеру, али тек први. Мој став о том питању се није променио од 2009.

Неизводљиво? Само ако сами себе убедите да је незиводљиво. Када су Броз и његова камарила цртали границе унутар СФРЈ - у духу поделе коју су у априлу 1941. тенковима спровели нацисти и њихови савезници - нису размишљали шта је оствариво. Шта су хтели, то су покушали да ураде. Па ако прође, прође. И много им је прошло, нажалост, само зато што су успели да убеде народ да је њихова воља неминовност.

Аустро-Угарска

Нису ови данашњи Војводиндијанци никакве „комуњаре“; њихова мотивација, баш као и Брозова ономад, нема толико везе са комунизмом колико са србофобијом и носталгијом за непрежаљеном црно-жутом монархијом. Пуна су им уста прогреса, ЕУропских вредности, демократије и тако даље, а у ствари су најобичнији аустроносталгичари. Па што се онда лепо не преселе у Мађарску, Хрватску или Крањску - пардон, Словенију - ако се тако осећају? Зато што ем знају да би тамо били трећеразредни поданици, ем што хоће да од српске земље направе лични феуд, а од Срба неки нови, њима поданички народ.

Ако вам је животни циљ да постанете хортијевски коњушари, изволите па им се придружите. Али ако хоћете да останете слободни људи, онда морате да се беспоштедно борите и против њих, и против окупације остатка Србије - била она жута, црвена, црна, ових звездица или оних. Свеједно.

Случајна иронија

Господар прстенова (Википедија)

Чујем од познаника да се на водећој телевизији квислиншког култа ових дана приказује троделно ремек-дело Питера Џексона „Господар прстенова“. Просто не могу да поверујем. Јер, Толкинов еп (макар и у Џексоновој филмској верзији) представља антитезу свих „вредности“ квислиншког култа - од слободе, традиционалних вредности, части и поштења, до отпора тоталитаризму, оличеном у наизглед незаустављивој војној и пропагандној машинерији Мордора.

Замишљам како би „Господар прстенова“ могао да се уклопи у визију света коју квислиншки култ дели са својим господарима, и на памет ми пада једино да би приказивање филмова морало да буде попраћено следећим објашњењем, по могућности више „експертских аналитичара“:

• Билбо Багинс је лопов и пробисвет, који је украо прстен од легитимног власника, Голума.
• Голум је пример како би обични грађанин требало да се понаша у животу, односно да све подреди потери за „прекрасним“, личним задовољством.
• Фродо, Сем, Мери и Пипин су опасни терористи у поседу прстена - оружја за масовно уништење.
• Арагорн представља анахрону и превазиђену институцију монархије.
• Леголас и Гимли су у ствари ЛГБТ особе али то неће да признају.
• Елронд и Галадријел су себични вилењаци који не желе да поделе своје богатство са недовољно срећним орцима из Магловитих планина. Чак пружају подршку терористичкој Дружини да нападне и поруши Морију, коју су орци на једвите јаде ослободили од угњетача патуљака, уз малу помоћ Саурона.
• Гандалф је инструмент вилењачко-чаробњачке завере против мира и благостања свих народа Средње Земље, коју нуди легитимни господар Саурон.
• Саурон је несхваћени добронамерни миротворац, који само жели средњеземаљске интеграције и да оствари крај историје у којем би престали ратови и несугласице.
• Саруман је реалиста који сагледава вредности мирољубиве политике Мордора. Велики је поборник индустријског развоја и биолошких истраживања, заговорник суживота људи и орка, али му раде о глави фанатични еколошки активисти.
• Назгули су само хтели да од терориста поврате оружје за масовно уништење, али им је зли Гандалф побио невине коње, а потом ометао њихове хуманитарне прелете криминалних банди роханских јахача.
• Теоден је сулуди џелат роханског народа, који је изабрао самоубилачку борбу против Саурона и Сарумана уместо да се с њима лепо нагоди, укине анахрону монархију, и лагодно живи у демократском режиму прогресивног Гриме Црвјезика.
• Денетор је мудри вођа Гондора којем зли Гандалф узурпира државу и натера му синове на издају. Боромир је несхваћени херој, а Фарамир неспособни никоговић.
• Опсада Минас Тирита је била легитимни одговор Мордора на агресију вилењачке „осовине зла“ предвођене Гандалфом, чије су оличење хобитски терористи и Дружина прстена...

И тако даље.

Зар вам управо овакве ствари већ годинама не говоре лобисти НАТО, разноразни реформатори и деформатори, регионализатори, аутономисти, деконтаминатори, либералне и остале демократе, и њима слични? Зар није цела идеологија квислиншког култа подаништво пре свега, потчињавање сили земаљској, а подругљиво омаловажавање слободе, правде, традиције и свега небеског?

Отуд сматрам да је иронично што баш та телеивизија приказује „Господара прстенова“. Али како то лепо рече сам Гандалф у једном моменту: “oft evil will shall evil mar“ (у слободном преводу, зла воља злу често мрси конце). Тако и култ у ствари несвесно помаже оне који пружају отпор овоземаљком и ововременском отеловљењу Саурона.

Две змије

па још под којом заставом...

Ајде што је Друг Бота, дојучерашњи Врховни Жутник а још увек капо Демо(н)кратске странке, отишао у Дубровник на „Кроација самит“ у наводно приватном капацитету. Воли да иде на море, навикао ваљда у братству и јединству. Свакако је својевремено изјавио да је хтео да постане јадрански светионичар (камо среће да је!), све време свог жутовања се понашао као да води хрватску државну политику - или аустроугарску, свеједно. Буђење са Северином да и не спомињемо.

Уосталом, Друг Бота са народом у који је покушао да претвори Србе дели једну суштинску карактерну особину: ама баш ничега се не стиди. Па ни срдачног руковања са Хашимом „Змијом“ Тачијем, самозваним премијером самозване независне државе Косово (НДК).

Све и да Тачи није осуђени терориста, да његова „функција“ није директно у супротности са Уставом Србије (какав је да је), да је у име протокола било могуће прећи преко скоро једногодишње опсаде преосталих Срба на северу окупиране покрајине коју Тачи сматра својом „државом“ - нико са трунком елементарног самопоштовања, а камоли националне свести, не би могао да му пружи руку после видовданског понижавања Срба и српских симбола током ходочашћа на Газиместан. А поготово не после зверског убиства двоје Срба-повратника, које показује тачно колико „мултиетничности“ и „толеранције“ има у Тачистану, и за кога.

Значи, дојучерашњи председник Србије одлази приватно на манифестацију земље која је утемељена на геноциду и протеривању Срба са сопствене земље (а још има образа да Србе оптужи за агресију и геноцид!), и тамо се рукује и грли са првим човеком друге „државе“ засноване на убијању и прогону Срба са сопствене земље. Па се у Жутограду још нађоше и „аналитичари“ да кажу како је то сасвим нормално, пожељно чак!

Друг Бота и квислиншки култ који је годинама предводио су до те мере извитоперили, искривили и пореметили како државу тако и друштво у Срба, да скоро нико више и не помишља да њихово деловање опише правим термином: издаја.

Јер ако ово није издаја, шта онда јесте?

А ако јесте, мора бити кажњена.

Безакоње

„Коме закон лежи у топузу, трагови му смрде нечовјештвом“ (Горски Вијенац)

(Тренутно се суочавам са логистичким изазовима последица ураганске олује, која је престоницу Империје дан после Видовдана привремено вратила у средњи век. Док се снабдевање струјом, телефонске и интернет везе не стабилизују, прилажем спремљени превод-адаптацију есеја о држави која не поштује ни сопствене законе. Био ми је занимљив, јер сам се сличном темом бавио овде и раније. Иако се односи на унутрашње послове Империје, осветљава и њено понашање према другима. А свака сличност са „поретком“ који је завео квислиншки култ је, дабоме, савршено намерна.)

Друштво без закона

Данијел Гринфилд, 23. јун 2012

Држава без закона је депресивно место за живот.

Погледајте на пример Повељу основних људских правља ЕУ, у којој се поред права на живот и имовину дефинишу десетине „права“ попут азила, заштите околине, заштите потрошача, социјалне бриге, итд. Али са једноставним додатком на крају:

„Свако ограничење права и слобода признатих овом Повељом мора да буде законито и поштује суштину тих права и слобода. Подложно принципу пропорционалности, ограничења су допуштена једино када су неопходна и истински испуњавају циљеве од општег интереса које признаје Унија, или потребу да се заштите права и слободе других.“

Што ће рећи да постоји слобода говора - али само док се не појави аргумент да ће ускраћивање те слободе некоме помоћи општем интересу Европске уније, или праву неког другог на заштиту околине или социјалну бригу. Ово је суштина безакоња: сви ти табаци прописа постоји једино зато да би на компликован начин омогућили онима на власти да своју вољу намећу свим осталима. За наметање своје воље народним масама, властима је довољно да наведу прави параграф, упакују га у нешто што личи на логику, и ето.

То је „закон“ на исти начин на који је закон када вам пљачкаш упери пиштољ у главу и тражи новац. Он има пиштољ, и према томе он је закон. За њега нема закона.

По својој природи, закон ограничава власт, ограничава појединце, институције и владе. Али у безакоњу не постоје ограничења власти, јер власт постоји зарад виших друштвених идеала. Ако ти идеали значе помагање сиромашнима, онда свака институција може да буде Робин Худ. Савршено легално, јер за њих закона нема.

У безакоњу, закон постаје функција емоција. Онај ко најгласније кука добиће шта жели, ако може да кукањем убеди довољан број људи да је у праву. Закони се доносе на основу „правичности“ која је у потпуности одраз емоција. Сви чланови таквог друштва руководе се осећањима, и доносе законе како би спречили било кога да било коме другом нанесе душевни бол - осим ако се то не чини у име спречавања наношења бола.

„Права“ постају искључиво позитивна (шта је дозвољено) и утемељена на осећањима. На негативна права (шта је забрањено) се гледа као на израз зебичности. Свако има право на хиљаде привилегија, али нико нема право да каже не. Свако је слободан да говори шта мисли, све док тиме изражава потребу за туђим, али нипошто жељу да га оставе на миру.

Саосећање је субјективна реакција на страдање других, и као такво лоша основа за законе. Уосталом, они који најбоље рекламирају своје страдање често уопште нису страдалници, док стварни страдалници углавном ћуте. Закони засновани на саосећању страдање претварају у валуту, али у њима нема правде.

Безакоње је када на власт дођу они који манипулишу саосећањем. Ту привремени бес постаје политичка стратегија. Вирални видео-снимак који изазове осуду постаје важнији  од закона. Свако копа по каљузи, и све постаје каљуга сукобљених прича, јер у том друштву свако постаје жртва и свако је истовремено каљав.

Нема закона, па тако сваки инцидент постаје политички случај, јер се закони праве на бази импровизације. Једна страна форсира тугу, друга одговара оптужбама за цинизам. Ко најбоље успе да изманипулише емоције масе, побеђује. Сваки политичар је глумац, свака расправа позориште, а свака победа прилика да се приграби још више плена.

У друштву где је саосећање важније од закона, незамислива је идеја да би требало да постоји један закон за све, а не различити аршини за страдалнике и не-страдалнике...

Државно-медијски комплекс битише унутар оквира саосећања. Вести немају никакве везе са чињеницама, али се итекако баве емоцијама. Тако је неки закон лош када штити привилегије друге стране, али добар кад штити сопствене...

Друштво које живи по закону може да има прописе који нешто значе. Али у безакоњу, пропис вреди само онда када служи сврси оних на власти. Када то није случај, онда га игноришу или гурну у страну...

Закон је по природи непристрасан. Садржи апсолутне принципе, примењиве без обзира на време и место, или убеђење и положај актера. Али у безакоњу, стварних закона нема. Постоји само сила.