Тужбом на невладнике

Да ли је Србима потребна Антидефамациона лига (АДЛ)?

Питање звучи сувишно. Нађите ми један народ који је у последњих 20 година више оцрњен и оклеветан. Да се којим случајем Махмудин Ахмединеџад у свом говору у Женеви окомио на Србе а не на Јевреје, цела сала би му одговорила громогласним аплаузом. Чињеница да Срби немају никакав апарат којим би се на Западу борили против медијске и политичке дисквалификације и дехуманизације гледа се као признање да су све те оптужбе у ствари тачне. Јер, да нису, Срби би се бунили, зар не? Ко ћути, признаје.

Додуше, треба имати у виду чињеницу да Срби нису имали никаквог приступа западном медијском простору од 1992. до рецимо краја 2000. Један од разлога свеобухватне блокаде био је и да се Србима одузме право на макар и вербалну одбрану од оптужби за агресију, геноцид, концентрационе логоре, „етничко чишћење“, итд. Иако је службено та блокада укинута доласком „демократије“, она се фактички наставила, што инерцијом што због активизма елемената на Западу који су уложили огроман политички капитал у Банку Колективне Српске Кривице (како једном рече Крис Делисо).

Трагична је иронија што се најбоља прилика за промену србофобичне климе на Западу пружила почетком 2001. Петооктобарски режим не само да није био вољан да нешто по том плану уради, већ је цела стратегија била да се признају све оптужбе и клевете и да се политиком предаје засите апетити србождера. Какав је учинак имала та политика, ваљда је јасно.

Већ сам раније у неколико наврата истакао да, без обзира ко био премијер или председник, економску политику Србије још од 5. октобра 2000. воде „експерти из Г17, који су се пре тога „прославили“ пљачкашком приватизацијом у Русији. Сличан континуитет, међутим, постоји и у иностраној политици; од Горана Свилановића преко Вука Драшковића, српска дипломатија одише подаништвом према Западу (тј. Америци и ЕУ). Иако Вук Јеремић делује мање квислиншки од својих претходника, биће да је то заслугом његових реторичких способности, а не одсуством квислиншког деловања.

Званичне српске власти не само да се не боре против сатанизације Срба и Србије, већ тој клеветничкој политици најчешће помажу, од иступа у стилу „да, али“ до отвореног прихватања лажи и подметачина, а све у циљу „ЕУроатлантских интеграција“. Што је најгоре, то обезвређује напоре и оне неколицине родољуба који се о свом трошку, из убеђења, боре против србофобије по блоговима и форумима, у писмима новинама и часописима, на округлим столовима и режираним универзитетским семинарима.

Повод за све ово је недавна вест да су перјанице „друге Србије“ поднеле тужбу против Добрице Ћосића за изазивање расне и верске мржње, јер је током НАТО агресије (тј. „хуманитарног цивилизовања“) пре десет година изразио мишљење о Албанцима које се „боркињама за људска права“ није допало. Шта би тек било да их је Ћосић назвао Шиптарима!? (То је, иначе, врхунски цинизам, да се „Шиптар“ осуђује као погрдан израз када га користе Срби, иако на албанском значи - „Албанац“!)

Не треба да изненади што ове некадашње другарице желе да васкрсну вербални деликт. У њиховом идеалном друштву, свако мишљење које се њима не допада било би најстроже забрањено; само оне и њихови следбеници би се сматрали довољно „цивилизованим“ да уопште имају било какве слободе, од говора и мишљења до живота. С тим да би било какво скретање од грађанистичке догме аутоматски повлачило губитак свих права и слобода. Свака сличност са некадашњим режимом „друга Тите“ или Брке потпуно је намерна.

Медијски, политички, па ево и правни терор ових нео-Јакобинаца траје већ годинама, и коначно је довео до тога да Слободан Антонић на страницама НСПМ предложи оснивање српске АДЛ, која би „боркињама" одговорила истом мером. Несумњиво је да је нека врста одговора овом злостављању више него неопходна, али нисам сигуран да је овај приступ „сребрни метак" за решење проблема.

Наиме, и сами родомрсци и њихов терор су симптоми. Права болест је комплекс слабости и кривице који је изграђиван барем педесет година, а можда и дуже, и чији су производ како острашћени србофоби „друге Србије“ тако и Мали Слаби Српски Човек, и квислиншка власт и утучени, апатични народ који ћутке трпи понижења, увреде и лажи. Та родомрзачка клима је стварана не само најцрњом пропагандом и заменом теза, већ често и метком и пендреком.

Сведоци смо да родомрсци немају нимало стида. Једини морал којег се држе је хедонизам. Захваљујући спонзорима са Запада, имају новца напретек, а и политичко залеђе, јер и власт служи истом господару. Дакле, чак и да их неким случајем неки суд у Србији осуди за клевету, говор мржње, или издају - што, имајући у виду наведено стање ствари није претерано извесно - то их не би богзнакако погодило. Ем што рачуне свакако не плаћају они, ем што би због осуде добили још веће донације као „угрожени бранитељи грађанског друштва од ретроградног шовинистичког клерофашизма“.

Све то скупа не значи да нека врста АДЛ није потребна. Итекако јесте. Али она сама по себи неће излечити Србију од вируса наметнуте самомржње, већ ће можда само ублажити симптоме. Само друштво које поштује себе, има кохерентан идентитет, зна одакле долази и куда иде, може да буде истински имуно на отров родомрзаца и квислинга. Они то знају, и раде свим силама на томе да такво друштво никада не настане. Одговара им садашњи „Болесник Балкана“, јер им, као бедним паразитима, гарантује опстанак.

Захваљујући између осталог и Антонићу, Вукадиновићу и осталој екипи окупљеној око НСПМ (али и Двери и Видовдана), Срби нису више сасвим несвесни истине о родомрсцима и квислинзима. То је одличан први корак. Нека врста АДЛ би била још бољи следећи корак. Али, да посудим Черчилову метафору, у борби за опоравак српства то неће бити почетак краја - већ само крај почетка.