Повампирена лаж

Са службеним почетком процеса генералу Ратку Младићу пред Хашком инквизицијом, у бројним западним медијима појавиле су се типичне „вести“. Младић се описује као човек одговоран (без иначе обавезног „наводно“, као да је доказано) за „убиство 8.000 голоруких мушкараца и дечака“ у Сребреници, при чему се тврди да је реч о „највећем злочину у Европи после 2. светског рата“. Није тешко закључити какву слику тако срочени извештаји хоће да створе међу својим просечно необавештеним читаоцима о генералу Младићу, Србима и сукобу у БиХ уопште.

Могао бих овде да се распишем о самом Трибуналу, произвољним законима, прописима, процедурама, стандардима доказног материјала, природи оптужница, детаљима оптужби о Сребреници, и тако даље - али нећу. Сад бих да се осврнем на само један аспект целе ове фарсе, а то је медијски линч којем је у овом случају изложен Ратко Младић, а иначе сви које западни медији по задатку сатанизују. Наиме, неколико медија је уз стандардни пакет сатанизације пренело и причу да је Младић у судници претио „жртвама“ у галерији, превлачењем прста преко грла.

Та прича у ствари потиче из јуна прошле године, када је Младић изведен пред Инквизицију на статусно саслушање. Тада је агенција Асошијетед Прес (АП) јавила - а бројне новине и телевизије које се ослањају на агенцијске вести пренеле - да је Младић превлачењем прста преко грла претио „Мајкама Сребренице“ у галерији. Међутим, пажљивим истраживањем једног читаоца установило се да је та вест најобичнија лаж:

Када Хотић, чији су рођаци страдали у Сребреници, рекла је да ју је Младић провоцирао када му је запретила.
„Рекла сам му да ће платити што ми је убио сина“, изјавила је, додавши да је онда прстом прешла преко свог грла. Младић је није могао чути, али [Хотић] каже да јој је одговорио гестом кажипрста и палца, као да је она безначајна. (подвукао С.С.)

Ово је цитат из текста АП од 3. јуна 2011, чији се оригинал налази овде. 

Дакле, не само да Младић није претио никоме, већ је било реч о гесту (који представља клање) Каде Хотић. И она то поносно признаје. А о Младићевом одговору имамо само њено тумачење.

Не заборавите да су годину дана раније, у мају 2010, тројица робијаша исламске вероисповести покушала да закољу генерала Радислава Крстића. Њега је инквизиција осудила за „саучесништво у геноциду“ у Сребреници, а да притом није доказала да се геноцид десио. Професионални новинар би то споменуо као део контекста приче о гесту којим се прети клањем. Новинари и уредници АП то нису учинили.

Дакле, агенција је првобитно објавила тачну вест о томе ко је коме претио клањем, а потом заменила тезе и иступила са причом да је Младић претио Хотићевој. Случајно? Можда, али то је врста грешке која се не поткраде ни студентима прве године журналистике. А притом се савршено уклапа у задату матрицу, по којој су Срби зликовци, па је зато и привукла велику пажњу. Не знам да ли су уредници мислили да их нико неће прозвати због очигледне лажи - али се то ипак десило.

Читалац који их је ухватио контактирао је блогерку Џулију Горин, која је у септембру послала писмо агенцији и бројним новинама које су објавиле спорни извештај. Последњег дана септембра 2011, Торонто Стар је објавио следећу корекцију:

Петак, 30. септембар 2011

„Текст од 4. јула о суђењу за ратне злочине генералу Ратку Младићу погрешно је навео да је Младић прешао прстом преко грла док је гледао у галерију за јавност. У ствари је особа са галерије упутила тај гест Младићу.“ (подвукао С.С.)

Корекција у Стару изазвала је ланчану реакцију осталих новина, па и саме агенције АП. Горин наводи цели списак и детаље целог случаја у тексту из октобра 2011; ко чита енглески, нек' изволи.

Треба ли рећи да је корекција прошла без готово икакве пажње, док је првобитна лаж да је Младић претио жени у галерији била ударна вест? Ипак, у поређењу са другим пропагандним измишљотинама - прича о „250.000“ мртвих Муслимана у БХ рату је ревидирана тек 2005, рецимо - ова лаж је сахрањена невероватно брзо. Нажалост, исто тако се рекордном брзином повампирила.

Јер ево, најновији извештаји са процеса Младићу опет садрже лаж о генераловој претњи клањем - упркос чињеници да се ради о лажном извештају од пре скоро годину дана, који је чак АП званично демантовао, и за који не постоји нити један визуелни доказ, иако се процеси пред Инквизицијом снимају и често преносе уживо.

Шта вам то говори о снази саме оптужнице, када се оптужени прво линчује у медијима, и то помоћу очигледних неистина? И замислите онда о коме, чему, и како су све лагали свих ових година, када се усуђују да овако бесрамно лажу данас.

Разум је овде рекао лаку ноћ. Спремите бели лук и глогов колац...

Торис

извор: Вукајлија

Црни хумор је, ето, још увек жив. Торис, дакле, јер суштинске разлике нема између Друга Боте и човека којег сам некада звао Тони (ТОмислав НИколић). Бота обећава „сигурну будућност“ гроба. Тони, некада директор гробља, већ је сахранио бившу странку и издао кума, само да би дошао на власт. Некада су наши прадедови клицали „Боље гроб, него роб!“ Данас самозване елите нуде ропство до гроба. Земљо, отвори се...

Торис је имао прилику која се ретко пружа неком политичару: да покаже да му је више стало до Србије него до себе, тако што би одбио да учествује у фарси од другог круга намештених и покрадених избора. Пао је на том испиту. Ипак воли власт више од принципа.

Проблем са Торисом није што је „националиста“ или „тврдолинијаш“ - флоскуле којим га часте српски дописници страних агенција - већ што представља лажну промену. Цела његова платформа, све његове изјаве, његови спознори и сарадници, све указује на то да он неће водити Србију ништа другачије од Боте. Односно, да неће да укине жутократију, колико да сам постане Врховни Жутник. Ако мислите да ће између њих бити неке разлике зато што Торис чини зло из користољубља а Бота наводно из убеђења, лажете сами себе. Чак бих рекао да је Торис гори, јер је на путу до власти издао и продао много више, како би могао да постане Бота.

Кад смо већ код издаје и продаје, једино добро које је произашло из ове најновије преваре је спознаја о лажном карактеру такозване националне опозиције. Тај мит је почео да пуца већ 2008, када је Дачић устоличио жутократију. Онда је Николић уништио Радикале изнутра. А ДСС све време ћути као евнух у харему.

Има и зашто. Сетите се само фебруара 2008, када је Ботин реизбор (а сад се поставља питање колико је легитимно било и то гласање) директно довео до проглашења „независне државе Косова“. Тада је ДСС имала избор да направи реконструкцију владе. Тренутак је био идеалан: ко би се усудио да им замери, кад је народ беснео због увреде и издаје? Уместо тога, одлучили су да „врате мандат“ (односно „скрате мандат“, је ли) и расписали изборе чији је резултат била жутократија. Ако су тада знали да Николићу и Дачићу није веровати, зашто то нису рекли? А ако нису знали, зашто нису пробали? Било како било „враћање мандата“ је испало само пилатовско прање руку и бекство од одговорности - што је иначе јача страна те партије већ годинама.
 
Елем, не пада снег да покрије брег. Сад су све зверке показале свој траг. И слепи виде коме је стало до власти изнад свега, а ко заиста држи до неких принципа који су већи од живота, што вели песник. Погледајте у том мору лажова, превараната, сецикеса, кољидруга и кумоубица ко је остао да брани право на достојанство и част. Има их. Знате ко су. Не морам да вам цртам.

И онда се упитајте да ли је веровати онима који са великим осмехом на лицу тврде да су избори „крадуцкани“ али свеједно легитимни, да је ова и оваква власт (ДС-СПС-УРС-ЛДП) на њеима добила толику већину, а стварна опозиција није прешла цензус. Они као да нису свесни - што је малтене незамисливо, јер није реч о глупим људима - да би то значило да народ просто призива своје уништење, јер је до те мере скренуо памећу.

Ако је то стварно тачно, онда и ја који ово пишем, и ви који ово читате, треба ваљда да си пуцамо у главу. Али није тачно, и не може да буде тачно. Па чак и да неким случајем јесте тачно, немамо право да прихватимо ту одлуку. Све док и један једини Србин поштује косовски завет, светосавље и слободу за коју су генерације дале своје животе, он не сме и не може да прихвати нестанак. И неће.

Бој на Досову

Апсолутно је тачна констатација да је афера са крађом избора „кнежева вечера“ - и за власт, и за опозицију, па и за народ. Ако су избори заиста украдени - а доказа за то има напретек - онда је у питање доведен цели поредак, односно државно уређење. Наспрам тога смо сви „или принципијелни или никакви“, како вели Жељко Цвијановић. Нема између, нема компромиса, нема нагодбе. Или ће Србија да буде држава у којој се зна макар неки основни ред, или је баш апсолутно све фарса, и нема апсолутно никакве везе која ће марионета да управља тим жалосним протекторатом, јер туђа рука свакако вуче конце.

Чак и да није било крађе гласова - а стварно се чини да јесте - начин на који је надуван број гласача и начин на који је вођена кампања у потпуности су распршили илузију свакога иоле мислећег да у земљи Жутији постоји неки поредак. Не, у њој се рачуна само самовоља домаћих чауша иностраног господара. Тај господар, који нам систематски ради о глави, барем исправно сагледа власт као средство за остваривање политичких циљева. Чаушима је такво размишљање страно; за њих је власт сама по себи циљ.

По томе ко је повео протесте, ко ћути, а ко им се придружио и колико искрено, већ се види коме је истински стало до поретка и принципа. Сада је највећи непријатељ искушење власти. Они који марширају и возе и дижу барикаде против крадљиваца избора не смеју то да раде само како би добили скупштинску фотељу. Јер онда се протест окончава тако што им режим да ту фотељу, а они заузврат пристану на суштинску обману. Досад се то исувише често дешавало; није ни чудо онда што Жути - и њихови господари - мисле да су образ и част тако јефтини у Срба.

У пракси то значи да се не излази ни на какав „други круг“ председничких избора, јер се тиме директно признаје легитимитет првог. То је тешко искушење за свакога, а поготово за човека који је сахранио своју бишву странку и званично се одрекао свих својих некадашњих вредности само да би коначно засео у председничку фотељу.

Сада би морао да мисли о томе шта би значио његов пристанак на други круг. Ако пристане, па изгуби, онда су апсолутни победници Жути, који ће онда имати и власт и легитимитет. Ако пристане, па добије, онда је то за њега Пирова победа, јер је Жутима опет препустио легитимитет, с којим ће његово председниковање бити кратког даха. Једино ако не пристане, и тиме Жутима ускрати легитимитет, може да победи - али у том случају, морао би да сачека на фотељу до расплета државне драме.

А реч и јесте о државној, а не политичкој драми. Политичке драме се дешавају у уређеним државама, где се зна да ће поредак сутра остати исти, без обзира ко седео у којој фотељи. У Србији, међутим, се тренутно води битка око тога хоће ли државе уопште да буде. Јер жутократија је учинила све да државни поредак претвори у хаос самовоље. И све што стоји између спознаје тог хаоса и илузије да се још увек ради о некаквом поретку је папирната маска којом се покрива голотиња изборне крађе.

Цвијановић се плаши револуције. Каже: „већ смо једном рушили владара тако што смо рушили државу, и то није било добро“. Слажем се. То је, штавише, и узрок већине садашњих проблема. Али треба имати на уму да тада срушена држава даље рушена - и за време Досманлија, и за време Жутократа, док је у најбољем случају за време компромисних Коштуничиних влада поправљана само фасада, а остављени трули темељи и угљенисане греде. Мало шта је остало да се сруши. А без чишћења рушевина тешко да ишта може да се обнавља.

Можда је овај бунт против крађе избора природна реакција, толико дуго потиснута жутим тровањем, на вирус петооктобарског пуча, чија је прва манифестација такође била дрека око украдених избора. Тада се није ишло на други круг, већ на насиље и преврат - док су докази о наводној изборној крађи врло згодно изгорели у паљевини Скупштине. Далеко било да призивам насилна решења, али вреди ли разговарати и преговарати са неким ко је погазио ама баш сва правила цивилизованог понашања?

Јавно прокламовани циљ жутократије је уништење српског народа и његова трансформација у нешто друго: грађанисте, ЕУропљане, унијате, Војводиндијанце, итд. У борби против тога покушало се са свим видовима отпора, од скупштинских амандмана, грађанске непослушности, форумашења, петиција и шетњи, па све до избора. Сваки пут су Жути показали да их никакав дијалог не занима, и да ће своје идеје да спроводе док год их неко у томе успешно не спречи.

Ово више није битка против Бориса Тадића, или тајкуна, или лопова и лажова, већ против целог једног квази-поретка који је настао у октобарској превари пре скоро 12 година. Поретка који је искористио фрустрацију, бес и беду систематски распамећеног народа да се представи као спаситељ, а испоставило се да је још гори крвник од претходног. Том поретку, који је у ствари хаос, мора се стати у крај. Јер иначе ускоро неће више бити ни Србије, ни Срба.

Јесте, дакле, ово кнежева вечера нашег доба. Али стварни непријатељ, ни онда ни сада, није била ордија под шареним шаторима, већ Нечастиви и његова искушења: сујета, властољубље, и вера у царство земаљско.

Шта после крађе?

Преносимо

Остоја СИМЕТИЋ: Шта после крађе?

Српски културни клуб, 09.05. 2012

Нема назад. Дара је превршила меру. Само у Новом Саду, према проценама, украдено је, тј. купљено за по две црвене, пакетиће кафе и месног нареска, више од 23.000 гласова. Шта су радили на Космету, нико не зна. Демократија губи сваки смисао, ако се овако масовно пијачари на изборима. Ако могу да некажњено купе нечије гласове, онда ми више нисмо слободни људи. Немамо право да бирамо, јер немамо новца колико криминалци и тајкуни. То не може. Не сме се допустити.

Сад се мора подвући црта. Они неће да оду. Не занима их шта ми желимо. Имају свој циљ, опстанак на власти и несметано богаћење уз неограничену моћ. Газе нас. Праве нас будалама, ругају нам се и подсмевају. Опљачкаше нас.

Увек сам био први за истеривање мака на конац. Компромис ми је незамислив ако верујем да сам у праву. Не трпим никакав ауторитет (изузев цркве). Више сам волео да губим у добром друштву, него да побеђујем у лошем. Сад кажем да томе више места нема. Крај! Покрадени смо, најодвратније, сви сем режимлија. Зато сви ми похарани у један фронт. На барикаде! Као 1996. До краја. Док не признају. Док их не отерамо.

Нема аристократије. Нема финих. Нема интелектуалаца. Сви смо војска. Револуционари. И Коштуница и Тома и Мартиновић и Обрадовић и Цвијановић и Радун и Вукадиновић и Бећковић и Глишић и Кустурица и Антонић и Дмитровић. Нико не сме да ћути. Нико не сме да остане у кући. На улицу! На митинге! На (или пред) медије! Ко се свађао, нека се помири. Ако волимо Србију, нема сујете. Нема међу нама више кривих, неправо оптужених и увређених. Сви на Бориса!

Двери крећу у четвртак 10. маја. ДСС у Новом Саду спрема кривичне пријаве. И они и сви остали, и то заједно, јуриш на зликовце! У Новом Саду су извесна лица ухапшена у току куповине гласова, чујем да су неки признали. Постоје видео и аудио записи који сведоче ову прљавштину. На ово ни тужилаштво неће смети да зажмури. Имамо своје адвокате. Ћераћемо их до судњег дана. До истраге наше, јал њихове. Јајаре и сецикесе које су нас покрале не смеју бити награђене директорским и министарским местима, већ отеране у букагије. Немамо право да ћутимо. Ко данас ћути, марш у ћошак за сва времена.

11.5. 2012
Колега Вештац додаје два специфична предлога:

1) Одустајање од другог круга председничких избора. Уколико је СНС искрен у својим, колико год биле накнадне, тврдњама да су покрадени одустаће од другог круга и позвати на бојкот. У противном, ово што сада раде је чисти трик ради прикупљања гласова и, још горе, саучесништво у крађи.

2) Бојкот конституисања скупштине. Скупштина може да се конституише само ако јој присуствује две трећине посланика. Да би се спречило њено конституисање довољно је да 84 посланика не дође, СНС и ДСС имају 94 посланика. Једини излаз из такве ситуације су нови избори.

Дан после

Ако су тачни ови изборни резултати, онда не само да Свети Георгије није убио аждају, већ аждаја тренутно његово копље користи као чачкалицу. Борбе није ни било, већ су Георгија у ноћи везали мештани и лепо испоручили аждаји, да се ова не наљути што се неко, ето, усудио да јој се супротстави. Јер побогу, добро је како је, могла би аждаја месечно да тражи по двоје деце, а не само једно...

Ако су тачни. Чујем десет прича са пет различитих страна: податке о потпуно нереалним бирачким списковима, људима који су избрисани, фиктивним гласовима, кутијама печаћеним пластелином а не воском, лажираним саопштењима... Цесиду не верујем; плаћа их Империја. Уосталом, зар они нису својевремено били једна од полуга 5. октобра? А РИК контролише што власт, што фиктивна опозиција.

Али шта ако јесу тачни? Ако је толико људи стварно гласало за status quo оличен у Боти, Тонију, Ивици, Млађи и Чедовуку? Све време тврдим да квислиншки култ живи у виртуелном свету, а оно испаде да су њихове анкете стварност. Ако су ови резултати тачни.

Велика лаж лакше пролази од мале. Вероватније је да су избори потпуно лажирани него да су крадуцкани тек помало. Култу апсолутно ништа - осим себе самих - није свето; већ су показали колико им је стало до живота, породице, традиције, вере, нације, па чак и државе и народа којима пију крв и од којих, на крају крајева, живе. Зашто би поштовали концепт демократије, када су га више пута најциничније изиграли? Народна воља? Ха - па то се не сипа у трактор!

Али превише је примамљиво искушење да се посумња у резултате само зато што су нам мрски. Онда нисмо много бољи од култиста, је ли. Зато што пре мора да се сазна истина о изборима.

Да сам разочаран - јесам. Радикали, на које се годинама могло рачунати макар као опозицију ЕУропству, малтене нестадоше. Коштуница је задовољан овим резултатом, што ме не изненађује. Нема везе што пропаде земља, он је ето чиста образа. То смо већ гледали, и то не једном. Двери кажу да су прешли цензус, да Цесид и РИК лажу. Добро, али зар цензус од 5 одсто може да буде добар резултат покрета који је рачунао на стотине хиљада дотад неопредељених? Шта би?

У Француској сменише Саркозија. Ајде што овај Оланд није нешто бољи, али принцип је у питању. Уосталом, они су се своје слободе одавно одрекли. Чак су и дужнички робови у Грчкој послали поруку ЕУрократама да се неће предати. А Србија гамиже у блату и тражи још. Тужно, заиста. Ако су ови резултати тачни.

Демократија је чудна ствар. Атењанима је демократија била понос и дика, све док их није одвела у империјализам и катастрофални рат са Спартом. Онда су је пробали Римљани, само што су је звали република и покушали да буду репрезентативни, јер није било практично да свако директно гласа о свему. И то је функционисало неко време, док војска и властољубље нису учинили своје, а Рим постао империја. После Рима настаје доба краљева, који су владали добро када су поштовали Божије законе, а лоше када су на место Бога постављали себе. Тек да се зна. Римска република је обновљена тек у 18. веку, у Америци. А ево, постаје све јасније да су Американци поновили све грешке Римљана.

Дакле, демократија није никакав савршен и сам по себи пожељан облик државног уређења, већ по свему судећи краткотрајни и нестабилни феномен који пре или касније прерасте у тиранију. Нешто као у Србији, окреченој у жуто.

Постоји истина и постоји лаж. Постоје и добро и зло. О томе се не одлучује консензусом, или већином гласова, или креативним збиром мањина. Што неко рече, будућност припада онима који се појаве. Они којима је свеједно, који су изабрали нестанак, ништа се више не питају.

Мислите о томе када се данас-сутра појаве људи који неће пристати на овакво стање ствари. Којима је више стало до истине, правде и слободе него до демократије као концепта, а до Србије и Срба више него фантомских људских права и лажног грађанизма.

Копље у трње? Пре ће бити, пушку па у шуму. Били ови резултати тачни или не - свеједно.

Злочин и грешка

Милорад Додик на Ботином предизборном митингу (фото: Танјуг)

Нисам изненађен што је Друг Бота свој митинг започео ЕУропском химном, или што је имао образа да каже како би без њега Србија изгледала „тешко, суморно, бесперспективно и несигурно“. А с њим је, као, срећна, весела, перспективна и безбедна? Класична замена теза, значи, од човека који мисли да jе част отирач за чизме Империје а ЕУропство сматра слободом. Ништа ново.

Новост је, међутим, што је у шпалиру Тадићевих присталица стајао и Милорад Додик, председник РС. Према извештају Танјуга, Додик је „поручио... да Тадића подржава без задршке, и размишљања, јер њих двојица деле исте вредности“:

„Уверен сам да бољег избора за Србију нема од Бориса Тадића и ДС. Подржавам га зато што Србију волим и желим да буде јака и моћна, не само што је наша матица, већ и што се под вођством Бориса Тадића осврће на РС и даје јој снагу коју треба да има“.

Пардон?

Прво, Срби у БиХ нису никаква дијаспора, већ аутохтоно становништво - па им самим тим Србија није матица, него сестра.

Друго, исте вредности? Стварно? Зар није Тадић својевремено предложио - и то баш на крсну славу РС - и на силу кроз Скупштину прогурао срамотну резолуцију о Сребреници, коју је написала Империја а чија је сврха била трансформација Срба? Зар није Тадић ишао у Сарајево и извињавао се за злочине, стварне или измишљене (што дабоме није било довољно тамошњим челницима) и тиме директно угрожавао опстанак РС? Зар је Србија под Тадићем „јака и моћна“? Зар између Србије и Српске тренутно не постоји толико драстична психолошка разлика - захваљујући понајвише психологу Тадићу - да се људи више осећају као Срби са леве стране Дрине? И тако унедоглед.

Ако Додик има исте вредности као Тадић, зашто се онда расправљао са Чедовиштем? Чак и када би неко поверовао да се духовно чедо Латинке Перовић по било чему битном разликује од Врховног Жутника, већ недељама се у квислиншким медијима прича о постизборној коалицији ДС са ЛДП-овим „Преокретом“.

Резервисана вербална подршка Врховном Жутнику у функцији тактизирања у домаћој политици је још имала неког смисла. Сврставање у жути строј у Новом Саду, међутим, прелази границу тактизирања и мудрости. Овако мазохистичка подршка отворено издајничком режиму није само злочин, већ нешто још горе: грешка.

Око Соколово #50

Ђурђевдан, 2012

Ванредна времена захтевају ванредне реакције. Отуд и овај повратак крајем прошле године обустављене рубрике „Око Соколово“, у специјалном предизборном издању. Не знам још хоће ли се „Око“ наставити као редовна рубрика. Биће, чини ми се, као и са изборним резултатима: живи били па видели.

Ја сам се о предстојећим изборима и њиховом суштинском значењу и значају већ изјаснио. Да погледамо сада шта веле и други.

Драгослав Бокан је о Васкрсу писао о некадашњим вредностима и овоме што их је, силом или преваром, заменило. Тек да се подсетимо шта смо имали па изгубили. О путу који нам пружа шансу да опстанемо и поново постанемо људи, писао је потом Момчило Селић.

О томе шта нуде жутократе и њихове копије, лажне алтернативе и странпутице, препоручујем текст Жарка Јанковића. Да би се боље разумео карактер „тоталитаризма толеранције“ који се увози са Запада, неопходан је - иако подужи - есеј Милана Брдара.

Шта се крије иза наводне подршке председника РС Милорада Додика жутократији, објашњава Драгомир Анђелковић. Испада да се неко са леве обале Дрине ипак разуме у психолошко ратовање, упркос тези Жарка Марковића. Чињеница је, међутим, да су Срби иначе „на ви“ са концептом који преовладава у данашњој политици, да се „кука до победе“, тј. стичу привилегије кроз индустријализацију комплекса жртве. Што не мора да буде лоша ствар; значи да нисмо сасвим изгубили сопствени карактер.

А није да искушења нема. Никола Танасић се на случају Андерса Брејвика бави феноменом „отпора“ наметнутој матрици кроз идентификацију са негативним стереотипима у њој, и закључује да је он унапред осуђен на неуспех. Победа је могућа тек одбацивањем саме матрице.

Кад смо код заробљеника матрице, Љиљана Смајловић нам отвара прозор у болесни ум Врховног Жутника, причом о комплексу служења јачем који је он прихватио као врхунски идеал.

Пратећи све нити мреже у којој је данас уплетена Србије, стижемо увек до истог исходишта, тог злехудог 2. светског рата, који се на нашим просторима још није завршио. Жељко Цвијановић објашњава да су избори следећег викенда у ствари судар између наслеђа титоизма и могућности да се крене неким другим, сопственим путем.

Ако српски Свети Георгије за седам дана и пробурази жуту неман, то неће бити крај борбе, али ће бити итекако судбоносна прекретница у њој. Некако као када је после Стаљинграда постало јасно да до тада наводно неприкосновени господар „реалности“ у Европи то неће остати још дуго.

Избор, принципи и вредности

На чему почива власт?

Мао Це Тунг својевремено рекао да „власт извире из пушчане цеви“ и је владао је по том убеђењу. Али ни он није потпуно веровао у закон јачег, јер је било немогуће стрељати милијарду Кинеза ако откажу покорност. Значи, владао је зато што су му то допустили Кинези. И то не из неке велике љубави према комунизму, већ зато што су три хиљаде година учили да је поредак највећа врлина, а побуна највеће зло.

Одакле власт жутократији? Нису је добили је на изборима; коалиција „За ЕУ (и) ропску Србију“ (ово намерно) добила је 103 посланика од потребних 126. Дачићев „преокрет“ режирали су амбасадори, и тиме (не први пут) послали поруку народу у Србији: ма за кога ви гласали, ми вам постављамо власт. Али и они добро знају да им је за то потребан бар прећутни пристанак народа. Зато вам толико и лажу, причама о некаквим европским интеграцијама и бољем животу или великим успесима жуте политике и дипломатије.

Некада се мислило да власт долази од Бога, да су краљеви и цареви Његови намесници на земљи, па је побуна против њих била оправдана само ако се видљиво огреше о Божије законе. Тај наводно превазиђени концепт је данас итекако жив, само што је Бога заменио идол звани Демократија. Изборне комисије постале су свештеници, а гласачка места храмови где се једном у четири године (или чешће) врши церемонија поклоњења том лажном божанству, кроз чин убацивања листића у кутију. Али Божији закон је био записан у камену, па га краљеви и цареви нису могли тако лако изврдати (а није да се нису трудили), док је закон Демократије у потпуности релативан.

На пример, зашто се верује у слободу говора? Пре неки дан се једна новинарка позива на некакву „Европску конвенцију“. Значи, скупила се група политичара једног дана и донела пропис. Сутра могу да донесу други, другачији. Замислите - као што је то одлично приметио један професор - да удружење лекара једног дана изгласа да чир више није болест. Или сељаци да је лук житарица. У демократији све може!

Када су се Американци отцепили од Енглеске круне крајем 18. века, написали су Устав и успоставили републику по римском узору, јер су мислили да краљество води у тиранију. Ево и данас имају тај исти устав, али да којим случајем васкрсну његови писци, не би препознали земљу. Не због технологије, већ због потпуног одсуства свести о принципима који су у тај устав били уграђени. Речи исте, значење сасвим другачије. Тиранија без краља. Империја. Иста судбина која је задесила Рим, у ствари.

А Србија је од Милоша Обреновића наовамо променила десетак устава, три државна и два друштвена уређења, па била део три Југославије... Није чудо што су Срби успут загубили принципе, чудо је изгледа што уопште и постоје! Ето још увек, некако.

Неки мисле - и другима саветују - да је решење у бојкоту. Убаците, кажу, празне листиће и тако пркосите систему. То ће, веле, „поништити изборе, отерати корумпиране политичаре и њихове мецене, изменити изборни закон и довести на власт људе неупрљане биографије и оне који заиста нешто добро желе за све нас“. Ајде!

Структура тог плана је отприлике оваква:
1) глупи поступак
2) ???
3) жељени резултат

Шта је оно под 2? Па, нико не зна. У Србији је излазност на изборе одувек била стравично ниска, јер се бирачки спискови ретко ажурирају а има и много апстинената. И ником ништа, јер се напросто претпоставља да они које није довољно брига да изађу на изборе тиме одобравају какав год резултат. Неважећи листићи? Лепо се ставе на страну и не броје, а резултат се рачуна на основу важећих. Ако случајно и кажу да је било, не знам, 10% неважећих листића (а лажу вам свакодневно о далеко мањим стварима, па зашто би овај пут рекли истину?), пише ли негде да због тога избори морају да се пониште? А чак и да се то деси, ко је то ко ће „отерати“ политичаре, или „изменити закон“ или „довести на власт“ гореописане несебичне анђеле (откуд?).

Ништа бољи није ни план за исмејавање система тзв. мањинске партије „Ниједан од понуђених одговора“. И врапцима на грани је јасно да је систем искварен до сржи, али политичком мејнстриму је апсолутно свеједно; свако ко се угради у систем добије паре, привилегије и утицај. Зашто би мењали систем, кад је једина промена за коју су стварно заинтересовани већи комад колача? Док све више народа нема ни за хлеба.

Проблем друге природе је списак жеља НОПО. Двадесет идеја, а немају скоро ниједне додирне тачке. „Ето било би лепо да...“ није политичка филозофија, већ чисти волунтаризам. Хоћете да забраните или наредите Х (под Х убаците шта вам је воља: педере, абортусе, силовање, издају, лоповлук)? Добро, али зашто? На основу чега?

То је питање које нико више не поставља.

Управо ту је највећа снага квислиншког култа који служи Империји. Не зато што су њихове вредности добре, већ зато што су артикулисане: потпуна самовоља, закон јачег, у се, на се и пода се. То није ни цивилизација, ни култура, ни државотворност, али јесте изузетно примамљиво свакоме ко хоће 'леба без мотике и богатство преко ноћи.

Шта као одговор на то нуди мејнстрим политика? СНС каже „ми ћемо да радимо исто, али нисмо они, и то треба да је довољно“. Радикали кажу „ма пустите њих, ови из СНС су најгори, морамо њих да победимо“. ДСС прича приче о некаквој неутралности. Како неко може бити неутралан у борби на живот и смрт? Како може бити умерен у бици за опстанак? Од 5. октобра наовамо, сваки пут када је требало да се боре, њихов одговор је био стратешко повлачење. Није то била популарна стратегија ни кад ју је предложио Кутузов. А једино по чему Коштуница личи на Кутузова је што им презиме почиње са К.

Ако се из свега овога чини да симпатишем једну странку, то није сасвим нетачно. Али не зато што ми се допадају њихова обећања - мада се око много чега слажемо (пример) - већ зато што лепо кажу зашто мисле тако како мисле. Морално су јасни, себи и другима. Зна се на чему граде своју причу. И имам утисак да би били вољни да саслушају критику - на пример, економског програма - ако би им неко указао да се она у ствари коси са њиховим принципима.

Ево већ сто година Срби лутају беспућима историје, одсечени од своје државности, традиције, историје, културе, вере и вредности. Колико год се чинило да су их освајачи, окупатори и преумљивачи затрли, нешто од тих вредности је увек опстајало - а с њима и Срби - кроз турско ропство, унијаћење, југословенство, комунизам, па ево и жутократију. Значи, није да не постоје. Што вели песник: „Није све пропало кад пропало све је“.

Зато опет кажем, нећу да вам саветујем за кога да гласате. Немам на то право. Али имам право да вам саветујем следеће: упитајте се „зашто“. Сетите се да избор значи одлуку, која подразумева одговорност. Погледајте себи у душу и одлучите се у шта верујете. Ако сте верник, нађите ту нит која вас повезује с Богом. Ако нисте, нађите оно што је за вас морално сидро на узбурканом мору живота. Јер без те нити, без тог сидра, све је потпуно произвољно. И онда је у ствари сасвим свеједно да ли вас пљачка и издаје Бота или Тони или неко трећи, или што вас уопште пљачка и издаје - јер ако нема морала а закони су произвољни, онда пљачка и издаја нису ни грех, ни злочин.

Ако пристајете на такав свет, онда изволите: гласајте за жуте или неке од њихових клонова; убацујте празне листиће; подржите сујету једних наспрам сујете других; верујте да ће нешто променити глас за комедијанте. Само немојте после тога да се вајкате како вам је тешко, јер сте од силне жеље да побегнете од одговорности сами бирали да се одрекнете избора. А једино то Бог не опрашта.

Неслана шала

Пре неки дан се на интернету појавио снимак на којем два Србина наводно прете да ће рушити холандске насипе у знак протеста против суђења Радовану Караџићу, Ратку Младићу и Војиславу Шешељу пред Хашком инквизицијом.

Који дан касније, аутор снимка Мирољуб Петровић објаснио је да се ради о практичној шали, коју су ето холандски безбедњаци и злонамерни новинари у Холандији и Србији схватили озбиљно.

Е па Мирољубе, није смешно.

Ако постоји једна константа у односу Срба и тзв. међународне заједнице од 1991. наовамо, то је да упркос стравичној сатанизацији, санкцијама, бомбардовању, окупацији и подршци убицама и прогонитељима Срба, одговор на то никада није био тероризам. „Српски терористи“ постојали су само у машти Холивуда и злонамерних теоретичара завере склоних замени теза.

Насупрот томе, постоји дугачки списак стварних терориста који су „захвалност“ на подршци Империје преточили у џихадистичке нападе - у Авганистану, у Немачкој, у самој Америци, а ено јесенас и у Сарајеву. Е сад, пошто су ти напади незгодне чињенице које одударају од званичне фантазије о невиним жртвама захвалним племенитом витезу на белом коњу (тј. Империји), онда се заташкавају или игноришу. Али то је њихов проблем.

Када се неко ко каже да ради за српску ствар чак и нашали тероризмом, то онда постаје наш проблем. Досадашња сатанизација је имала итекако разорне последице а да притом са чињеницама није имала никакве везе. Па зар ико нормалан онда може да помисли да злонамерни неће просто скочити да искористе прилику да Србе оптуже за тероризам, ако им ту прилику сами пруже?

Презир и отпор према неправди Империје може да се изрази на безброј креативних начина, од којих би неки можда завредили и позитивну пажњу медија (барем на дан-два, док не стигне обавезни бефел да се о Србима мора писати само негативно). Уместо тога, Петровић и његов саучесник изабрали су глупу и неотесану „шалу“.

Можемо о Холандији и Холанђанима да мислимо шта год хоћемо, али то је земља која великим делом испод нивоа мора, и опстанак милиона њених становника зависи од насипа и брана које то море држе под контролом. Зато свеку претњу тим бранама морају да схвате озбиљно - чак и кад се ради о хумору који то у ствари није.

Христос воскресе!

У светлости Васкрсног дана ми сагледавамо сав свој живот, и радујемо се животу. Овај дан Васкрсења је дан радости живота, и то Вечног живота. Радост коју нам Васкрсење Христово даје данас, потребно је посведочити овоме свету и овом времену, јер ту радост нам нико други, никада и нигде не може ни дати ни одузети.

(Патријарх српски Павле, Васкршња посланица 2005.)

Ако лаже коза, не лаже рог

Амбасадор Империје у Москви, Мајкл Мекфол, ухваћен је на овом видео-снимку како објашњава да председнички избори у Србији, септембра 2000, нису донели изборну победу кандидату ДОС-а, али је све било припремљено да се том (дез)информацијом лансира петооктобарски пуч.

Мислим, и раније је било познато колико је ДОС био креатура Империје, њених обавештајних служби и невладничке мреже. Али сад ево имамо признање једног од кључних оперативаца у целом подухвату, као и факсимил извештаја о финансирању „српске“ опозиције.

Све што се десило од тада: пропаст привреде, издаја Космета, отцепљење Црне Горе, сребреничка резолуција, стварање парадржава у Војводини и Рашкој - проистекло је из лажне „револуције“ 5. октобра. Из те преваре не вуче корене само жутократско-невладнички култ самозатирања, него и лажни и јалови елементи опозиције.

Ништа добро не може се градити на лажима и обманама. Наша новија историја је најбољи доказ. Кључ за разумевање садашњег стања, које је после 12 година „демократије“ горе него после десет година санкција, рата и сатанизације, лежи у петооктобарском пучу. Сасвим је логично да странке које су захваљујући том догађају ступиле на политичку сцену и добиле власт, паре и утицај, имају интерес да поредак који је тада заведен опстане.

Проблем је, дабоме, што опстанак тог поретка директно води до нестанка Србије.

Много вам људи соли памет тренутно; те гласајте за ове, гласајте за оне, не гласајте никако (е, баш ће то нешто да промени!). Да би гласање имало икаквог смисла, оно мора да буде ваш лични избор, за који ћете бити апсолутно одговорни. Зато нећу и не могу да вам кажем за кога да гласате, него само за шта, односно за вредности у које верујете. На вама, и једино на вама, је да одлучите ко те вредности представља. Али и шта намеравате да урадите ако вас преваре, јер одговорност не престаје убацивањем листића у кутију - ма колико се политичари трудили да вас убеде у супротно.

Само при свему томе имајте на уму речи једног мудрог човека, да проблеме не могу решити исти они људи који су одговорни за њихово настајање.

Година тринаеста

24.3. 1999 - 24.3.2012

Јесте ли заборавили?

Јесте ли опростили?

Зашто?

Мартовске иде(је)

Тренутно сам прилично заузет, па ми многе ствари о којима бих да напишем коју реч некако промакну. Штавише, такво стање ствари ће по свему судећи да потраје бар неколико недеља. Зато сам одлучио да поставим ове кратке коментаре, чисто као полазишта за даљу дискусију, којима онда можемо да се вратимо у повољнијем тренутку. Идеје, примедбе и коментари су добродошли.

Ево, дакле, неких размишљања инспирисаних цитатом из Шекспировог Јулија Цезара: „Нису криве звезде, драги Бруте, већ ми, што смо поданици“.

После жутократије

Тренутни приоритет свакако треба да буде борба против квислиншког култа - жутократа и невладника. Али та борба не може да буде успешна док сами себи не објаснимо зашто је култ рђав. Односно, да не подлегнемо искушењу хотентотског морала, где је добро све оно што радимо ми, а зло све оно што раде „они“.

Жутократија јесте извор великог броја проблема, који ће мање-више нестати њеним уклањањем. Али то нам онда оставља старије и озбиљније проблеме, о којима не може бити много речи док је приоритет преживљавање. Није довољно само бити против жутих и Империје; потребно је да знамо за шта смо - да имамо неку визију како ближе тако и даље будућности, неки циљ којем ћемо да стремимо, и темељ од којег ћемо да почнемо.

Лакше је изаћи на крај са лоповима, лажовима и издајницима, него решити егзистенцијалне проблеме већине људи који су радили и градили све ове године, а сад немају ништа од тога. Шта да се ради са крцатим Београдом док села умиру а хране нема? Шта да се ради са драматичним дефицитом деце? Каква да буде економска политика ослобођене Србије? Каква треба - а каква не сме - да буде културна политика? Нисам једини који размишља о тим стварима, и ово што следи је само врх леденог брега, али о томе треба бар почети да размишљамо сада, да бисмо били спремни када за такве ствари дође време. Надам се ускоро.

Контрола, све је контрола

„Београдизација“ коју узимају у уста разноразни сепаратисти - најциничнији је Динкић, који је годинама уништавао остатак Србије да би се сад одједаред претворио у њеног наводног заштитника, као да смо сви јуче пали с крушке - нажалост јесте чињеница, али не баш онако како би они хтели да је представе.

Наиме, Титов режим је форсирао урбанизацију како би створио радничку класу којом би могао да манипулише. Кад човек има своје имање, онда само од њега зависи хоће ли, како и колико сутра да једе, где ће да спава, куда и како ће да иде, итд. Кад тог човека пребаците у град, онда те ствари почну да зависе од онога ко му је дао стан, кола, карте за јавни саобраћај, продавача у радњи, итд. А будући да је ономад све то контролисао један те исти апарат...

Уместо слободних сељака, власт ствара урбане, поданичке раднике. А отвара простор да земљу претвара у велике поседе које ће опет да контролише (звали се они задруге, колхози или агрокомбинати, свеједно). Није ово ништа ендемично, то се радило свуда од почетка индустријске револуције наовамо. Али не морамо ваљда да понављамо све туђе грешке?

Кад се једном схвати да је форсирана урбанизација била - и остала - део репрограмирања народа из слободних људи у поданике, постаће јасно шта ваља чинити да поданици опет постану слободни.

Жене и деца

Ако жене мисле да су образовање и каријера важнији од деце - неће бити деце. Јер, може идеологија да говори шта хоће, биологија је неумољива: за жене је после 25. године је све низбрдо. Не немогуће, али са сваком годином далеко теже. Мушкарци имају нешто дужи „сервисни рок“, како ко - али је зато њихова стопа смртности у просеку много већа. Можемо да измишљамо каква год хоћемо права и обавезе, али ако не узимамо у обзир биологију, све је узалуд.

Социјална држава

Кад смо већ код права и обавеза. Током историје је свугде важило правило да ко неће да ради, има право да гладује. Чак ни Бизмаркова Прусија, која је измислила модерни концепт социјалне државе, није давала „нешто за ништа“, већ је од својих становника захтевала одређене ствари у замену за издржавање под старе дане (које се пре тога - природно - очекивало од сопствене деце).

Социјална држава може да опстане све док њени становници осећају обавезу према њој која је већа од, или једнака, обавези државе према њима. Онога тренутка када осећај да им је држава дужна премаши осећај дужности према држави, систем почиње да трули и да се распада. Примера је нажалост и превише.

Капитализам, либерални и онај други

Једна од највећих заблуда времена у којем живимо је убеђење да се поредак који намеће Империја зове капитализам (економски), односно демократија (друштвени). О демократији сам већ писао; сада бих мало о капитализму, који у ствари не постоји у пракси.

Шта заиста значи „слободно тржиште“? Просто, ради се о могућности да људи слободно размењују рад, робу и услуге. Ако им та размена не одговара, нико их на њу не присиљава. Проблем настаје када држава (или неки други ауторитет који има моћ присиле) натера било кога да ту размену врши на сопствену штету.

На пример: Драгослав гаји прасиће. Израчунао је да су му трошкови и потребе такви да хоће да прода прасе на пијаци за (рецимо) хиљаду динара. Бранимир хоће да купи прасе; иде слава, хоће да нахрани госте. Спреман је да плати хиљаду динара. Значи, задовољан и један и други. Где је проблем?
Ту у причу улази Чедомир Бирократић, на сав глас осуђујући Драгослава као „профитера“ и објашњавајући да је „права цена“ прасета у ствари седамсто динара. Драгославу натовари на леђа инспекцију и отера га са пијаце. Али оно што не каже је да прима мито (или друге услуге) од фирме PigCorp International, која не плаћа оне порезе које Драгослав мора да намири, па још добија субвенције из државне касе (за које плаћају и Драгослав и Бранимир), а продаје неке кукавне ГМО прасиће храњене сојином сачмом, који одлично изгледају али уопште нису јестиви.
И тако Драгослав не сме да прода прасе по цени која Бранимиру сасвим одговара, а Чедомир приморава Бранимира да купи Пигкорово ГМО-прасе. И још се усуђује да прича о „социјалној правди“, све се смејући до виле на Малдивима.
Е ако је то капитализам, онда сам ја Арапин.

Језик, писмо и идентитет

Немам ништа против Арапа, али нисам један од њих. Не знам да пишем здесна налево оним квачицама и кукицама, и волим што имам два самогласника више, ма колико се неки странци жалили да их у српским речима нема довољно. Мислим, цела она прича око срПског и срБског је само нуспроизвод Вуковог укидања међугласа који бисмо данас писали као „е“.

Вук је, сетићете се, писао о „Србима закона римскога“ и „Србима закона турскога“, тако да чисто сумњам да му је намера била да нас дели када је ономад сарађивао са Гајем и Копитаром, који су на основу његових реформи српске ћирилице створили латиницу. Пре ће бити да је латиница адаптација ћирилице, намењена народу који је живео под Аустријом и дотад морао да се служи латинским, немачким или мађарским.

То што је та адаптација после употребљена за насилну промену идентитета великог броја Срба, који су постали Хрвати, Бошњаци, или нешто десето (а ево сад „Војводиндијанци“) јесте једно велико зло, али нећемо ваљда да тој промени дамо за право?

Е сад, ја мислим да је оригинал увек бољи од адаптације, и да је адаптација непотребна ако већ може да се користи изворно писмо - а може. Али све док знамо ко смо и шта смо, могућност да се отуђеним сународницима обратимо писмом које је њима разумљиво (и језиком који је, на крају крајева, само дијалект нашег) је пре предност него мана. Притом свакако треба да водимо рачуна да се не понови ситуација у којој се форсира адаптација на штету оригинала као нешто наводно боље, модерније, итд. То су чисте глупости.

Кључ је у самопоштовању. Невероватно је понижавајуће да вам странци касапе име јер је писано „кусом“ латиницом, па га изговарају по сопственим правилима. И док се то Србима рутински дешава, Грци, Јапанци, Арапи или Руси и Бугари немају таквих проблема.

Вредност и значење

Оскар Вајлд је ономад написао да је циник неко ко свему зна цену, али ничему вредност. Неке ствари немају цену, али ама баш све има вредност. Макар и негативну. Примерице, продаја људи - робовласништво - се с правом сматра дивљаштвом. Продаја плаца је сасвим нормална ствар. Али док људи може да буде више или мање, количина земљине површине је константна. Шта онда више вреди, људи или земља?

Исто тако, речи увек имају значење. Ако се оно мења зависно од потребе и околности, онда ту нису чиста посла. Узмите „елиту“ која то уопште није. Или демократију, која са демосом данас једва да има икакве везе. Или разноразна „права“ која у пракси то нису - док се притом стварна права, на живот и имовину, рутински крше. Где год имате ситуацију да се речима не зна значење, да се принципи траже свећом сред бела дана, и да је све релативно (ко ће кога), знајте да сте у блату које су створили недобронамерни, како би се у њему сналазили на ваш рачун.

Кад не знате шта „слобода“ у ствари значи, постане лако да вас држе у ланцима и говоре вам да сте слободни. Отуд она библијска изрека да истина ослобађа. Ако сте у стању да погледате себи у душу, да сами себи објасните зашто је зло када се краде или убија (без обзира ко крао или убијао), када сте сами себи јасни, онда сте слободни духом. Душмани онда једино могу да вас убију - али не могу ни да вас победе, ни да вас поробе.

Мала вежба из медијске анализе

Читаоцима Сокола позната је одраније моја теза да медији не извештавају онако како јесте, већ онако како треба да мислимо да јесте. Односно, врши се управљање утисцима (perception management) како би они који гледају, слушају и читају вести мислили онако како управљачи желе.

Е сад, док се тако „нашминкана“ реалност углавном поклапа са оним што и сами видите, чујете и доживљавате, то још некако и пролази. Али кад вам без трептања отворено говоре нешто што врло добро знате да није истина, то је знак да су или потпуно скренули памећу, или да им уопште није стало да ли им верујете или не; да нисте битни, да вас нико ништа не пита, и да могу да вам кажу шта год, јер ћете на то да пристанете.

Ако мислите да су у праву, онда престаните да читате даље. Свака следећа реч ће вас само нервирати. Али ако одбијате да верујете режимским медијима више него својим (они би рекли непоузданим) очима, ушима и мозгу, онда је ова мала демонстрација високософистициране медијске анализе за вас.

Узорак агенцијских вести са сајта НСПМ, уз напомене које их дешифрују:

Борис Тадић: Србија ће бити чланица ЕУ у инат неверним Томама
Лажеш, Борисе.

Борислав Стефановић: Нисмо дали Косово за кандидатуру
Лажеш, Борко.

Горан Богдановић: Политика и Европа и Косово прошла тест
Лажеш, Горане.

Хилари Клинтон: Европске интеграције добродошле за Србију и Косово
Лажеш, Хилари.

Чедомир Јовановић: Кандидатура за ЕУ остварење сна грађана Србије
Лажеш, Чедовиште.

Ненад Чанак: Додељивањем кандидатуре Србији поражени су они који су опструисали евроинтеграције
Лажеш, Ненаде.

Ивица Дачић: Кандидатура у интересу грађана Србије
Лажеш, Ивице.

Томислав Николић: И ЕУ и Косово и Русија
Не знам шта дуваш, Томо, али дај мало.

Светски медији: Добијање статуса кандидата ће ојачати прозападну владу у Србији
Што је баби мило...

Па ме исправите ако грешим.

Чекајући ЕУтопију

Има једна сцена у псеудо-историјском спектаклу Ридлија Скота „Краљевство небеско“ (2005), када о предаји опкољеног Јерусалима преговарају египатски султан Саладин и крсташки витез Балијан од Ибелина.

Пошто је пристао да преда град, Балијан пита:„Колико вреди Јерусалим?“
Саладин спремно одговара: „Ништа,“ и одлази.
Онда се окрене, стишће шаке и са осмехом додаје: „Све“.

Друг Бота и његова ордија жутократа и невладника већ дуго се труди да убеди Србе да Косово, па чак и сама Србија, не вреди ништа, а да је ЕУропство све. Сад кад је Брисел у својој неограниченој доброти доделио Србији кандидатуру, урличу да је то знак успеха њихове политике безусловне капитулације. Као, кандидатура је све. А у ствари није ништа.

Има ли ишта што ова неизабрана власт каже а да није најцрња лаж? Сећате ли се чувеног ССП-а („Споразума о стабилизацији и придруживању“), потписаног у предвечерје избора 2008? Био је то најприземнији предизборни маркетиншки трик; споразум је исте секунде „замрзнут“ док се не заврши жртвовање Хашком минотауру. Ено га и даље у бриселском замрзивачу, више га нико ни не спомиње.

Квислиншки култ хоће да представи како кандидатура значи улазак у ЕУропство већ колико прекосутра, ма одмах после избора - али само ако на власти остану они, „демократски, про-ЕУропски“ политичари. Иначе ето вам опет рата, санкција, бомби, изолације и мрачних деведесетих кад се није имало за Армани одела и Најке. Пошто се сад, је ли, има? Мислим, питајте муштерије ресторана „Контејнер“, најпопуларнијег ланца у Србији.

Као, Србију ће сад да опгреје сунце пред-приступних фондова. Какви црни пред-приступни фондови, Брисел не може да скуцка довољно пара ни да исплати банкаре за сав њихов лоповлук по Грчкој, Ирској, Шпанији, Италији, Португалу... Не мислите ваљда да „спасавање Грчке“ има икакве везе са самим Грцима? А јок, све те спасилачке паре иду на исплату Голдман Сакса и њима сличних, а народ нек' једе из контејнера, или керове луталице - ако се против тога не побуни Брижит Бардо. Не само да неће паре почети да падају с неба, него ће живот постати још неподношљивији, применом суманутих бриселских прописа на које се жутократија сада обавезала.

Рајхскомесаријат сатрапије Жутије (јер „Влада Републике Србије“ нема везе са животом) већ сада позајмљује новце од ММФ-а да би намирила трошкове постојања - од мостова Ђиласа неимара, до силних државних секретара за слободу говора иностраних плаћеника, људска права транссексуалних веверица, и томе слично. Да трошкове онолике полиције задужене за пендречење свакога ко протестује, или испуњавање жеља Хашима Тачија, и не спомињемо. А ево већ чујем како ће Брисел да наплаћује милијарде евра „казни“ земљама које имају буџетске дефиците веће од (насумично) дозвољених. Па ће тако Жутија морати да се задужи како би отплатила камату на дуг на дуговања. Ма сјајно.

Што се неког уласка у Јевропу тиче, вреди споменути само да је Турска потписала царински споразум са ЕУ 1995, а званично је добила статус кандидата у децембру 1999. Преко 12 година, значи, трају „преговори“ о статусу, а притом Турцима још и Америка држи леђа (а Србима нож у леђима). Па сад ви рачунајте ко(ме) ће, кад, и како (не) ући у ЕУропску утопију.

Из Брисела, тј. Берлина (пошто је то, сад видимо, исто) се већ недвосмислено чуло да је предуслов за улазак признавање „Независне државе Косово“. Велика је то срамота, а фуснота премалена да је сакрије. Сутра ће да траже „Републику Војводину“ или „Републику Санџакистан“. Не измишљам, лепо су вам рекли. Руководе се логиком да, кад жртва силовања почне да виче „брже, више, јаче, још!“ то онда престаје да буде силовање. И нема зашто да се стане...

Чак и жутократске анкете, традиционално изопачене да створе жељени утисак, показују да већина испитаника није за улазак у ЕУ. Али нема везе шта народ жели, демократске демократе ће да му кажу шта треба да жели. Одакле им право? Па украли су власт поштено, нико се није бунио (а ко се бунио, добио је пендреком). Уосталом, рекла ЕУропска унија да су они демократе а сви остали нису. И шта ћете сад?

Пет година пре „Краљевства небеског“, Ридли Скот је снимио далеко успешнијег „Гладијатора“. На почетку тог филма, римске легије се спремају за битку са Германима негде код данашњег Беча. Када Германи недвосмислено одбију римски позив на предају, згађени генерал Квинтус каже: „Требало би да прихвате да су покорени“. На шта његов командант, Максимус, одговара: „Да ли би ти, Квинтусе? Да ли бих ја?“

Да ли бисте ви?

Лош и зао

Фијаско од филма какав је режисерски првенац Анђелине Жоли гледа се једино још у Сарајеву - гдје је, гле изненађења, популаран међу кастом задуженом за држање свог народа у вјечном духовном ропству.

Што се самог филма тиче, нисам га гледао - и не намјеравам. Нема потребе, иако се већ може наћи на ЈуТјубу, па не морам да бринем о нехотичном дотирању неслућене режисерке.

Наиме, филмски критичар Дејан Огњановић је данас објавио дефинитиван приказ „Земље крви и меда“, која по њему није само лош филм, већ и зао. Приказ можете прочитати на Огњановићевом сајту посвећеном хорору (сасвим примјерено) Cult of Ghoul, као и (опет примјерено) на блогу Chetnixploitation.

Странпутица очаја

Добро, да ли је могуће да су баш сви зли, покварени, неспособни?

Где год се окренем, било на герилским медијима или у ехо-коморама квислинпког култа, видим малтене исто кукумавчење. Никоме ово сад не ваља - чак ни култистима, јер је досад требало већ дванаест пута да наступи Свијетла ЕУропска будућност, али се на том путу увек нешто испречи (нпр. постојање Срба). А неки родољуби, уместо да осмисле стратегију, или барем тактику борбе против квислиншког култа, усмеравају енергију и време на белосветске завере, баве се мистицизмом, не верују ни себи а камоли другима, и све време гунђају како нема ама баш никога, нигде, да покрене ствари набоље.

Стварно? Шта мисле, да ће слобода да дође у инстант-пакетићу, са сличицом Спаситеља на белом коњу? Само додате топлу воду и бум - ето слободе, благостања, части и поштења за све. Кад би барем било тако једноставно. Али није. Никад није било, нити ће икада бити. Ко год нуди инстант-слободу, пречицу, хлеба без мотике и преко погаче, тај зло мисли таман колико и најгрђи жутократа или невладник.

Кад вас науче да постављате погрешна питања, не морају да страхују да ћете пронаћи праве одговоре. Данас хара нека наопака логика, по којој није важно шта се ради, већ ко ради. Тако убијање магично постаје врлина ако убија Американац, а најцрње злодело ако убија, рецимо, Србин. Или обрнуто, нажалост. По тој логици, ако је на власти „наш“ човек, све му је дозвољено и опроштено, а ако влада „њихов“, све што уради аутоматски не ваља.

Читаоцима Сокола је ваљда досад јасно да ја тако не резонујем, и сматрам да је ова „логика“ у потпуности бесмислена. Зашто онда о томе причам? Зато што мислим да је ова логичка замка у срцу очаја који се шири међу онима који би да пречицом дођу до слободе.

Наиме, очајници полазе од апсурдног полазишта да једна грешка по аутоматизму потире све што неки човек, странка или покрет чини. Једно једино одступање од насумично постављеног идеалног стандарда ставља ту особу, странку или покрет у исту раван са квислиншким култом.

Ево само два примера „силогизама“ које сам чуо: функционер те и те странке се незаконито обогатио; значи, исти је као Ђилас; према томе, та странка није ништа боља од Демо(н)крата. Или: Покрет тај и тај нема „србски“ у свом имену и није им свака трећа реч из Светог Писма или од Владике Николаја, па зато нису прави Православци већ сатански култ (!). И тако даље.

Па кад закључите да су сви исти, да нема апсолутно никаквог смисла да се борите против Курте да би вас зајахао Мурта, онда лепо одустанете од борбе, прихватите јарам и улар, и пустите да вас упрежу, јашу и воде около као марву.

Али управо то је и циљ квислиншког култа! Постали сте жртва моралног релативизма: брисања граница добра и зла, померања дефиниција до тачке где се више не зна шта је добро а шта рђаво, сви постану исти, а марва нема алтернативу.

Неки дан сам поставио текст Дучићеве последње песме зато што је она израз не очаја, већ огорчености. Писана је у мрачном времену, мрачнијем од овог данас - али ако је пажљиво прочитате, видећете да Дучић објашњава зашто су сви рђави, тј. набраја какво су све зло урадили.

Зато су ме увек нервирале теорије по којима су непочинства жутократа и невладника разни форумаши објашњавали тиме што је овај Хрват, онај комуниста, онај педер, овај наркоман, итд. Као, ниједан „прави Србин“ не би могао тако да се понаша. А с друге стране - и контра тој тези - набрајају како је вековима међу Србима било издајица, мутивода, превараната, и констатују да се ништа није променило. Па не може и једно и друго!

У сваком времену има рђавих, злих, подмуклих, кварних; разлика је само да ли су у стању да се докопају моћи и власти, па да своју самовољу претворе у закон, или не. Очигледно је током историје било времена када рђави нису били на власти, иначе би нас одавно нестало. А када зајашу, део кривице за то сигурно сноси и народ који им то дозволи, зато што је збуњен, уморан или гладан. „Нису криве звезде, драги Бруте, већ ми, што смо поданици“. (Шекспир, Јулије Цезар, 1. чин, 2. сцена) Једино што се променило је што су светски моћници научили бар ту лекцију из историје (иначе мисле да она за њих не важи), па се труде да народе које узму на зуб избезуме, сморе и изгладне, да би после с њима радили шта им је воља.

Антички песник Симонидис, аутор епиграма Спартанцима код Термопила, је својевремено образложио зашто одустаје од потраге за човеком без мане. Живот је, каже, прекратак да би се траћио у трагању за нечим чега не може бити: „Све док свесно зло не чини, хвалићу и волети сваког човека. Али ни богови не могу против нужде“.

Нема, дакле, ни савршених ни безгрешних. Што не значи да су сви исти. Несвесне да зло чине треба освестити. Свесне који се покају, примити братски и с њима градити земљу. А за свесне који неће да се покају, намерне злотворе, људске помоћи нема. Али судите о добрим и злим на основу њихових дела, а не етикета које им прилепите.

Право питање није коме верујете, јер не постоји нити једна особа на свету с којом ћете се потпуно сложити о свему. Право је питање у шта верујете: који су ваши погледи на добро и зло, врлину и грех, како живети у миру и слози са другима око себе. Ако о тим стварима нађете заједнички језик са неком политичком опцијом, онда гласајте за њих - притом не заборављајући да имате не само право већ и обавезу да им ускратите поверење ако вас обману или изневере.

Слобода не долази из инстант-кесице, већ свакодневним трудом. Сопственим избором, деловањем по том избору, и одговорношћу за изабрано, речено и учињено. Притом не мислим само на квази-верски чин убацивања листића у кутију.

И кад тако постанете јасни сами себи, слободни у сопственој души, нико - ни Империја, ни жутократија, ни невладници, ни лажни пророци, ни проповедници очаја, нико - не може да вам стави јарам и улар.

Јер више нисте марва, него људи.

Стање опозиције

Анализи Жељка Цвијановића од синоћ немам шта да додам. Жутократе и невладници битишу у свом виртуелном свету, уверени да је контрола коју су обезбедили безобразлуком и пљачком апсолутна и убеђени да је све стварно онако како кажу њихови медији.

Успут, управо такво слепило се ономад приписивало Милошевићу. А ако се сетите његовог последњег председничког говора, у предвечерје петооктобарског пуча, видећете да су те оптужбе биле потпуно неосноване.

Питам се, међутим, да ли је то слепило карактеристика само квислиншког култа, или од њега силом прилика пате и противници власти. Не тврдим да ја имам одговоре који добро обавештеним и интелигентним људима у самој Србији измичу, али имајући у виду да се неке ствари боље виде издалека, као и да сам својевремено буквално цртао решење изван понуђених оквира, усудио бих се да неке наизглед неупитне чињенице на којима почива Цвијановићев предлог ипак доведем у питање.

Наиме, Цвијановић у првом делу текста говори о „најпокваренијим истраживањима - а једино таква се и публикују“, да би касније лицитирао процентима које Двери и ДСС могу да остваре на изборима. Не разумем одакле му ти подаци; није ваљда из тих покварених истраживања?

У Америци је, рецимо, политичка сцена малтене фосилизована: имате Демократе (маскота: магарац), имате Републиканце (маскота: слон), и непознату маргину маргине која не може ни да купи место на гласачком листићу. Повремено се појави трећа странка која поремети равнотежу (Теди Рузвелт 1912, рецимо, или Рос Перо 1992) али брзо нестане, остављајући за собом слоновско-магарећи дуопол. Политичка превирања су углавном унутар-партијска. Сукоб Хилари Клинтон и Барака Обаме пре четири године је био личне, а не политичке природе; на крају су удружили снаге и Обамина „промена“ је испала повратак у клинтонизам. Ове године, међутим, постоји итекако идеолошки сукоб међу Републиканцима, чији се естаблишмент (и медији) сатраше да негирају постојање Рона Пола и велике подршке његовим ставовима, како би кандидовали банкарима прихватљивог и тадићоликог Мита Ромнија.

Какве то везе има са Србијом? Ма колико квислиншки култ то хтео тако да представи, у земљи коју они крече у жуто ипак не постоји таква стабилност у политици. ДС је имала минималну подршку пре петооктобарског пуча. ДСС је била још мања. СПО је некада био највећа опозициона странка, а сада је прирепак Чедовишту. Где је данас ЈУЛ? Шта би са Грађанским савезом? Другим речима, странке су далеко мање трајне него што се мисли.

Погледајте само Радикале. Годинама су били најјача опозициона странка, прво Ђинђићевом ДОС-у, а онда његовој „лајт“ варијанти окупљеној око Коштунице. Јесте да су претрпели велики удар када их је издао намесник страначког шефа (то што им шеф неосуђен тамничи у Хагу им само диже рејтинг), али јесу ли заслужили да их медији сахрањују? „Напредњаци“ су медијски исконструисани у водећу опозицију Жутократији, а да никада нису изашли на изборе. Нико у ствари не зна колико народа заиста стоји иза њих. Нема стварних података, само медијских конструкција и оних покварених анкета.

С друге стране, ужасно се потцењује потенцијални учинак Двери. Чак и оне покварене анкете откривају огроман део гласачког тела који је жељан алтернативе постојећим странкама. Па зашто онда они који симпатишу Двери то и не кажу? Зато што Двери углавном нису понуђене као опција. То је проблем са анкетама: резултати зависе од постављених питања.

Што се тиче ДСС... поштујем ово што сада раде, али - руку на срце - то је и премало, и прекасно. Њихова највећа хипотека је Коштуница. Човек је био носилац листе ДОС-а, побогу, био је у власти и са Ђинђићем, и са Динкићем, и са Дачићем, и са Тадићем. И сви до једног су га преварили и понизили. Узалуд му све поштење овог света када је неспособан или - још горе - нема храбрости да уради оно што треба, кад већ има прилику. А није имао једну, већ најмање три.

Стварна опозиција заиста треба да послуша Цвијановићев савет. Али прво треба да се разјасни ко је заиста непријатељ ове и овакве власти, а ко би да ради то исто само мало другачије. Ко је заиста против квислиншког култа, онда не може бити за њихове иностране налогодавце. Ко није у стању да схвати да због личне сујете препушта Србију непријатељима, онда му до Србије очито није стало. Неопходни прекид са жутократијом - а самим тим и системом који сеже даље у прошлост, а чији је жутократија отровни реп - могу да учине само они који ће да признају своје грешке из прошлости и покажу спремност да се за њих искупе. Иначе, џабе сте кречили.

Све ово, дабоме, почива на претпоставци да ће о будућности Србије заиста да се одлучује на изборима за два месеца, а не пре тога, и да ће те одлуке да доносе Срби, а не амбасадори и тајкуни. Али о томе другом приликом.

Пакт

Прочитајте изјаву Друга Боте, колико год вам било мука.

Љутили сте се ономад на Милошевића кад је рекао да је Србија победила НАТО - иако је био у праву. Јер, НАТО је у марту 1999. узео себи за право да ради шта му је воља, али је на крају ипак морао да се врати у УН и добије дозволу за окупацију. То можда не значи много побијеним, протераним, или искасапљеним Србима са окупираних територија, или вама који сте хтели да „живите као сав нормалан свет“ (дакле, или дужни до трећег колена или корисници бифеа „Контејнер“), али је испало итекако битно.

Елем, љутили сте се онда на Милошевића, дизали сте ријеволуцију (уз пријатељску помоћ Америке и ЕУ) и добили што сте тражили: Друга Боту, Најлепшег, Најбољег, Најпаметнијег, који је својеручно овим договором - споразумом, пактом такорећи - победио на свим изборима десет година уназад и доказао да је баш његова политика једина алтернатива.

Надам се да вам није промакао његов фројдовски лапсус, када је рекао: „Република Србија је чланица Уједињених нација, која поштује Резолуцију 1244 УН која гарантује суверенитет над Косовом, као и одлуку Међународног суда правде, која такав суверенитет не успоставља.“

Значи, свестан је да споразум у ствари признаје НДК, али вас лаже у лице. Поносито и победоносно.

Ботин чауш Борко - неизабран, неовлашћен, Сретењским реферндумом развлашћен да преговара о било чему - вели да је „споразум“ са НДК „у потпуности у складу с националним интересима Србије“. То може да буде једино ако се под тим „националним интересима“ (рогобатна фраза преписана од Американаца, иначе) подразумева самовоља Друга Боте, односно диктат оних који истом теледигирују шта ће да каже или мисли. Само умоболни могу да прогласе победом фусноту у којој пишу две међусобно супротстављене ствари. Које се, је ли, међусобно потиру, па је фуснота бесмислена.

Бивши Премијер кука како је Србија понижена. Па јесте. Али уз дужно поштовање, не знам одакле му образ. Није спорно да су сви слободни Срби овим понижени, али колико је баш он томе допринео? Ко је довео ДОС на власт? Ко је држао Динкића у влади не један, него два мандата? Ко је расписао ванредне изборе и тиме пилатовски опрао руке, а отворио врата овој багри да узјаше? Нисам ваљда ја.

Нећу да позивам на пушке и шуму. Немам на то право. Али јасно ми је као дан да ово неће моћи да исправе никакви избори, макар били најпоштенији на свету.

Јарам који осећате око врата само ви можете да скинете. Нико други.

Мој добри роде...

Јован Дучић (1871-1943)

ПЕСМА

Мој добри роде, сви су лагали
и твој су видик сав помрачили
за својом срећом само трагали
и све су крали, и све тлачили.

Уместо млека, крв су сисали
у страдањима твојим дугима
твоје су светло име брисали
да не знаш ко си међу другима.

С убицама су цркве стварали
с издајником горде тврђаве
у заклетви те свакој варали
на води дигли мосте рђаве!

На згаришту ти држе говоре
на губилишту подло пирују
на буњиштима саде ловоре
и мртве уче сад да мирују.

Мој добри роде, сви су рђави
вапај твој не чују што тугује
јер издајник је још и сад тврђави
с убицом жртва сада другује.

Ломан је, роде, мост на провалији
свуд су у причест отров ставили
с лупежом све су новце ковали
са кривоклетником завет правили.

Јован Дучић

Нож у леђа

Жутократски одговор на сретењски референдум стигао је синоћ: жандармерија је напујдана на цивиле који су држали барикаду на Јарињу. „Српска“ жандармерија, окупациони КФОР и Тачистански РОСУ - на истом задатку. 

Иако су носили фантомке, жандари који су синоћ ударили на свој народ у име окупатора скинули су све маске са својих налогодаваца. Огољена је дубина издаје и ширина моралне беде у Жутограду. Оно што себе назива владом Србије није ништа друго него извршилац налога теледиригованих из Вашингтона, Брисела, Берлина.

Последња вест је да „Змија“ задовољно констатује како Србија практично признаје његову „независну државу Косово“. У име фантомске кандидатуре, која и да буде одобрена не даје Србији апсолутно ништа (али њима даје паре и власт), спремни су да предају - чак ни продају - све.

Време је да добију поруку да то што би да предају није њихово. 

„Има ли Срба у овој соби?“ питао је ономад амбасадор Конузин на скупу невладника, поданика и подрепаша. Није их било. Мучно је што их, изгледа, нема ни у жандармерији. А има ли их у Србији?

Грам кокаина француске собарице

Жена Француског Амбасадора (познатија као списатељица Б.С.) ухваћена је у куповини кокаина. Хтела грам, добила 0,87 - и име у новинама, са две недеље задршке.

Оправдана Schadenfreude је прва реакција, дабоме. Та жена је толико кињила и пањкала своју земљу и народ, да ово делује сасвим заслужено. Али онда долазе питања.

Зашто се ово крило две недеље, и тек сад је пуштено у новине? Зар није Б.С., колико год извикана, ипак бивши следбеник Чедовишта? Што ће рећи да се квислиншком култу исплати да је баце под метафорички аутобус зарад пар политичких поена.

Б.С. је одавно бедна карикатура драмског писца, чије се представе пуне само по команди Странке. Можемо да ликујемо због њеног пада, али не смемо тиме да идемо на руку њеним дојучерашњим саборцима, који би да праве полицијску државу где је свако крив што је жив.

Нешто слично су покушали да ураде и са причом о Николаидису и Угричићу: потрошили потрошне, а притом покушали да монополишу слободу говора. Није им прошло, али замало.

Узалуд нам Schadenfreude ако се на крају Чедовиште последње смеје.

Квалитет милосрђа

Зашто сам убеђен да ћемо ускоро да будемо сведоци (или учесници) пада жутократије? Зато што се већ расправља о томе шта после.

Избори су на Ђурђевдан. Ако их квислинзи и Империја и тада покраду и обесмисле, као што се десило 2008, на власт ће доћи далеко веће зло. У том случају неће бити ни времена и простора за расправу, већ само за борбу на живот и смрт. Али ако се деси нешто попут резултата са краја 2003 - када је ДОС доживео потпуни крах упркос деветомесечној апсолутној страховлади (или баш због ње) - онда ће то бити пораз и за квислиншки култ и за њихове спонзоре, Империју и ЕУ. Како год било, биће то крај жутократије каква је данас.

Прва могућност не оставља много простора за размишљање. Сун Цу је пре два и по миленијума писао: „Кад си на тешком терену, напредуј. Кад немаш одступницу, користи трикове. На брисаном простору, бори се.“ Жутократија је показала да може горе и од ДОС-а, и од година рата и санкција. Замислите како ће се понашати следбеници квислиншког култа, убеђени да имају апсолутни мандат не само за „промену кода“ већ и „преокретање“ државе, друштва и народа. Ако до тога дође, пушку па у шуму.

Друга могућност носи са собом нешто компликованији избор. Рецимо да квислиншки култ пред олтаром лажног бога демократије доживи заслужени слом. Шта онда?

Још јесенас је колега Вештац, реагујући на призоре черечења пуковника Гадафија од стране „демократских“ џихадиста Империје, писао баш о потреби за чојством приликом ослобађања Србије. И данас сматрам да су Милошевић и Коштуница ономад спречили да „октобарска револуција“ прерасте у крвопролиће; оружје је већ било спремљено, а самозвани шампиони демократије и људских права нису имали ништа против убиства, ако би их то довело на власт. Милошевић је после, издан и утамничен, бранио не само свој образ већ и земљу и народ који су га издали. Можда је Гадафи онако зверски убијен баш зато да би се избегла реприза тог фијаска Империје.

Много зла је почињено, не само за последње четири године, или дванаест, или педесет и кусур година пре тога. То не може и не сме да се заборави, да се не би поновило. Виновници морају да одговарају. Али природа тоталитарних режима је таква да мрежу свог непочинства шире на све чега се дотакну. Господ ономад рече да само безгрешни имају право да баце камен. Зато мислим да каменовања неће ни бити.

Момчило Селић добро запажа да се српске револуције разликују од осталих по томе што траже повратак на старе идеале, док остали теже - немогућем - успостављању раја на земљи. Али баш зато упозорава да истински прекид са узурпацијом српске државности и идентитета мора да садржи и прекид са осветничко-егзекуторском праксом, како из периода брозовштине тако и из прве деценије 21. века:

„Освету за безмало столетно гажење српске части мораће да ограниче на масовно одузимање напљачканог и несојлуком и подлошћу стеченог. У то спадају титуле, награде, почасти, положаји чак и више од банковних рачуна и некретнина. Недоличне ваља јавно срамотити у сразмери са њиховим непочинствима спрам овога народа.“

У поганим устима родомрзаца, невладника и жутократа „лустрација“ је постала ружна реч. Али нас ради, морамо да јој вратимо прави смисао и значење. Хоће ли тај процес бити овакав или онакав није тривијално питање; од њега ће зависити да ли ће антижутократска револуција заиста да нас врати на прави пут, или ће бити још једна странпутица, са које ћемо још теже да се враћамо.

Освета је један од основних људских порива. Али правда је једна од најсветијих тековина цивилизације: освета подигнута на конструктиван ниво. Циљ правде није само да казни злодело, већ да надокнади штету почињену тим злоделом. Често заборављамо на правду, иако химну почињемо баш њом.

Јесу ли следбеници квислиншког култа више него заслужили да висе са бандера, да осете „толеранцију и цивилизираност“ набијања на колац, да им главе красе шиљке на огради пред Скупштином, или чак (у поређењу са свим тиме, милосрдни) стрељачки вод? Па јесу. Само, шта би тиме добила Србија? Огорчену децу и родбину, ореол мученика који би само допринео да квислиншки култ опстане и можда поново ојача. Краткорочно задовољство и дугорочни проблем.

Имам бољу идеју. Одузимање незаслужених титула, положаја и почасти је добар почетак. Без поврата опљачканог - тј. заплене злочином стечене имовине - тешко да може да буде правде. Али како да срамотимо људе који се ничега не стиде?

Предлажем да се сваком функционеру садашње владајуће коалиције изрекне мера губитка активног и пасивног бирачког права, у трајању од 8 до 20 година (како је ко заслужио). У том распону, губе право не само да бирају, већ и да буду бирани, или да буду именовани на било коју функцију у државној служби. Значи, ни као шинтери или градска чистоћа. Губе и право на државну пензију, али могу да затраже социјалну помоћ.

Право да човек живи од свог рада, међутим, мора да буде неотуђиво у држави која претендује да буде слободна и праведна. Ако могу и хоће да живе од неког поштеног посла, било да их неко други унајми (али не држава) или да буду сопственици, то нико не може и не сме да им ускрати. Тако ће да буду од користи и себи и другима, и можда излечити своје болесно властољубље до истека забране.

Размислите пре него што одбаците овај предлог као превише благ. Зар није најгора клетва у нашем народу „дабогда им'о па нем'о“? Зар најправеднија казна за лопове и издајице није да их принудимо да раде поштен посао - ако су за то уопште способни - ако желе да једу и имају кров над главом? Притом им држава нит' ломи ногу, нит' обија џепове: слободни су да раде за себе, па ко воли с њима да има посла, нек изволи. Као и свак други у Србији, уосталом.

Овај аранжман је хуманији, праведнији и практичнији од стрељања, затвора, или прогонства. Потпуно је у хришћанском духу пружања свакоме шансе да се искупи за своје грехе и спасе оно мало душе што им је можда остало. А тај квалитет милосрђа могао би да послужи и за пример другима. Јер, иако су Срби понајвише ојађени кугом родомржње и самосатирања, нису у томе једини на свету.

Спуштање на ниво Чедовишта

На недавни ТВ-спектакл у Београду нико није остао равнодушан. Обожаватељи лика и дела Чеде Јовановића (Аваз, е-новине, Соња Бисерко, итд.) показали су како изгледа селективна перцепција, тј. кад се чује а не слуша, види а не гледа. Са друге стране, сматра се (оправдано, рекао бих) да је Додик одржао лекцију не само родомрзачкој перјаници Србије већ и самим властима, од којих се нико није усудио да дигне глас на клевете самопроглашеног либералдемократе. Можда зато што иза њега стоји Амбасада (зна се чија) којој и они подносе рапорт.

Гледано из те перспективе, примамљив је закључак да је ово „сучељавање епских размера“ у ствари било „генијална“ идеја (како вели Невенко Шкрбић, на пример). Гост-коментатор Србо међутим, сматра да је Додик појавом у Београду направио грешку:

Додик против Јовановића: Под чијим условима?

Додик и Чедовиште (извор: Frontal.ba)

Милорад Додик има својих мана. Ефективна и агресивна одбрана права Српске на постојање изван доминације фундаменталистичког Сарајева, међутим, није једна од њих. Као предсједник Српске, он чврсто подржава њене историјске тековине, уназад до самих почетака, и то не само у погледу одлука који је он лично доносио и спроводио у оквиру својих мандата. Он такође чврсто стоји иза неотуђивог права српског народа у БиХ на независно опредјељење о свом политичком статусу. Тако и треба.

Јуче је, међутим, направио грешку. Незнатну, али ипак грешку, бар у маркетиншком погледу. Поступио је потпуно непримјерено својим државничким надлежностима кад је пошао у Београд, да расправља о темама важним за државну политику Српске са маргиналним београдским политичарем који је увриједио њега и босанске Србе. Чедомир Јовановић је био у предности прије него што је расправа и почела.

За Јовановића, који је бахато, али нимало изненађујуће, назвао Српску „геноцидном творевином“ неколико дана раније, ова утакмица је била скоро па добијена унапријед. Не зато што је мислио да је добије аргументима – ја од њега и не чух смислених аргумената или изношења чињеница током читаве расправе – него зато што је он, вођа једне странке која једва да има довољно подршке народа да пређе скупштински праг (што ЛДП чини нерелевантном), успио да се изједначи са изабраним предсједником Српске, који је, нажалост, загризао мамац. Милорад Додик нема обавезу да иде у Београд да доказује икоме ишта, сем можда српском патријарху, а камоли да понижава и себе и своју функцију одговарајући на Јовановићеве провокације идући му на ноге.

Нећу да улазим у Јовановићеве разлоге за давање онакве изјаве, која је уосталом само потврдила његов статус политичког отпадника, каквим га сматра велика већина бирача у Србији. Оптужбе типа „страни плаћеник“, које му се често упућују, никад нису добиле више на тежини него послије овог напада на босанске Србе. Можда је то само била изборна тактика. Или је то био само један ударац упућен у склопу шире пропагандне офанзиве против Српске. У сваком случају, било је то нагло појачање радарског сигнала Јовановићевог генерално досљедног анти-српског тона, увијеног у србијанство самонаметнутог комплекса ниже вриједности, које скоро нико у Србији не цијени и не прати. Овај напад на Српску, који Јовановић није био ни вољан ни способан да на адекватан начин оправда пред јавношћу, је био преоштар и рекао бих необичан, чак и ако је дошао из тако препознатљиво злонамјерног извора. Али баш та препознатљива злонамјерност извора пробудила је у мени злокобни осјећај да овај напад Јовановића на босанске Србе није могао бити само спорадичан испад.

Гледао сам расправу. Да, била је то расправа, иако је Додик започео тврдећи да није дошао да се расправља. Зашто сте онда дошли, Предсједниче? Зар нисте предвидјели да ће Јовановићева провокативна реторика, подупрта само агресивним ставом, да вас уздрма? Био сам запрепаштен од самог почетка модераторкиним напором ка подривању Додиковог положаја непотребним, значи прорачунатим, покушајем да објасни и оправда контекст у којем је Јовановићев клеветнички напад на босанске Србе и њихово историјско искуство изведен. Одужила је увод, бранећи клеветника и упорно настојећи да покаже да су Јовановићеве ријечи извађене из контекста, иако је било сасвим јасно да је његова изјава остајала иста и унутар контекста у којем је изговорена и да њена суштина није била промијењена широм идејом поруке. Он је рекао, недвосмислено, да је Српска изграђена на геноциду, не условљавајући ову суштину квалификације остатком поруке, не супротстављајући јој ништа и не остављајући простор за двојака тумачења. Иако јесте важно посматрати сличне изјаве у ширем контексту, шири контекст Јовановићеве поруке главном одбору своје странке ничим није мијењао значење контроверзне сржи те поруке. Контроверзна је, додао бих, само зато што је узбудила страсти, а не зато што има разлога да се сумња у неистину и злонамјерност изговореног. Да будем поштен према Јовановићу, он и није играо на карту вађења реченице из контекста. Било како било, тон овог догађаја у организацији Танјуга је био анти-додиковски од самог почетка. И појачан тон Јовановићевог микрофона у поређењу са Додиковим говори о незавидном положају у који је Додик сам себе довео.

Додик, на тренутке видљиво нервозан, сљедећу грешку је начинио покушавајући да расправља са Јовановићем аргументима - мада овај своје ставове није ни аргументисао, ослањајући се на клишее аманпурског поријекла и на низ анти-српских пропагадних парола на којим би му завидио и Мустафа Церић. Додик је упао у замку, спуштајући се на Јовановићев галамџијски ниво. Покушавао је да оповргне Јовановићеве дисквалификације, засноване на испразним предрасудама, посезањем за чињеницама и основаним тврдњама које је Јовановић одбијао као безначајне или перфидно изокретао у бесмислене. Јасна реторичка разлика се испољила између њих двојице: Јовановићева склоност ка исмијавању ослањања на себичне националне интересе као политичке мотивације је наоко надгласала Додиково инсистирање, помало неспретно, на очигледности тог интереса, што је природно својствено сваком прагматичном вођи народа.

Иако је побио све Јовановићеве инсинуације, једну за другом, посежући за чињеницама и логичким закључцима, Додик је на тренутке губио стрпљење са Јовановићевим агресивним настојањем на површним ставовима и плитким аргументима суоченим са тако убједљивим чињеницама. Упркос унапријед одређеним позицијама описаним на почетку, јасно је ко је добио ову расправу: нико. Расправа је била некоректна у старту, не због Јовановићеве надмоћи у било ком погледу, него зато што је Додик изабрани вођа чије је политичко дјеловање подложно критикама и преиспитивању, јер је транспарентно и јер је предмет природног позивања на одговорност у духу функције на коју га је народ изабрао. Јовановић, с друге стране, нема тај терет и може да млати по Додику и босанским Србима без посљедица и одговорности према јавности.

Због овога ме је Додиков долазак у Београд потпуно збунио. Нема сумње да су чињенице у овом расправи на страни босанских Срба и да их је Додик представио на начин којим би придобио разумног и незлонамјерног противника, али је требало да пошаље Сташу Котарца да се рве са бесмисленошћу Јовановићевих уједа, ако је уопште хтио да се тиме бави. Милорад Додик и Српска немају шта доказивати Чеди Јовановићу и његовој врсти Срба. Не само то, него предсједник Српске није смио дозволити себи расправу о државној политици са шефом минорне и екстремистичке политичке странке у Србији, који усто има и крајње лошу личну репутацију.

Прави одговор би, у ствари, био позив Јовановићу да дође у Бању Луку и расправља са Котарцем, Драгом Калабићем или - најадекватније - са Миланком Михајлицом. Ако одбије и наступи са неким шупљим изговором, био би виђен као кукавица која не стоји иза својих ријечи. Додик је, с друге стране, показао да се не плаши изазова, али ипак није било мудро пристати на овакву спрдњу. Ова расправа му уопште није требала, осим ако није хтио мало да покаже зубе (иако се није баш прославио у томе). Србима који слиједе Јовановића неће мишљење промијенити Додик, јер га они свакако не разликују много од Радована Караџића. Већина Срба не сматра Јовановићев вербални пролив озбиљном политичком линијом и нема разумног Србина који би одједном повјеровао Јовановићу на ријеч да Српска јесте то што он каже да јесте. Такође сумњам да је у питању била нека намјештаљка платформе Додику која је послужила да он јавно одбије нападе на Српску и да понови свој став према догађајима везаним за Сребреницу, јер је изгледало се он далеко нелагодније осјећао у Танјуговој столици него његов противник.

Као што рекох, збуњен сам и вјероватно ће морати да прође неко вријеме, и да у јавност изађу додатне информације, да бих разумио разлоге Додиковог спуштања на ниво Чедомира Јовановића. Српска је стварност и - иако је одбрана њеног постојања и њених историјских тековина од непрестаних напада од непроцјењиве важности и задатак сваког разумног Србина - ја не мислим да је њен предсједник себи учинио услугу придајући политички значај неком Чеди Јовановићу.

Ова расправа је други по величини политички успјех у Јовановићевој каријери - само због чињенице да је у њој био учесник.