Поклон душманима

Ране 2008, тада још живи Брана Црнчевић писао је о „невладиним собарицама демократуре“ (тој бруци Србије) и лажној историји коју пишу за рачун душмана:

„Срби, оптужени за све и свашта, не би смели да позајмљују перо и мастило победницима. У том мастилу има превише српске крви. И нека лаж по којој је Америка уводила ред на полуделом Балкану буде записана у америчкој историји, у српској историји тој лажи није место“.

Кратки, прекратки осврт на тај коментар насловио сам „Нека лажу они, не смемо ми“, али нисам рекао оно што је тада требало рећи: зашто „ми“, родољуби, не смемо да лажемо. Не само зато што тиме чинимо услугу непријатељу - као што је исправно констатовао Црнчевић - већ и зато што тиме рушимо себе. Јер, зар нису највеће светиње нашег родољубља принципи слободе и правде, а самим тим и истине? Баш зато неистина, макар и у служби самоодбране, не може и не сме да буде прихватљива.

Ништа боље не илуструје лакоћу с којом су се за ових 20 година у свету примиле легије лажи о Србима од лакоће с којом су се међу самим Србима примиле неке неистине. На пример, напад НАТО 1999. се и даље редовно именује као „Милосрдни анђео“ иако то уопште није тачно. Чак је право име те операције - „Савезничка сила“ - далеко страшније као симбол недостатка човечности и цинизма концепта „хуманитарне интервенције“. Лажима је потребно фризирање и шминкање. Истини никад.

Данас се на НСПМ појавио текст др. Зорана Ђуровића, у којем се оспорава често цитирана изјава папе Јована Павла II о бомбардовању Срба. Наиме, Ђуровић је покушао да пронађе порекло изјаве - и није успео. Испада да је Зоран Петровић-Пироћанац у ствари измислио ту изјаву - осим ако није у стању да представи документ који је потврђује.

Судећи по коментарима, Ђуровићева анализа је дочекана на нож. Као, зашто брани папу кад се зна шта је овај мислио, говорио и радио по питању Срба. Као, није битно је ли наведена изјава тачна словом када је тачна духом. Као, ко је он да доводи у питање Пироћанца. Ето опет оне погрешне логике на делу...

Ако ова изјава није истинита, како знамо да друге јесу? Ако неко, било ко, свесно (а не из незнања) инсистира на неистини, зашто да му верујемо? Зато што је „наш“? Па како онда можемо било коме да замеримо што верује у најцрње неистине о нама, зато што су му потребне, корисне, или штавећ? Како онда можемо да замеримо некоме што тврди да су Срби радили ово или оно - па није битно да ли је то сасвим тачно, али је ето у „духу“ онога што се радило? А на основу чега онда знамо какав је тај „дух“, ако не по речима и делима - онаквим какви јесу, а не каквим их замишљамо?

Можда су коментатори више реаговали на тон и наслов Ђуровићевог текста него на његову садржину. То њихове закључке не чини ништа мање погрешним. Доказивање да је тај један цитат измишљен нимало не амнестира Ватикан од одговорности за оно што су стварно радили, говорили или мислили, а о чему постоје докази. Напротив, то само чини услугу борцима за истину, јер разоткрива слабост у аргументу и омогућава да се она уклони.

Изрећи лаж нехотице или заблудом мањи је грех него у тој лажи свесно истрајавати. Тиме се душманима не само позајмљује, већ поклања оно мастило о којем је писао Црнчевић.

Порука поробљивачима

Обично чекам „Око“ да коментаришем туђе текстове, али данас прочитах нешто што заслужује посебну пажњу.

Поведен, претпостављам, прошлонедељном басаријадом Врховног Жутника, Жељко Цвијановић је данас објавио „Писмо пријатељу из власти“. (I, II). Срочено као обраћање (по тону, одавно већ бившем) пријатељу „К“, тамо међу жутократама, писмо сецира сву беду ових разбијача и пустошитеља Србије. Они који су их на власт довели - не гласачи, већ наставници курсева у Гармишу и Сегедину:

„...бирали су вас - баш такве су хтели - по критеријуму ваше јаловости. Бирали су вас јер су знали да ћете се, кад вас врате из Гармиша и поставе на власт, по закону физике најпре обрачунати са креативном елитом и произвођачима добара. Знали су да ћете, шта год радили и причали, поделити друштво, само по томе што су знали да на местима која сте желели простора за вас има само ако је тако и никако другачије.“

Колико год међу њима има оваквих или онаквих, не мотивише их никаква идеологија, већ чиста похлепа. Идеологију смишљају накнадно, да оправдају своја непочинства. „Жутизам“ је производ те њихове јаловости и слабости карактера, а не неког размишљања о стању света. А пошто је за издају потребна бар некаква идеологија, онда жутократе нису ни издајници, већ нешто још ниже: поробљивачи.

У наставку писма, Цвијановић описује како жутократија гледа на Косово и на српски идентитет. По њима је Косово оптерећење које треба да се што пре ампутира, а циљ је да се „промени културни модел“ Срба (баш као што се ономад излануо сада већ бивши културкомесар). Али то се не ради зарад остваривања неких великих тековина цивилизације, већ само и једино да би се под скутом Брисела осигурао опстанак жутократије. Јер, како каже свом бившем пријатељу Цвијановић: „ви ћете владати ако ми останемо без историје; ако је спасемо, места за вас у њој неће бити.“

Чуде се, вели, страни амбасадори како су жути успели да у тако кратком року просто униште земљу, а да се нико озбиљно није побунио. Из страха, слабости, кукавичлука, шта ли? Каже:

„...нисте Србима донели хлеб, али сте им узели слободу; нисте им дали посао, али сте им узели сваку наду; нисте им вратили правду, али сте им узели последње залихе поноса, оне које чувају још само за своју децу. И зар то није нека промена културног модела?“

Али колико год се чини успешном, кратког је века. Јер жутократе, попут својих послодаваца, живе у свету фризираних представа, фиктивном универзуму обликованом сопственим маркетингом:

„Историја није, као што мислиш, ствар представа, већ ствар неких истина, једнако као што гладни у Србији данас нису ствар сопственог утиска, већ чињенице да немају шта да једу.“

Такве илузије ретко трају вечно. Зато, ма колико мало наде је остало за нас „непреумљене“, за њих је нема никако.

Јер, да парафразирам Томаса Џеферсона, једног од оснивача САД: ова власт би требало да стрепи од помисли да је Бог праведан и да његова правда неће спавати заувек.

Прочитајте писмо, да бисте знали ко и како влада земљом која је још мало па постала Жутија, али ће опет бити Србија. Чим пробудимо Божију правду.

Око Соколово #21

Дан 1063. преумљавања Србије у Жутију.

Генерал Младић је у Хагу. Преварени пољопривредници на друмовима. Дигли су се кука, мотика, миш и тастатура. Међу жутократама је све приметнија паника. Прича о ЕУропству чим се ухапси Младић је трајала три дана, док није постало ће из Брисела и Вашингтона стићи једино нови захтеви, услови и уцене. Над Србијом се надвила „сенка бешчашћа“, како каже руски академик Јелена Гускова.

Полиција и даље бије, али је питање када ће да увиди сво безнађе свог положаја. Можда кад буде дошла у ситуацију да пендрецима брани убице српске деце 13. јуна, када у Београд дођу челници НАТО. Хоће ли неко од жестоких момака у плавом тада да каже „Мој си Београд долазио да бомбардујеш?“ Видећемо.

За почетак, мало историјске документације. Александар Лазић на Правој страни има збирку изјава и цитата поводом хапшења Ратка Младића, тек да остане забележено како се ко понео у том часу. Да не могу рећи после да нису рекли то и то. Вреди да се спомену још два Лазићева текста однедавно, прилози за биографију Бориса Тадића и Томислава Николића.

Видовдан преноси интервју који је Младић у децембру 1992. дао новинарки РТС; мноштво је ту занимљивих ствари, како за историчаре тако за лаике: Младићев однос према рату уопште, према дојучерашњим комшијама, значај догађаја у Добровољачкој, присустворегуларне хрватске војске у БиХ, итд.

То што су светски медији искористили хапшење генерала Младића да освеже, понове и надограде ратну пропаганду из деведесетих и један шовинистички дискурс према Србима уопште, мање-више је очекивано. Исто су радили у јулу 2008, када је ухапшен Радован Караџић. Али када се у самој Србији форсира такав дискурс, онда је то већ друга прича.

Биљана Србљановић, некадашњи вулгарни драмописац и елдепеовски партијски јуришник а сада Супруга Француског Амбасадора, дала је у Пешчанику (а где друго?) одушка својој мржњи. Нема потребе да сам коментаришем том приликом изречене гадости, јер су то већ урадили Небојша Бакарец и Љубиша Ристић. Имајте само на уму да Мадам Келер није ни прва ни последња која прича приче о стравичним погибијама људи који су, ето, живи и здрави. Понело је, шта ли. На тај феномен ауто-колонијализма осврнуо се и Слободан Антонић.

Чисто сумњам да било ко у Србији данас - осим оних који су за то плаћени, и искрених верника у благодети невладништва и жутократије - верује да хашки Трибунал има икакве везе са правдом. Неки од тамошњих судија иду дотле да прете „млевењем“ и траже истрагу СПЦ, што коментарише Драган Митровић у Политици (која изгледа још није сасвим пожутела), док Мирослав Лазански подсећа на занимљив датум у Младићевој оптужници и какав се злочин тада заиста десио.

Можда је понајбоље целу причу око хапшења Ратка Младића објаснио британски новинар Мик Хјум (Mick Hume): Запад је у медијима створио слику да су Срби монструми, како би после Хладног рата могао негде, некако буде херој. Тако је од стварног рата у БиХ направљен манихејски мит, а од Срба нови нацисти (без обзира на стварну историју, како новију тако ону из 2. светског рата).

Ту сад долазимо до једног занимљивог феномена. Јасно је зашто тезу о српској нацистоидности форсирају невладници и жутократе (који себе сматрају ЕУропским грађанима), али зашто се она прима међу родољубима и противницима режима? Владан Глишић образлаже да се ради о посебном облику прихватања комплекса ниже вредности, изнедреног из фрустрације понижавањем, издајом и свакодневном пропагандном. Ти што кличу „Нож – жица – Сребреница“ или „Убиј, закољи да Шиптар не постоји“, мислећи да тиме пркосе непријатељу, у ствари прво пљују на себе и свој народ.

Прошле недеље сам пропустио да напоменем коментар Милана Дамјанца поводом Младићевог хапшења; Дамјанац је пар дана касније прокоментарисао и изјаве турског председника Ердогана, али и подаништво жутократа какво није виђено ни за турског земана. О издајству српске „елите" збори и Владимир Димитријевић, инспирисан стиховима Јована Дучића.

Не знам када је Врховни Жутник сео да разговара са водећим жутим писцем Светиславом Басаром, али њихов разговор (објављен првог и другог јуна) звучи потпуно надреално. За Басару се већ неко време зна да је са манирима, логиком и здравим разумом на „ви“, али Друг Бота је изгледа у сличном менталном стању. Најбољу дијагнозу је вероватно дала Ана Радмиловић, која вели да:

...обојица подсећају на два луда путника фаталног брода Титаник који, док брод тоне, скупљају жетоне са коцкарског стола и задовољно наздрављају успеху, не увиђајући да тамо где иду „жетони вредности немају“ (Рамбо Амадеус).

Чудне се ствари дешавају у земљи коју Бота и Басара изгледа нису сасвим прекречили у жуто. Ево већ данима је Панчево потпуно блокирано превареним сељацима; Драгослав Павков објашњава шта се дешава, и вели да у свему има доста унутарстраначких малверзација Жутих.

Лошу су лекцију жутократе научиле од својих страних господара, поверовавши да све могу да промене довољном количином маркетинга, и да нешто што они одлуче да игноришу самим тиме не постоји. Њихова медијска блокада само подвлачи ко се у Србији бори против кречења у жуто, каже Данило Тврдишић из Двери. На велику несрећу жутократије, њен медијски мрак престаје на Дрини, па је тако РС постала пример борбе за слободу а против колонијализма и самомржње, објашњава Бошко Обрадовић.

Слобода је кључ, наиме. Народ је гладан слободе и правде колико и хлеба, и полако почиње да спознаје да слобода и хлеб једно те исто, каже Жељко Цвијановић у разговору за Печат. А тада ће одзвонити не само жутократији, већ и сваком режиму који би да буде колонијални или окупациони. Како рече неки дан Анђелија Јакшић, људи траже слободу, а слобода људе.

Највећа иронија ће бити што ће за ту спознају значаја и светиње слободе бити одговорна управо непочинства жутократије.

Циклус анестезије

Сваки пут кад жутократија направи неки пасјалук, деси се исто. Неки су тужни, неки су љути и бесни, неки се радују. Можда буде нека демонстрација, на којој Дачићеви преторијанци пребију (а понекад и убију). Свако чудо за три дана, и после опет исто. Народ ћути и трпи, а режим добије нове инструкције шта следеће да уништава.

Демонстрације имају смисла само ако власт обраћа пажњу на ту врсту испољавања народне воље; видели смо ваљда довољно у протекле три-чегири године да нам буде јасно да то са жутократијом апсолутно није случај. Она мари за вољу само својих страних господара.

Посебно је питање шта се догађа у главама полиције која има наређење да у име квислинга и колонијалних подрепаша до смрти пендречи свој народ. Није случајно режим одликовао оног батинаша који је тукао оне што су дошли „његов Београд да ломе“; сумњам да му је пало на памет да бије у име оних који су тај Београд бомбардовали.

Горе од полицијског пендрека и режања режимских медијских паса је очај који просто прожима огорчену већину, која углавном зна шта неће али никако да артикулише шта хоће. У одсуству те артикулације, људи се каче за детаље медијске манипулације. Тако се онда воде бескрајне препирке о томе да ли је, нпр. Ратко Младић злочинац (уместо да о томе одлучује суд - али истински, не монтирани), или да ли је Слободан Милошевић био добар или лош владар. А нико да се упита има ли ити једне државе на свету која гази свој устав и законе и руши саму себе тако што изручује своје војно, политичко и полицијско руководство непријатељу. Да ли таква држава онда има икакав легитимитет, да ли је уопште потребна? Одговор се намеће сам од себе - али само ако не постављате погрешна питања.

Увек се враћам на ону Андрићеву дијагнозу о злостављању које толико извитопери народ да више не зна да разликује добро од зла и сопствену корист од очигледне штете.

Жутократе су свашта нешто: сујетни, горди, неморални, насилни, покварени. На нашу велику несрећу, нису глупи. Односно, наводни властодршци (у ствари само гињоли из којих вири рука странаца) можда и изгледају празноглаво, али то сигурно нису њихови пропагандни и маркетиншки саветници, који тачно знају како да упакују неку вест. Тако сваки рушилачки, издајнички или слугерањски чин бива представљен као државништво, победа, или велики успех који обећано ЕУропство примиче на дохват руке. Није важно што се та прича све мање прима, довољно је да се убаци „мина“ у аргумент и да се онда народ око тога гложи док се кречење у жуто наставља.

То се ради употребом манипулативног језика и логике идентитета. Тако се, на пример, примедбама на хапшење генерала Младића одговара „А, то ти подржаваш геноцид у Сребреници!" И онда се прича скрене на јалову расправу о пропаганди око Сребренице. Критика пузећег признања Независне Државе Косовије од стране жутовкрата проглашава се за „мрачно противљење бољој будућности“ (јер се ЕУропство аутоматски сматра рајем на земљи, је ли) и „негирање реалности“. И док се народ искобеља из кучине флоскула, ето већ новог жутог злодела, и циклус креће изнова.

Све ово за сврху има једно анестетисање народа, оно чувено постепено кување жабе. Сваки пут кад неко каже „А зашто се бунимо сад против овога, када је оно ономад било много горе, па ником ништа“ он у ствари доприноси тој анестезији. Чак и кад је у праву, промашио је суштину, а то је континуитет жутократског злостављања.

Како да не паднете у замку жутих манипулатора? Упитајте се којем принципу служи, или који принцип крши (ово чешће, нажалост) њихово деловање.

Нико ко има макар трунку самопоштовања не може и не сме да пристане на теорију фантомског „заједничког злочиначког подухвата“ по којој је целокупно руководство Срба (РС, РСК, СРЈ) колективно оптужено. Независно од тога јесу ли осумњичени криви или не, њиховом предајом се разара држава и лажира историја. Статут Војводине је лош зато што се њим сепаратизам и обнавља један деструктивни поредак. Скупштинска резолуција о Сребреници је лоша зато што је наметнута и преписана, зато што признаје кривицу иако је Међународни суд правде Србију врло децидно ослободио одговорности, и зато што званично прихвата недоказану пропагандну верзију једног неразјашњеног догађаја. Предаја - или прича о подели - Косова је зло зато што се тиме држава одриче права и принципа, а не само комада земље. Проблем са жутократијом није само што се под њом лоше живи, већ што је посвећена злом циљу: да униште културу, традицију и менталитет народа и замене га другим, увезеним од својих господара.

Што рече један драмописац, највећи Ђаволов успех је што је убедио човечанство да он у ствари не постоји. Сваки пут када сами себе саплетемо погрешним питањима које нам сервира жутократија, прихватимо анестезију док се не заврши још један рез. Довољно пута реците: „Нећу ваљда због овога да се буним“, па на крају нећете моћи ни због чега. Нестаће и државе и вас.

А ако вам после свега овога недостаје инспирације да одлучите шта ћете и како ћете, послушајте песму „Они су“, Београдског Синдиката, из сада давне 2006. Можда вам нешто падне на памет.

Они су систем, инструкција
догма, корупција, терор институција
репресија убија
мафија, мурија, држава, хајдучија
кадија, судија а ми смо револуција.

Око Соколово #20

Дан 1056. Жутократски јарам је све тежи. Додали су још ланаца.

Већ сам имао прегршт белешки о вредним текстовима ове недеље, када су у четвртак стигле вести о хапшењу у Лазареву. Ако вас занимају само коментари о томе, спустите се на другу половину овонедељног „Ока“. Одлучио сам да ипак задржим шему коју сам припремао током недеље - тек да покажем да је жутократија један континуитет зла, где се наизглед невезане теме уклапају у један велики мозаик непочинства.

Пре неколико година, не могу да установим тачно када, у дискурс о политици у Србији ушао је термин „елита“ - којим се ваљда означава слој властодржаца и тајкуна што за рачун Империје управљају државом. Тај ми се израз никада није допадао, јер ако је ово елита, онда сама та реч више нема никаквог смисла. Жарко Јанковић објашњава о каквим се елитним сподобама у ствари ради.

У прошлом „Оку“ споменуо сам покушај Срђана Шапера, маркетиншког гуруа жутократије, да некако присвоји успехе Новака Ђоковића. Реаговао је на то Слободан Владушић, објашњењем шта стварно покреће Ђоковића, из којег бих да издвојим следећи цитат:

„Ђоковић се симболички жели приказати као део овог ужасног система, као пример коме тај систем наводно стреми, или, чак, као његов потенцијални производ. А заправо је Ђоковић управо све супротно од свега што вас окружује, и то што је постао, постао је управо зато што се оглушио о све у шта вам овај систем, врло експлицитно, саветује да верујете.“

Причало се доста почетком недеље о Ивици Дачићу и његовој иницијативи за поделу окупираног Космета. Ђорђе Вукадиновић не мисли да је реч о некој мудрој политици, већ типује на обичну глупост али се прибојава да је реч о злоби. Мислим да је страх основан, јер жутократија - за чије постојање је Дачић итекако одговоран - просто не мисли ништа добро ни земљи ни народу којим влада. То је ваљда већ толико пута доказано...

Ивичину иницијативу прокоментарисала је и Ана Радмиловић, која тренутно борави на окупираним територијама. Текст о Јерусалиму који је тамо пронашла, као и о ужасној истини о тамошњим квислинзима, итекако су вредни пажње.

Зејнел Зејнели допунио је дискусију о Космету освртом на историју која се упорно негира, а уместо ње се форсирају псеудо-историје некаквих „ауторитета“ са Запада - који су тамо, у ствари, анонимуси или шарлатани.

За крај, бар овонедељне, приче о подели Космета издвајам цитат из текста Остоје Симетића, који Дачићеву идеју сматра примером политичког дилетантизма:

„'Аргументи' који наглашавају нову политичку реалност насталу услед Милошевићеве недемократичности, те угрожавања Хашимових и Рамушових права на протеривање Срба, паљење манастира и неометану дистрибуцију наркотика, која је условила губитак права Србије да управља Косовом су толико глупи да им се чак не може учитати безобразлук.“

Занимљива је била и анализа Драгомира Анђелковића о утеривању НАТО на Балкан кроз самит у Црној Гори, док је Ђуро Билбија коментарисао српску потрагу за сопственим Путином. Чинило се да ће велика вест ове недеље бити извињење за наводни говор мржње деведесетих, који је у уторак објавио управни нови, жути дабоме, одбор РТС (режимске телевизије Србије). Реакцији Слободана Антонића нема шта да се дода.

А онда је дошао четвртак...

Текст који се, по мени, дотиче свега битног око Младићевог хапшења је коментар Жељка Цвијановића.

Срећни су они што не говоре енглески, да им не позли од пропаганда коју су англо-амерички медији поводом вести о хапшењу генерала Младића очас извукли из својих мемљивих подрума. У државама где се иначе пази да се пише и говори о „оптуженим“ убицама и њиховим „наводним“ делима, Младић је већ медијски линчован - а с њим и целокупна нација. Тек да не паднете на причу о личној кривици, имајте на уму да је целокупно војно, политичко и полицијско руководство Срба из бивше СФРЈ оптужено за фантомску заверу „Велике Србије“. То западни медији и владе врло добро знају, и не дозвољавају својој јавности да заборави.

Илузија о легитимитету Хашког трибунала и тамошњих процеса нема руски академик Георгиј Енгелхард, који је прокоментарисао хапшење за Глас Русије. Званична Москва је, међутим, остала на саопштењу да се нада „фер суђењу“. Као што се надала да ће се НАТО у Либији држати слова резолуције 1973?

Али није поштено замерати Русима. И такви су већи Срби од Срба. Сасвим је непримерено да се председник једне земље толико радује хапшењу официра који је ту земљу својевремено бранио (шта год му стављали на терет), чисто из државничке перспективе. Додуше, Друг Бота није ни „д“ од државника, али ово махање репом и кевтање је чак и њему испод части. Дубину своје моралне беде су показали и Вук Драшковић и такозвани принц Александар.

Ако је судити по фрагментима који успевају да се пробију кроз медијску блокаду - дисидентски сајтови и Фејсбук су под жестоким ударом демократске цензуре - осећање у народу је углавном мучнина, туга и тихи бес. Један пример је писмо Николе Живковића. А Стевица Деђански се пита да је губитак душе цена коју су Срби спремни да плате за пуко обећање уласка у ЕУропство. Драгослав Павков мисли да јесу, али се нада да нису.

Баш ту наду Империја и њени жути поклисари хоће да убију.

Дан 1056. Мало ли је?

„Државништво,“ подвучено жутом

Врховни Жутник је данас лично, па још и на енглеском, објавио да је ухапшен генерал Ратко Младић. Ваљда као поклон за добродошлицу ЕУропској баронеси Ештон. Радости жутократа нема краја: сјајан успех, отвара врата ЕУропству, скида љагу са народа (!?), нема на свету већих државника...

Западни медији, они што толико фер и објективно извештавају о Србима, сад у исти дах хвале жутократију и пљују по целој српској нацији. А да би доказали да су не само политички већ и еколошки коректни, повадише сву пропаганду о босанском рату из мемљивих кутија у подруму и рециклирано је послужују публици.

Друг Бота ужива у ореолу државништва - каквим га он замишља. По томе видимо и какав је председник и какав је човек. Ако су већ хтели да поступе државнички (а мислим да не могу, све и да хоће) могли су да послушају савет Мирјане Бобић-Мојсиловић од прошле недеље. Зар није у Жутији, више чак и него у Америци, све ионако постало маркетинг?

Жутија

Чега то има државничког у потпомагању стављања ван закона целокупног војног, политичког и полицијског врха Срба - не само Србије, већ и Срба западно од Дрине - на захтев Империје? То би у сваком времену и на сваком месту било злодело, чак и да се не дешава паралелно са амнестирањем злочина других, проглашавањем себе за геноцидног агресора, и проглашавањем агресора и окупатора за пријатеље. А дешава се.

Милош је посекао Карађорђа, али није прогласио устанике за „агресоре против доброг и легитимног султана“. Ни данас му се та издаја кумства не опрашта, иако на другом тасу стоји обнова српске државе. Оне исте коју жутократе систематски затиру.

Мучно је позивање на право и законе. Као, Жутија има закон о сарадњи са Хагом, то јој је обавеза, итд. Има и Устав, па га жутократија свакодневно крши. Има и сијасет других закона, многих сувишних, па опет пљачка, убија, вара и отима ко стигне, а понајвише држава. Али кад треба да хапси неистомишљенике, онда је „језива“.

Сетите се лета 2008. Нису још ни стигли да зајашу земљу која се тада још звала Србија, а већ су ухапсили Радована Караџића. И онда покушај протеста угушили у крви. Ко оно би Ранко Панић? Народ још није стигао да на својим леђима осети пуну „благодет“ својих нових жутих господара, па се није претерано бунио. Уосталом, зашто да Београд испашта због Крајине, Босне, Црне Горе, Косова, Војводине, Санџака, Шумадије... (идући том „логиком“ до закључка).

И тада је онај „толерантни и цивилизовани“ Запад хвалио жутократе, пљувао по Караџићу лично а Србима уопште, и тако неколико дана. Похвале су убрзо престале. Пљување је настављено.

Видим да се о Младићу a priori говори „ратни злочинац“. Хајде што то раде у Загребу и Сарајеву, али у Београду? У Бања Луци разумно кажу „свако треба да одговара за почињене злочине“. И то је тачно. Али пред којим судом? Оним што га је Империја основала да суди Србима, који за све друге изгледа прихвата логику типа „Ми по дефиницији нисмо у стању да починимо злочин, јер смо се само бранили“?

За жутократе, Хашим Тачи - доказани терориста и мафиозо, оптужени трговац органима - ужива претпоставку невиности, док сваки Србин изгледа ужива претпоставку кривице за било шта што му стави на терет непријатељска ратна пропаганда деведесетих, или Хашка инквизиција, свеједно. Важно је да се Врховни Жутник и сви под њим жутограђани много и стално извињавају што су Срби уопште живи и тиме се усуђују да ремете ЕУропски мир и спокој.

Посебно дегутантна је прича о неком ЕУропском путу. Можемо сад да се расправљамо да ли је ЕУ обећана земља где, баш као у „најбоља Титова времена“ нико не би ништа радио а сви би имали све што пожеле. Али чак и да јесте, а није, Младићево хапшење неће значити ништа. Ем што ће сад кренути прича о Горану Хаџићу (а када и ако њега ухапсе, наћи ће се неки други услов, ништа се не брините), ем што је још колико јуче империјални амбасадор у Приштини изјавио да је признавање Независне Државе Косовије ипак ЕУропски предуслов, шта год раније говорио Друг Бота.

Додуше, сваки чин самопонижавања заиста приближава Србију Бриселу. Убија јој и тело и душу, онако миц по миц; кад се пређе одређена граница више неће бити повратка. Срби ће нестати и остаће само Жути. Нема сумње да ће такав развој догађаја - ако до њега (недајбоже) икада дође - на исти начин дочекати иста ова галерија ликова који се радују хапшењу генерала Младића. Из истих разлога.

Говор жуте мржње

Таман кад човек помисли да апсолутно није могуће потонути дубље од данашњег дна, жутократе се потруде да докажу да јесте, итекако. Ево њихов управни одбор РТС је сад нашао да се извињава за наводни говор мржње деведесетих. Мисле, ваљда, што више пљују по својим претходницима, њима ће образ бити светлији и чишћи?

Дабоме да неће. Ево очас су вест преузеле све светске агенције, које већ две деценије искључиво објективно и професионално, без имало говора мржње, пишу о Србима: агресорима, крволочним геноцидним злотворима, масовним убицама и систематским силоватељима, дестилату чистог зла које је потребно искоренити огњем и мачем.

Не верујете? Ево само неких одабраних цитата:

„народ без закона и без вере... народ разбојника и терориста... болестан народ... тргују људским органима својих жртава... банда разбојника и убица... дводимензионалан народ са тежњом ка простаклуку… наопаки створови, чија припадност људској раси је у великом закашњењу...“

Западни свет је измислио категорију „говора мржње“, као сопствени вид политичког топуза какав је у комунизму био вербални деликт. Али данас, на том истом Западу, свако може потпуно некажњено да каже о Србима ствари за које - када би их изговорио о било којој другој нацији, религији, боји коже, сексуалном опредељењу, итд. - би иначе завршио на робији. Штавише, силни свет је направио каријере у политици и новинарству од измишљања или понављања најгнуснијих лажи о Србима. Тако да ако ико икоме треба да се извињава...

Јок. Без икаквог разлога и повода, жутократски одбор РТС пљује на своју кућу, на своју земљу и на свој народ. Баш их брига, они себе не сматрају Србима, већ жутограђанима или шта већ. А онда се та изјава лепо пласира у објективне, непристрасне и толерантне западне медије типа Асошијетед преса (Јована Гец, још једна жутограђанка). И још се за потребе задовољавања шаблона као релевантни цитат узме изјава Марка Караџића - бившег културкомесара, који чак ни унутар Чедине србофобичне странке више не може да добије синекуру - да је РТС била представник политике „истребљивања и насиља“ и да ово извињење није довољно!

Данас у земљи Жутији, некад званој Србија, онај ко неће да краде, лаже или убија, углавном нема хлеба. Ко је такву Србију направио, РТС из деведесетих, или ови што већ 11 година владају уз помоћ „пријатеља и савезника,“ чија свака реч, ево видели сте, просто одише љубављу и толеранцијом? Данас се у Жутији живи - и то како! - само и једино од србомржње. Све у Жутији можеш, док Србију мрзиш. А ако је волиш, ако волиш себе - не можеш ништа. Не дозвољавају силни професионални борци за људска права, слободу и демократију.

Избори неће помоћи. Жутократија је опоганила све чега се дотакла, од скупштинских клупа до спорта; од новина и телевизије до образа и части; од земље по којој ходате до хране коју једете. И наставиће да погани, гази, пљује, понижава и уништава, док јој се не стане у крај. А да се то деси, изгледа да ће бити потребно више од убацивања листића у кутију или изласка на улицу.

Око Соколово #19

Крај света, који су неки прорицали баш данас, није се десио. Уместо Страшног суда, дочекали смо 1049. дан жутократије.

Пре него што је постао Друг Бота, човек звани Борис Тадић био је средњошколски професор психологије. Питам се да ли се код њега пролазило тако што је одговор на сва питања био Фројд? Како иначе да се објасни да је његов одговор на сва питања - ЕУропска будућност? Мислим, може се десити да је зачаран или има чип у глави, али ово што се дешава у земљи Жутији (некадашњој Србији) одавно је премашило научну фантастику...

Да ли захваљујући отпору у народу или неслогом међу лоповима на власти, тек дуго најављивана продаја Телекома је пропала. Пошто су изгледа успели да поверују у сопствену пропаганду - намењену народу - да ЕУропство и жутократија немају алтернативу, сада не знају шта ће. Тако је Ивица Дачић - иначе ретко спомињани али важан фактор у жутократији - сад почео да говори о подели Косова. Ето докле смо дошли, да властодршци у Жутији - некадашњој Србији - могли да посегну за помишљу која је „израз историјског нихилизма, одустајања од борбе у тренутку када се она већ догађа и када се у њој губи све,“ (како констатује Жељко Цвијановић) у функцији политичке борбе унутар све трулије коалиције.

Дачићеву изјаву о Косову коментарише Бранко Жујовић из Гласа Русије, подсећањем на неке заборављене ствари - попут обећања, анализа и идеја - које не би смеле да остану заборављене.

Дабоме, Друг Бота не може себи да дозволи да га нико, а камоли коалициони партнер, надмаши у антисрпском нихилизму, па је сад изгледа намерио да „баци кашикару у септичку јаму“ (како живописно вели Цвијановић) и постане сам себи опозиција. Као што је то недавно урадио Динкић, ако се сећате.

Све скупа то личи на ону америчку изборну акробатику о којој пише Драган Нешовић Таковац - поготово кад чујете шта се причинило његовом рођаку Танасију на Воденичини...

У ствари, није ни чудо. Толико дуго већ политичари у Жутији народу „утерују лудило" (како то добро примети прошлог месеца Горан Цветић), да су и сами на крају полудели.

Ево сада и Срђан Шапер, маркетиншки гуру чији је највећи производ Друг Бота, сад баца око на Новака Ђоковића, хоће да Нолетом победником освежи дотрајали жути „бренд“. Сумњам да ће успети; ту врсту патриотизма коју Ђоковић осећа према својој земљи и народу, Шапер и њему слични „напредни глобограђанисти“ нису у стању да појме, а камоли с њом манипулишу. Мада их то, је ли, не спречава да покушају.

Вођени убеђењем да је наступио крај историје, да је њихова моћ неприкосновена и да само снагом сопствене воље могу да промене стварност, властодршци америчке Империје су у протекле две деценије покушали да завладају светом. Колико год су штете успут направили, то им на крају ипак није пошло за руком. Чињеница да су народи попут Срба опстали упркос невиђеној сатанизацији (како илуструје Милован Данојлић) ипак сведочи да моћ Империје није неограничена.

Можда су једно време могли да убеде довољно људи у идеју да је демократија ни мање ни више него оно што они кажу да јесте (погледајте текст Драгомира Анђелковића о томе), али у сукобу фиктивног и фактичког, фактичко на крају ипак победи. Без обзира да ли иза фикције стоји маркетиншки апарат Империје или тек његова бледа копија њених жутократских послушника.

Изгледа да су то схватиле и саме жутократе, па сада траже одступницу. Сумњам да ће је наћи. На памет ми пада једна стара црначка духовна песма, о грешницима који беже пред Страшним судом. Али где год покушају да се сакрију, и планине и стене и море подигну глас и кажу: „овде не може“. Када дође време да Жути плате за сва своја непочинства, неће их опрати ни Дунав ни Сава. Неће хтети да их сакрије ни камен ни Империја, а камоли сва пропаганда овог света.

Око Соколово #18

Жутократија, дан 1042.

Свеопшти суноврат земље некада зване Србија наставио се и ове недеље, фарсичном посетом службеника министарства иностраних (!) послова Борка Стефановића одметничком режиму у окупираној Приштини. О чему је Сироти Борко (како га прозва Ана Радмиловић) све разговарао још увек није познато. Шиптарски медији су нарочито истакли да су на столу пред њим равноправно стајале заставе Србије и Независне Државе Косова. За то време, активисти покрета Албина Куртија и Коче Данаја за свеалбанско уједињење насилно су протестовали на улицама Приштине. Демократски.

Добро каже Драгомир Анђелковић, на делу је „Тадићева доктрина“ пузећег признања НДК. Али од посебног значаја је изјава Ивице Дачића, тренутног министра полиције, а иначе млађег партнера у жутократској коалицији, да би он најрадије поделио Косово. Шта би урадио Ивица да му се неко преко ноћи усели у кућу и прогласи је својом? Да ли би сматрао да је „најреалније решење“ да се узурпација призна уз „поделу“ ту и тамо неке собе?

И док Дачић тако пева серенаду окупаторима у Приштини, процес одвајања северне српске покрајине (тог атавизма претходног времена) прелази на фудбалски терен. Отпора из Београда нема - а како да га буде, када је носилац „војвођанерског“ пројекта управо шеф покрајинске Демократске странке? Зар неко мисли да Пајтић ово ради мимо Друга Боте? Ово је, дабоме, још један доказ да је Бота ил' зачаран ил' чипован - али то је сад већ сасвим академско питање. Много је важније оно што у својој анализи ове најновије жуте подвале истиче Жељко Цвијановић: „ова беда од српске јавности, и медијске и политичке, увек ће у већини подржати онога ко се бори против Србије него онога ко се бори за њу“.

То је проблем. Већ неко време цитирам једну Андрићеву опаску, ону о неспособности народа да разликује сопствену корист од очигледне штете и добро од зла. Не може за слободу да се бори неко ко не зна шта слобода уопште значи. Отуд жутократама и иде свашта од руке, пошто су све учинили да нико не разуме слободу, а сви разумеју „у се, на се и пода се“.

Ево вам један лакмус-тест. Које наравоученије извлачите из случаја Светлане Васовић-Мекина, дописнице Политике из Словеније, која је добила отказ (баш као и њен супруг, један од уредника љубљанског Дневника) због обелодањивања империјалних инструкција Љубљани како да се понаша поводом проглашења НДК? (Овај случај је недавно у Печату документовао Никола Врзић) Ако сте помислили „Не треба се замерити моћнима“, изволите, ред за жутократију је тамо лево. Ако вам је, пак, пало на памет да од наводне цивилизације, слободе и демократије у Словенији и обећаној нам ЕУропској унији овде нема ни Ц, С или Д, а онда за вас још има наде.

Када је прошлог месеца Томислав Николић штрајковао глађу да би изнудио изборе, на Жељка Цвијановића се осуло дрвље и камење што је подржао тај чин као део борбе за слободу. Слично се десило и када је то исто урадио на случају Милијане Балетић, новинарке РТС из деведесетих, коју и данас прогањају легије невладника и режим. Некима и даље није јасно да то не значи да Цвијановић гаји симпатије према било Томи било Милијани (подвукао С.С.):

„Али тек је одбрана Балетићеве огољена одбрана слободе; зато је она данас наш однос према нама самима. И зато се над овим прогоном толико ћути. А, кад ћутимо док јој ти лишајеви неслободе не дају да раде, тада знамо да неслобода није кад нам је отму, неслобода је тек када престанемо да тражимо да нам је врате. Неслобода нису они, већ наше ћутање“.

Али ето, лакше је псовати и ниподаштавати човека који се усуђује да пружи отпор жутократији, па још анонимно у коментарима, него сам узети метафорички калашњиков и кренути у борбу против силе и неправде.

Жутократе су до те мере изгубиле додир са стварношћу да ево себи деле признања како су „Најевропљани“ (а шта то тачно значи, описује до болних детаља Милан Дамјанац), односно нај-послушници Брисела. Још само да уведу и признање „Најатлантиста“, које ће да награђује послушништво Вашингтону...

Пре неки дан, отварајући музејску изложбу заставе која је 9. маја 1945. истакнута на рушевинама Хитлеровог Рајхстага - и тиме постала симбол победе СССР у том рату - председник Русије Димитриј Медведев је изјавио: „Без патриотизма, држава пропада. Претвара се у отирач за ноге, и други ће је управо тако и користити“.

Ако жутократе хоће да буду отирачи за бриселску и вашингтонску чизму, то је њихово право - али у неком секс-клубу на том фамозном западу, о свом трошку и на својој кожи. Да од целе земље и народа праве своју мазохистичку оргију, то је већ превише.

Али шта да се ради? За слободу се бори сваком речју и гестом, почев од себе па даље. Ко очекује да му је неко други донесе, неће је дочекати. Колико год ми је мука од невладничко-жутократског испирања мозга које врши Пешчаник, мото који притом користе (и не заслужују) у ствари има смисла: „Ако вам је добро, онда ништа“.

Преферанс у босанском лонцу

Таман се чинило како ће сукоб воље Додика и Инцка довести босански лонац до кључања, када је посјетом баронесе Ештон у петак ипак скинут са ватре и враћен да се крчка.

Де факто шеф дипломатије ЕУропске уније, баронеса је прво допутовала у Бања Луку, гдје је у разговору са предсједником РС изјавила да су „уочени недостаци у раду суда и тужилаштва БиХ и да ће комисија ЕУ то анализирати и дати одређене препоруке“ (Танјуг). А у замјену је од Бања Луке затражила да одустане од заказаног референдума, који је у свјетлу своје понуде означила непотребним.

Опозиционари из РС сада оптужују Додика за „капитулацију“ и „превару народа“ (Срна), док Сарајево спинује развој догађаја као Додиков пораз. Да ли је баш тако?

Како је, само до јуче, изгледала ситуација? Чинило се да је референдум учинио неизбјежном директну конфронтацију предсједника РС и иностраног вицекраља („високог представника“). Валентин Инцко је пријетио смјеном и санкцијама, безочно лагао Савјету безбједности да је БиХ у највећој кризи од краја рата (!), и сву кривицу за то преваљивао на РС, као да је Федерација оаза економске, политичке и друштвене стабилности и толеранције. Испровоциран Додиковом ноншалантношћу према пријетњама од којих су се сви остали бе-ха политичари годинама тресли, Инцко је чак заустио да има „потпуну подршку међународне заједнице“ (ма шта то значило). А ево, само два дана послије његове бесједе у Њујорку, Додику стиже у посјету надлежни комесар ЕУ и нуди компромис: одгађање референдума у замјену за ревизију „недостатака у раду“ спорних институција. А, значи, ипак има недостатака?

Шта је био циљ заказаног референдума? Према некадашњем вицекраљу Мирославу Лајчаку, који је из Брисела прокоментарисао развој догађаја, предсједник Додик је „у више наврата наводио да је циљ референдума о раду Суда и Тужилаштва БиХ да скрене пажњу на проблеме“ (Срна). Из РС годинама већ стижу примједбе на рад ових институција, али су се Сарајево и ОХР на њих у потпуности оглушили. Тек када су исцрпљена сва остала средства, прибјегло се референдуму - да би он из Сарајева и ОХР био дочекан на нож.

Ако је циљ референдума био да се Бриселу укаже на проблеме у наметнутим институцијама, онда је РС у томе апсолутно успјела, о чему свједочи посјета и понуда Ештонове. Ако је циљ био да се оголи бахатост и самодржачвко понашање ОХР и вицекраља Инцка, и у томе се успјело. Притом су реакције ОХР и политичких фактора из Сарајева савршено илустровале до које мјере, како и зашто не функционише државна заједница под именом Босна и Херцеговина.

Тако је, према Бакиру Изетбеговићу, „хронични“ проблем БиХ у ствари „акумулација антидејтонских и антидржавних поступака Републике Српске“ (Срна). Цинично је да Додика за „рушење Дејтона“ оптужују управо они којима је Дејтон девета рупа на свирали, и који само гледају како да кроз уши дејтонске игле провуку своју камилу унитаризма и мајоризације.

Да су се Додик и РС заиста понашали антидејтонски и рушилачки, не би Ештон долазила у Бања Луку, нити би се говорило о дијалогу зарад отклањања недостатака, већ би Инцко поодавно разаслао катил-фирмане. Чињенице саме по себи говоре ко је у овом суочавању пуцао из празне пушке.

Зато није примјерена аналогија са посјетом Ештонове Београду прошле јесени, и потоњом капитулацијом тамошњег режима по питању Косова. Жутократија није добила ама баш ништа у замјену за одустајање од ионако млаке и безличне резолуције, док је Додик од ЕУ добио тачно оно за шта је - по сопственом признању - намјеравао да искористи референдум: рушење неприкосновености ОХР и наметнутих институција. Овако се јасно испоставило да је „међународну заједницу“ више било страх од референдума у РС, него Додика Инцкових санкција и свиленог гајтана. Послије овог дебакла, Инцкова способност да Босном ведри и облачи мања је од макова зрна.

Оно што би заиста објективно могло да се замјери предсједнику Додику и његовој парламентарној већини је употреба референдума као адута за преговоре. Будући да се ради о институцији директне демократије, која не оставља нимало мјеста за политичке финесе (а које су неопходне у босанском лонцу, да овај не би прокључао), референдум је некако политичка варијанта атомског оружја. Ако је овај референдум сазван са намјером да се од њега тактички одустане по испуњењу захтјева, онда је мало вјероватно да ће неки будући референдум бити схваћен озбиљно.

Тренутно, међутим, нема сумње да се Додик у босанској партији политичког преферанса снашао много боље од Инцка. О Изетбеговићу и његовим сарадницима да и не говоримо.

Око Соколово #17

Данас је 1035. дан жутократије.

Јуче је био празник светог мученика Георгија победоносца, Ђурђевдан. Питам се колико се Срба, док су ишли од славе до славе, сетило приче о светом Георгију и аждаји? По предању, житељи града који је терорисала та неман тражили су спас тако што су јој жртвовали децу - све док није наишао Георгије и својим копљем убио аждају. Захвални грађани потражили су спас у Христу, а Георгије је постао светац-заштитник витезова.

У земљи Жутији (некада званој Србија) већ годинама се деца жртвују не чак ни зарад преживљавања, већ чисто због сметње „добром животу“. Као, много коштају (!). Жутократија и невладници, који сањају о Србији без Срба, ту накарадну логику форсирају причама о некој „беби корпи“ - али им, руку на срце, помажу они који својој деци праве капе од девиза и за рођендане доводе стриптизете. Није проблем парада кича, већ какве искривљене вредности тај кич илуструје.

Да ли ико данас макар и сања о копљу којим би се убила аждаја и спасила деца, односно будућност коју жртвујемо, или смо сви опседнути собом и суровом садашњошћу? Не, каже Милан Дамјанац, у овој анестетисаној Жутији сањамо и док смо будни - и то неке мртве, тешке снове. А треба да сањамо о нечему бољем, вели Предраг Јовановић-Прејо, јер ово како јесте, ништа не ваља.

То није више ствар дневне политике; у њој је иначе сасвим довољно да политичар буде за длаку мање кваран од конкуренције, па да се прикаже као честит. Не, овде се ради о принципима, о некој основној линији испод које ништа не би смело да се прихвати ни као нужно зло, а камоли као релативно добро.

Свакога дана пронађе се макар један нови пример да је Андрић био у праву када је говорио о извитопереном здравом разуму као последици дуготрајног злостављања. Чак смо заборавили и историју сопственог страдања, и дозволили да нам се наметне лажирана историја у којој смо ми злостављачи других. Када се тим гнусним лажима неко и супротстави, то углавном остаје незапажено.

Када је ономад стварана самостална књажевина Србија, са све револуционарним Уставом, слобода је била највећа светиња. У време када су у Европи још постојали феудални односи, а у Америци робовласништво (о „просвећеној“ османској царевини да не говоримо), свако ко би ступио на тло Србије постајао би слободан човек. У овој данашњој земљи, која би требало да се зове Жутија јер име Србија не заслужује, слобода је најгори злочин, а врховна вредност је „толеранција“ према поробљивачима - били они инострани или домаћи. Једини који у Жутији уживају икакву слободу су они што Србе и Србију мрзе (како ономад написа Миодраг Зарковић).

Верујем да се Жељко Цвијановић одлучио на несвакидашњи корак отвореног писма читаоцима из чисте фрустрације што нису ни покушали да схвате његову тезу да се у штрајку Томе Николића - шта год и какав год био - налазила прилика да се поентира у борби за слободу.

Поставља се питање да ли људи уопште цене слободу; а ако је цене, зашто се онда за њу не боре, већ изгледа чекају да им је неко донесе на белом коњу (а ни тад им не би био прав)? Чак и донедавни истакнути борци против жутократског преумљења народа у „збир стомака и гениталија“ сада свој јед резервишу за, колико год лицемерну, опозицију. Добро, ваља бити начисто против чега се човек бори - али исто тако и за шта.

Колико год се чинило да тренутно лутамо, нећемо још дуго. Постаје све јасније да је Империја у расулу, да је жутократска политика „ЕУропства без алтернативе“ доживела потпуни крах, а да ће слобода припасти онима који се не плаше да се за њу изборе.

Ђурђевдан

Данас је празник светог великомученика Георгија - Ђурђевдан, слава многих српских породица и традиционални дан хајдучког састанка.

Георгије (Ђорђе) је био истакнути римски војник и војсковођа, који је због своје хришћанске вере за време владавине цара Диоклецијана мучен и погубљен.

По легенди која се за њега везује, у језеру крај једног градића у римској покрајини Палестини, угнездила се аждаја која је прождирала становнике и ширила болест својим отровним задахом. По налогу владара те области, становници су почели да сваког дана жртвују по једно дете аждаји, како би их оставила на миру - све док се једног дана није појавио Георгије и својим копљем убио неман. Легенда је врло слична античкој причи о Персеју и Андромеди, а сматра се метафором за победу ране хришћанске цркве над паганизмом.

Е сад, ако вам се чини да и данас жртвујемо децу некаквој аждаји зарад неког обећаног бољег живота, то можда није случајно. Чека се витез са копљем.

Дечак са Сутле

4. маја 1980, умрла је Југославија.

Технички говорећи, умро је „највећи син наших народа и народности“ Јосип Броз Тито, у 88. години живота. Држава коју је створио умрла је с њим, мада многима то тада није било јасно. Тито је био Југославија, апотеоза оног култа личности који је сам по себи био производ идеје државе као Бога, оне исте што је обележила 20. век крвљу и огњем.

Тито је умро на врхунцу Југославије. Тек су после тога године лоше економске филозофије, страних зајмова, и сузбијених или намерно подстицаних етничких нетрпељивости почеле да узимају свој данак. Пошто се отарасио свих који би могли да угрозе његову апсолутну власт, Тито није оставио наследника; бирократе и комитети који су преузели Југославију 1980. нису могли да се снађу у земљи направљеној по мери Вољеног Вође. Тек је Слободан Милошевић, који је ступио на сцену седам година по Титовом упокојењу, имао нешто слично харизми Друга Старог.

Али „Слобо“ је био Србин, а Титова Југославија је била заснована у не малој мери на константном страху од „великосрпског хегемонизма“. Републичке бирократе које су годинама уживале власт и привилегије (а посебно од од 1974, када је Кардељ редефинисао Југославију као de facto конфедерацију), плашиле су се Милошевића и као централисте и као Србина. Тек су сахранили једног Тита; нису хтели новог. Нису они тада постали националисти, као одговор на Милошевића - како данас тврде зли језици - већ су само своје властољубље заогрнули лажним родољубљем.

Деценија рата, санкција, етничког чишћења, смрти, разарања и лажи је некад поносну Југославију свела на шачицу осиромашених, полуцивилизованих држава-наследница којима у различитој мери влада Империја. Тиранија бандоглавих бирократа је замењена тиранијом окрутних силеџија, пљачкаша и империјалних сатрапа. Све то разумљиво подстиче носталгију за Титовом „добронамерном диктатуром“, чију је оштрицу отупео зуб времена.

Људи се сад сећају Тита као „симбола бољег живота, социјалне правде и слободе“. Проблем је што не знају шта је слобода - нису је имали нешто много под Титом, а сад је имају још мање. Нити ико може да каже шта заиста значи „социјална правда“, осим у оквирима самореферентне, насумичне марксистичке логике. Али сви памте да је живот био бољи за време Друга Тита. Можда зато што су то свугде била боља времена?

Онима који су читали мало више од осмошколских уџбеника и приручника „Титовим стазама револуције“ јасно је да је најзначајнија Титова заоставштина управо васкрсавање Југославије, уништене 1941. Али у том чину стварања садржана је и клица њене пропасти. Користећи стаљинистички шаблон култа личности и митологију „народноослободилачког рата“, Тито и његови партијски другови су васкрсли државу која је по свему судећи и први пут успостављена грешком. По совјетском моделу државе и нације, поделили су ту земљу на „социјалистичке републике“, цртајући границе како им је пало на памет. Уместо заједничког југословенског идентитета, неговали су етнички атомизам. Србима, Хрватима и Словенцима из старе краљевине додали су нове народе: Црногорце, Македонце, Муслимане, док је Србија подељена „аутономним покрајинама“ Војводином и Косовом. Редефинисање Муслимана у „Бошњаке“ а Албанаца у некакве „Косоваре“ током деведесетих је само природна последица Титове етничке политике.

Иронијом судбине, пре 2. свјетског рата КПЈ је заговарала уништење Југославије баш поделом по националним шавовима и „ослобађање заробљених народа“ од „великосрпског буржоаског империјализма“. С тим циљем комунисти су подржали низ сепаратистичких покрета, од Павелићевих усташа до качака на Косову и про-бугарске ВМРО. Нацистичка инвазија у априлу 1941. је дошла као поручена: (тадашњи) савезници СССР су злим великосрпским хегемонистима задали управо онакав ударац коме се КПЈ увек надала. Тек кад је Рајх напао Домовину Социјализма два месеца касније, Тито и другови су променили плочу. После су се побринули да нико о томе не проговори: историја је почела 4. јула 1941, а све пре тога је био „мрак угњетавања“.

После рата, кад је цела Југославија била њихова, комунисти су одједном били мање спремни да је распарчају. Титу је било драже да сам буде Велики Вођа него да буде марионета Друга Џугашвилија у Москви. Зато је и направио Југославију, али по једином обрасцу који је имао: оном предратном, за њену поделу. Земљу је на окупу држао баш он, Друг Тито, чија је реч била закон. То што је држао завађене народе у миру више од 30 година јесте за похвалу, али је и проблематично. Прво, зато што је Тито и створио систем у коме су се народи стално свађали, и друго, што изгледа ни у једном моменту није помислио шта ће се десити кад њега више не буде. Зар да верујемо да неко с његовим политичким талентом никад није помислио на будућност?

Шта ако јесте? Можда је оно што се десило деведесетих управо оно што је Тито и замислио. Можда је, попут Мадам Помпадур, размишљао: После мене, потоп!

Титоносталгичари у југоносталгичари не желе ни да чују. Зато се у пепелу убијене Југославије радо сећају Тита и његове оставштине, случајно или намерно несвесни да је највећег сина Кумровца, дечака са Сутле који се од металостругара попео до неслућених висина власти, богатства и славе, изгледа било брига за Југославију само док је он био жив да је води.

Јер комунисти не верују у рај.

Ко је стварни победник?

Касно синоћ је Император са узбуђењем саопштио Американцима да је Осама бин Ладен, државни непријатељ број један, коначно пронађен и ликвидиран. Пред Белом кућом и на месту некадашњих кула-близнакиња у Њујорку убрзо се скупила слављеничка маса, као после неке утакмице, уз махање заставицама и скандирање „Ју-ес-еј“. Радовању у јутарњим новинама није било краја.

Не знам шта су славили.

Далеко било да подржавам терористе, па још оне у служби исламског џихада. Али није ми јасно како ико нормалан може ово да сматра тријумфом. Чега?

Прво, сама операција толико смрди што на злобу што на неспособност, да је тешко рећи шта је шта. Бин Ладеново наводно скровиште није било ни у каквој гудури, већ усред градића у централном Пакистану где се налазе три војне академије и генералштаб војске Пакистана. Дакле, пред носом Империје и њених самопроглашених савезника! Ако Пакистанци нису били овога свесни, онда су бескрајно неспособни. А ако јесу, зашто су онда то крили толике године?

Што се тиче доказа о Бин Ладеновој смрти, као да је све било осмишљено да се они доведу у питање. Фотографија мртвог Бин Ладена изгледа као фотошоп његове слике од пре деценију. Да су бар позвали родбину да потврди о коме се ради, или сачекали обдукцију, па хајде. Али не, бацили су леш у море! Као, да му гроб не би био стециште ходочасника, али и како би испоштовали муслимански обичај сахране унутар 24 сата од смрти. Па што га онда нису закопали по вехабијском обичају, у необележеној раки, на неком недоступном месту (како је предложио један коментатор, на острву Дијего Гарсија усред Индијског океана, које је у потпуности америчка војна база)? Уосталом, бацање у море је апсолутно против исламских обичаја, тако да је прича о томе што лицемерна што сувишна.

Али добро. Рецимо да су стварно нашли и убили Бин Ладена. После десет година и два и по рата, освећен је 11. септембар. Притом је страдало све скупа неких десет хиљада Американаца, а рањено скоро сто хиљада, док се погинулим ирачким и авганистанским цивилима прави број ни не зна (али их је далеко више). И шта сад?

Ко очекује да Његово Преузвишено Величанство, Барак I Благословени, Источник Наде и Доноситељ Промене, нареди повлачење трупа из Авганистана, Ирака и одакле већ не, прогласи победу и организује параду авенијама Њујорка, грдно се вара.

Поред све своје очигледне злобе, Осама Бин Ладен је - попут Садама Хусеина - био тек изговор. Овај рат никада није имао велике везе ни с њим и његовом бандом фанатика, ни са џихадом, ни са тероризмом уопште. На крају крајева, то је ономад Буш Мањи малтене признао.

Не, све време је циљ била Империја. Моћ и власт. И зато овом рату нема краја.

Колико год се Американци радовали, нису свесни да у ствари нису победили. Пре десет година, Бин Ладен им је поручио да намерава да Америку уништи тако што ће је искрварити широм света у беспотребним ратовима. Па зар није?

Скоро па можете да га чујете како се победоносно церека целим путем до пакла.

Око Соколово данас спава

После четири месеца бдења, на овај 1028. дан жутократије ће Око мало да зажмури.

До Ђурђевдана, кад је време да се састају хајдуци...

Христос воскресе!

„Ја сам васкрсење и живот; ко верује у мене, ако и умре живеће” (Јн 11, 25).

Христос воскресе!

(песма и видео: Ансамбл Ступови)

Око Соколово #16

Данас је 1021. дан жутократије.

Некадашњи радикал а данас напредњак Томислав Николић одлучио је да уместо седења на стиропору форсира нове изборе штрајком глађу и жеђу. То јесте био великим делом медијски гамбит, али је одвратна реакција жутократа и невладника показала „колико је у овој несрећној земљи оштра подела на грађане првог и другог реда“, каже Драган Вучићевић.

Сличан суд доноси и Жељко Цвијановић, који наводи шест ствари које је Николићев штрајк урадио, с намером или без. Реакција жутократа и невладника и показала је њихово право лице и убеђење да је жртва лаж, „нешто тако аисторично у време овог њиховог безглавог хедонизма док ките оркестар на свом Титанику, док кормилар схвата да је већ сасвим касно и да се ударац у санту не да избећи.“

Закључује Цвијановић:

„...штрајк можда и неће бити довољан да заговорнике хитних избора у Србији легитимише као борце за општи интерес, али ће противнике избора дефинитивно легитимисати као борце за пуки, бедни лични интерес. А то није мало.“

Осуда двојице генерала одговорних за „Олују“ (трећи је ослобођен) пред хашком Инквизицијом 15. априла наишла је на буру протеста у Хрватској. Већ је изречено и богохулно поређење са страдањем Христа. Од све те буке и беса, међутим, не види се чињеница да је Хаг Хрватској „учинио велику услугу“ (Ратко Дмитровић), не називајући оно што је учињено Србима својим правим именом: етничко чишћење. Дочим је хрватска реакција, од мајица са ликом генерала Готовине до називања сплитског трга његовим именом, у ствари учинила велику услугу Србима: разбила је жутократски мит о темељењу добросуседских односа на српском самопонижавању и извињавању.

Како то у пракси изгледа описује Игор Марковић, замишљајући каква би била реакција жутократа када би српски фудбалери обукли мајице са, рецимо, Младићевим ликом. Није то нимало далеко од стварности; жутски (не српски) суд је већ забранио „Помаже Бог“ и зломисао неодобравања тзв. Параде Поноса.

Боље да нема тог лажног помирења, вели Ана Радмиловић, јер „силом наметнута лаж добија страшне размере када се ослободи окова, изађе из затвора и појави нам се на улицама.“

Кaо што је речено на почетку овог текста, Жутија (не Србија) је заиста земља у којој су повлаштени далеко „једнакији“ од других. Тако судови по кратком поступку тамниче оптужене за зломисао отпора кречењу у жуто, али им не пада на памет да хапсе Чедомира Јовановића, који Африканце сматра канибалима а сметају му и људи ниског стаса. Такво вређање је против важећих закона, пише Небојша Бакарец и наводи параграфе.

У свој гунгули ове недеље помало је незапажено прошла вест да би невладничко-жутократска камарила могла да остане без свог медијског бомбардерда. Миодраг Зарковић пише какве то промене спрема нови, грчки власник Б92, која „и није толико телевизија, колико плаћени термин за беспризорно пропагирање свега онога од чега се просечном Србину диже коса на глави.“

Не само због разлике у јулијанском и грегоријанском календару, већ и због различитог рачунања датума Христовог мучеништва и васкрсења, прослављање највећег хришћанског празника ретко пада у исти дан на истоку и на западу. Ове године то јесте случај - и то у тренутку када у СПЦ постоји изузетно јака екуменистичка струја. Владимир Димитријевић у Печату илустрије како би у пракси изгледало „помирење“ са Ватиканом, док у тексту на НСПМ пита откуд толико инсистирање на налажењу заједничког језика са Папом, а толико одсуство воље за помирењем унутар саме СПЦ. Није свеједно.

Христос воскресе!

Бота Срамота

Тек што сам поставио текст о поновном убијању јасеновачких страдалника, видео сам изјаву Врховног Жутника, Друга Боте, поводом Дана сећања на пробој из Јасеновца. Како преноси Б92:

„Uvek ćemo pamtiti tragična stradanja Srba, Jevreja i Roma u Jasenovcu, stratišta u Donjoj Gradini i žrtve logora Staro Sajmište u Beogradu. Upravo zbog svih žrtava holokausta i sećanja na njihove patnje ne smemo da dozvolimo da se revidira istorija.“

Стварно? Како то жутократија памти Јасеновац, када о њему уопште не прича? Чак се не буни ни против систематске дискриминације над Србима у данашњој Хрватској, да не би кварила „добросуседске односе“ (као некад „братство и јединство“) - са државом чији је председник саставио тужбу против Србије за геноцид! Која је, да подсетим, још увек актуелна. Загребу не пада на памет да је повлачи ни због каквих „добросуседских односа“.

Друга ствар која овде боде очи је спомињање Старог Сајмишта у истој реченици са Јасеновцем и Доњом Градином. Није, дакле, рекао ни реч о Јастребарском (логору за децу, што ни нацисти нису имали) или Старој Градишки (логору за жене), али је зато у истом даху споменуо немачки логор за Јевреје, и то не „у Београду“ како вели Друг Бота, већ преко Саве, на територији тадашње НДХ!

Годинама већ пропаганда којој је циљ релативизација НДХ и рехабилитација усташтва спомиње Сајмиште као „српски логор за Јевреје“ и износи сабласну оптужбу да је „Београд био први град у Европи очишћен од Јевреја“, кривећи за то Србе. Ту причу причају памфлети Љубице Штефан, књига „Тајни рат Србије“ која је отуд преписана (а потписао је амерички лекар Филип Коен), а пре годину-две је поновљена у пропаганди Хелсиншког одбора Соње Бисерко (на шта је љутито реаговао Јаша Алмули).

Познато је да Друг Бота много воли да се извињава за наводна злодела народа који он, милошћу Империје, тиранише већ годинама. Ономад је чак прогласио сву српску борбу за слободу „бесмисленом“. Зато је мало вероватно да је ово стављање Сајмишта у исти кош са Јасеновцем случајно, или тек пропуст.

Па онда још има образа да прича о недопуштању ревизије историје! Цело Ботино председниковање је један ужасни експеримент из ревизије историје, једно силовање памети и истине са циљем да се од слободољубивог народа „променом кода“ направе поданици и подрепаши. Скоро сваком својом реченицом Врховни Жутник скрнави земљу којом влада и народ који притом мучи. Убија Србима и Србији душу, горе од касетних и уранијумских бомби „ослободилачких“ НАТО бомбардера, који су - да подсетимо - ономад помагали Туђману и Готовини да остваре Павелићев сан о Хрватској без Срба.

Још само да каже да су јасеновачке жртве у ствари последица „великосрпског хегемонистичког буржоаског националистичког и клерофашистичког“ угњетавања Хрвата, који су се ето само бранили... Оно, да му Иво, Јадранка и ЕУропа не замере.

Фуј.

Пето убијање Јасеновца

У априлу 1945. године, када се НДХ распадала под налетом Совјетске армије и Титове НОВ, Усташе су покренуле операцију ликвидације свих заточеника логорског комплекса Јасеновац и уништавања доказа. У логору за жене Стара Градишка побијено је свих 760 преосталих заточеника. Од 1000 мушких логораша Јасеновца, неких 700 је одлучило да не чека смрт. У пробоју из логора, 22. априла 1945, преживело је њих 80.

После рата, у „братству и јединству“, жртве Јасеновца - и свих осталих усташких јама и стратишта - поново су убијене, политиком бетонирања и забране истраживања ратних злочина. О Јасеновцу и НДХ се говорило онолико колико је било политички потребно, и ни слова више. На западу - никако.

Због те тишине, јавности у Европи и Америци није било јасно зашто се Срби буне када су се почетком деведесетих у авнојевску Хрватску вратиле Усташе, а над њом се поново завијориле шаховнице. Нису имали на основу чега да закључе зашто је Србима било толико стравично што су избачени из новог хрватског устава, или што се Фрањо Туђман захваљивао Богу што му супруга није „ни Српкиња ни Жидовка“. Тако је Туђман 1995. уз помоћ старих и нових савезника остварио Павелићев сан о Хрватској без Срба.

Четврти пут су жртве Јасеновца уморене у априлу 2005, на 60. годишњицу пробоја. О комеморацији пред три хиљаде душа у Доњој Градишки (РС, БиХ), одржаној 17. априла како не би пала на јеврејски празних Песах, јавиле су само новинске агенције Русије и Кине, и грчки лист Катимерини. О циркусу који је шест дана касније, пред две хиљаде људи у самом Јасеновцу организовао Туђманов наследник Иво Санадер, јавила је сваколика западна штампа и телевизија. Тим поводом су сви истицали Санадерове флоскуле о хрватском антифашизму, а број страдалника Јасеновца свели на око 100.000 (према „независним“ хрватским историчарима; српски су описани као „националисти“). О усташкој идеологији мржње према Србима, Туђмановом амнестирању те идеологије, или улози католичке цркве није било ни речи. Додуше, медији су се тада бавили упокојењем једног и избором новог папе... Све у свему, као да усташког геноцида 1941-45 уопште није било.

Ако лаже коза, не лаже рог. Док се број становника Југославије између 1931. и 1991. удвостручио, било је потребно скоро пет деценија да се број Срба у авнојској Хрватској и БиХ врати на предратних два милиона.

А баш тај геноцид је представљао прво, уводно поглавље самог Холокауста. Павелићев режим је отпочео реализацију политике масовног убијања Срба мјесецима пре састанка у берлинском предграђу Ванзе (јануар 1942.) на којем је нацистичка врхушка одлучила да покрене „коначно решење“!

Мук о Јасеновцу и злоделима НДХ омогућио је да ратна пропаганда почетком деведесетих прогласи Србе за реинкарнацију нациста, а некадашње усташе, домобране и Вафен-СС за братске невине страдалнике Јевреја поморених у Аушвицу! Као и да се неки догађаји из рата у БиХ прогласе за „највећи геноцид од 2. светског рата“.

Наводни геноциди злих Срба над невиним Хрватима, Муслиманима и Албанцима савршено су се уклопили у империјалну доктрину „хуманитарне интервенције", чије плодове данас гледамо у Либији, Авганистану и Ираку, а сутра ко зна где. Стварни геноцид Усташа над Србима, међутим, не може да се уклопи у ту причу. Зато се или умањује, или игнорише, или чак проглашава за производ некакве српске параноје и комплекса жртве.

У априлу 2005. сам написао да „политичари 21. века проглашавају геноцидом страдање политички подобних народа истом лакоћом с којом су диктатори из 20. века чинили геноциде. Притом се стварни геноциди и страдања политички неподобних или невидљивих народа не спомињу.“

Пет година касније, баш та теза била је окосница књиге „Политика геноцида“, америчких истраживача Едварда Хермана и Дејвида Питерсона. Приказ њеног српског издања избачен је из већ припремљеног издања Политике у јануару 2011.

Недавно је Радио-Београд на миг жутократа укинуо радио-емисију „Атлантис“, првенствено зато што се усудила да у програму разговара са Херманом - али и Срђом Трифковићем и Стефаном Каргановићем, на тему „геноцида“ у Сребреници.

У овој данашњој ЕУропској Жутији није дозвољено ни спомињање стварних, ни критика фиктивних геноцида. И тако се јасеновачки мученици убијају по пети пут...

У потрази за изгубљеним принципима

Прошлог петка сам се бавио специфичним феноменом ликовања над хашким пресудама „онима другим“ и једа због таквих пресуда „нашима“, док се притом прихвата неприхватљиво, тј. легитимитет Инквизиције. Колега из Ангмара данас указује на дубљу природу проблема који стоји иза тога: страховиту недоследност у српском друштву. И у праву је.

Нисам социолог чак ни аматерски, па ми је опет јасно да је на делу једна морбидно фасцинантна појава, где је толико света малтене пелцовано од основне логике. Просто нису у стању да препознају принцип, све да их удари у чело. Као да им недостаје основни континуитет у размишљању, па једне минуте могу да мисле овако, а друге онако, зависно од околности и вањских подражаја.

Опет ћу да цитирам Андрићеву мудрост коју сам споменуо пре неки дан:

„Дуготрајно робовање и рђава управа могу толико збунити и унаказити схватање једног народа да здрав разум и прав суд њему отанчају и ослабе, да се потпуно извитопере. Такав поремећен народ не може више да разликује не само добро од зла, него и своју сопствену корист од очигледне штете.“

Зар ово не звучи као савршена дијагноза тренутног стања?

Проблем је вишеслојан. Прво и пре свега је ту ментални блок који је систематски изграђиван деценијама: теза да су родољубље, достојанство, част и понос ствари којих треба да се стидимо. Далеко било да заговарам шовинизам у којем се ама баш све етикетира националним предзнаком, али ко је видео нормалну земљу у којој њиме није обележено ништа, па чак и ствари које би требало да буду?

Онда имамо случај да су, уместо традиционалног морала и логике, прво пушком а онда пропагандом („школовањем“) уведени нови, по којима није битно шта се ради, већ КО ради. То је она логика раздора, по којој је „нашем“ или подобном све дозвољено, па и најгнусније лажи и злодела, а оном другом, неподобном, није дозвољено ни постојање. Управо по том обрасцу су Срби и сатанизовани, од деведесетих наовамо, па је зато и стравично и жалосно када и сами прибегавају тако имбецилном псеудо-резоновању.

Чак и кад неко није свесно логички релативиста, тешко је избећи атмосферу коју таква лажна логика ствара. Њено свеприсуство утиче да све више људи посматра свет око себе у манихејским, црно-белим појмовима - при чему се црно и бело, тј. добро и зло, мењају подложно околностима. Једна од последица таквог размишљања је острашћено реаговање на мале разлике (видети тзв. „рат аналитичара“), али и немогућност да се призна да неко из непријатељског табора понекад може ваљано да збори (нпр. када неко на заслужено одвратном Пешчанику исправно критикује текст у иначе одличном Печату, због тога што се у реченом тексту велича један фашистички мислилац). Притом се превиђа да је једна од кључних карактеристика невладничко-жутократског табора управо искључивост.

Ако вам се понекад чини да ја овде објашњавам топлу воду, сад знате зашто. После дуготрајног робовања и рђаве управе, потребно је да преиспитамо скоро све премисе својих убеђења, а посебно оне за које сматрамо да су неприкосновене. Морамо да знамо не само ко смо, у шта верујемо, и за шта се залажемо, већ и зашто. Да будемо начисто прво са собом, па онда са осталим светом. У супротном, наши ставови нису ни на чему утемељени, и испадамо само појединачни листови које носи нечији туђи ветар.

Око Соколово #15

Данас је 1014. дан жутократије.

У збирци текстова „Знакови поред пута“, нобеловца Иве Андрића, налази се следећи запис:

„Дуготрајно робовање и рђава управа могу толико збунити и унаказити схватање једног народа да здрав разум и прав суд њему отанчају и ослабе, да се потпуно извитопере. Такав поремећен народ не може више да разликује не само добро од зла, него и своју сопствену корист од очигледне штете.“

Скоро свака изговорена и написана реч ових дана сведочи о истинитости Андрићеве дијагнозе. И то не само међу Србима.

Жутократија убија. Више од деценије реформи узима данак: сваке године умре по једна варош. Светла се гасе широм Србије, пише Ратко Дмитровић, док исти политичари који су том умирању највише допринели сад кобајаги хоће да му се супротставе. Политички и економски маркетинг, дужничко ропство и величање зависти и хедонизма (како илуструје Чедомир Антић) су пореметили не само осећај за меру, већ и смисао за одговорност у народу који је некад био у стању да се опорави од природних и друштвених катастрофа. Дошло се до тога да је срамота јести хлеб од јуче, али није срамота бити дужнички роб, вели Јована Папан. Душа за патике, где смо то раније чули? Село нестаје, градови мељу оно што остаје, а Србија која је ретко кад била гладна спада на буђав 'лебац - али није важно, све ће то ЕУропство позлатити, зар не?

Мало сутра, дабоме. Жутократе причају Србима бајке о ЕУропи (Александар Ђикић), док пседуо-религија ЕУропства негује „најгоре личне и колективне особине“ (Ђорђе Вукадиновић):

„

...паразитизам и лезилебовићство, очекивање да се може имати хлеба без мотике, да ће нам, кад постанемо „кандидат“, а поготово кад „ступимо у ЕУ“ печене шеве саме падати у уста, да ће неко са стране да реши све наше проблеме и да негде тамо у Бриселу, или где год, неко седи и једва чека да нам помогне и да нас усрећи.“

За ово јесте великим делом крива Империја; њени амбасадори постављају председнике „независних“ балканских држава (Кецмановић) а невладници поједоше све као скакавци, било међу Србима или по Африци (како илуструје Зоран Ћирјаковић).

Али Империја не би могла оволико зулума да учини да није „добрих и честитих“ људи (како паралелу повлачи Драган Нешовић) који су спремни да јој служе. Дуго година није могла да од Србије ради шта хоће, за разлику од остатка Европе. Можда зато и данас делује са толико злобе, иако је давног октобра 2000. уклоњен њен наводно главни разлог (пре ће бити, изговор) за непријатељство према Србима. Има ту и фрустрације и осветољубивости. Јер што каже Милован Данојлић, „Моћници траже безусловну послушност, а ми се, и кад смо згажени, рогушимо“.

Нема смисла причати о будућности која захтева да не будемо то што јесмо. Империја се сваким даном све више урушава, код куће и у свету. Њени ЕУропски сателити су се у либијском фијаску показали као пудлице које жестоко лају, али не могу да гризу. Пошто су укинули све принципе и убеђења осим моћи и новца, не знају шта да раде кад им и тога понестане.

Осете то и у Србији, па вуку очајничке потезе. Али кад се не зна циљ, односно још увек се верује у надмоћ Вашингтона и Брисела, онда чак и штрајк до смрти није довољан.

Кад лавина крене, касно је за каменчиће да гласају.

Неправда за све

Ликовање над данашњом пресудом Хашке Инквизиције хрватским генералима Готовини, Чермаку и Маркачу велика је грешка.

То што су генерали оптужени за учешће у „заједничком злочиначком подухвату” (ЗЗП) одступа од досадашње праксе Инквизиције да Србе терети за систематске злочине, а остале за појединачне. ЗЗП је конструкција коју је осмислио амерички Хрват Џон Ценчић како би се оптужило цјелокупно српско руководство из Крајине, БиХ и СРЈ, и у суштини је политичке, а не правне природе. То што се сада примјењује на Хрвате требало би ваљда да обезбиједи признање за ту конструкцију, као и сам МКТЈ, тако што ће Срби рећи: „Па добро, значи има правде, Хаг и неком другом суди”.

Проблем је, међутим, што МКТЈ није легитиман суд. Трибунал је институција која нема покриће, јер Савјет безбедности УН не посједује судска овлаштења, па тако нема шта да преноси на ад-хок институције које успоставља. Нема везе да ли осуђује или ослобађа, нити да ли су оптужени једне, друге, треће или пете националности. Не може се МКТЈ узимати „а ла карт”, па вољети када осуђује злочине над „својима” а мрзити када осуђује „наше” за злочине против других - иако многи то редовно чине.

Најбољи доказ политичког карактера пресуде је ослобађање једног од генерала. Ако је био у ланцу команде - што је, по дубиозним стандардина Трибунала, довољно да се прогласи за учесника у ЗЗП - онда не може да буде невин; у томе је и „љепота” конструкције ЗЗП. Биће, онда, да су га ослободили као гест добре воље према Загребу. А сасвим је могуће да ће и друга двојица на крају бити ослобођена, или осуђена на већ одлежано, као што се десило сребреничком крвнику Насеру Орићу.

Да ли је у Олуји било злочина, или чак да ли је Олуја, као оружана акција против цивила у заштићеној зони УН, и сама била злочин - то Трибунал уопште не занима. Пошто је тада то урађено по налогу Империје (а Туђман је једва дочекао) онда годинама о томе није било расправе. Када је и почео процес генералима, њихови браниоци су брже-боље похитали да кажу да је онда и Америка крива, пошто је Вашингтон слао оружје и инструкторе Туђману и спремао „Олују”. Можда су очекивали да то заустави Инквизицију, или да се Империја (ха!) уплаши позивања на одговорност. Тужна је истина, међутим, да Империју данас нико не може да изведе пред суд, а још мање натјера да се повинује пресуди која јој није по вољи.

Лишене одбране да су само вјерно служили Империју, хрватске власти инсистирају да у „Домовинском рату” Хрвати по дефиницији нису могли да чине злочине, јер су се „само бранили” (од домицилних Срба, је ли). То је лоша логика. Чак и да је тачна теза да је њихов рат био одбрамбени, праведност нечијег ратног циља нема везе са праведношћу понашања у самом рату - иначе испада да циљ оправдава средства.

Ни данас нико у Хрватској неће да се заузме за људска права Срба који су избрисани из устава, побијени, протјерани, покрадени, а свако ко хоће да се врати - а може да ради и заснива породицу - бива оптужен за ратне злочине и судски малтретиран. Нема везе која странка је на власти - хрватска државна политика према Србима је да не смије да их буде. Ако то није геноцидно, не знам шта јесте.

Нити може да буде другачије. Од Старчевића наовамо, нездрава опсесија Србима се зида у темељ хрватског националног идентитета. Када не би могли да се заогрну патриотизмом „Домовинског рата”, хрватски властодршци би морали да објасне свом народу зашто је после двије деценије неовисности сиромашан, гладан и обесправљен. Није ваљда због Срба, које су што побили, што протјерали, што превјерили - баш као што је ономад планирао Павелићев министар Миле Будак.

Имајући у виду ту злу крв, није неразумљиво нити неочекивано да се досадашње мете хашког иживљавања радују што за промјену, ето, страдава неко други. Али немају чему да се радују. Ово није правда, већ само неправда са другачијим предзнаком.

Брана Црнчевић, 1933-2011

„Милошевић оде тамо где је, у историју која је једнима спорна а други верују да још траје, ја отаљавам ово бљутаво време, али питање којим сам мучио себе и њега, упорно живи: колико Србија треба да буде мала, да не би била велика?“

(у разговору за Печат, 12. марта 2009.)

Лажни патриотизам кварне „елите“

Мали експеримент из алтернативне историје од понедељка објављен је сутрадан (без да сам га нудио) у Новом Стандарду, па се полемика у коментарима наставила. У једном моменту сам одговорио:

Признајем да ме мало нервира што се оволико трудим да рационално дискутујем са људима који очито или неће да читају написано (већ учитавају оно чега нема) или искривљују прочитано у складу са својим предрасудама.

Просто ми није било јасно како је ико у стању да брани пакт са Хитлером, па сам томе посветио већину аргумената и енергије. А онда ми је један од коментатора скренуо пажњу на нешто чиме сам у ствари пропустио да се бавим, а врло је битно:

Радосав Стевановић:
Морам признати да сам био у заблуди, заведен (и годинама завођен) лажном сликом о 27. марту као патриотском чину групе официра. То је била последица оскудног знања о том судбоносном периоду наше историје, самим тиме и површног приступа и слабог разумевања узрока и последица 27. марта.
Признајем да је се тога тешко ослободити.
Не кажем да сам сада "просветљен", али сам подстакнут неким провокативним коментарима поводом Ваших чланака и овде и на "Видовдану", прочитао за неколико дана о 27. марту више него у читавом свом досадашњем животу.
Оставимо се нагађања шта је могло да буде, пођимо само од непобитних чињеница. Погледајмо само две и извуцимо из њих закључке.
1) Лажна слика о 27. марту као патриотском чину постаје јасна пред чињеницом да је комплетна пучистичка врхушка, као пси подвијеног репа, после Хитлеровог напада на Југославију срамно побегла из земље и оставила државу у расулу а обезглављен народ на милост и немилост окупатору. То доказује да циљ пуча и поништења бечког документа није био јуначки, херојски отпор Хитлеру по цену највећих жртава (што нам је деценијама набијано у главу), већ подло, плаћеничко, болесно каријеристичко и злочиначко гурање сопственог народа у неизбежну катаклизму а истовремено издајничко и бесомучно бежање ради себичног спасавања сопственог д.... (У прилог томе је и податак да је ген. Мирковић наредио стрељање неколико људи на аеродрому Никшић да би пучистичкој камарили обезбедио довољно места у авиону за бежанију.)
2) Накнадни антифашистички отпор и настанак два антифашистичка, а међусобно закрвљена покрета, нема много везе са обарањем споразума Рибентроп-Цветковић и идејом 27.-мартовског пуча. И партизански и Равногорски покрет настали су као последица 6. априла, распарчавања Југославије и окупације Србије. Они су били истовремено последица и слободарског духа српског народа али и револта због срамног бекства из земље комплетног државног руководства и препуштања народа на милост и немилост побеснелом Хитлеру.
Сваком искреном патриоти мора бити драго када се 27. март означи као симбол пркоса и непокорности слободарског српског народа. У крајњем случају, позваћемо се на масовне демонстрације у свим већим градовима Србије да бисмо потврдили ову тезу. Међутим, море чињеница ипак говоре да је сама идеја одбацивања споразума о приступању Тројном пакту тешко упрљана срамном похлепом за фунтама и доларима, издајничким (плаћеничким) карактером протагониста пуча, апсолутном небригом и за државу, и за династију, и за народ. Другим речима, сулудим и неодговорним, издајничким гурањем сопственог народа у сигурну пропаст зарад туђих интереса.
Зато је, сматрам, неопходно раздвојити неспорни антифашистички и слободарски дух и расположење народа у Србији марта 1941. године од потпуно неодговорног и злочиначког чина једне плаћеничке, каријеристичке официрске клике која је свој злочин према сопственом народу замаскирала лажним патриотизмом.

Комунисти су у ствари деценијама тамбурали баш о том кукавичком бекству властодржаца краљевине, чега се врло добро сећам. Али то не значи да то није била истина, колико год је они злоупотребљавали.

Поготово када се упореди са само генерацијом раније - када су краљ, официри и влада делили судбину народа и албанску голготу - понашање властодржаца 1941. је апсолутно срамно, бедно и недостојно. Има ли бољег примера колико је за само две деценије југословенство успело да исквари српску „елиту“?

Са друге стране, остаје чињеница да је народ пружио отпор и пактирању са Хитлером, и окупацији која је уследила, и деценијама комунистичке и досманско-жутократске индоктринације. Упркос свим страдањима и изазовима, карактер народа је итекако опстао. Мени то даје наду да је победа у овој борби за слободу итекако могућа. Можда чак и надохват руке.

Ad Astra

Пре тачно 50 година, 12. априла 1961, Јуриј Алексејевич Гагарин постао је први космонаут, симболичним кругом око планете у капсули Восток.

Све што се дашава с нама и око нас данас уклапа се у оно што је давно записао библијски краљ Соломон, да „нема ничега новог под сунцем“. Тог пролећног дана пре педесет година, ипак се десило нешто ново.

Човечанство се касније окренуло себи и својим пороцима: похлепи, зависти, властољубљу, сујети. Али шездесетих година прошлог века чинило се да ћемо кренути путем до звезда.

Можда и хоћемо, једнога дана.