Ред и закон

Власти самопроглашене републике Косова, упркос свим напорима жутократије да их де факто призна и омогући им све што траже (али на начин који може некако да провуче испод жита сопственом народу), јуче су отпочеле операцију заузимања севера покрајине, где се још не простире њихова страховлада.

Како на ово реагују ЕУропска унија, УН, НАТО и Империја? Немачки командант окупационих трупа каже да он мора да има слободу кретања (а окупирани народ, дабоме, не). Француски амабасадор при терористичкој влади каже да „Косовијанци“ само узимају оно што им (одлуком Империје) припада. Изасланик Империје Питер Фејт каже да се ради о „успостављању реда и закона“ и да власт „једне суверене међународно признате државе, има право да предузме мере како би успоставила власт на целој територији земље“.

Стварно? Па Перице, Србија је суверена, међународно призната земља далеко више од „Косовије“ - зар она нема право да успостави власт на својој територији? А, не, нипошто. Јер Империја каже да нема. Зар није сјајна логика малог Перице?

Врховни Жутник је заузет примањем награда од Империје. Каже, Србија неће да ратује, он хоће само мирно и дипломатски да решава проблеме. Баш као и његови узори, који се ево сатраше од силне дипломатије у Либији, а пре тога у Ираку, Авганистану, и - ако је неко заборавио - самој Србији. Све преговори до преговора. Оно што је остало од војске Републике Жутије у међувремену „маневрише“ са НАТО „пријатељима“ у Украјини. Да би одбранило демократију и шталивећ од... кога?

Имају право поданици Боратови да се осећају бедно. Али њихови сународници на окупираним територијама немају времена за беду - боре се за своју слободу и опстанак свим средствима, чак и када их је власт пустила низ воду, а против њих стоје не само Тачијеве кукавељи већ и Империја. Није битно против какве силе се иде, већ каква се светиња брани...

Јао, опет ја о историји, а „сви знају“ да се она завршила 5. октобра и да је будућност заувек жута. Зашто не можемо да будемо као Американци, кукају жутократе - ето, они уопште нису оптерећени историјом, већ вечито иду ка бољем сутра?

Хм. Па није баш тако. Ево како је јула 1776. године група енглеских колониста образложила своју побуну против круне:

Ове истине сматрамо очигледним, да су сви Људи створени једнаки, да их је Творац обдарио одређеним неотуђивим Правима, и да су међу њима Живот, Слобода и потрага за Срећом. Да је Власт васпостављена међу људима, и баштини праведна овлаштења кроз сагласност поданика, како би чувала ова права. Да, када било који облик Власти постане супротан тим циљевима, Народ има право да је промени или укине и створи нову Власт...

Тако су настале Сједињене Америчке Државе, које и дан-данас прослављају дан доношења овог прогласа као празник своје независности.

Никад нисам мислио да ћу ово рећи, али хајде да послушамо савет жутократа и невладника - бар само једном - и угледамо се на Американце. Пре двеста и кусур година, они су свету упутили поруку да власт која није у стању да испуни свој основни задатак заслужује да је замени власт која јесте. А тек власт која активно ради против својих дужности...

Ко је стварни победник?

Касно синоћ је Император са узбуђењем саопштио Американцима да је Осама бин Ладен, државни непријатељ број један, коначно пронађен и ликвидиран. Пред Белом кућом и на месту некадашњих кула-близнакиња у Њујорку убрзо се скупила слављеничка маса, као после неке утакмице, уз махање заставицама и скандирање „Ју-ес-еј“. Радовању у јутарњим новинама није било краја.

Не знам шта су славили.

Далеко било да подржавам терористе, па још оне у служби исламског џихада. Али није ми јасно како ико нормалан може ово да сматра тријумфом. Чега?

Прво, сама операција толико смрди што на злобу што на неспособност, да је тешко рећи шта је шта. Бин Ладеново наводно скровиште није било ни у каквој гудури, већ усред градића у централном Пакистану где се налазе три војне академије и генералштаб војске Пакистана. Дакле, пред носом Империје и њених самопроглашених савезника! Ако Пакистанци нису били овога свесни, онда су бескрајно неспособни. А ако јесу, зашто су онда то крили толике године?

Што се тиче доказа о Бин Ладеновој смрти, као да је све било осмишљено да се они доведу у питање. Фотографија мртвог Бин Ладена изгледа као фотошоп његове слике од пре деценију. Да су бар позвали родбину да потврди о коме се ради, или сачекали обдукцију, па хајде. Али не, бацили су леш у море! Као, да му гроб не би био стециште ходочасника, али и како би испоштовали муслимански обичај сахране унутар 24 сата од смрти. Па што га онда нису закопали по вехабијском обичају, у необележеној раки, на неком недоступном месту (како је предложио један коментатор, на острву Дијего Гарсија усред Индијског океана, које је у потпуности америчка војна база)? Уосталом, бацање у море је апсолутно против исламских обичаја, тако да је прича о томе што лицемерна што сувишна.

Али добро. Рецимо да су стварно нашли и убили Бин Ладена. После десет година и два и по рата, освећен је 11. септембар. Притом је страдало све скупа неких десет хиљада Американаца, а рањено скоро сто хиљада, док се погинулим ирачким и авганистанским цивилима прави број ни не зна (али их је далеко више). И шта сад?

Ко очекује да Његово Преузвишено Величанство, Барак I Благословени, Источник Наде и Доноситељ Промене, нареди повлачење трупа из Авганистана, Ирака и одакле већ не, прогласи победу и организује параду авенијама Њујорка, грдно се вара.

Поред све своје очигледне злобе, Осама Бин Ладен је - попут Садама Хусеина - био тек изговор. Овај рат никада није имао велике везе ни с њим и његовом бандом фанатика, ни са џихадом, ни са тероризмом уопште. На крају крајева, то је ономад Буш Мањи малтене признао.

Не, све време је циљ била Империја. Моћ и власт. И зато овом рату нема краја.

Колико год се Американци радовали, нису свесни да у ствари нису победили. Пре десет година, Бин Ладен им је поручио да намерава да Америку уништи тако што ће је искрварити широм света у беспотребним ратовима. Па зар није?

Скоро па можете да га чујете како се победоносно церека целим путем до пакла.

Патетична одбрана Ахтисарија

Када је до мене дошао чланак у коме двојица ”новинара” (објаснићу убрзо чему наводници) пишу како су оптужбе да је ”преговарач” УН за Косово Марти Ахтисари примао мито од Албанаца само још једна великосрпска пропагандна завера, инстинктивно сам помислио ”јој, опет Шот брани империју...”

Шот је наиме име којим одмилоште зовем београдски дневник Данас. Иста реч, само на другом језику. Ваљда је јасно којем.

Испоставило се, међутим, да грешим душу. Чланак је, наиме, дошао са адресе ”danas.org”, за коју се испоставља да води до ”Слободне Европе” - још од хладноратовских дана познате као орган америчке државне пропаганде усмерен према истоку. Да у питању није београдски дневник, већ америчка пропаганда, нисам установио скоро до самог краја, и то само зато што ми је коначно упао у очи амерички стил којим се користе аутори - а који Шот још није савладао, мада су поодавно успели да ”убоду” хистерични тон америчке србофобије.

У тексту, насловљеном ”Пропагандни рат против Ахтисарија,” аутори су с коца и конопца скупили разноразне ”продемократске” елементе који са овим питањем немају ама баш никакве везе, али су сви сложни да се ради о типично српској теорији завере и чистој пропаганди. Не треба бити пажљив аналитичар медија да се примети класична логичка заблуда цитирања ауторитета.

Колико тај ”ауторитет” има везе са животом постаје очигледно врло брзо. Незнање аутора постаје комично већ на почетку, када се питају какве везе Ахтисари има са Сорошем, јер нису чули да је Финац годинама био члан одбора Међународне кризне групе, једног од најпознатијих ”сорошчади” на међународној сцени. За МКГ није чула ни Јадранка Јелинчић, директор Сорошевог Фонда отворено друштво, која у том незнању прави будалу од себе трабуњањем о ”пракси која већ дуго траје” и ”листи непријатеља Србије.”

Затим, сами аутори на почетку текста као да нису свесни да је оптужба о Ахтисаријевој вези са албанском мафијом дошла из магазина Фокус. Онда у другој половини текста граде целу аргументацију против ”српске пропаганде” на томе да је вест управо објавио тај бањалучки лист, а не ”Тајмс или Дојче цајтунг” (sic) - како рече један од њихових саговорника из РС. Као, нешто објављено у тим листовима аутоматски је истина, док српски листови штампају саме лажи и измишљотине.

Даље, ни аутори ни њихови ”угледни” саговорници немају појма шта је ГИС. А то је организација која нема ама баш никакве везе са Србима, већ се бави прикупљањем обавештајне грађе о исламском тероризму. Што би, ваљда, требало да буде у интересу САД (осим када је у питању Балкан, где су исламисти ”добри” а Срби у било којој инкарнацији ”лоши” момци).

Занимљиво је да нико не пориче да је Ахтисари примао паре од албанске мафије (на крају крајева, то су радили и Вилијем Вокер, Ричард Холбрук, Весли Кларк и остали актери агресије из 1999.), већ се само диже дрека да је то ”српска пропаганда.” Кад немаш аргумент, удри ad hominem, је ли.

Нико не тврди да је Ахтисари написао предлог какав је написао зато што су му Шиптари дали паре. Као неко ко је био агент НАТО пре осам година и ”преговарао” о прекиду ватре који НАТО никад није имао намере да испоштује, па после столовао у одбору антисрпске НВО са све Веслијем Кларком, да би онда по избору за посредника на преговорима организовао фарсу, и још оптужио Србе за колективну кривицу (по шаблону нацистичке Немачке), стиче се утисак да је Ахтисари добио паре од Шиптара као надокнаду за ”минули рад,” а не као капару за независност.

У Вашингтону има изрека, ”Не веруј ни у шта док није званично демантовано.” Хистерични тон Данас-а и Слободне Европе сугерише да су оптужбе против бившег финског председника и перјанице ”међународне заједнице” на Косову погодиле где боли.

Сад се сетили...

У данашњем Гласу Јавности, Вјекослав Радовић поставља добро питање: зашто премијер Коштуница није Ахтисарију рекао "сиктер" пре годину и кусур? Знало се већ тада ко је и какав је Марти Ахтисари, и да је његово именовање за "посредника" у преговорима о будућем статусу окупираног Космета цели процес унпаред претвара у фарсу. Коштуничино одбијање да прими Ахтисарија, правдано одсуством мандата тренутне владе да преговара о статусу Космета, не може а да не изгледа као позивање на техникалије.

Добро каже Радовић:

Наравоученије је да се беспоговорним повлађивањем "међународној заједници" ништа не добија. "Партнерство" у коме је стално ј***** само једна страна, нема смисла. То је, на крају, дошло главе и Слободану Милошевићу, кад је своје дојучерашње саборце прогласио за ратне хушкаче и прокламовао да "мир нема алтернативу". Да није заиграо на ту карту, можда би још седео у Београду, па макар и на нашу несрећу.

Милошевића је, дакле, упропастила његова капитулантска политика према "међународној зајединици," а не "сулудо супротстављање свету," како то дежурни дрекавци по медијима, како српским тако и светским, представљају. Из те перспективе, када се узме у обзир капитулантска политика ДОСманлија и осталих "реформатора" у последњих 6 година, испада да је све стварно исто, само њега нема.