„Ал' тирјанству стати ногом за врат, довести га к познанију права, то је људска дужност најсветија!“ (Његош)

среда, 20. април 2011.

У потрази за изгубљеним принципима

Прошлог петка сам се бавио специфичним феноменом ликовања над хашким пресудама „онима другим“ и једа због таквих пресуда „нашима“, док се притом прихвата неприхватљиво, тј. легитимитет Инквизиције. Колега из Ангмара данас указује на дубљу природу проблема који стоји иза тога: страховиту недоследност у српском друштву. И у праву је.

Нисам социолог чак ни аматерски, па ми је опет јасно да је на делу једна морбидно фасцинантна појава, где је толико света малтене пелцовано од основне логике. Просто нису у стању да препознају принцип, све да их удари у чело. Као да им недостаје основни континуитет у размишљању, па једне минуте могу да мисле овако, а друге онако, зависно од околности и вањских подражаја.

Опет ћу да цитирам Андрићеву мудрост коју сам споменуо пре неки дан:

„Дуготрајно робовање и рђава управа могу толико збунити и унаказити схватање једног народа да здрав разум и прав суд њему отанчају и ослабе, да се потпуно извитопере. Такав поремећен народ не може више да разликује не само добро од зла, него и своју сопствену корист од очигледне штете.“


Зар ово не звучи као савршена дијагноза тренутног стања?

Проблем је вишеслојан. Прво и пре свега је ту ментални блок који је систематски изграђиван деценијама: теза да су родољубље, достојанство, част и понос ствари којих треба да се стидимо. Далеко било да заговарам шовинизам у којем се ама баш све етикетира националним предзнаком, али ко је видео нормалну земљу у којој њиме није обележено ништа, па чак и ствари које би требало да буду?

Онда имамо случај да су, уместо традиционалног морала и логике, прво пушком а онда пропагандом („школовањем“) уведени нови, по којима није битно шта се ради, већ КО ради. То је она логика раздора, по којој је „нашем“ или подобном све дозвољено, па и најгнусније лажи и злодела, а оном другом, неподобном, није дозвољено ни постојање. Управо по том обрасцу су Срби и сатанизовани, од деведесетих наовамо, па је зато и стравично и жалосно када и сами прибегавају тако имбецилном псеудо-резоновању.

Чак и кад неко није свесно логички релативиста, тешко је избећи атмосферу коју таква лажна логика ствара. Њено свеприсуство утиче да све више људи посматра свет око себе у манихејским, црно-белим појмовима - при чему се црно и бело, тј. добро и зло, мењају подложно околностима. Једна од последица таквог размишљања је острашћено реаговање на мале разлике (видети тзв. „рат аналитичара“), али и немогућност да се призна да неко из непријатељског табора понекад може ваљано да збори (нпр. када неко на заслужено одвратном Пешчанику исправно критикује текст у иначе одличном Печату, због тога што се у реченом тексту велича један фашистички мислилац). Притом се превиђа да је једна од кључних карактеристика невладничко-жутократског табора управо искључивост.

Ако вам се понекад чини да ја овде објашњавам топлу воду, сад знате зашто. После дуготрајног робовања и рђаве управе, потребно је да преиспитамо скоро све премисе својих убеђења, а посебно оне за које сматрамо да су неприкосновене. Морамо да знамо не само ко смо, у шта верујемо, и за шта се залажемо, већ и зашто. Да будемо начисто прво са собом, па онда са осталим светом. У супротном, наши ставови нису ни на чему утемељени, и испадамо само појединачни листови које носи нечији туђи ветар.

Нема коментара: