У априлу 1945. године, када се НДХ распадала под налетом Совјетске армије и Титове НОВ, Усташе су покренуле операцију ликвидације свих заточеника логорског комплекса Јасеновац и уништавања доказа. У логору за жене Стара Градишка побијено је свих 760 преосталих заточеника. Од 1000 мушких логораша Јасеновца, неких 700 је одлучило да не чека смрт. У пробоју из логора, 22. априла 1945, преживело је њих 80.
После рата, у „братству и јединству“, жртве Јасеновца - и свих осталих усташких јама и стратишта - поново су убијене, политиком бетонирања и забране истраживања ратних злочина. О Јасеновцу и НДХ се говорило онолико колико је било политички потребно, и ни слова више. На западу - никако.
Због те тишине, јавности у Европи и Америци није било јасно зашто се Срби буне када су се почетком деведесетих у авнојевску Хрватску вратиле Усташе, а над њом се поново завијориле шаховнице. Нису имали на основу чега да закључе зашто је Србима било толико стравично што су избачени из новог хрватског устава, или што се Фрањо Туђман захваљивао Богу што му супруга није „ни Српкиња ни Жидовка“. Тако је Туђман 1995. уз помоћ старих и нових савезника остварио Павелићев сан о Хрватској без Срба.
Четврти пут су жртве Јасеновца уморене у априлу 2005, на 60. годишњицу пробоја. О комеморацији пред три хиљаде душа у Доњој Градишки (РС, БиХ), одржаној 17. априла како не би пала на јеврејски празних Песах, јавиле су само новинске агенције Русије и Кине, и грчки лист Катимерини. О циркусу који је шест дана касније, пред две хиљаде људи у самом Јасеновцу организовао Туђманов наследник Иво Санадер, јавила је сваколика западна штампа и телевизија. Тим поводом су сви истицали Санадерове флоскуле о хрватском антифашизму, а број страдалника Јасеновца свели на око 100.000 (према „независним“ хрватским историчарима; српски су описани као „националисти“). О усташкој идеологији мржње према Србима, Туђмановом амнестирању те идеологије, или улози католичке цркве није било ни речи. Додуше, медији су се тада бавили упокојењем једног и избором новог папе... Све у свему, као да усташког геноцида 1941-45 уопште није било.
Ако лаже коза, не лаже рог. Док се број становника Југославије између 1931. и 1991. удвостручио, било је потребно скоро пет деценија да се број Срба у авнојској Хрватској и БиХ врати на предратних два милиона.
А баш тај геноцид је представљао прво, уводно поглавље самог Холокауста. Павелићев режим је отпочео реализацију политике масовног убијања Срба мјесецима пре састанка у берлинском предграђу Ванзе (јануар 1942.) на којем је нацистичка врхушка одлучила да покрене „коначно решење“!
Мук о Јасеновцу и злоделима НДХ омогућио је да ратна пропаганда почетком деведесетих прогласи Србе за реинкарнацију нациста, а некадашње усташе, домобране и Вафен-СС за братске невине страдалнике Јевреја поморених у Аушвицу! Као и да се неки догађаји из рата у БиХ прогласе за „највећи геноцид од 2. светског рата“.
Наводни геноциди злих Срба над невиним Хрватима, Муслиманима и Албанцима савршено су се уклопили у империјалну доктрину „хуманитарне интервенције", чије плодове данас гледамо у Либији, Авганистану и Ираку, а сутра ко зна где. Стварни геноцид Усташа над Србима, међутим, не може да се уклопи у ту причу. Зато се или умањује, или игнорише, или чак проглашава за производ некакве српске параноје и комплекса жртве.
У априлу 2005. сам написао да „политичари 21. века проглашавају геноцидом страдање политички подобних народа истом лакоћом с којом су диктатори из 20. века чинили геноциде. Притом се стварни геноциди и страдања политички неподобних или невидљивих народа не спомињу.“
Пет година касније, баш та теза била је окосница књиге „Политика геноцида“, америчких истраживача Едварда Хермана и Дејвида Питерсона. Приказ њеног српског издања избачен је из већ припремљеног издања Политике у јануару 2011.
Недавно је Радио-Београд на миг жутократа укинуо радио-емисију „Атлантис“, првенствено зато што се усудила да у програму разговара са Херманом - али и Срђом Трифковићем и Стефаном Каргановићем, на тему „геноцида“ у Сребреници.
У овој данашњој ЕУропској Жутији није дозвољено ни спомињање стварних, ни критика фиктивних геноцида. И тако се јасеновачки мученици убијају по пети пут...
После рата, у „братству и јединству“, жртве Јасеновца - и свих осталих усташких јама и стратишта - поново су убијене, политиком бетонирања и забране истраживања ратних злочина. О Јасеновцу и НДХ се говорило онолико колико је било политички потребно, и ни слова више. На западу - никако.
Због те тишине, јавности у Европи и Америци није било јасно зашто се Срби буне када су се почетком деведесетих у авнојевску Хрватску вратиле Усташе, а над њом се поново завијориле шаховнице. Нису имали на основу чега да закључе зашто је Србима било толико стравично што су избачени из новог хрватског устава, или што се Фрањо Туђман захваљивао Богу што му супруга није „ни Српкиња ни Жидовка“. Тако је Туђман 1995. уз помоћ старих и нових савезника остварио Павелићев сан о Хрватској без Срба.
Четврти пут су жртве Јасеновца уморене у априлу 2005, на 60. годишњицу пробоја. О комеморацији пред три хиљаде душа у Доњој Градишки (РС, БиХ), одржаној 17. априла како не би пала на јеврејски празних Песах, јавиле су само новинске агенције Русије и Кине, и грчки лист Катимерини. О циркусу који је шест дана касније, пред две хиљаде људи у самом Јасеновцу организовао Туђманов наследник Иво Санадер, јавила је сваколика западна штампа и телевизија. Тим поводом су сви истицали Санадерове флоскуле о хрватском антифашизму, а број страдалника Јасеновца свели на око 100.000 (према „независним“ хрватским историчарима; српски су описани као „националисти“). О усташкој идеологији мржње према Србима, Туђмановом амнестирању те идеологије, или улози католичке цркве није било ни речи. Додуше, медији су се тада бавили упокојењем једног и избором новог папе... Све у свему, као да усташког геноцида 1941-45 уопште није било.
Ако лаже коза, не лаже рог. Док се број становника Југославије између 1931. и 1991. удвостручио, било је потребно скоро пет деценија да се број Срба у авнојској Хрватској и БиХ врати на предратних два милиона.
А баш тај геноцид је представљао прво, уводно поглавље самог Холокауста. Павелићев режим је отпочео реализацију политике масовног убијања Срба мјесецима пре састанка у берлинском предграђу Ванзе (јануар 1942.) на којем је нацистичка врхушка одлучила да покрене „коначно решење“!
Мук о Јасеновцу и злоделима НДХ омогућио је да ратна пропаганда почетком деведесетих прогласи Србе за реинкарнацију нациста, а некадашње усташе, домобране и Вафен-СС за братске невине страдалнике Јевреја поморених у Аушвицу! Као и да се неки догађаји из рата у БиХ прогласе за „највећи геноцид од 2. светског рата“.
Наводни геноциди злих Срба над невиним Хрватима, Муслиманима и Албанцима савршено су се уклопили у империјалну доктрину „хуманитарне интервенције", чије плодове данас гледамо у Либији, Авганистану и Ираку, а сутра ко зна где. Стварни геноцид Усташа над Србима, међутим, не може да се уклопи у ту причу. Зато се или умањује, или игнорише, или чак проглашава за производ некакве српске параноје и комплекса жртве.
У априлу 2005. сам написао да „политичари 21. века проглашавају геноцидом страдање политички подобних народа истом лакоћом с којом су диктатори из 20. века чинили геноциде. Притом се стварни геноциди и страдања политички неподобних или невидљивих народа не спомињу.“
Пет година касније, баш та теза била је окосница књиге „Политика геноцида“, америчких истраживача Едварда Хермана и Дејвида Питерсона. Приказ њеног српског издања избачен је из већ припремљеног издања Политике у јануару 2011.
Недавно је Радио-Београд на миг жутократа укинуо радио-емисију „Атлантис“, првенствено зато што се усудила да у програму разговара са Херманом - али и Срђом Трифковићем и Стефаном Каргановићем, на тему „геноцида“ у Сребреници.
У овој данашњој ЕУропској Жутији није дозвољено ни спомињање стварних, ни критика фиктивних геноцида. И тако се јасеновачки мученици убијају по пети пут...
Нема коментара:
Постави коментар