У збирци текстова „Знакови поред пута“, нобеловца Иве Андрића, налази се следећи запис:
„Дуготрајно робовање и рђава управа могу толико збунити и унаказити схватање једног народа да здрав разум и прав суд њему отанчају и ослабе, да се потпуно извитопере. Такав поремећен народ не може више да разликује не само добро од зла, него и своју сопствену корист од очигледне штете.“
Скоро свака изговорена и написана реч ових дана сведочи о истинитости Андрићеве дијагнозе. И то не само међу Србима.
Жутократија убија. Више од деценије реформи узима данак: сваке године умре по једна варош. Светла се гасе широм Србије, пише Ратко Дмитровић, док исти политичари који су том умирању највише допринели сад кобајаги хоће да му се супротставе. Политички и економски маркетинг, дужничко ропство и величање зависти и хедонизма (како илуструје Чедомир Антић) су пореметили не само осећај за меру, већ и смисао за одговорност у народу који је некад био у стању да се опорави од природних и друштвених катастрофа. Дошло се до тога да је срамота јести хлеб од јуче, али није срамота бити дужнички роб, вели Јована Папан. Душа за патике, где смо то раније чули? Село нестаје, градови мељу оно што остаје, а Србија која је ретко кад била гладна спада на буђав 'лебац - али није важно, све ће то ЕУропство позлатити, зар не?
Мало сутра, дабоме. Жутократе причају Србима бајке о ЕУропи (Александар Ђикић), док пседуо-религија ЕУропства негује „најгоре личне и колективне особине“ (Ђорђе Вукадиновић):
„
...паразитизам и лезилебовићство, очекивање да се може имати хлеба без мотике, да ће нам, кад постанемо „кандидат“, а поготово кад „ступимо у ЕУ“ печене шеве саме падати у уста, да ће неко са стране да реши све наше проблеме и да негде тамо у Бриселу, или где год, неко седи и једва чека да нам помогне и да нас усрећи.“
За ово јесте великим делом крива Империја; њени амбасадори постављају председнике „независних“ балканских држава (Кецмановић) а невладници поједоше све као скакавци, било међу Србима или по Африци (како илуструје Зоран Ћирјаковић).
Али Империја не би могла оволико зулума да учини да није „добрих и честитих“ људи (како паралелу повлачи Драган Нешовић) који су спремни да јој служе. Дуго година није могла да од Србије ради шта хоће, за разлику од остатка Европе. Можда зато и данас делује са толико злобе, иако је давног октобра 2000. уклоњен њен наводно главни разлог (пре ће бити, изговор) за непријатељство према Србима. Има ту и фрустрације и осветољубивости. Јер што каже Милован Данојлић, „Моћници траже безусловну послушност, а ми се, и кад смо згажени, рогушимо“.
Нема смисла причати о будућности која захтева да не будемо то што јесмо. Империја се сваким даном све више урушава, код куће и у свету. Њени ЕУропски сателити су се у либијском фијаску показали као пудлице које жестоко лају, али не могу да гризу. Пошто су укинули све принципе и убеђења осим моћи и новца, не знају шта да раде кад им и тога понестане.
Осете то и у Србији, па вуку очајничке потезе. Али кад се не зна циљ, односно још увек се верује у надмоћ Вашингтона и Брисела, онда чак и штрајк до смрти није довољан.
Кад лавина крене, касно је за каменчиће да гласају.
Нема коментара:
Постави коментар